Aleksandar Veliki

Aleksandar III Makedonski (stgrč. Ἀλέξανδρος, Alexandros; Pela, 20. jul 356. p. n. e. — Vavilon, 10. jun 323. p. n. e.), poznatiji kao Aleksandar Veliki, bio je kralj starogrčkog kraljevstva Makedonije. Nasledio je svog oca Filipa II na prestolu 336. p. n. e. u dobi od 20 godina, i proveo je većinu godina vladavine u dugotrajnom vojnom pohodu širom zapadne Azije i Egipta. Do svoje tridesete godine stvorio je jedno od najvećih carstava u istoriji, koje se protezalo od Grčke do severozapadne Indije. Bio je neporažen u bitkama i smatra se jednim od najvećih i najuspešnijih vojnih komandanata u istoriji.

Aleksandar III
Vasilevs Makedonije Hegemon Helenske lige Strateg Avtokrator Grčke Šahanšah Persije Gospodar Azije
Aleksandar Veliki jaše Bukefala, Aleksandrov mozaik.
Lični podaci
Puno ime	Aleksandar III Makedonski
Poznat kao	Aleksandar Veliki
Datum rođenja	20/21. jul 356. p. n. e.
Mesto rođenja	Pela, Antička Makedonija
Datum smrti	10/11. jun 323. p. n. e. (32 god.)
Mesto smrti	Vavilon, Mesopotamija
Religija	Starogrčka religija
Porodica
Supružnik	Roksana Statejra Parisatida
Potomstvo	Aleksandar IV Herakle (vanbračni sin)
Roditelji	Filip II Olimpijada
Dinastija	Argijadi
Kralj Makedonije
Period	336. p. n. e. — 323. p. n. e.
Prethodnik	Filip II
Naslednik	Aleksandar IV Filip III
Hegemon Helenske lige
Period	336. p. n. e. — 323. p. n. e.
Prethodnik	Filip II
Naslednik	Demetrije Poliorket
Faraon Egipta
Period	332. p. n. e. — 323. p. n. e.
Prethodnik	Darije III
Naslednik	Aleksandar IV Filip III
Kralj Persije
Period	330. p. n. e. — 323. p. n. e.
Prethodnik	Darije III
Naslednik	Aleksandar IV Filip III

Do 16. godine, Aleksandra je podučavao Aristotel. Godine 335. p. n. e., ubrzo nakon što je preuzeo kraljevsku vlast nad Makedonijom, krenuo je u pohod na Balkan i ponovo uspostavio kontrolu nad Trakijom i Ilirijom pre nego što je krenuo na grad Tebu, koji je kasnije uništen u borbi. Aleksandar je tada vodio Korintski savez i iskoristio je svoj autoritet da pokrene panhelenski projekat koji je predvideo njegov otac, preuzimajući vođstvo nad svim Grcima u njihovom osvajanju Persije.

Godine 334. p. n. e., napao je Ahemenidsko Persijsko carstvo i započeo niz osvajačkih pohoda koji su trajali 10 godina. Nakon osvajanja Male Azije, Aleksandar je slomio moć Ahemenidske Persije u nizu odlučujućih bitaka, uključujući one kod Isa i Gaugamele; potom je zbacio Darija III sa prestola i osvojio Ahemenidsko carstvo u celosti. Nakon pada Persije, Makedonsko carstvo je držalo ogroman deo teritorije između Jadranskog mora i reke Ind. Aleksandar je nastojao da stigne do „kraja sveta i Velikog spoljnog mora“ i napao je Indiju 326. p. n. e., postigavši važnu pobedu nad Porusom, antičkim indijskim kraljem današnjeg Pandžaba, u bici na Hidaspu. Zbog zahteva svojih trupa koje su bile nostalgične za domom, on se na kraju vratio kod reke Beas i kasnije umro 323. p. n. e. u Vavilonu, gradu Mesopotamije koji je planirao da uspostavi kao prestonicu svog carstva. Aleksandrova smrt ostavila je neizvršenu dodatnu seriju planiranih vojnih i trgovačkih pohoda koji bi započeli grčkom invazijom na Arabiju. U godinama nakon njegove smrti, niz građanskih ratova izbio je širom Makedonskog carstva, što je na kraju dovelo do njegovog raspada od strane Dijadosa.

Sa njegovom smrću koja je označila početak Helenističkog perioda, Aleksandrovo nasleđe uključuje kulturnu difuziju i sinkretizam koji su izazvali njegovi osvajački pohodi, kao što su grčko-budizam i helenistički judaizam. Osnovao je više od dvadeset gradova koji su nosili njegovo ime, od kojih je najistaknutiji grad Aleksandrija u Egiptu. Aleksandrovo naseljavanje grčkih kolonista i rezultirajuće širenje grčke kulture dovelo je do ogromne dominacije Helenističke civilizacije i uticaja sve do Indijskog potkontinenta. Helenistički period se razvio kroz Rimsko carstvo u modernu zapadnu kulturu; Grčki jezik je postao lingua franca regiona i bio je dominantan jezik Vizantijskog carstva sve do njegovog kolapsa sredinom 15. veka nove ere. Zajednice grčkog govornog područja u centralnoj Anadoliji i u dalekoj istočnoj Anadoliji opstale su do genocida nad Grcima tokom 1910-ih i ranih 1920-ih, kao i do razmene grčko-turskog stanovništva sredinom 1920-ih. Aleksandar je postao legendaran kao klasičan heroj po uzoru na Ahila, koji je istaknut u istorijskim i mitskim tradicijama i grčke i negrčke kulture. Njegova vojna dostignuća i neviđeni trajni uspesi u bitkama učinili su ga merom sa kojom će se porediti mnoge kasnije vojskovođe, a njegove taktike ostaju značajan predmet proučavanja na vojnim akademijama širom sveta.

Mladost

Poreklo i detinjstvo

Mapa Kraljevine Makedonije 336. p. n. e., Aleksandrovo mesto rođenja

Aleksandar III je rođen u Peli, prestonici Kraljevine Makedonije šestog dana antičkog grčkog meseca Hekatombaniona, što verovatno odgovara 20. julu 356. p. n. e. (iako je zvanični datum nepoznat). Bio je sin makedonskog kralja Filipa II i njegove četvrte supruge Olimpijade (ćerka Neoptolema I, kralja Epira). Iako je Filip imao sedam ili osam supruga, Olimpijada je neko vreme bila njegova glavna supruga, verovatno zato što je rodila Aleksandra.

Rimski medaljon koji prikazuje Olimpijadu, Aleksandrovu majku

Nekoliko legendi okružuje Aleksandrovo rođenje i detinjstvo. Prema antičkom grčkom biografu Plutarhu, uoči njene prve noći sa Filipom, Olimpijada je sanjala da je njenu matericu pogodio grom koji je izazvao plamen, koji se potom proširio "daleko i široko" pre nego što se ugasio. Nešto posle venčanja, kaže se da je Filip video sebe, u snu, kako pričvršćuje utrobu njegove žene sa pečatom ugraviranog lika lava. Plutarh je imao različita tumačenja ovih snova: da je Olimpijada bila trudna pre braka, na koje ukazuje zapečaćenje njene materice; ili da je Aleksandrov otac bio Zevs. Antički komentatori su bili podeljeni oko toga da li je ambiciozna Olimpijada objavila priču o Aleksandrovom božanskom poreklu, tvrdeći da je ona rekla Aleksandru te iste priče, ili je to došlo tek kasnije, a da Olimpijada sa tim nije imala veze.

Na dan kada se Aleksandar rodio, Filip je pripremao opsadu grada Potideje na poluostrvu Halkidiki. Istog tog dana, Filip je dobio vest da je njegov general Parmenion pobedio kombinovanu ilirsku i peonsku vojsku i da su njegovi konji pobedili na Olimpijskim igrama. Rečeno je i da je na tadašnji dan Artemidin hram, u Efesu, jedan od Sedam svetskih čuda, izgoreo. Ovo je navelo Hegesija Magnezijskog da kaže da je hram izgoreo jer je Artemida bila odsutna, prisustvovaši Aleksandrovom rođenju. Takve legende su se možda pojavile kada je Aleksandar već bio kralj, a možda i po samom njegovom podsticaju, da bi se pokazalo da je on natčovečan i predodređen za veličinu od začeća.

Arheološko nalazište Pele, u Grčkoj, Aleksandrovo mesto rođenja

U njegovom ranim godinama, Aleksandra je odgajala lekarka, Lanika, sestra Aleksandrovog budućeg generala Klita Crnog. Kasnije u detinjstvu, Aleksandra su podučavali strogi Leonida, rođak njegove majke, i Lisimah iz Akarnanije. Aleksandar je odgajan u maniru plemenitih makedonskih omladinaca, učivši da čita, svira liru, jaše, bori se i lovi. Kada je Aleksandar imao deset godina, trgovac iz Tesalije je doneo Filipu konja kojeg je ponudio da proda za trinaest talenata. Konj je odbijao da bude uzjašen, i Filip nije želeo da ga uzme. Aleksandar je, međutim, uočivši konjev strah od sopstvene senke, zatažio od oca da on pokuda da ga ukroti, što mu je na kraju uspelo. Plutarh je izjavio da je Filip, presrećan zbog ovog ispoljavanja hrabrosti i ambicije, u suzama poljubio svog sina, rekavši: „Dečače moj, moraš da nađeš kraljevstvo dovoljno veliko za svoje ambicije. Makedonija je premala za tebe” i kupio mu je konja. Aleksandar ga je nazvao Bukefal, što znači „glava vola”. Bukefal je pratio Aleksandra sve do Indije. Kada je konj umro (zbog starosti, prema Plutarhu, u tridesetoj godini), Aleksandar je imenovao grad po njemu - Bukefaliju.

Obrazovanje

Helenistička bista mladog Aleksandra Velikog, verovatno iz Ptolemejskog Egipta, 2−1. vek p. n. e., sada u Britanskom muzeju

Kada je Aleksandar imao 13 godina, Filip je počeo da mu traži učitelja i razmišljao je o akademcima kao što su Isokrat i Speusip, ovaj poslednji je čak nudio i ostavku na mestu upravljanja akademijom kako bi preuzeo funkciju Aleksandrovog učitelja. Na kraju, Filip je izabrao Aristotela i obezbedio je hram Nimfej u Mijezi kao učionicu. U zamenu za Aleksandrovo podučavanje, Filip je pristao da ponovo izgradi Aristotelov rodni grad Stageiru, koji je Filip uništio, i da ga ponovo naseli kupovinom i oslobađanjem bivših građana koji su postali robovi i pomilovanjem onih koji su poslati u progonstvo.

Mijeza je bila kao internat za Aleksandra i decu ostalih makedonskih zvaničnika, poput Ptolemeja, Hefestiona i Kasandra. Mnogi od tih učenika će postati Aleksandrovi prijatelji i budući generali, a biće poznati i kao „saputnici”. Aristotel je podučavao Aleksandra i njegove saputnike o medicini, filozofiji, moralima, religiji, logici i umetnosti. Pod Aristotelovim učenjima, Aleksandar je razvio strast prema Homerovim delima, a posebno prema Ilijadi; Aristotel mu je dao kopiju sa beleškama, koju je Aleksandar kasnije nosio sa sobom u pohodima.

Aleksandar je mogao da citira Euripida po svom sećanju.

Tokom svoje mladosti, Aleksandar je bio upoznat i sa prognanim Persijancima na makedonskom dvoru, koji su nekoliko godina dobijali zaštitu Filipa II jer su se suprotstavljali Artakserksu III. Među njima su bili i Artabaz II i njegova ćerka Barsina, moguće buduća Aleksandrova ljubavnica, koja je boravila na makedonskom dvoru od 352. p. n. e. do 342. p. n. e., kao i Aminapes, budući Aleksandrov satrap i persijski plemić po imenu Sisin. Ovo je makedonskom dvoru dalo dobro poznavanje persijskih nesuglasica, a možda je čak i uticalo na neke od novina u upravljanju makedonskom državom.

U Sudi, vizantijskoj enciklopediji iz 10. veka, piše da je Anaksimen iz Lampsaka bio takođe jedan od Aleksandrovih učitelja, i da je Anaksimen takođe pratio Aleksandra u njegovim pohodima.

Naslednik Filipa II

Regentstvo i uspon Makedonije

Glavni članci: Filip II Makedonski i Uspon Makedonije

Filip II Makedonski, Aleksandrov otac

Kada je imao 16 godina, Aleksandrovo obrazovanje pod Aristotelom se završilo. Filip II je vodio rat protiv Tračana na severu, postavivši Aleksandra kao regenta i naslednika prestola.

Za vreme Filipovog odsustva, tračansko pleme u Maediji je podiglo pobunu protiv Makedonije. Aleksandar je brzo reagovao i oterao ih sa njihove teritorije. Teritorija je kolonizovana i osnovan je grad po imenu Aleksandropolj.

Po Filipovom povratku, Aleksandar je poslat sa malom silom da obuzda pobune u južnoj Trakiji. U pohodu protiv grčkog grada Perinta, Aleksandar je navodno spasao život svom ocu. U međuvremenu, grad Amfisa je počeo da obrađuje zemlje koje su bile svete za Apolona blizu Delfija, svetogrđe koje je Filipu dalo priliku da dalje interveniše u grčkim poslovima. Dok je Filip bio zauzet u Trakiji, Aleksandru je bilo naređeno da prikupi vojsku za pohod na južnu Grčku. Zabrinut da bi i druge grčke države mogle da intervenišu, Aleksandar je učinio da izgleda kao da se umesto toga sprema da napadne Iliriju. Tokom ovog previranja, Iliri su napali Makedoniju, ali ih je Aleksandar porazio.

Filip i njegova vojska su se pridružili njegovom sinu 338. p. n. e., i krenuli su na jug kroz Termopil, zauzevši ga nakon upornog otpora tebanskog garnizona. Zatim su okupirali grad Elateju, udaljen samo nekoliko dana marširanja od Atine i Tebe. Atinjani, predvođeni Demostenom, glasali su za traženje saveza sa Tebom protiv Makedonije. I Atina i Filip su poslali ambasade da pridobiju naklonost Tebe, ali je Atina pobedila u nadmetanju. Filip je krenuo na Amfisu (navodno postupajući po zahtevu Amfiktionske lige), zarobivši plaćenike koje je tamo poslao Demosten i prihvativši predaju grada. Filip se zatim vratio u Elateju, poslavši poslednju ponudu mira Atini i Tebi, koju su je obe odbile.

Plan bitke kod Heroneje

Dok je Filip marširao prema jugu, njegovi protivnici su ga presreli kod Heroneje u Beotiji. Tokom bitke kod Heroneje koja je usledila, Filip je komandovao desnim krilom, a Aleksandar levim, u pratnji grupe Filipovih generala od poverenja. Prema antičkim izvorima, dve strane su se neko vreme žestoko borile. Filip je namerno naredio svojim trupama da se povuku, računajući na to da će ih neispitani atinski hopliti pratiti, čime je uspeo da slomi njihov red. Aleksandar je prvi slomio tebanske redove, a za njim i Filipovi generali. Pošto je oštetio neprijateljsku koheziju, Filip je naredio svojim trupama da krenu u direktni napad i brzo ih razbio. Sa izgubljenim Atinjanima, Tebanci su bili opkoljeni. Ostavljeni da se bore sami, bili su poraženi.

Posle pobede kod Heroneje, Filip i Aleksandar su bez otpora krenuli na Peloponez, bili su dočekani od svih gradova; međutim, kada su stigli u Spartu, odbijeni su, ali nisu pribegli ratu. U Korintu je Filip uspostavio „Helenski savez“ (po uzoru na stari antipersijski savez iz grčko-persijskih ratova), koji je uključivao većinu grčkih gradova-država osim Sparte. Filip je tada imenovan za Hegemona (često se prevodi kao „Vrhovni komandant“) ovog saveza (kojeg moderni istoričari nazivaju Korintski savez) i najavio je svoje planove da napadne Persijsko carstvo.

Progonstvo i povratak

Kada se Filip vratio u Pelu, zaljubio se i oženio je Kleopatru Euridiku 338. p. n. e., bratanicu svog generala Atala. Ovaj brak je učinio Aleksandrovu poziciju naslednika manje osiguranom, pošto bi svaki sin Kleopatre Euridike bio čistokrvni makedonski naslednik, dok je Aleksandar bio samo polu-Makedonac. Tokom svadbenog banketa, pijani Atal se u javnosti molio bogovima da brak izrodi zakonitog naslednika.

Na venčanju Kleopatre, u koju se Filip zaljubio i oženio, budući da je bila premlada za njega, njen stric Atal je u pijanom stanju poželeo da Makedonci preklinju bogove da im daju zakonitog naslednika kraljevstva od strane njegove bratanice. To je toliko iznerviralo Aleksandra, da mu je bacio jednu od čaša na glavu: „Budalo”, rekao je, „Jesam li ja onda kopile?” Tada je Filip, podržavajući Atala, ustao i hteo je da krene na svog sina; ali na sreću za obojicu, ili njegov prenagli bes, ili vino koje je popio, nateralo ga je da oklizne nogu i padne na pod. Na šta ga je Aleksandar prekorno uvredio: „Vidite!”, rekao je, „čovek koji se sprema da pređe iz Evrope u Aziju, prevrnuo se u prelasku sa jednog mesta na drugo.

— Plutarh, opisujući svađu na Filipovom venčanju.

337. godine p. n. e., Aleksandar je napustio Makedoniju sa svojom majkom, ostavivši je kod njenog brata kralja Aleksandra I Epirskog u Dodoni, prestonici Molosijaca. On je nastavio prema Iliriji, gde je potražio utočište kod jednog ili više ilirskih kraljeva, moguće kod Glaukija, i bio je tretiran kao gost, iako ih je nekoliko godina ranije porazio u bici. Međutim, izgleda da Filip nikada nije nameravao da se odrekne svog politički i vojno obučenog sina. Shodno tome, Aleksandar se vratio u Makedoniju nakon šest meseci zahvaljujući naporima porodičnog prijatelja, Demarata, koji je posredovao između dve strane.

Sledeće godine, persijski satrap (guverner) Karije, Piksodar, ponudio je svoju najstariju ćerku Aleksandrovom polubratu, Filipu Arideju. Olimpijada i nekoliko Aleksandrovih prijatelja su mu sugerisali da ovo pokazuje da Filip namerava da Arideja učini svojim naslednikom. Aleksandar je reagovao tako što je poslao zabavljača, Tezala iz Korinta, da kaže Piksodaru da ne treba da nudi ruku svoje ćerke nezakonitom sinu, već je trebao Aleksandru. Kada je Filip čuo za to, prekinuo je pregovore i prekorio Aleksandra što želi da se oženi ćerkom Karijanca, uz objašnjenje da je želeo bolju nevestu za njega. Filip je proterao četvoricu Aleksandrovih prijatelja Harpala, Nearha, Ptolemeja i Erigija i naterao je Korinćane da mu dovedu Tezala u lancima.

Kralj Makedonije

Dolazak na presto

Pausanija ubija Filipa II, Aleksandrovog oca, tokom svog ulaska u hram

Amblem mozaika „lova na jelene”, oko 300. p. n. e., iz Pele; figura na desnoj strani je verovatno Aleksandar Veliki zbog datuma na mozaiku zajedno sa prikazanim rastom njegove kose sa centralnim razdelom (anastola); figura sa leve strane koja rukuje sekirom sa dve oštrice (povezana sa Hefestom) je možda Hefestion, jedan od Aleksandrovih lojalnih saputnika.

U leto 336. p. n. e., dok je u Egi prisustvovao venčanju svoje ćerke Kleopatre sa Olimpijadinim bratom, Aleksandrom I Epirskim, Filipa je ubio kapetan njegovih telohranitelja, Pausanija. Dok je Pausanija pokušavao da pobegne, sapleo se o lozu i ubili su ga goniči, uključujući i dvojicu Aleksandrovih drugova, Perdiku i Leonata. Aleksandra su plemići i vojska u 20. godini, na licu mesta, proglasili za novog kralja.

Konsolidacija vlasti

Aleksandar je započeo svoju vladavinu eliminacijom potencijalnih rivala na prestolu. Naredio je da se njegov rođak, bivši Aminta IV pogubi. Takođe je naredio da se eliminišu dvojica makedonskih kneževa iz oblasti Linkesta, ali je poštedeo trećeg, Aleksandra Linkesta. Olimpijada je Kleopatru Euridiku i Evropu, njenu ćerku sa Filipom, spalila žive. Kada je Aleksandar saznao za to, bio je besan. Aleksandar je naredio i ubistvo Atala, koji je komandovao prethodnicom vojske u Maloj Aziji i Kleopatrinog strica.

Atal se u to vreme dopisivao sa Demostenom, u vezi sa mogućnošću prebega u Atinu. Atal je takođe nekoliko puta uvredio Aleksandra, a nakon Kleopatrinog ubistva, Aleksandar ga je možda smatrao previše opasnim da bi ga ostavio u životu. Aleksandar je poštedeo Arideja, koji je po svemu sudeći bio mentalno nestabilan, verovatno kao posledica trovanja od strane Olimpijade.

Vest o Filipovoj smrti naterala je mnoge države na pobunu, uključujući Tebu, Atinu, Tesaliju i tračanska plemena severno od Makedonije. Kada je do Aleksandra stigla vest o pobunama, brzo je reagovao. Iako mu je savetovano da koristi diplomatiju, Aleksandar je okupio 3.000 makedonskih konjanika i odjahao na jug prema Tesaliji. Zatekao je tesalsku vojsku kako zauzima prelaz između planine Olimp i planine Ose, i naredio je svojim ljudima da jašu preko planine Ose. Kada su se Tesalijanci sutradan probudili, videli su Aleksandra u pozadini i odmah su se predali, dodajuću svoju konjicu Aleksandrovoj vojsci. Zatim je nastavio na jug prema Peloponezu.

Aleksandar se zaustavio u Termofilu, gde je bio priznat kao vođa Amfiktionske lige pre nego što je krenuo na jug u Korint. Atina je tražila mir i Aleksandar je pomilovao pobunjenike. Čuveni susret Aleksandra i Diogena iz Sinope dogodio se za vreme Aleksandrovog boravka u Korintu. Kada je Aleksandar upitao Diogena šta može da uradi za njega, filozof je prezrivo zamolio Aleksandra da se pomeri malo u stranu, jer mu je blokirao sunčevu svetlost. Ovaj odgovor je očigledno oduševio Aleksandra, za koga se navodi da je rekao: „Ali zaista, da nisam Aleksandar, voleo bih da sam Diogen.” U Korintu je Aleksandar uzeo titulu Hegemona („vođa”) i, kao i Filip, postavljen je za komandanta predstojećeg rata protiv Persije. Dobio je i vesti o tračanskoj pobuni.

Balkanski pohod

Glavni članak: Aleksandrov balkanski pohod

Makedonska falanga u bici protiv Tračana 335. p. n. e.

Pre nego što je prešao u Aziju, Aleksandar je želeo da zaštiti svoje severne granice. U proleće 335. p. n. e., ugušio je nekoliko pobuna. Polazeći od Amfipolja, otputovao je na istok u zemlju „Nezavisnih Tračana”; a kod planine Hemus, makedonska vojska je napala i porazila tračanske snage koje su se nalazile na visovima. Makedonci su ušli u zemlju Tribala i porazili su njihovu vojsku kod reke Ligin (pritoka Dunava). Aleksandar je potom tri dana marširao prema Dunavu, naišavši na pleme Geti na suprotnoj strani obale. Prešavši reku noću, iznenadio ih je i naterao njihovu vojsku na povlačenje posle prvog okršaja konjice.

Do Aleksandra je tada stigla vest da su ilirski poglavica Klit i kralj Glaukija od Taulantija u otvorenoj pobuni protiv njegove vlasti. Marširajući na zapad u Iliriju, Aleksandar im je porazio svaki red, primoravajući dva vladara da pobegnu sa svojim trupama. Ovim pobedama obezbedio je svoju severnu granicu.

Dok je Aleksandar odlazio prema severu, Tebanci i Atinjani su se ponovo pobunili. Aleksandar je odmah krenuo na jug. Dok su drugi gradovi ponovo oklevali, Teba je odlučila da se bori. Tebanski otpor je bio neefikasan, a Aleksandar je srušio grad i podelio njegovu teritoriju između drugih beotijskih gradova. Kraj Tebe je zastrašio Atinu, ostavljajući celu Grčku privremeno u miru. Aleksandar je tada krenuo u svoj pohod na Aziju, imenovavši Antipatera kao regenta.

Osvajanje Ahemenidskog Persijskog carstva

Glavni članak: Ratovi Aleksandra Velikog

Mala Azija

Glavni članak: Bitka kod Granika

Mapa Aleksandrovog carstva i njegova ruta

Aleksandar ulazi u Vavilon

Aleksandar seče Gordijev čvor (1767), naslikao Žan-Simon Bertelemi

Nakon svoje pobede u bici kod Heroneje (338. p. n. e.), Filip II je počeo da uspostavlja sebe kao hegemona (grč. ἡγεμών) saveza koji je, prema Diodoru, trebao da pokrene pohod protiv Persijanaca zbog raznih nevolja koje je Grčka pretrpela 480. p. n. e., a samim tim i da oslobode grčke gradove na zapadnim obalama i ostrvima od ahemenidske vlasti. Godine 336. p. n. e., poslao je Parmeniona sa Amintom, Andromenom i Atalom, i vojsku od 10.000 ljudi u Anadoliju da izvrše pripreme za invaziju. U početku je sve išlo dobro. Grčki gradovi na zapadnoj obali Anadolije su se pobunili sve dok nije stigla vest da je Filip ubijen i da ga je nasledio njegov mladi sin Aleksandar. Makedonci su bili demoralisani Filipovom smrću i eventualno su bili poraženi kod Magnezije od strane Ahemenida pod komandom najamnika Memnona sa Rodosa.

Preuzevši projekat invazije Filipa II, Aleksandrova vojska je, 334. p. n. e., prešla Helespont sa približno 48.100 vojnika, 6.100 konjanika i flotom od 120 brodova sa posadom čiji je broj bio 38.000, povučeni iz Makedonije i raznih drugih grčkih gradova-država, plaćenici i feudalno odgajani vojnici iz Trakije, Peonije i Ilirije. Aleksandar je pokazao svoju nameru da osvoji celokupno Persijsko carstvo tako što je bacio koplje u azijsko tlo i rekao da prihvata Aziju kao poklon od bogova. Ovo je takođe pokazalo Aleksandrovu želju da se bori, za razliku od očeve sklonosti diplomatiji.

Posle prve pobede nad persijskim snagama u bici kod Granika, Aleksandar je prihvatio predaju prestonice persijske provincije i riznice Sarda; zatim je krenuo duž jonske obale, davajući gradovima autonomiju i demokratiju. Milet, koji su držale Ahemenidske snage, zahtevao je delikatnu operaciju opsade, sa persijskim pomorskim snagama u blizini. Još južnije, u Halikarnasu, u Kariji, Aleksandar je uspešno poveo svoju prvu opsadu velikih razmera, na kraju primoravši svoje protivnike, kapetana plaćenika Memnona sa Rodosa i persijskog satrapa Karije, Orontobata, da se povuku preko mora. Aleksandar je vladu Karije prepustio pripadnici dinastije Hekatomnida, Adi, koja je usvojila Aleksandra kao svog sina.

Iz Halikarnasa, Aleksandar je krenuo u planinsku Likiju i Pamfilijsku ravnicu, potvrđujući kontrolu nad svim obalnim gradovima da bi uskratio persijske obalne baze. Od Pamfilije pa nadalje na obali nije bilo većih luka i Aleksandar je prešao na kopneni deo zemlje. U Termesu je Aleksandar porazio ali nije jurišao na Pisidijanski grad. U antičkoj frigijskoj prestonici Gordionu, Aleksandar je „razrešio” do tada nerešivi Gordijev čvor, podvig za koji je rečeno da čeka budućeg „kralja Azije”. Prema priči, Aleksandar je rekao da nije važno kako je čvor bio zavezan i presekao ga je svojim mačem.

Levant i Sirija

Glavni članci: Bitka kod Isa i Opsada Tira

U proleće 333. p. n. e., Aleksandar je prešao iz Taurusa u Kilikiju. Posle duže pauze zbog bolesti, krenuo je dalje ka Siriji. Iako ga je Darijeva znatno veća vojska nadmašila, Aleksandar se vratio u Kilikiju, gde je pobedio Darija kod Isa. Darije je pobegao sa bojnog polja, zbog čega se njegova vojska raspala, a iza sebe je ostavio svoju suprugu, svoje dve ćerke, majku Sisigambu i fantastično blago. Ponudio je mirovni sporazum koji je uključivao zemlje koje je već izgubio i otkup od 10.000 talenata za svoju porodicu. Aleksandar je odgovorio da, pošto je sada on kralj Azije, samo on odlučuje o teritorijalnoj podeli. Aleksandar je uspeo da preuzme Siriju i veći deo obale Levanta. Sledeće godine, 332. p. n. e., bio je primoran da napadne Tir, koji je zauzeo posle duge i teške opsade. Vojno sposobni muškarci su bili masakrirani, a žene i deca su prodati u ropstvo.

Egipat

Ime Aleksandra Velikog napisano na Egipatskom hijeroglifu (pisano sa desne na levu stranu), oko 332. p. n. e., Egipat. Luvr muzej.

Kada je Aleksandar uništio Tir, većina gradova na putu ka Egiptu je brzo kapitulirala. Međutim, Aleksandar je naišao na otpor u Gazi. Uporište je bilo jako utvrđeno i izgrađeno na brdu, što je zahtevalo opsadu. Kada su mu „njegovi savetnici ukazali da zbog visine humke to neće biti moguće... to je Aleksandra još više ohrabrilo da pokuša”. Nakon tri neuspešna pokušaja, uporište je palo, ali ne pre nego što je Aleksandar zadobio ozbiljnu ranu u ramenu. Kao i u Tiru, vojno sposobni muškarci su ubijeni, a žene i deca su prodati u ropstvo.

Egipat je bio samo jedna od velikog broja teritorija koje je Aleksandar preuzeo od Persijanaca. Nakon putovanja u Sivu, Aleksandar je krunisan u Ptahovom hramu u Memfisu. Izgleda da egipatski narod nije smatrao uznemirujućim to što je Aleksandar bio stranac - niti što je bio odsutan praktično tokom cele svoje vladavine. Aleksandar je obnovio hramove koje su Persijanci zanemarili i posvetio nove spomenike egipatskim bogovima. U hramu Luksora, blizu Karnaka, sagradio je kapelu za svetu baržu. Tokom svojih kratkih meseci u Egiptu, reformisao je sistem oporezivanja po grčkom uzoru i organizovao je vojnu okupaciju zemlje, ali je početkom 331. p. n. e. otišao u Aziju u poteru za preostalim Persijancima.

Tokom Aleksandrovog boravka u Egiptu 332. p. n. e., bio je viđen kao oslobodilac. Da bi legitimisao preuzimanje vlasti i bio priznat kao potomak duge loze faraona, Aleksandar je prineo žrtve bogovima u Memfisu i otišao da se konsultuje sa čuvenim proročištem Amun-Ra u oazi Siva. Bio je proglašen sinom božanstva Amona u oazi Siva u Libijskoj pustinji. Od tada, Aleksandar je često nazivao Zevsa-Amona svojim pravim ocem, a nakon njegove smrti, valuta ga je prikazivala ukrašenog Amonovim rogovima kao simbolom njegovog božanstva. Grci su ovu poruku - poruku koju su bogovi uputili svim faraonima - tumačili kao proročanstvo.

Tokom svog boravka u Egiptu, osnovao je Aleksandriju, koja će nakon njegove smrti postati prosperitetna prestonica Ptolemejskog kraljevstva. Kontrola nad Egiptom će preći na Ptolemeja I (Lagosovog sina), osnivača Ptolemejske dinastije (305−30. p. n. e.) nakon Aleksandrove smrti.

Asirija i Vavilonija

Glavni članak: Bitka kod Gaugamele

Napustivši Egipat 331. p. n. e., Aleksandar je krenuo na istok u Ahemenidsku Asiriju u Gornjoj Mesopotamiji (danas severni Irak) i ponovo pobedio Darija u bici kod Gaugamele. Darije je još jednom pobegao sa bojnog polja, a Aleksandar ga je jurio sve do današnjeg Erbila. Bitka kod Gaugamele je bila poslednji i odlučujući susret između njih dvojice. Darije je pobegao preko planina u Ekbatan (današnji Hamadan) dok je Aleksandar zauzeo Vavilon.

Vavilonski astronomski dnevnici kažu da „kralj sveta Aleksandar” šalje svoje izviđače sa porukom narodu Vavilona pre ulaska u grad: „Neću napasti vaše kuće”.

Persija

Glavni članak: Bitka kod Persijskih vrata

Nalazište Persijskih kapija u modernom Iranu; put je napravljen oko 1990-ih.

Iz Vavilona je Aleksandar otišao u Suzu, jednu od Ahemenidskih prestonica, i zauzeo njenu riznicu. Poslao je glavninu svoje vojske u persijsku ceremonijalnu prestonicu Persepolj pomoću persijskog kraljevskog puta. Sam Aleksandar je poveo odabrane trupe direktnim putem do grada. Zatim je upao na prolaz Persijskih kapija (u današnjim planinama Zagrosa) koje je blokirala persijska vojska pod Ariobarzanom, a zatim je požurio u Persepolj pre nego što je njegov garnizon mogao da opljačka riznicu.

Kada je ušao u Persepolj, Aleksandar je dozvolio svojim trupama da nekoliko dana pljačkaju grad. Aleksandar je ostao u Persepolju čitavih pet meseci. Tokom njegovog boravka izbio je požar u istočnoj palati Kserksa I i proširio se na ostatak grada. Mogući uzroci uključuju nesreću u pijanom stanju ili namernu osvetu za Kserksovo spaljivanje Akropolja u Atini tokom Drugog persijskog rata; Plutarh i Diodor navode da je Aleksandrova saputnica, hetera Taida, podstakla i podmetnula vatru. Čak i dok je gledao kako grad gori, Aleksandar je odmah počeo da se kaje zbog svoje odluke. Plutarh tvrdi da je naredio svojim ljudima da ugase vatru, ali da se plamen već proširio na veći deo grada. Kurcije tvrdi da se Aleksandar nije pokajao zbog svoje odluke sve do sledećeg jutra. Plutarh prepričava anegdotu u kojoj Aleksandar zastaje i razgovara sa palom Kserksovom statuom kao da je živa osoba:

Da prođem i ostavim te da ležiš tu zbog pohoda koje si vodio protiv Grčke, ili da te ponovo postavim da stojiš zbog tvoje velikodušnosti i tvojih vrlina u drugim pogledima?

Pad Persijskog carstva i Istoka

Administrativni dokument iz Baktrije datira iz sedme godine Aleksandrove vladavine (324.p.n.e.), koji nosi prvu poznatu upotrebu oblika „Aleksandros” njegovog imena.

Aleksandar je zatim počeo da juri odbeglog Darija, prvo u Mediji, a zatim u Partiji. Persijski kralj više nije kontrolisao sopstvenu sudbinu, s obzirom da je bio zarobljen od strane Besa, njegovog baktrijskog satrapa i rođaka. Kako se Aleksandar približavao, Bes je naredio svojim ljudima da smrtonosno izbodu Velikog kralja, a zatim se proglasio Darijevim naslednikom kao Artakserks V, pre nego što se povukao u Centralnu Aziju da pokrene gerilski rat protiv Aleksandra. Aleksandar je sahranio Darijevo telo pored njegovih ahemenidskih prethodnika u kraljevskoj ceremoniji. Tvrdio je da ga je, dok je umirao, Darije imenovao za svog naslednika ahemenidskog prestola. Obično se smatra je Ahemenidsko carstvo palo zajedno sa Darijem. Međutim, kako je Aleksandar održavao i oživljavao osnovne oblike života zajednice i opštu strukturu vlasti pod svojom vlašću, on se, prema rečima iranologa Pjera Brajanta, „može smatrati da je na mnogo načina delovao kao poslednji od Ahemenida”.

Aleksandar je na Besa gledao kao na uzurpatora i krenuo je da ga porazi. Ovaj pohod, u početku protiv Besa, pretvorio se u veliku turneju po centralnoj Aziji. Aleksandar je osnovao niz novih gradova, kojima je svima dao ime Aleksandrija, uključujući moderni Kandahar u Avganistanu i Aleksandriju Eshatu („Najdalje”) u modernom Tadžikistanu. Pohod je Aleksandra vodio kroz Mediju, Partiju, Ariju (zapadni Avganistan), Drangijanu, Arahoziju (južni i centralni Avganistan), Baktriju (severni i centralni Avganistan) i Skitiju.

Godine 329. p. n. e., Spitamen, koji je imao nedefinisani položaj u satrapiji Sogdijane, izdao je Besa Ptolemeju, jednom od Aleksandrovih pouzdanih pratioca, i Bes je bio pogubljen. Međutim, kada je, u nekom trenutku kasnije, Aleksandar bio na Jaksartu suočavajući se sa upadima konjeva nomadske vojske, Spitamen je uzdigao Sogdijanu na pobunu. Aleksandar je lično pobedio Skite u bici kod Jaksarta i odmah je pokrenuo pohod protiv Spitamena, pobedivši ga u bici kod Gabaja. Nakon poraza, Spitamena su ubili njegovi ljudi, koji su potom tražili mir.

Problemi i zapleti

Ubistvo Klita, naslikao Andre Kastenj (1898–1899)

Za to vreme, Aleksandar je usvojio neke elemente persijskog odevanja i običaja na svom dvoru, posebno običaj proskineze, čija je simbolika bila ili ljubljenje ruke, ili sedždu na zemlji, koju su Persijanci pokazivali svojim društvenim pretpostavljenima. Ovo je bio jedan aspekt Aleksandrove široke strategije koja je imala za cilj da obezbedi pomoć i podršku iranskih viših zvaničnika. Grci su, međutim, smatrali gest proskinezu kao nešto što koriste Božanstva i verovali su da je Aleksandar želeo da obogotvori sebe prihvativši ga. To ga je koštalo simpatija mnogih njegovih sunarodnika, i na kraju je odustao od tog običaja.

Tokom duge vladavine Ahemenida, elitni položaji u mnogim segmentima carstva, uključujući centralnu vladu, vojsku i mnoge satrapije, bili su posebno rezervisani za Irance i u velikoj meri persijske plemiće. Ovi poslednji su u mnogim slučajevima bili dodatno povezani bračnim savezima sa kraljevskom porodicom Ahemenida. Ovo je stvorilo problem Aleksandru zbog toga što je morao da zameni različite segmente i ljude koji su dali carstvu njegovu čvrstinu i jedinstvo tokom dužeg vremenskog perioda. Pjer Brajant objašnjava da je Aleksandar shvatio da je nedovoljno samo iskorišćavanje unutrašnjih protivrečnosti unutar imperijalnog sistema kao u Maloj Aziji, Vaviloniji ili Egiptu; morao je i da (ponovo) stvori centralnu vladu sa ili bez podrške Iranaca. Već 334. p. n. e., pokazao je svest o tome, kada je osporio tadašnjeg kralja Darija III „prisvojivši glavne elemente ideologije Ahemenidske monarhije, posebno pozadinu kralja koji štiti zemlju i seljake”. Aleksandar je, 332. p. n. e., poslao pismo Dariju u kome je napisao da je on vredniji od Darija „da nasledi Ahemenidski presto”. Međutim, Aleksandrova konačna odluka da spali Ahemenidsku palatu u Persepolju u kombinaciji sa velikim odbacivanjem i protivljenjem „celog persijskog naroda” učinila je da je za njega bilo nemoguće da se predstavlja kao Darijev legitimni naslednik. Protiv Besa (Artakserksa V), međutim, dodaje Brajant, Aleksandar je ponovo potvrdio „svoje pravo na legitimitet kao osvetnik Darija III”.

Ubrzo je otkrivena zavera protiv njegovog života, a jedan od njegovih oficira, Filota, je pogubljen jer nije upozorio Aleksandra. Smrt sina zahtevala je i smrt oca, pa je tako Parmenion, koji je bio zadužen da čuva riznicu u Ekbatanu, ubijen po Aleksandrovom naređenju, kako bi sprečio pokušaj osvete. Najzloglasnije je to što je Aleksandar lično ubio čoveka koji mu je spasio život kod Granika, Klita Crnog, tokom nasilne pijane svađe u Marakandi (današnji Samarkand u Uzbekistanu), u kojoj je Klit optužio Aleksandra za nekoliko grešaka u prosuđivanju, a posebno zato što je zaboravio na makedonske načine života u korist pokvarenog orijentalnog načina života.

Kasnije, u centralnoazijskom pohodu, otkrivena je i druga zavera protiv njegovog života, koju su podstakli njegovi kraljevski pažeri. Njegov zvanični istoričar, Kalisten iz Olinta, bio je umešan u zaveru, a u Aleksandrovoj anabazi, Arijen navodi da su Kalisten i pažeri zatim mučeni na stalku kao kaznu i verovatno su umrli malo posle. Ostaje nejasno da li je Kalisten zaista bio umešan u zaveru, jer je pre optužbe pao u nemilost predvodeći opoziciju u pokušaju uvođenja proskineze.

Makedonija za vreme Aleksandrovog odsustva

Kada je Aleksandar krenuo u Aziju, postavio je svog generala Antipatera, iskusnog vojnog i političkog vođu i člana „stare garde” Filipa II, na čelu Makedonije. Aleksandrovo razaranje Tebe obezbedilo je da Grčka ostane tiha tokom njegovog odsustva. Jedini izuzetak je bio kada se spartanski kralj Agis III pobunio 331. p. n. e., ali ga je Antipater pobedio i ubio u bici kod Megalopolja. Antipater je kaznu za Spartance ostavio Korintskom savezu da odluči, a oni su je prebacili na Aleksandra, koji je odlučio da ih pomiluje. Bilo je i velikih trzavica i sukoba između Antipatera i Olimpijade, i oboje su se žalili Aleksandru jedno na drugo.

Uopšteno, Grčka je uživala u periodu mira i prosperiteta tokom Aleksandrovog pohoda na Aziju. Aleksandar je vratio ogromne sume iz njegovih osvajanja, što je podstaklo privredu i povećalo trgovinu širom njegovog carstva. Međutim, Aleksandrovi stalni zahtevi za trupama i migracija Makedonaca širom njegovog carstva iscrpeli su snagu Makedonije, uveliko je oslabila u godinama posle Aleksandra, i na kraju je dovelo do njenog potčinjavanja od strane Rima posle Trećeg makedonskog rata (171−168. p. n. e.).

Kovanje novca

Srebrni tetradrahmi Aleksandra Velikog pronađeni u Vivlosu (oko 330-300. p. n. e.

Pangeumsko osvajanje od strane Filipa II, a zatim i ostrva Tasos između 356. i 342. p. n. e., donelo je bogate rudnike zlata i srebra pod makedonskom kontrolom.

Čini se da je Aleksandar uveo novi novac u Kilikiji, u Tarsu, nakon bitke kod Isa 333. p. n. e., koji je kasnije postao glavni novac carstva. Aleksandar je kovao zlatne statere, srebrne tetradrahme i drahme i bronzane. Vrste ovih kovanica ostale su konstantne u njegovom carstvu. Zlatna serija je imala glavu Atine na aversu i krilatu Niku (pobeda) na reversu. Na srebrnom novcu je na aversu bila glava Herakla bez brade sa kapom od lavlje kože, a na reversu Zevs aetofor („nosilac orla”) sa skiptrom u levoj ruci, kako sedi na prestolu. U tom dizajnu postoje i grčki i negrčki aspekti. Herakle i Zevs su bili važna božanstva za Makedonce, pri čemu se Herakle smatrao pretkom dinastije Temenid, a Zevs zaštitnikom glavnog makedonskog svetilišta, Dijuma. Međutim, lav je bio i simbolična životinja anadolskog boga Sandasa, obožavanog u Tarsu. Reversni dizajn Aleksandrovih tetradrahmi je usko modelovan prema prikazu boga Baltara (Bal iz Tarsa) na srebrnim staterima koje je u Tarsu kovao persijski satrap Mazes pre Aleksandrovog osvajanja.

Aleksandar nije pokušavao da nametne jednoobrazno carsko kovanje novca tokom svojih novih osvajanja. Persijski novčići su nastavili da postoje u svim satrapijama carstva.

Indijski pohod

Napad na Indijski potkontinent

Falanga napada centar u bici na Hidaspu, naslikao Andre Kastenj (1898–1899)

Aleksandrova invazija Indijskog potkontinenta

Nakon Spitamenove smrti i Aleksandrovog braka sa Roksanom (Raohšana na staroiranskom) kako bi učvrstio odnose sa svojim novim satrapijama, Aleksandar se okrenuo ka Indijskom potkontinentu. Pozvao je poglavare bivše satrapije Gandare (region koji se trenutno nalazi u istočnom Avganistanu i severnom Pakistanu) da dođu kod njega i pokore se njegovoj vlasti. Omfis (indijsko ime Ambi), vladar Taksile, čije se kraljevstvo prostiralo od Inda do Hidaspa (Dželama), se pokorio, ali poglavice nekih brdskih plemena, uključujući Aspasija i Asakenjanske odseke Kamboja (poznate u indijskim tekstovima kao Ašvajane i Ašvakajane), odbili su da se pokore. Ambi je požurio da dragoceno dočeka Aleksandra sa vrednim poklonima, stavljajući mu sebe i sve svoje snage na raspolaganje. Aleksandar ne samo da je Ambiju vratio njegovu titulu i poklone, već mu je poklonio i odeću „persijske tkanine, zlatnih i srebrnih ukrasa 30 konja i 1.000 talenata u zlatu”. Aleksandar je bio ohrabren da podeli svoju vojsku, a Ambi je pomogao Hefestionu i Perdiki u izgradnji mosta preko Inda koji se završavao kod Hunda, snabdevao je njihove trupe namirnicama i primio samog Aleksandra i celu njegovu vojsku u svojoj prestonici u Taksili, sa svakom demonstracijom prijateljstva i najliberalnijeg gostoprimstva.

U narednom napredovanju makedonskog kralja, Taksila ga je pratila sa snagom od 5.000 ljudi i učestvovali su u bici na reci Hidasp. Posle te pobede, Aleksandar ga je poslao u poteru za Porusom, za koga je bio zadužen da mu ponudi povoljne uslove, ali je za dlaku izbegao gubitak života od ruke svog starog neprijatelja. Kasnije su, međutim, dva rivala pomirena ličnim Aleksandrovim posredovanjem; a Taksili, koja je revnosno doprinela opremi flote na Hidaspu, kralj je poverio upravljanje celom teritorijom između te reke i Inda. Značajan pristup vlasti mu je dodeljen nakon smrti Filipa, Mahatovog sina; i bilo mu je dozvoljeno da zadrži svoj autoritet i nakon smrti samog Aleksandra (323. p. n. e.), kao i u kasnijoj podeli provincija u Triparadisu, 321. p. n. e.

Tokom zime 327/326. p. n. e., Aleksandar je lično vodio pohode protiv Aspasija iz doline Kunar, Gurajanaca iz doline Guraj, i Asakenjana iz dolina Svat i Buner. Usledilo je žestoko nadmetanje sa Aspasijima u kojem je Aleksandar bio ranjen strelom u rame, ali su na kraju Aspasiji izgubili. Aleksandar se potom suočio sa Asakenjanima, koji su se borili protiv njega iz uporišta Masage, Ora i Aornosa.

Tvrđava Masaga je osvojena tek posle višednevnih krvavih borbi, u kojima je Aleksandar teško ranjen u skočno zglob. Prema Kurciju, „ne samo da je Aleksandar poklao celokupno stanovništvo Masage, već je i samu tvrđavu pretvorio u ruševinu.” Sličan pokolj je usledio kod Ora. Posle Masage i Ore, brojni Asakenjani su pobegli u tvrđavu Aornos. Aleksandar ih je pratio izbliza i posle četiri krvava dana zauzeo je strateško utvrđenje.

Porus se predaje Aleksandru

Posle Aornosa, Aleksandar je prešao Ind i borio se i pobedio u epskoj bici protiv kralja Porusa, koji je vladao regionom koji se nalazio između Hidaspa i Akezina (Čenab), u današnjem Pandžabu, u bici na Hidaspu 326. p. n. e. Aleksandar je bio impresioniran Porusovom hrabrošću i učinio ga je za svog saveznika. Imenovao je Porusa za satrapa i dodao je Porusovoj teritoriji zemljište koje ranije nije posedovao, prema jugoistoku, do Hifaza (Beas). Odabir lokalnog stanovništva pomogao mu je da kontroliše ove zemlje veoma udaljene od Grčke. Aleksandar je osnovao dva grada na suprotnim stranama reke Hidasp, dajući jednom ime Bukefalija, u čast svog konja, koji je umro otprilike u to vreme. Drugi grad je bila Nikeja (pobeda), za koju se smatralo da se nalazi na mestu današnjeg Monga u Pandžabu. Filostrat Stariji u životu Apolonija Tijanskog piše da je u Porusovoj vojsci postojao slon koji se hrabro borio protiv Aleksandrove vojske i Aleksandar ga je poistovetio sa Helijem (sunce) i dao mu je ime Ajaks, jer je smatrao da tako velika životinja zaslužuje veliko ime. Slon je imao zlatne prstenove oko kljova i na njima je bilo napisano na grčkom: „Aleksandar, sin Zevsa, posvećuje Ajaksu od Helija” (ΑΛΕΞΑΝΔΡΟΣ Ο ΔΙΟΣ ΤΟΝ ΑΙΑΝΤΑ ΤΩΙ ΗΛΙΩΙ).

Pobuna helenske vojske

Azija 323. p. n. e., Nanda carstvo i Gangaridajsko carstvo indijskog potkontinenta, u odnosu na Aleksandrovo carstvo i susede.

Istočno od Porusovog kraljevstva, blizu reke Gang, nalazilo se Nanda carstvo u Magadi, a dalje na istoku, Gangaridajsko carstvo u regiji Bengal na indijskom potkontinentu. U strahu od mogućnosti da se suoči sa drugim velikim armijama i iscrpljena godinama pohoda, Aleksandrova vojska se pobunila kod reke Hifaz (Beas), odbivši da maršira dalje ka istoku. Ta reka tako označava najistočniji opseg Aleksandrovih osvajanja.

Što se tiče Makedonaca, međutim, njihova borba sa Porusom otupila je njihovu hrabrost i zaustavila njihovo dalje napredovanje u Indiji. Pošto je sve što su imali da odbiju neprijatelja bilo samo dvadeset hiljada pešadinaca i dve hiljade konja, žestoko su se suprotstavili Aleksandru kada je insistirao da pređu i reku Gang, čija je širina, kako su saznali, bila trideset dva stadija (6,4 km), dubina je bila 180 metara, dok su njene obale na drugoj strani bile prekrivene mnoštvom vojnika, konjanika i slonova. Bilo im je rečeno da ih čekaju kraljevi Ganderita i Presija sa osamdeset hiljada konjanika, dvesta hiljada pešadinaca, osam hiljada kočija i šest hiljada ratnih slonova.

Aleksandar je pokušao da ubedi svoje vojnike da krenu dalje, ali njegov general Koin ga je molio da promeni mišljenje i vrati se; ljudi su, kako je rekao, „želeli da ponovo vide svoje roditelje, svoju ženu i decu, svoju domovinu”. Aleksandar je na kraju pristao i okrenuo se ka jugu, marširajući duž Inda. Usput je njegova vojska osvojila Malhi (u današnjem Multanu) i druga indijska plemena, a Aleksandar je zadobio povredu tokom opsade.

Aleksandar je poslao veći deo svoje vojske u Kermaniju (savremeni južni Iran) sa generalom Kraterom i naredio floti da istraži obalu Persijskog zaliva pod njegovim admiralom Nearhom, dok je ostatak vodio nazad u Persiju kroz teži južni put duž Gedrozijske pustinje i Makrana. Aleksandar je stigao u Suzu 324. p. n. e., ali ne pre nego što je izgubio mnogo ljudi u surovoj pustinji.

Poslednje godine u Persiji

Aleksandar (levo) i Hefestion (desno): Obojicu je povezivalo čvrsto prijateljstvo.

Otkrivši da su se mnogi od njegovih satrapa i vojnih guvernera loše ponašali tokom njegovog odsustva, Aleksandar je nekoliko njih pogubio kao primer na putu za Suzu. Kao znak zahvalnosti, otplatio je dugove svojih vojnika i najavio da će prestarele i invalidne veterne vratiti u Makedoniju, na čelu sa Kraterom. Njegove trupe su pogrešno shvatile njegovu nameru i pobunile su se u gradu Opisu. Odbili su da budu poslati i kritikovali su njegovo usvajanje persijskih običaja i oblačenja i uvođenje persijskih oficira i vojnika u makedonske jedinice.

Nakon tri dana, ne mogavši da ubedi svoje ljude da odstupe, Aleksandar je dao Persijancima komandna mesta u vojsci i dodelio je makedonske vojne titule persijskim jedinicama. Makedonci su brzo molili za oproštaj, što je Aleksandar prihvatio, i priredio je veliki banket za nekoliko hiljada svojih ljudi. U pokušaju da stvori trajnu harmoniju između svojih makedonskih i persijskih podanika, Aleksandar je organizovao masovna venčanja svojih visokih oficira sa persijskim i drugim plemkinjama u Suzi, ali čini se da je samo nekoliko od tih brakova trajalo duže od godinu dana.

Aleksandar posećuje grobnicu Kira Velikog, naslikao Pjer-Anri de Valensijen (1796)

U međuvremenu, po povratku u Persiju, Aleksandar je saznao da su čuvari grobnice Kira Velikog u Pasargadu oskrnavili taj grob i brzo ih je pogubio. Aleksandar se divio Kiru Velikom, od ranog detinjstva čitajući Ksenofonovu Kiropediju, koja opisuje Kirovo junaštvo u borbi i vladanju kao kralja i zakonodavca. Tokom posete Pasargadmu, Aleksandar je naredio svom arhitekti Aristobulu da ukrasi unutrašnjnost sepulkralne odaje Kirove grobnice.

Nakon toga, Aleksandar je otputovao u Ekbatan da preuzme glavninu persijskog blaga. Tamo je njegov najbliži prijatelj i mogući ljubavnik, Hefestion, umro od bolesti ili trovanja. Hefestionova smrt je razorila Aleksandra i naredio je da se u Vavilonu pripremi skupa pogrebna lomača, a proglasio je i javnu žalost. Još u Vavilonu, Aleksandar je planirao niz novih pohoda, počevši od invazije na Arabiju, ali nije imao priliku da ih realizuje, pošto je umro ubrzo posle Hefestiona.

Smrt i nasledstvo

Vavilonski astronomski dnevnik (oko 323−322. p. n. e.) koji opisuje Aleksandrovu smrt. (Britanski muzej, London.)

10. ili 11. juna 323. p. n. e., Aleksandar je preminuo u palati Navuhodonosora II, u Vavilonu, u 32. godini. Postoje dve različite verzije Aleksandrove smrti, koje se malo razlikuju u detaljima. Plutarhov izveštaj kaže da se otprilike 14 dana pre svoje smrti, Aleksandar zabavljao sa admiralom Nearhom i proveo noć i sledeći dan pijući sa Medijem iz Larise. Aleksandar je dobio groznicu, koja se pogoršavala sve dok nije mogao da govori. Običnim vojnicima, koji su bili zabrinuti za njegovo zdravlje, je bilo dozvoljeno da prođu pored njega dok im je on ćutke mahao. U drugom izveštaju, Diodor pripoveda da je Aleksandar patio od bolova nakon što je popio veliki pehar nepomešanog vina u čast Herakla, nakon čega je usledilo 11 dana slabosti; međutim nije dobio groznicu, već je umro posle neke agonije. Arijan je takođe ovo pomenuo kao alternativu, ali je Plutarh izričito demantovao ovu tvrdnju.

S obzirom na sklonost makedonske aristokratije ka ubistvu, u višestrukim izveštajima o njegovoj smrti prikazana je prljava igra. Diodor, Plutarh, Arijan i Justin su svi pominjali teoriju da je Aleksandar otrovan. Justin je naveo da je Aleksandar bio žrtva zavere o trovanju, Plutarh je to odbacio kao izmišljotinu, dok su i Diodor i Arijan rekli da su to pominjali samo radi kompletnosti. Izveštaji su ipak bili prilično dosledni u optuživanju Antipatera, koji je pre toga bio uklonjen sa mesta regenta Makedonije i koji je bio u zavadi sa Olimpijadom, kao glavnog čoveka zavere. Antipater je možda svoj poziv u Vavilon shvatio kao smrtnu kaznu i pošto je video sudbinu Parmeniona i Filote, Antipater je navodno organizovao da Aleksandra otruje njegov sin Jola, koji je bio Aleksandrov točilac vina. Čak je postojala sugestija da je i Aristotel možda učestvovao.

Najjači argument protiv teorije o trovanju je činjenica da je između početka Aleksandrove bolesti i smrti prošlo dvanaest dana; takvi otrovi dugog dejstva verovatno nisu bili dostupni. Međutim, u dokumentarcu Bi-Bi-Sija iz 2003. godine koji istražuje Aleksandrovu smrt, Leo Šep iz Nacionalnog centra za otrove Novog Zelanda je rekao da je biljka bela kuka (Veratrum album), koja je bila poznata u antici, možda korišćena u trovanju Aleksandra. U rukopisu iz 2014. u časopisu Clinical Toxicology, Šep je sugerisao da je Aleksandrovo vino bilo prožeto Veratrum albumom i da je to izazvalo simptome trovanja koji odgovaraju toku događaja opisanim u Aleksandridi. Trovanje Veratrum albumom može imati dugotrajan tok i sugerisano je da ako je Aleksandar otrovan, Veratrum album je verovatno bio glavni uzrok. Drugo objašnjenje trovanja koje je izneto 2010. godine sugerisalo je da su okolnosti njegove smrti bile kompatibilne sa trovanjem vodom reke Stiks (današnji Mavroneri u Arkadiji, Grčkoj) koja je sadržala kaliheamicin, opasno jedinjenje koje proizvode bakterije.

Predloženo je i nekoliko prirodnih uzroka (bolesti), uključujući malariju i tifusnu groznicu. Članak iz 1998. u časopisu The New England Journal of Medicine pripisuje njegovu smrt tifusnoj groznici komplikovanoj perforacijom creva i uzlaznom paralizom. Druga nedavna analiza sugeriše piogeni (infektivni) spondilitis ili meningitis. Druge bolesti odgovaraju simptomima akutnog pankreatitisa, virus Zapadnog Nila i Gilen-Bareov sindrom. Teorije o prirodnom uzroku smrti takođe imaju tendenciju da naglase da je Aleksandrovo zdravlje možda bilo u opštem raspadu nakon nekoliko godina obilnog pijenja i teških rana. Muka koju je Aleksandar osećao nakon Hefestionove smrti možda je takođe doprinela njegovom opadanju zdravlja.

Događaji posle smrti

Aleksandrovo telo položeno je u zlatni antropoidni sarkofag koji je bio napunjen medom, koji je zauzvrat stavljen u zlatni kovčeg. Prema Elijanu, vidovnjak po imenu Aristander prorekao je da će zemlja u kojoj će Aleksandar počivati „biti srećna i neosvojiva zauvek”. Možda je verovatnije da su naslednici posedovanje Aleksandrovog tela videli kao simbol legitimnosti, pošto je sahrana bivšeg kralja bila kraljevska prerogativnost.

Prikaz procesa sahrane Aleksandra iz 19. veka, prema opisu Diodora sa Sicilije.

Dok je Aleksandrov pogrebni kortedž bio na putu za Makedoniju, Ptolemej ga je zauzeo i privremeno odneo u Memfis. Ptolemejev naslednik Ptolemej II Filadelf preneo je sarkofag u Aleksandriju, gde je ostao bar do kasne antike. Ptolemej IX Latir, jedan od Ptolemejevih poslednjih naslednika, zamenio je Aleksandrov sarkofag staklenim kako bi mogao da original pretvori u kovani novac. Nedavno otkriće ogromne grobnice u severnoj Grčkoj, u Amfipolju, koja datira iz vremena Aleksandra Velikog, izazvala je spekulacije da je njena prvobitna namera bila da bude Aleksandrovo mesto počivanja. Ovo bi odgovaralo predviđenom odredištu Aleksandrovog pogrebnog kortedža. Međutim, otkriveno je da je grobnica posvećena najdražem prijatelju Aleksandra Velikog, Hefestionu.

Detalji Aleksandra na Aleksandrovom sarkofagu.

Pompej, Julije Cezar i Avgust su svi posetili Aleksandrovu grobnicu u Aleksandriji, gde je Avgust, navodno, slučajno razbio svoj nos. Rečeno je da je Kaligula uzeo Aleksandrov oklop iz grobnice za sopstvenu upotrebu. Oko 200. godine n. e., car Septimije Sever je zatvorio Aleksandrovu grobnicu za javnost. Njegov sin i naslednik, Karakala, veliki obožavalac Aleksandra, je posetio grobnicu tokom svoje vladavine. Posle ovoga, detalji o sudbini grobnice su postali magloviti.

Takozvani „Aleksandrov sarkofag”, otkriven u blizini Sidona, a sada u Arheološkom muzeju u Istanbulu, nazvan je tako ne zato što se smatralo da je u njemu bilo Aleksandrovih ostataka, već zato što je na njegovim bareljefima prikazan Aleksandar i njegovi saputnici u borbi protiv Persijanaca i u lovu. Prvobitno se smatralo da je to bio sarkofag Abdalonima (umro 311. p. n. e.), kralja Sidona kojeg je Aleksandar postavio na to mesto odmah posle bitke kod Isa 333. p. n. e. Međutim, u skorije vreme, sugerisano je da sarkofag datira i ranije od Abdalonimove smrti.

Demad je makedonsku vojsku, posle Aleksandrove smrti, uporedio sa zaslepljenim Kiklopima, zbog mnogih nasumičnih i neurednih pokreta koje je činila. Osim toga, Leosten je, takođe, anarhiju između vojskovođa, posle Aleksandrove smrti, uporedio sa zaslepljenim Kiklopima „koji su nakon što su izgubili oko išli osećajući i pipajući rukama sve pred sobom, ne znajući gde da ih polože”.

Podela Makedonskog carstva

Glavni članci: Vavilonska podela i Dijadosi

Kraljevine Dijadosa 301. p. n. e.: Ptolemejsko kraljevstvo (tamno plava), Seleukidsko carstvo (žuta), Pergamska kraljevina (narandžasta), i Kraljevina Makedonija (zelena). Takođe je prikazana Rimska republika (svetlo plava), Kartaginska republika (ljubičasta), i Epirsko kraljevstvo (crvena).

Aleksandrova smrt je bila toliko iznenadna da kada su izveštaji o njegovoj smrti stigli u Grčku, stanovništvo nije odmah poverovalo. Aleksandar nije imao očiglednog ili legitimnog naslednika, njegov sin Aleksandar IV, kojeg je rodila Roksana, je rođen nakon Aleksandrove smrti. Prema Diodoru, Aleksandrovi saputnici su ga na samrti pitali kome je zaveštao svoje carstvo; njegov lakonski odgovor je bio „tôi kratistôi” — „Onom najjačem”. Druga teorija je da su njegovi naslednici namerno ili pogrešno čuli „tôi Kraterôi”—„Krateru”, generalu koji je svoje makedonske trupe vodio kući i kome je nedavno bilo povereno regentstvo nad Makedonijom.

Arijan i Plutarh su tvrdili da Aleksandar već do tog trenutka nije mogao da govori, implicirajući da je ovo apokrifna priča. Diodor, Kurcije i Justin su ponudili verodostojnu priču da je Aleksandar predao svoj pečatni prsten Perdiki, telohranitelju i vođi prateće konjice, pred svedocima, i tako ga imenovao za naslednika.

Perdika u početku nije tražio vlast, već je sugerisao da bi Roksanino dete bilo kralj, ako bi bilo muško; sa sobom, Kraterom, Leonatom i Antipaterom kao čuvarima. Međutim, pešadija je, pod komandom Meleagera, odbila ovaj dogovor pošto je bila isključena iz diskusije. Umesto toga, podržali su Aleksandrovog polubrata Filipa Arideja. Na kraju su se dve strane pomirile i nakon rođenja Aleksandra IV, on i Filip III su imenovani za zajedničke kraljeve, doduše samo po imenu.

Međutim, razdor i rivalstvo ubrzo su uticali na Makedonce. Satrapije koje je Perdika podelio prilikom Vavilonske podele postale su baze moći koje je svaki general koristio da se nadmeće za vlast. Posle ubistva Perdike 321. p. n. e., makedonsko jedinstvo je propalo i usledio je 40-godišnji rat između „naslednika” (Dijadosa), pre nego što se helenistički svet smestio u četiri stabila bloka moći: Ptolemejski Egipat, Seleukidska Mesopotamija i Centralna Azija, Atalidska Anadolija i Antigonidska Makedonija. U tom procesu su ubijeni i Aleksandar IV i Filip III.

Poslednji planovi

Novčić Aleksandra Velikog koji je iskovao Balakros ili njegov naslednik Menes, obojica nekadašnji Aleksandrovi somatofilaci (telohranitelji), kada su bili na položaju satrapa Kilikije za vreme Aleksandrovog života, oko 333−327. p. n. e. Na aversu je prikazan Herakle, predak makedonske kraljevske loze, a na reversu je prikazan Zevs Aetofor koji sedi.

Diodor je izjavio da je Aleksandar dao detaljna pisana uputstva Krateru nešto pre njegove smrti, koja su poznata kao Aleksandrovi „poslednji planovi”. Krater je počeo da izvršava Aleksandrove naredbe, ali su naslednici odlučili da ih više ne sprovode, jer su bile nepraktične i ekstravagantne. Štaviše, Perdika je pročitao papire sa Aleksandrovim poslednjim planovima makedonskim trupama u Vavilonu, ali su oni odbili da ih izvrše.

Prema Diodoru, Aleksandrovi poslednji planovi zahtevali su vojnu ekspanziju u južnom i zapadnom Mediteranu, monumentalne konstrukcije i mešanje istočnog i zapadnog stanovništva. To je uključivalo:

• Izgradnja 1.000 brodova većih od trirema, zajedno sa lukama i putem koji prolazi duž afričke obale sve do Herkulovih stubova, koji će se koristiti za invaziju Kartagine i zapadnog Mediterana;
• Podizanje velikih hramova u Delosu, Delfiju, Dodoni, Dijumu, Amfipolju, koji bi koštali 1.500 talenata, i monumentalni hram Atini u Troji.
• Spajanje malih naselja u veće gradove („sineocizam”) i „transplantacija stanovništva iz Azije u Evropu i u suprotnom smeru iz Evrope u Aziju, kako bi se najveći kontinenti doveli do zajedničkog jedinstva i prijateljstva putem mešovitih brakova i porodičnih veza”
• Izgradnja monumentalne grobnice za njegovog oca Filipa, „da parira najvećoj piramidi u Egiptu”
• Osvajanje Arabije
• Obilazak Afrike

Ogroman obim ovih planova naveo je mnoge naučnike da sumnjaju u njihovu istoričnost. Ernest Badijan je tvrdio da ih je Perdika proširio kako bi naterao makedonsku vojsku da ih ne izvrši. Drugi naučnici su govorili da su ih izmislili kasniji autori u okviru tradicije Aleksandride.

Karakter

Generalstvo

Bitka kod Granika, 334. p. n. e.

Bitka kod Isa, 333. p. n. e.

Aleksandar je možda zaradio epitet „Veliki” zbog svog neviđenog uspeha kao vojnog zapovednika; nikada nije izgubio nijednu bitku, uprkos tome što je obično bio brojčano nadjačan. To je bilo zbog upotrebe terena, taktike falange i konjice, smele strategije i velike lojalnosti njegovih trupa. Makedonsku fanalgu, naoružanu sarisom, kopljem dugačkim 6 m (20 ft), razvio je i usavršio Filip II kroz rigoroznu obuku, a Aleksandar je koristio njenu brzinu i manevar za velike efekte protiv većih, ali različitijih persijskih snaga. Aleksandar je takođe prepoznao potencijal za nejedinstvo među njegovom raznolikom vojskom, koja je koristila različite jezike i oružje. On je to prevazišao tako što se lično uključio u bitku, na način jednog makedonskog kralja.

U svojoj prvoj bici u Aziji, kod Granika, Aleksandar je upotrebio samo mali deo svojih snaga, možda 13.000 pešaka sa 5.000 konjanika, protiv mnogo veće persijske snage od 40.000. Aleksandar je postavio falangu u centar, a konjicu i strelce na krilima, tako da je njegova linija odgovarala dužini linije persijske konjice, oko 3 km (1,9 mi). Nasuprot tome, persijska pešadija je bila stacionirana iza svoje konjice. Ovo je osiguralo da Aleksandar ne bude zaobiđen, dok je njegova falanga, naoružana dugim štukama, imala značajnu prednost nad persijanskim simitarima i džilitima. Makedonski gubici su bili zanemarljivi u poređenju sa gubicima Persijanaca.

Kod Isa 333. p. n. e., svog prvog sukoba sa Darijem, koristio je isti raspored, i ponovo se progurala centralna falanga. Aleksandar je lično vodio juriš u centru, razbijajući protivničku vojsku. U odlučujućem susretu sa Darijem kod Gaugamele, Darije je opremio svoje kočije sa kosama na točkovima da razbije falangu i opremio svoju konjicu štukama. Aleksandar je postavio dvostruku falangu, sa centrom koji je napredovao pod uglom, razdvojio se kada su se kočije spustile i zatim reformisao. Napredovanje je bilo uspešno i slomilo je Darijev centar, zbog čega je ovaj ponovo pobegao.

Kada se suočio sa protivnicima koji su koristili nepoznate tehnike borbe, kao što su u Centralnoj Aziji i Indiji, Aleksandar je prilagodio svoje snage stilu svojih protivnika. Tako je u Baktriji i Sogdijani Aleksandar uspešno koristio svoje bacače koplja i strelce da spreči pokrete sa boka, dok je svoju konjicu okupio u centru. U Indiji, suočeni sa Porusovim slonovskim korpusom, Makedonci su podigli svoje redove da zaogrnu slonove i koristili su svoje sarise da udare naviše i istisnu vođe slonova.

Fizički izgled

Umetnički prikaz Aleksandra od Pirtogela

Istorijski izvori često daju oprečne izveštaje o Aleksandrovom izgledu, a najraniji izvori su najoskudniji u svojim detaljima. Tokom svog života, Aleksandar je pažljivo kurirao svoj imidž naručivanjem dela poznatih i velikih umetnika tog vremena. Ovo je uključivalo naručivanje skulptura od Lisipa, Apelovih slika i Pirgotelovih dragulja. Antički autori su zabeležili da je Aleksandar bio toliko zadovoljan svojim portretima koje je napravio Lisip da je zabranio drugim vajarima da prave njegovu sliku; današnji naučnici, međutim, smatraju tu tvrdnju sumnjivom. Ipak, Endru Stjuart ističe činjenicu da su umetnički portreti, ne samo zbog toga ko ih je naručio, uvek pristrasni i da umetnički portreti Aleksandra „nastoje da ga legitimišu (ili, šire, njegove naslednike), da ga predstave svojoj publici, da odgovore na njihove kritike i da ih ubede u njegovu veličinu“, i stoga ih treba posmatrati u okviru „pohvale i krivice“, na isti način na koji su izvori kao što je pohvalna poezija. Uprkos tim upozorenjima, smatra se da je Lisipova skulptura, poznata po svom naturalizmu, za razliku od čvršće, statične poze, najverniji prikaz.

Kurcije Ruf, rimski istoričar iz prvog veka nove ere, koji je napisao Istorije Aleksandra Velikog, daje ovaj izveštaj o Aleksandru koji je sedeo na prestolu Darija III:

Zatim je Aleksandar seo na carski presto, koji je bio previsok za njegov telesni rast. Stoga, pošto njegove noge nisu došle do najniže stepenice, jedan od kraljevskih paževa je stavio sto pod njegove noge.

I Kurcije i Diodor prenose priču da kada je majka Darija III, Sisigamba, prvi put srela Aleksandra i Hefestiona, pretpostavila je da je ovaj drugi Aleksandar jer je bio viši i zgodniji od njih dvojice.

Aleksandrov portret od strane Lisipa.

Detalji sa Aleksandrovog sarkofaga pokazuju da je imao svetlu put sa rumenim obrazima. Ovo je u skladu sa njegovim opisom koji je dao grčki biograf Plutarh (oko 45 – oko  120 n.e.):

Spoljašnji izgled Aleksandra najbolje predstavljaju njegove statue koje je izradio Lisip, a Aleksandar je i sam smatrao da bi one trebale da budu uzorne. Za one osobenosti koje su mnogi njegovi naslednici i prijatelji kasnije pokušavali da oponašaju, a to su staloženost vrata, blago povijenog ulevo, i topao pogled njegovih očiju, ovaj umetnik je tačno uočio. Apel, međutim, slikajući ga kao nosioca munje, nije reprodukovao njegov ten, već ga je učinio previše mračnim i tamnim. A on je bio lepe boje, kako se kaže, i njegova lepota je prešla u rumenilo na grudima, a posebno na licu. Štaviše, da je iz njegove kože izlazio veoma prijatan miris i da je bio miris oko njegovih usta i celog njegovog tela, tako da je njegova odeća bile ispunjene njime, to čitamo u Memoarima Aristoksena.

Freska koja prikazuje scenu lova na grobu Filipa II, Aleksandrovog oca, na arheološkom nalazištu Egaja, jedini poznati prikaz Aleksandra napravljenog tokom njegovog života, 330-ih godina p. n. e.

Istoričari su shvatili da detalji prijatnog mirisa koji se pripisuju Aleksandru potiču iz verovanja u drevnoj Grčkoj da su prijatni mirisi karakteristični za bogove i heroje.

Aleksandrov mozaik i savremeni novčići prikazuju Aleksandra sa „ravnim nosom, blago izbočenom vilicom, punim usnama i očima duboko postavljenim ispod snažno izraženog čela“. Antički istoričar Elijan (oko  175 – oko 235 n. e.), u svojoj Varia Historia (12.14), opisuje Aleksandrovu boju kose kao „ξανθην“, što bi moglo značiti žućkastu, crvenkastu ili braonkastu.

Mnogi naučnici i istoričari mu pripisuju heterohromiju. Opisano je da ima jedno oko svetlo, a jedno oko tamno. U Aleksandrovoj Anabazi, Arijan je citiran kako kaže, „imao je jedno oko tamno kao noć, a jedno plavo kao nebo“. Međutim, neki su negirali ovu tvrdnju kao korišćenu da bi se naglasile onostrane i herojske osobine Aleksandra. Rekonstrukcija originalne polihromije reljefa sa Aleksandrom na sarkofagu prikazuje ga smeđih očiju i kesten smeđe kose.

Ličnost

Aleksandar (levo), nosi kausiju i bori se sa azijskim lavom sa svojim prijateljem Kraterom (detalj); mozaik iz kasnog 4. veka p. n. e., muzej Pela

Oba Aleksandrova roditelja su podsticala njegove ambicije. Njegov otac Filip je verovatno bio Aleksandrov najbliži i najuticajniji uzor, pošto ga je mladi Aleksandar praktično svake godine posmatrao u pohodima, osvajajući pobedu za pobedom, a ignorišući teške rane. Aleksandrov odnos sa ocem „kovao“ je takmičarsku stranu njegove ličnosti; imao je potrebu da nadmaši oca, što ilustruje njegovo nepromišljeno ponašanje u borbi. Dok se Aleksandar brinuo da mu otac neće ostaviti „nikakvo veliko ili briljantno dostignuće koje bi trebalo da bude prikazano svetu“, on je takođe umanjivao uspehe svog oca svojim pratiocima. Aleksandrova majka Olimpijada je na sličan način imala ogromne ambicije i ohrabrivala je svog sina da veruje da je njegova sudbina da osvoji Persijsko carstvo. Ona mu je usadila osećaj za sudbinu, a Plutarh priča kako je njegova ambicija „držala njegov duh ozbiljnim i uzvišenim tokom njegovih godina”.

Prema Plutarhu, Aleksandar je takođe imao nasilan temperament i brzopletu, impulsivnu prirodu, što je moglo uticati na njegovo donošenje odluka. Iako je Aleksandar bio tvrdoglav i nije dobro reagovao na naređenja svog oca, bio je otvoren za argumentovanu raspravu. Imao je i mirniju stranu — pronicljivu, logičnu i proračunatu. Imao je veliku želju za znanjem, ljubav prema filozofiji i bio je strastveni čitalac. Ovo je bez sumnje delimično bilo zbog Aristotelovog tutorstva; Aleksandar je bio inteligentan i brzo je učio. Njegova inteligentna i racionalna strana bila je u velikoj meri demonstrirana njegovom sposobnošću i uspehom kao generala. Imao je veliku samosuzdržanost u „telesnim zadovoljstvima“, za razliku od nedostatka samokontrole kod alkohola.

Rimska kopija originalne grčke biste iz 3. veka p. n. e., koja prikazuje Aleksandra Velikog, Nova Karlsberg gliptoteka u Kopenhagenu

Aleksandar je bio eruditan i pokrovitelj i umetnosti i nauke. Međutim, bio je malo zainteresovan za sport ili Olimpijske igre (za razliku od svog oca), tražeći samo Homerske ideale časti (vreme) i slave (kudos). Imao je veliku harizmu i snagu ličnosti, karakteristike koje su ga učinile velikim vođom. Njegove jedinstvene sposobnosti su dalje pokazane nesposobnošću bilo kog od njegovih generala da ujedini Makedoniju i zadrži Carstvo nakon njegove smrti — samo je Aleksandar imao sposobnost da to učini.

Tokom poslednjih godina života, a posebno posle Hefestionove smrti, Aleksandar je počeo da pokazuje znake megalomanije i paranoje. Njegova izuzetna dostignuća, zajedno sa njegovim sopstvenim neizrecivim osećajem sudbine i laskanjem njegovih saputnika, možda su u kombinaciji proizveli ovaj efekat. Njegove zablude o veličini jasno su vidljive u njegovoj volji i želji da osvoji svet, utoliko što ga različiti izvori opisuju kao bezgraničnu ambiciju, epitet čije je značenje spušteno u istorijski kliše.

Čini se da je verovao da je božanstvo, ili je bar pokušao da sebe predstavi takvim. Olimpijada mu je uvek govorila da je on Zevsov sin, teoriju koju mu je očigledno potvrdilo Amonovo proročište u Sivi. Počeo je da se identifikuje kao Zevs-Amonov sin. Aleksandar je usvojio elemente persijskog odevanja i običaja na dvoru, posebno proskinezu, što je bio jedan aspekt Aleksandrove široke strategije usmerene na obezbeđivanje pomoći i podrške iranskih viših klasa; međutim praksu proskineze nisu odobravali Makedonci i nisu bili voljni da je izvrše. Ovo ponašanje ga je koštalo simpatija mnogih njegovih sunarodnika. Međutim, Aleksandar je takođe bio pragmatičan vladar koji je razumeo poteškoće vladanja kulturno različitim narodima, od kojih su mnogi živeli u kraljevstvima u kojima je kralj bio božanstvo. Dakle, umesto megalomanije, njegovo ponašanje je možda jednostavno bilo praktičan pokušaj da ojača svoju vlast i održi svoju imperiju na okupu.

Lični odnosi

Mural u Pompeji, koji prikazuje brak Aleksandra sa Barsinom (Statejra) 324. p. n. e.; par je očigledno obučen kao Ares i Afrodita.

Aleksandar se ženio tri puta: Roksanom, ćerkom sogdijskog plemića Oksijarta Baktrijskog, iz ljubavi; i persijskim princezama Statejrom II i Parisatidom, prva je bila ćerka Darija III, a druga je bila ćerka Artakserksa III, iz političkih razloga. On je očigledno imao dva sina, Aleksandra IV Makedonskog od Roksane i, verovatno, Herakla Makedonskog od svoje ljubavnice Barsine. Izgubio je još jedno dete kada je Roksana pobacila u Vavilonu.

Aleksandar je takođe imao bliske odnose sa svojim prijateljem, generalom i telohraniteljem Hefestionom, sinom makedonskog plemića. Hefestionova smrt je uništila Aleksandra. Ovaj događaj je možda doprineo Aleksandrovom narušenom zdravlju i odvojenom mentalnom stanju tokom njegovih poslednjih meseci.

Aleksandrova seksualnost je bila predmet spekulacija i kontroverzi u moderno doba. Pisac iz rimskog doba Atenej kaže, na osnovu naučnika Dikearha, koji je bio Aleksandrov savremenik, da je kralj „bio preterano zainteresovan za muškarce“ i da je Aleksandar javno poljubio evnuha Bagoja. O ovoj epizodi priča i Plutarh, verovatno na osnovu istog izvora. Međutim, poznato je da niko od Aleksandrovih savremenika nije eksplicitno opisao Aleksandrov odnos sa Hefestionom kao seksualnim, iako je par često upoređivan sa Ahilom i Patroklom, koje je klasična grčka kultura slikala kao par. Elijan piše o Aleksandrovoj poseti Troji gde je „Aleksandar okitio Ahilov grob, a Hefestion Patroklovu grobnicu, pri čemu je poslednji nagoveštavao da je bio Aleksandrov miljenik, na isti način kao što je Patroklo bio Ahilov”. Neki savremeni istoričari (npr. Robin Lejn Foks) veruju ne samo da je Aleksandrova mladalačka veza sa Hefestionom bila seksualna, već i da su se njihovi seksualni kontakti možda nastavili i u odrasloj dobi, što je bilo suprotno društvenim normama barem nekih grčkih gradova, poput Atine, iako su neki savremeni istraživači uslovno sugerisali da je Makedonija (ili barem makedonski sud) možda bila tolerantnija prema homoseksualnosti između odraslim ljudima.

Grin tvrdi da postoji malo dokaza u antičkim izvorima da je Aleksandar imao mnogo telesnog interesovanja za žene; nije dobio naslednika sve do samog kraja života. Međutim, Ogden izračunava da je Aleksandar, koji je svoje partnerke oplodio tri puta u osam godina, imao veći bračni dosije od svog oca u istoj dobi. Dve od ovih trudnoća — Statejrina i Barsinina — su sumnjivog legitimiteta.

Prema Diodoru Sicilijskom, Aleksandar je nagomilao harem u stilu persijskih kraljeva, ali ga je koristio prilično štedljivo, „ne želeći da uvredi Makedonce“, pokazujući veliku samokontrolu u „telesnim zadovoljstvima“. Bez obzira na to, Plutarh je opisao kako je Aleksandar bio zaljubljen u Roksanu, dok mu je dao kompliment da sebe nije forsirao ka njoj. Grin je sugerisao da je, u kontekstu tog perioda, Aleksandar uspostavio prilično jaka prijateljstva sa ženama, uključujući Adu Karijsku, koja ga je usvojila, pa čak i Darijevu majku Sisigambu, koja je navodno umrla od tuge kada je čula za Aleksandrovu smrt.

Bitke

Vreme	Ekspedicija	Rat	Protivnik	Tip	Zemlja	Titula	Rezultat	Rekord
338-08-02 2. avgust 338. p. n. e.	Uspon Makedonije	Chaeronea Bitka kod Heroneje	.Teba, Atina	Bitka	Grčka	Princ	Pobeda ⁂	1–0
335 335. p. n. e.	Balkanska kampanja	Mount Haemus Bitka kod planine Hemus	.Geti, Tračani	Bitka	današnja Bugarska	Kralj	Pobeda ⁂	2–0
335-12 Decembar 335. p. n. e.	Balkanska kampanja	Pelium Opsada Pelijuma	.Iliri	Opsada	Grčka	Kralj	Pobeda ⁂	3–0
335-12 Decembar 335. p. n. e.	Balkanska kampanja	Pelium Bitka kod Tebesa	.Teba	Bitka	Grčka	Kralj	Pobeda ⁂	4–0
334-05 Maj 334. p. n. e.	Persijska kampanja	Granicus Bitka kod Granika	.Ahemenidsko carstvo	Bitka	današnja Turska	Kralj	Pobeda ⁂	5–0
334 334. p. n. e.	Persijska kampanja	Miletus Opsada Mileta	.Ahemenidsko carstvo, Miletijci	Opsada	današnja Turska	Kralj	Pobeda ⁂	6–0
334 334. p. n. e.	Persijska kampanja	Halicarnassus Opsada Halikarnasa	.Ahemenidsko carstvo	Opsada	današnja Turska	Kralj	Pobeda ⁂	7–0
333-11-05 5. novembar 333. p. n. e.	Persijska kampanja	Issus Bitka kod Isa	.Ahemenidsko carstvo	Bitka	današnja Turska	Kralj	Pobeda ⁂	8–0
332 Januar-Jul 332. p. n. e.	Persijska kampanja	Tyre Opsada Tira	.Ahemenidsko carstvo, Tirijci	Opsada	današnji Liban	Kralj	Pobeda ⁂	9–0
332-10 Oktobar 332. p. n. e.	Persijska kampanja	Tyre Opsada Gaze	.Ahemenidsko carstvo	Opsada	današnja Palestina	Kralj	Pobeda ⁂	10–0
331-10-01 1. oktobar 331. p. n. e.	Persijska kampanja	Gaugamela Bitka kod Gaugamele	.Ahemenidsko carstvo	Bitka	današnjni Irak	Kralj	Pobeda ⁂	11–0
331-12 Decembar 331. p. n. e.	Persijska kampanja	Uxian Defile Bitka kod Uksijske Defile	.Uksijci	Bitka	današnji Iran	Kralj	Pobeda ⁂	12–0
330-01-20 20. januar 330. p. n. e.	Persijska kampanja	Persian Gate Bitka kod Persijskih vrata	.Ahemenidsko carstvo	Bitka	današnji Iran	Kralj	Pobeda ⁂	13–0
329 329. p. n. e.	Persijska kampanja	Cyropolis Opsada Kiropolisa	.Sogdijanci	Opsada	današnji Turkmenistan	Kralj	Pobeda ⁂	14–0
329-10 Oktobar 329. p. n. e.	Persijska kampanja	Jaxartes Bitka kod Jaksartesa	.Skiti	Bitka	današnji Uzbekistan	Kralj	Pobeda ⁂	15–0
327 327. p. n. e.	Persijska kampanja	Sogdian Rock Opsada Sogdijanske stene	.Sogdijanci	Opsada	današnji Uzbekistan	Kralj	Pobeda ⁂	16–0
327 Maj 327 – Mart 326. p. n. e.	Indijska kampanja	Cophen Kophenska kampanja	.Aspasijanci	Ekspedicija	današnji Avganistan i Pakistan	Kralj	Pobeda ⁂	17–0
326-04 April 326. p. n. e.	Indijska kampanja	Aornos Opsada Aornosa	.Asvaka	Opsada	današnji Pakistan	Kralj	Pobeda ⁂	18–0
326-05 Maj 326. p. n. e.	Indijska kampanja	Hydaspes Bitka na Hidaspu	.Paurava	Bitka	današnji Pakistan	Kralj	Pobeda ⁂	19–0
325 Novembar 326 – Februar 325. p. n. e.	Indijska kampanja	Aornos Opsada Multana	.Mali	Opsada	današnji Pakistan	Kralj	Pobeda ⁂	20–0

Nasleđe

Helenistički pogled na svet: svetska karta Eratostena (276–194. p. n. e.), koristeći informacije iz Aleksandrovih pohoda i njegovih naslednika

Aleksandrovo nasleđe proširilo se dalje od njegovih vojnih osvajanja, a njegova vladavina je označila prekretnicu u evropskoj i azijskoj istoriji. Njegovi pohodi su znatno povećali kontakte i trgovinu između Istoka i Zapada, a ogromna područja na istoku bila su značajno izložena grčkoj civilizaciji i uticaju. Neki od gradova koje je osnovao postali su veliki kulturni centri, a mnogi su i preživeli do 21. veka. Njegovi hroničari su zabeležili vredne podatke o oblastima kroz koje je marširao, dok su sami Grci stekli osećaj pripadnosti svetu izvan Mediterana.

Helenističke kraljevine

Glavni članak: Helenistička era

Plan Aleksandrije, oko 30. godine p. n. e.

Aleksandrovo najneposrednije nasleđe bilo je uvođenje makedonske vlasti u ogromne nove delove Azije. U vreme njegove smrti, Aleksandrovo carstvo pokrivalo je oko 5.200.000 km² (2.000.000 sq mi) i bilo je najveća država svog vremena. Mnoge od ovih oblasti ostale su u makedonskim rukama ili pod grčkim uticajem narednih 200–300 godina. Države naslednice koje su se pojavile bile su, barem u početku, dominantne sile, a tih 300 godina se često naziva helenističkim periodom.

Istočne granice Aleksandrovog carstva počele su da se urušavaju još za vreme njegovog života. Međutim, vakuum moći koji je ostavio na severozapadu indijskog potkontinenta direktno je doveo do jedne od najmoćnijih indijskih dinastija u istoriji, Maurijskog carstva. Koristeći prednosti ovog vakuuma moći, Čandragupta Maurija (koji se u grčkim izvorima naziva „Sandrokot”), relativno skromnog porekla, preuzeo je kontrolu nad Pandžabom i sa tom bazom moći nastavio da osvaja Nanda carstvo.

Osnivanje gradova

Tokom svojih osvajanja, Aleksandar je osnovao dvadesetak gradova koji su nosili njegovo ime, većinom istočno od Tigra. Prva i najveća bila je Aleksandrija u Egiptu, koja će postati jedan od vodećih gradova na Mediteranu. Lokacije gradova odražavale su trgovačke puteve, kao i odbrambene položaje. U početku su gradovi verovatno bili negostoljubivi, malo više od odbrambenih garnizona. Nakon Aleksandrove smrti, mnogi Grci koji su se tamo naselili pokušali su da se vrate u Grčku. Međutim, oko jednog veka nakon Aleksandrove smrti, mnoge Aleksandrije su napredovale, sa složenim javnim zgradama i značajnom populacijom koja je uključivala i grčke i lokalne narode.

Za Aleksandra se vezivalo i osnivanje „nove” Smirne. Prema legendi, nakon što je Aleksandar lovio na planini Pagus, spavao je ispod platana u svetištu Nemeze. Dok je spavao, pojavila se boginja i rekla mu da tu osnuje grad i da u njega useli Smirnijance iz „starog“ grada. Smirnijanci su poslali ambasadore u proročište u Klarosu da se raspitaju o tome, a nakon odgovora proročišta odlučili su da se presele u „novi“ grad.

Grad Pela, u modernom Jordanu, osnovali su veterani Aleksandrove vojske i nazvali ga po gradu Pela, u Grčkoj, koji je bio Aleksandrovo mesto rođenja.

Finansiranje hramova

Posveta Aleksandra Velikog Atini Poliji u Prijeni, sada se nalazi u Britanskom muzeju.

Godine 334. p. n. e., Aleksandar Veliki je donirao sredstva za završetak novog hrama Atine Polije u Prijeni, u današnjoj zapadnoj Turskoj. Natpis iz hrama, koji se sada nalazi u Britanskom muzeju, kaže: „Kralj Aleksandar je [ovaj hram] posvetio Atini Poliji“. Ovaj natpis je jedan od retkih nezavisnih arheoloških otkrića koja potvrđuju događaj iz Aleksandrovog života. Hram je projektovao Pitej, jedan od arhitekta Mauzoleja u Halikarnasu.

Libanije je pisao da je Aleksandar osnovao hram Zevsa Botiaja (stgrč. Βοττιαιου Διος), na mestu gde je kasnije podignut grad Antiohija.

U Sudi je napisano da je Aleksandar sagradio veliki hram posvećen Serapisu.

Helenizacija

Glavni članak: Helenizacija

Aleksandrovo carstvo je bilo najveća država svog vremena, pokrivajući oko 5,2 miliona kvadratnih kilometara.

Helenizaciju je skovao nemački istoričar Johan Gustav Drojsen da označi širenje grčkog jezika, kulture i stanovništva u bivšem Persijskom carstvu nakon Aleksandrovog osvajanja. Ovaj proces se može videti u tako velikim helenističkim gradovima kao što su Aleksandrija, Antiohija i Seleukija (južno od modernog Bagdada). Aleksandar je nastojao da unese grčke elemente u persijsku kulturu i da hibridizuje grčku i persijsku kulturu, homogenizujući stanovništvo Azije i Evrope. Iako su njegovi naslednici izričito odbacili takvu politiku, helenizacija se dogodila širom regiona, praćena izrazitom i suprotnom „orijentalizacijom“ država naslednica.

Srž helenističke kulture koju su donela Aleksandrova osvajanja bila je u suštini atinska. Blisko udruženje muškaraca iz cele Grčke u Aleksandrovoj vojsci direktno je dovelo do pojave „Koine“ ili „uobičajenog“ grčkog dijalekta koji se uglavnom zasniva na atičkom jeziku. Koine se proširio po celom helenističkom svetu, postavši lingua franca helenističkih zemalja i na kraju predak modernog grčkog. Štaviše, planiranje gradova, obrazovanje, lokalna uprava i umetnost koja je bila aktuelna u helenističkom periodu bili su zasnovani na klasičnim grčkim idealima, evoluirajući u različite nove forme koje se obično grupišu kao helenističke. Takođe, Novi zavet je napisan na grčkom jeziku Koine. Aspekti helenističke kulture su još uvek bili očigledni u tradicijama Vizantijskog carstva sredinom 15. veka.

Helenizacija u južnoj i centralnoj Aziji

Glavni članak: Indo-grčko kraljevstvo

Buda, u grčko-budističkom stilu, od 1. do 2. veka nove ere, Gandara, severni Pakistan. Nacionalni muzej u Tokiju.

Neki od najizraženijih efekata helenizacije mogu se videti u Avganistanu i Indiji, u regionu Grčko-baktrijskog kraljevstva relativno kasnog uspona (250–125. p. n. e.) (u modernom Avganistanu, Pakistanu i Tadžikistanu) i Indo-grčkom kraljevstvu (180. p. n. e. – 10. n. e.) u modernom Avganistanu i Indiji. Na trgovačkim rutama Puta svile, helenistička kultura se hibridizovala sa iranskom i budističkom kulturom. Kosmopolitska umetnost i mitologija Gandare (region koji obuhvata gornje ušće reka Ind, Svat i Kabul u modernom Pakistanu) od ~3. veka pre nove ere do ~5. veka nove ere najočitije su u direktnom kontaktu između helenističke civilizacije i juga Azije, kao i Ašokini edikti, koji direktno pominju Grke unutar Ašokine dominacije kao preobraćene u budizam i prijem budističkih izaslanika od strane Ašokinih savremenika u helenističkom svetu. Nastali sinkretizam poznat kao grčko-budizam uticao je na razvoj budizma i stvorio kulturu grčko-budističke umetnosti. Ova grčko-budistička kraljevstva poslala su neke od prvih budističkih misionara u Kinu, Sri Lanku i helenističku Aziju i Evropu (grčko-budističko monaštvo).

Neki od prvih i najuticajnijih figurativnih prikaza Bude pojavili su se u to vreme, možda po uzoru na grčke statue Apolona u grčko-budističkom stilu. Na nekoliko budističkih tradicija možda je uticala Starogrčka religija: koncept Bodisatva podseća na grčke božanske heroje, a neke ceremonijalne prakse Mahajane (paljenje tamjana, pokloni cveća i hrana na oltarima) su slične onima koje su praktikovali Stari Grci; međutim, slične prakse su primećene i među domorodačkom indijskom kulturom. Jedan grčki kralj, Menandar I, verovatno je postao budista, i ovekovečen je u budističkoj literaturi kao 'Milinda'. Proces helenizacije je takođe podstakao trgovinu između istoka i zapada. Na primer, grčki astronomski instrumenti koji datiraju iz 3. veka pre nove ere pronađeni su u grčko-baktrijskom gradu Al-Hanomu u današnjem Avganistanu, dok je grčki koncept sferne Zemlje okružene sferama planeta na kraju potisnulo dugogodišnje indijsko kosmološko verovanje o disku koji se sastoji od četiri kontinenta grupisana oko centralne planine (planina Meru) poput latica cveta. Tekstovi Javanajataka (dosl. grčki astronomski traktat) i Paulise Sidhante opisuju uticaj grčkih astronomskih ideja na indijsku astronomiju.

Nakon osvajanja Aleksandra Velikog na istoku, helenistički uticaj na indijsku umetnost bio je dalekosežan. U oblasti arhitekture, nekoliko primera jonskog poretka može se naći čak do Pakistana sa hramom Džandijal u blizini Taksile. Nekoliko primera prestonica sa jonskim uticajima može se videti sve do Patne, posebno sa prestonicom Pataliputra, datiranom iz 3. veka pre nove ere. Korintski poredak je takođe u velikoj meri zastupljen u umetnosti Gandare, posebno kroz indokorintske prestonice.

Uticaj na Rim

Ovaj medaljon je proizveden u carskom Rimu, demonstrirajući uticaj sećanja na Aleksandra. Muzej valterskih umetnosti, Baltimor.

Aleksandru i njegovim podvizima divili su se mnogi Rimljani, posebno generali, koji su želeli da se poistovete sa njegovim dostignućima. Polibije je započeo svoj rad Istorije podsećajući Rimljane na Aleksandrova dostignuća, a nakon toga su ga rimske vođe videle kao uzora. Pompej Veliki je usvojio epitet „Magnus“, pa čak i Aleksandrovu frizuru anastolskog tipa, i tražio je po osvojenim zemljama istoka Aleksandrov ogrtač star 260 godina, koji je tada počeo da nosi kao znak veličine. Julije Cezar je posvetio Lisipsku konjičku bronzanu statuu, ali je Aleksandrovu glavu zamenio svojom, dok je Oktavijan posetio Aleksandrov grob u Aleksandriji i privremeno promenio svoj pečat sa sfinge na Aleksandrov profil. I car Trajan se divio Aleksandru, kao i Neron i Karakala. Makrijani, rimska porodica koja se u liku Makrina nakratko popela na carski presto, držala je Aleksandrove slike na sebi, bilo na nakitu, ili izvezene na svojoj odeći.

S druge strane, neki rimski pisci, posebno republičke ličnosti, koristili su Aleksandra kao priču upozorenja o tome kako se autokratske tendencije mogu držati pod kontrolom republičkim vrednostima. Aleksandra su ovi pisci koristili kao primer vladarskih vrednosti kao što su amicita (prijateljstvo) i clementia (pomilovanje), ali i iracundia (bes) i cupiditas gloriae(preterana želja za slavom).

Car Julijan u svojoj satiri pod nazivom "Cezari" opisuje nadmetanje između prethodnih rimskih careva, sa Aleksandrom Velikim pozvanim kao dodatnim takmičarom, u prisustvu okupljenih bogova.

Aleksandrijski itinerarijum je latinski itinerarijum iz 4. veka koji opisuje pohode Aleksandra Velikog. Julije Cezar je otišao da služi svoju kvesturu u Hispaniji posle sahrane svoje žene, u proleće ili rano leto 69. p. n. e. Dok je bio tamo, naišao je na statuu Aleksandra Velikog i sa nezadovoljstvom shvatio da je sada u godinama kada je Aleksandar imao svet pred nogama, dok je on postigao relativno malo.

Pompej se predstavljao kao „novi Aleksandar” pošto je on bio njegov dečački heroj.

Nakon što je Karakala završio svoj pohod protiv Alamana, postalo je očigledno da je bio prezaokupljen Aleksandrom Velikim. Počeo je otvoreno da oponaša Aleksandra u svom ličnom stilu. Planirajući svoju invaziju na Partsko carstvo, Karakala je odlučio da rasporedi 16.000 svojih ljudi u falange u makedonskom stilu, uprkos tome što je rimska vojska od falange napravila zastarelu taktičku formaciju. Istoričar Kristofer Metju pominje da termin Falangari ima dva moguća značenja, oba sa vojnim konotacijama. Prvi se odnosi samo na rimsku borbenu liniju i ne znači izričito da su ljudi bili naoružani štukama, a drugi ima sličnost sa 'marijanskim mazgama' kasne Rimske republike koje su nosile svoju opremu okačenu na dugačku motku, koja je bila u upotrebi najmanje do 2. veka nove ere. Kao posledica toga, Falangari iz Legije II Partika možda nisu bili pilari, već standardne borbene trupe ili verovatno trijariji.

Karakalina manija za Aleksandrom otišla je toliko daleko da je Karakala posetio Aleksandriju pripremajući se za svoju persijsku invaziju i progonio filozofe aristotelske škole na osnovu legende da je Aristotel otrovao Aleksandra. To je bio znak Karakalinog sve nestabilnijeg ponašanja. Ali ova manija za Aleksandrom, koliko god bila čudna, bila je zasenjena kasnijim događajima u Aleksandriji.

Godine 39., Kaligula je izveo spektakularan trik tako što je naredio da se izgradi privremeni plivajući most koristeći brodove kao pontone, koji se protezao više od dva milje od letovališta Baje do susedne luke Puteoli. Rečeno je da je most mogao da parira pontonskom mostu persijskog kralja Kserksa preko Helesponta. Kaligula, koji nije umeo da pliva, je nastavio da jaše svog omiljenog konja Incitata, noseći naprsnik Aleksandra Velikog. Ovaj čin je bio u suprotnosti sa predviđanjem Tiberijevog proricatelja Trazila od Mendesa da Kaligula nije imao „više šanse da postane car nego da jaše na konju preko zaliva Baje“.

Difuzija grčke kulture i jezika zacementirana Aleksandrovim osvajanjima u zapadnoj Aziji i severnoj Africi poslužila je kao „preduslov“ za kasniju rimsku ekspanziju na ove teritorije i kao celokupna osnova za Vizantijsko carstvo, prema Eringtonu.

U legendama

Aleksandar u jermenskom rukopisu iz 14. veka

Mnoge legende o Aleksandru potiču još za vreme njegovog života, verovatno podsticane od samog Aleksandra. Njegov dvorski istoričar Kalisten je prikazao more u Kilikiji kao da se povlači pred Aleksandrom u proskinezi. Pišući ubrzo nakon Aleksandrove smrti, Onesikrit je izmislio sastanak između Aleksandra i Talestride, kraljice mitskih Amazonki. Navodno je pročitao ovaj odlomak svom pokrovitelju kralju Lizimahu, koji je bio jedan od Aleksandrovih generala i koji je šaljivo rekao: „Pitam se gde sam bio u to vreme“.

U prvim vekovima nakon Aleksandrove smrti, verovatno u Aleksandriji, veliki deo legendarnog materijala spojio se u tekst poznat kao Aleksandrida, kasnije lažno pripisana Kalistenu i stoga poznata kao Pseudo-Kalisten. Ovaj tekst je pretrpeo brojna proširenja i revizije tokom antike i srednjeg veka, sadržavši mnoge sumnjive priče, i preveden je na brojne jezike.

U antičkoj i modernoj kulturi

Aleksandar u vizantijskom rukopisu iz 14. veka

Aleksandar osvaja vazduh, Les faits et conquêtes d'Alexandre le Grand, 1448–1449

Postignuća i nasleđe Aleksandra Velikog su prikazani u mnogim kulturama. Aleksandar je učestvovao u visokoj i popularnoj kulturi počevši od svoje ere do danas. Posebno je Aleksandrida imala značajan uticaj na portrete Aleksandra u kasnijim kulturama, od persijske preko srednjovekovne evropske do moderne grčke.

Folij iz Šahname koji prikazuje Aleksandra kako se moli u Kabi, sredina 16. veka

Aleksandar zauzima istaknuto mesto u modernom grčkom folkloru, više od bilo koje druge drevne ličnosti. Kolokvijalni oblik njegovog imena na savremenom grčkom („O Megalexandros“) je opšte ime, i on je jedini antički heroj koji se pojavljuje u Karagiozovom komadu senki. Jedna poznata bajka među grčkim pomorcima govori o usamljenoj sireni koja bi uhvatila pramac broda tokom oluje i pitala kapetana „Da li je kralj Aleksandar živ?“ Tačan odgovor je „Živ je i zdrav i vlada svetom!“ uzrokujući da sirena nestane i da se more smiri. Svaki drugi odgovor bi prouzrokovao da se sirena pretvori u besnu gorgonu koja bi odvukla brod na dno mora.

Detalj islamske slike iz 16. veka koja prikazuje Aleksandra kako ga spuštaju u staklenu podvodnicu

U predislamskoj srednjopersijskoj (zoroastrijskoj) literaturi, Aleksandar se pominje epitetom gujastak, što znači „proklet“, i optužen je za uništavanje hramova i spaljivanje svetih tekstova zoroastrizma. U sunitskoj islamskoj Persiji, pod uticajem Aleksandride (na persijskom: اسکندرنامه Iskandarnamah), pojavljuje se pozitivniji prikaz Aleksandra. Firdusijeva Šahname („Knjiga o kraljevima“) uključuje Aleksandra u red legitimnih persijskih šahova, mitsku figuru koja je istraživala daleke krajeve sveta u potrazi za Fontanom mladosti. U Šahnameu, Aleksandrovo prvo putovanje je u Meki kako bi se pomolio u Kabi. Aleksandar je više puta prikazan kako obavlja hadž (hodočašće u Meki) u kasnijoj islamskoj umetnosti i književnosti. Kasniji persijski pisci ga povezuju sa filozofijom, prikazujući ga na simpozijumu sa ličnostima kao što su Sokrat, Platon i Aristotel, u potrazi za besmrtnošću.

Istoričari veruju da je lik Zul-Karnejna (bukvalno „Dvorogi“) koji se pominje u Kuranu zasnovan na kasnijim legendama o Aleksandru. U ovoj tradiciji, on je bio herojska figura koja je podigla zid za odbranu od naroda Goga i Magoga. Zatim je putovao poznatim svetom u potrazi za Vodom života i besmrtnošću, da bi na kraju postao prorok.

Sirijska verzija Aleksandride ga prikazuje kao idealnog hrišćanskog osvajača sveta koji se molio „jedinom istinitom Bogu“. U Egiptu je Aleksandar prikazan kao sin Nektaneba II, poslednjeg faraona pre persijskog osvajanja. Darijev poraz od strane Aleksandra prikazan je kao spas Egipta, "dokazujući" da Egiptom još uvek vlada Egipćanin.

Prema Josifu, Aleksandru je prikazana Knjiga proroka Danila kada je ušao u Jerusalim, koja opisuje moćnog grčkog kralja koji će osvojiti Persijsko carstvo. Ovo se navodi kao razlog za poštedu Jerusalima.

Na hindi i urdu jezicima, ime „Sikandar“, izvedeno od persijskog imena za Aleksandra, označava mladi talenat u usponu, a vladar Delhijskog sultanata Ala-Ud-Din Haldži stilizovao se kao „Sikandar-i-Sani“ (Drugi Aleksandar Veliki). U srednjovekovnoj Indiji, turski i avganistanski suvereni iz regiona Centralne Azije iranske kulture doneli su pozitivne kulturne konotacije Aleksandra na indijski potkontinent, što je rezultiralo cvetanjem Sikandarnameh (Aleksandrida) koje su napisali indopersijski pesnici kao što je Amir Hosrov i isticanje Aleksandra Velikog kao popularnog subjekta u persijskim minijaturama iz perioda Mogulskog carstva. U srednjovekovnoj Evropi, Aleksandar Veliki je bio poštovan kao član Devet vrednih, grupe heroja za čije se živote verovalo da obuhvataju sve idealne kvalitete viteštva. Tokom prvog italijanskog pohoda Francuskih revolucionarnih ratova, na pitanje da li je daje prednost Aleksandru ili Cezaru, Napoleon je rekao da Aleksandra Velikog stavlja u prvi red, a glavni razlog je njegov pohod na Aziju.

U Grčkoj antologiji postoje poezije koje se odnose na Aleksandra.

Tokom vremena nastajali su umetnički predmeti vezani za Aleksandra. Pored govornih dela, skulptura i slika, Aleksandar je u modernom vremenu i dalje predmet muzičkih i filmskih dela. Indikativna je pesma 'Alexander the Great' britanskog hevi metal benda Ajron Mejden. Neki filmovi koji su snimljeni na temu Aleksandra su:

• Sikandar (1941), indijski film u režiji Sohraba Modija o Aleksandrovom osvajanju Indije
• Alexander the Great (1956), američki film
• Sikandar-e-Azam (1965), indijski film
• Aleksandar (2004), američki film

Aleksandar u južnoslovenskoj literaturi

Hanibal Lucić u pesmi U pohvalu grada Dubrovnika piše: Aleksandar, ki bi od Sarbljih kralj, i ki za tim vas svit dobi, i zva se veliki. Dubrovčanin Dinko Zlatarić je isto pisao o Aleksandru Velikom kao Srbinu i kralju Srba. Banu Jurju V Zrinskomu je posvetio svoj prevod Sofoklove Elektre. U posveti knjige Zlatarić kaže da Jurju ovaj dar neće biti manje drag nego velikom Lehsandru kralju srpskomu imat u rukah Omera. Ivan Gundulić u epu Osman piše: ... od Lehsandra Srbljanina vrh svijeh cara cara slavna. Petar II Petrović Njegoš u svom delu Lažni car Šćepan Mali piše: Spomen'te se hrabri Crnogorci, kakvu preci vaši zadobiše nečuvenu slavu i junaštvo s' Aleksandrom, carom makedonskim. Mato Topalović je u pesmi Spjev prijatelju da ilirski piše iz 1836. zapisao o Slovenima: ... Negda s Aleksandrom boj koji slavno biše!

Literatura

• Carney, Elizabeth Donnelly (2000). Women and Monarchy in Macedonia (na jeziku: engleski). University of Oklahoma Press. str. 101. ISBN 978-0-8061-3212-9. Arhivirano iz originala 26. 6. 2019. g. Pristupljeno 23. 2. 2019. 
• Howe, Timothy; Brice, Lee L. (2015). Brill's Companion to Insurgency and Terrorism in the Ancient Mediterranean (na jeziku: engleski). Brill. str. 170. ISBN 978-90-04-28473-9. Arhivirano iz originala 3. 1. 2020. g. Pristupljeno 23. 2. 2019. 
• Lane Fox, Robin (1986). Alexander the Great (na jeziku: engleski). Penguin Group. str. 48. ISBN 0-14-008878-4. 
• Dwyer, Rachel (decembar 2005). 100 Bollywood Films. ISBN 9788174369901. Arhivirano iz originala 14. 4. 2021. g. Pristupljeno 6. 4. 2021. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• David George Hogarth (1897). Philip and Alexander of Macedon : two essays in biography. New York: Charles Scribner's Sons. str. 286—287. Pristupljeno 2021-11-09. 
• Burger, Michael (2008). The Shaping of Western Civilization: From Antiquity to the Enlightenment. University of Toronto Press. str. 76. ISBN 978-1-55111-432-3. 
• Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. A-B. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 31. ISBN 86-331-2075-5. 
• Heckel, Waldemar; Yardley, John (2004). Alexander the Great: historical texts in translation. Wiley-Blackwell. ISBN 978-0-631-22821-9. 
• Heckel, Waldemar (2006). Who's who in the age of Alexander the Great: prosopography of Alexander's empire. John Wiley & Sons. ISBN 978-1-4051-1210-9. 
• Papazoglu, Fanula (1969). Srednjobalkanska plemena u predrimsko doba: Tribali, Autarijati, Dardanci, Skordisci i Mezi. Sarajevo: Akademija nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. 
• Arrian (1976). de Sélincourt, Aubrey, ur. Anabasis Alexandri (The Campaigns of Alexander). Penguin Books. ISBN 978-0-14-044253-3. 
• Rolfe, John, ur. (1946). „Quintus Curtius Rufus”. History of Alexander. Loeb Classical Library. Arhivirano iz originala 23. 9. 2015. g. Pristupljeno 28. 4. 2015. 
• Siculus, Diodorus (1989). „Library of History”. CH Oldfather, translator. Perseus Project. Arhivirano iz originala 24. 9. 2015. g. Pristupljeno 14. 11. 2009. 
• Plutarch (1919). Perrin, Bernadotte, ur. Plutarch, Alexander. Perseus Project. Arhivirano iz originala 21. 10. 2011. g. Pristupljeno 6. 12. 2011. 
• Plutarch (1936). Babbitt, Frank Cole, ur. On the Fortune of Alexander. IV. Loeb Classical Library. str. 379—487. Arhivirano iz originala 31. 7. 2022. g. Pristupljeno 26. 11. 2011. 
• Trogus, Pompeius (1853). Justin, ur. „Epitome of the Philippic History”. Rev. John Selby Watson, translator. Forum romanum. Arhivirano iz originala 8. 11. 2013. g. Pristupljeno 14. 11. 2009. .
• Barnett, C. (1997). Bonaparte. Wordsworth. ISBN 978-1-85326-678-2. 
• Baynes, Norman G (2007). „Byzantine art”. Byzantium: An Introduction to East Roman Civilization. Baynes. str. 170. ISBN 978-1-4067-5659-3. Arhivirano iz originala 14. 4. 2021. g. Pristupljeno 5. 9. 2020. 
• Berkley, Grant (2006). Moses in the Hieroglyphs. Trafford. ISBN 978-1-4120-5600-7. Arhivirano iz originala 23. 11. 2016. g. Pristupljeno 13. 1. 2011. 
• Bose, Partha (2003). Alexander the Great's Art of Strategy. Crows Nest, NSW: Allen & Unwin. ISBN 978-1-74114-113-9. 
• Bosworth, A. B. (1988). Conquest and Empire: The Reign of Alexander the Great. New York: Cambridge University Press. 
• Briant, P. (1985). „ALEXANDER THE GREAT”. Ur.: Yarshater, Ehsan. Encyclopædia Iranica, Volume I/8: Alafrank–Alp Arslan. London and New York: Routledge & Kegan Paul. str. 827—830. ISBN 978-0-71009-097-3. 
• Bryant, Joseph M. (1996). Moral Codes and Social Structure in Ancient Greece: A Sociology of Greek Ethics from Homer to the Epicureans and Stoics. Albany, NY: State University of New York Press. ISBN 0-7914-3042-1. Arhivirano iz originala 9. 11. 2020. g. Pristupljeno 3. 10. 2020. 
• Cawkwell, George (1978). Philip of Macedon. London, UK: Faber and Faber. ISBN 0-571-10958-6. Arhivirano iz originala 17. 9. 2020. g. Pristupljeno 3. 10. 2020. 
• Cawthorne, Nigel (2004). Alexander the Great. Haus. ISBN 978-1-904341-56-7. 
• Connerney, R. D. (2009). The upside-down tree: India's changing culture. Algora. str. 214. ISBN 978-0-87586-649-9. Arhivirano iz originala 14. 4. 2021. g. Pristupljeno 5. 9. 2020. 
• Curtis, J.; Tallis, N; Andre-Salvini, B (2005). Forgotten empire: the world of ancient Persia. University of California Press. str. 154. ISBN 978-0-520-24731-4. Arhivirano iz originala 23. 11. 2016. g. Pristupljeno 20. 6. 2015. 
• Dahmen, Karsten (2007). The Legend of Alexander the Great on Greek and Roman Coins. Taylor & Francis. ISBN 978-0-415-39451-2. 
• Danforth, Loring M. (1997). The Macedonian Conflict: Ethnic Nationalism in a Transnational World. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-04356-2. 
• Dillon, John M. (2004). Morality and custom in ancient Greece. Indiana University Press. ISBN 978-0-253-34526-4. 
• Durant, Will (1966). The Story of Civilization: The Life of Greece. Simon & Schuster. ISBN 978-0-671-41800-7. 
• Errington, Robert Malcolm (1990). A History of Macedonia. Prevod: Catherine Errington. Berkeley: University of California Press. ISBN 978-0-520-06319-8. 
• Fine, John Van Antwerp (1983). The Ancient Greeks: A Critical History. Cambridge, MA: Harvard University Press. ISBN 0-674-03314-0. 
• Fermor, Patrick Leigh (2006). Mani: Travels in the Southern Peloponnese. New York Book Review. str. 358. ISBN 978-1-59017-188-2. Arhivirano iz originala 14. 4. 2021. g. Pristupljeno 5. 9. 2020. 
• Fischer, MMJ (2004). Mute dreams, blind owls, and dispersed knowledges: Persian poesis in the transnational circuitry. Duke University Press. str. 66. ISBN 978-0-8223-3298-5. Arhivirano iz originala 3. 8. 2020. g. Pristupljeno 5. 9. 2020. 
• Fletcher, Joann (2008). Cleopatra the Great: The Woman Behind the Legend. New York: Harper. ISBN 978-0-06-058558-7. 
• Foreman, Laura (2004). Alexander the conqueror: the epic story of the warrior king. Da Capo Press. str. 217. ISBN 978-0-306-81293-4. Arhivirano iz originala 24. 11. 2016. g. Pristupljeno 20. 6. 2015. 
• Gabriel, Richard A (2002). „The army of Byzantium”. The Great Armies of Antiquity. Greenwood. str. 277. ISBN 978-0-275-97809-9. Arhivirano iz originala 29. 4. 2016. g. Pristupljeno 5. 9. 2020. 
• Gergel, Tania, ur. (2004). The Brief Life and Towering Exploits of History's Greatest Conqueror as Told By His Original Biographers. Penguin. ISBN 978-0-14-200140-0. 
• GERIN, Dominique; GRANDJEAN, Catherine; AMANDRY, Michel; DE CALLATAY, François (2001). La monnaie grecque (Ellipse, "L'Antiquité : une histoire" izd.). 
• Glick, Thomas F.; Livesey, Steven John; Wallis, Faith, ur. (2005). Medieval Science, Technology, and Medicine: An Encyclopedia. New York: Routledge. ISBN 978-0-415-96930-7. 
• Goldsworthy, A. (2003). The Fall of Carthage. Cassel. ISBN 978-0-304-36642-2. 
• Grafton, Anthony (2010). Most, Glenn W; Settis, Salvatore, ur. The Classical Tradition. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-03572-0. 
• Green, Peter (2007). Alexander the Great and the Hellenistic Age. London: Phoenix. ISBN 978-0-7538-2413-9. 
• Gunther, John (2007). Alexander the Great. Sterling. ISBN 978-1-4027-4519-5. 
• Hammond, NGL (1983). Sources for Alexander the Great. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-71471-6. Arhivirano iz originala 25. 1. 2021. g. Pristupljeno 5. 9. 2020. 
• ——— (1986). A History of Greece to 323 BC. Cambridge University. 
• Hammond, Nicholas Geoffrey Lemprière (1993). Studies concerning Epirus and Macedonia before Alexander. Amsterdam: Hakkert. ISBN 978-90-256-1050-0. Arhivirano iz originala 26. 3. 2017. g. Pristupljeno 3. 10. 2020. 
• Hammond, Nicholas Geoffrey Lemprière; Walbank, Frank William (2001). A History of Macedonia: 336–167 B.C. 3 (reprint izd.). Oxford: Clarendon Press of the Oxford University Press. ISBN 0-19-814815-1. Arhivirano iz originala 23. 11. 2020. g. Pristupljeno 3. 10. 2020. 
• Harrison, E. F. (1971). The language of the New Testament. Wm B Eerdmans. str. 508. ISBN 978-0-8028-4786-7. Arhivirano iz originala 14. 4. 2021. g. Pristupljeno 5. 9. 2020. 
• Heckel, Waldemar; Tritle, Lawrence A, ur. (2009). Alexander the Great: A New History. Wiley-Blackwell. ISBN 978-1-4051-3082-0. Arhivirano iz originala 14. 4. 2021. g. Pristupljeno 5. 9. 2020. 
• Holland, Tom (2003). Rubicon: Triumph and Tragedy in the Roman Republic. Abacus. ISBN 978-0-349-11563-4. 
• Holt, Frank Lee (2003). Alexander the Great and The Mystery of the Elephant Medallions. University of California Press. ISBN 978-0-520-23881-7. 
• Hornblower, Simon (2008). „Greek Identity in the Archaic and Classical Periods”. Ur.: Zacharia, K. Hellenisms: Culture, Identity and Ethnicity from Antiquity to Modernity. Ashgate. str. 37–58. ISBN 978-0-7546-6525-0. 
• Jones, Archer (2001). The Art of War in the Western World. Champaign, IL: University of Illinois Press. ISBN 0-252-06966-8. Arhivirano iz originala 3. 11. 2020. g. Pristupljeno 3. 10. 2020. 
• Keay, John (2001). India: A History. Grove Press. ISBN 978-0-8021-3797-5. 
• Kosmin, Paul J. (2014), The Land of the Elephant Kings: Space, Territory, and Ideology in Seleucid Empire, Harvard University Press, ISBN 978-0-674-72882-0, Arhivirano iz originala 8. 5. 2021. g., Pristupljeno 24. 8. 2017 
• Lane Fox, Robin (1980). The Search for Alexander. Boston: Little Brown & Co. ISBN 978-0-316-29108-8. 
• ——— (2006). Alexander the Great. ePenguin. ASIN B002RI9DYW. 
• LE RIDER, George (2003). Alexandre le Grand : Monnaie, finances et politique (Histoire izd.). PUF. str. Chapter V. 
• Liddell, Henry George; Scott, Robert (1940). Jones, Sir Henry Stuart; McKenzie, Roderick, ur. A Greek-English Lexicon on Perseus Digital Library. Oxford: Clarendon Press. 
• Luniya, Bhanwarlal Nathuram (1978). Life and Culture in Ancient India: From the Earliest Times to 1000 AD. Lakshmi Narain Agarwal. LCCN 78907043. 
• McCarty, Nick (2004). Alexander the Great. Camberwell, Victoria: Penguin. ISBN 978-0-670-04268-5. 
• McKechnie, Paul (1989). Outsiders in the Greek cities in the fourth century BC. Taylor & Francis. str. 54. ISBN 978-0-415-00340-7. Arhivirano iz originala 23. 11. 2016. g. Pristupljeno 20. 6. 2015. 
• Morkot, Robert (1996). The Penguin Historical Atlas of Ancient Greece. Penguin. 
• Narain, A. K. (1965). Alexander the Great: Greece and Rome–12. 
• Ogden, Daniel (2009). „Alexander's Sex Life”. Ur.: Heckel, Alice; Heckel, Waldemar; Tritle, Lawrence A. Alexander the Great: A New History. Wiley-Blackwell. ISBN 978-1-4051-3082-0. 
• Pingree, D. (1978). „History of Mathematical Astronomy in India”. Dictionary of Scientific Biography. 15. str. 533—633. 
• Pratt, James Bissett (1996). The Pilgrimage of Buddhism and a Buddhist Pilgrimage. Laurier Books. ISBN 978-81-206-1196-2. 
• Rebuffat, Françoise (1996). La monnaie dans l'Antiquité. Picard. 
• Renault, Mary (2001). The Nature of Alexander the Great. Penguin. ISBN 978-0-14-139076-5. 
• Ring, Trudy; Salkin, Robert M; Berney, KA; Schellinger, Paul E, ur. (1994). International dictionary of historic places. Chicago: Fitzroy Dearborn, 1994–1996. ISBN 978-1-884964-04-6. 
• Roisman, Joseph; Worthington, Ian (2010). A Companion to Ancient Macedonia. John Wiley & Sons. ISBN 978-1-4051-7936-2. Arhivirano iz originala 16. 4. 2020. g. Pristupljeno 20. 6. 2015. 
• Sabin, P; van Wees, H; Whitby, M (2007). The Cambridge History of Greek and Roman Warfare: Greece, the Hellenistic World and the Rise of Rome. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-78273-9. 
• Sacks, David (1995). Encyclopedia of the Ancient Greek World. Constable & Co. ISBN 978-0-09-475270-2. 
• Starr, Chester G. (1991). A History of the Ancient World. New York: Oxford University Press. ISBN 0-19-506628-6. Arhivirano iz originala 1. 11. 2020. g. Pristupljeno 3. 10. 2020. 
• Stoneman, Richard (2004). Alexander the Great. Routledge. ISBN 978-0-415-31932-4. 
• Stoneman, Richard (1996). „The Metamorphoses of Alexander Romance”. Ur.: Schmeling, Gareth L. The Novel in the Ancient World. Brill. str. 601–12. ISBN 978-90-04-09630-1. 
• Studniczka, Franz (1894). Achäologische Jahrbook 9. 
• Tripathi, Rama Shankar (1999). History of Ancient India. ISBN 978-81-208-0018-2. Arhivirano iz originala 14. 4. 2021. g. Pristupljeno 5. 9. 2020. 
• Toynbee, Arnold Joseph (1981). The Greeks and Their Heritages. Oxford, UK: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-215256-5. 
• Wood, Michael (2001). In the Footsteps of Alexander the Great: A Journey from Greece to Asia. University of California Press. ISBN 978-0-520-23192-4. Arhivirano iz originala 9. 11. 2020. g. Pristupljeno 5. 9. 2020. 
• Worthington, Ian (2003). Alexander the Great: A Reader. Routledge. str. 332. ISBN 978-0-415-29187-3. Arhivirano iz originala 25. 1. 2021. g. Pristupljeno 5. 9. 2020. 
• Worthington, Ian (2008). Philip II of Macedonia. New Haven, CT: Yale University Press. ISBN 978-0-300-12079-0. Arhivirano iz originala 18. 5. 2016. g. Pristupljeno 20. 6. 2015. 
• Yenne, Bill (2010). Alexander the Great: Lessons From History's Undefeated General. Palgrave MacMillan. ISBN 978-0-230-61915-9. 
• Badian, Ernst (1958). „Alexander the Great and the Unity of Mankind”. Historia. 7. 
• Beazley, JD; Ashmole, B (1932). Greek Sculpture and Painting. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-04131-7. 
• Bowra, Maurice (1994). The Greek Experience. Phoenix. ISBN 978-1-85799-122-2. 
• Boardman, John (2019). Alexander the Great: From His Death to the Present Day. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-18175-2. 
• Burn, AR (1951). Alexander the Great and the Hellenistic Empire (2 izd.). London: English Universities Press. 
• Rufus, Quintus Curtius. „Quintus Curtius Rufus, History of Alexander the Great” (na jeziku: latinski). U Chicago. Arhivirano iz originala 14. 1. 2022. g. Pristupljeno 16. 11. 2009. 
• Cartledge, Paul (2004). Alexander the Great. Overlook. ISBN 9781585675654. 
• Doherty, Paul (2004). The Death of Alexander the Great. Carroll & Graf. ISBN 9780786713400. 
• Engels, Donald W (1978). Alexander the Great and the Logistics of the Macedonian Army. Berkeley: University of California Press. 
• Fawcett, Bill, ur. (2006). How To Lose A Battle: Foolish Plans and Great Military Blunders. Harper. ISBN 978-0-06-076024-3. 
• Fuller, JFC (1958). The Generalship of Alexander the Great. London: Eyre & Spottiswoode. ISBN 978-0-306-80371-0. Arhivirano iz originala 26. 1. 2021. g. Pristupljeno 20. 6. 2015. 
• Green, Peter (1992). Alexander of Macedon: 356–323 BC. A Historical Biography. University of California Press. ISBN 978-0-520-07166-7. 
• Greene, Robert (2000). The 48 Laws of Power. Penguin. str. 351. ISBN 978-0-14-028019-7. 
• Hammond, NGL (1989). The Macedonian State: Origins, Institutions, and History. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-814883-8. 
• Hammond, NGL (1994). Alexander the Great: King, Commander, and Statesman (3 izd.). London: Bristol Classical Press. 
• Hammond, NGL (1997). The Genius of Alexander the Great. Chapel Hill: University of North Carolina Press. 
• Lane Fox, Robin (1973). Alexander the Great. London: Allen Lane. ISBN 0-14-008878-4. , also (1974) New York: E. P. Dutton and (1986) London: Penguin Books.
• Mercer, Charles (1962). The Way of Alexander the Great (1 izd.). Boston: American Heritage Inc. 
• McCrindle, J. W. (1893). The Invasion of India by Alexander the Great as Described by Arrian, Q Curtius, Diodorus, Plutarch, and Justin. Westminster: Archibald Constable & Co. Arhivirano iz originala 17. 4. 2015. g. Pristupljeno 20. 6. 2015. 
• Murphy, James Jerome; Katula, Richard A; Hill, Forbes I; Ochs, Donovan J (2003). A Synoptic History of Classical Rhetoric. Lawrence Erlbaum Associates. str. 17. ISBN 978-1-880393-35-2. 
• Nandan, Y; Bhavan, BV (2003). British Death March Under Asiatic Impulse: Epic of Anglo-Indian Tragedy in Afghanistan. Mumbai: Bharatiya Vidya Bhavan. ISBN 978-81-7276-301-5. 
• O'Brien, John Maxwell (1992). Alexander the Great: The Invisible Enemy. London: Routledge. 
• Pomeroy, S; Burstein, S; Dolan, W; Roberts, J (1998). Ancient Greece: A Political, Social, and Cultural History. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-509742-9. 
• Prevas, John (2004). Envy of the Gods: Alexander the Great's Ill-Fated Journey Across Asia (3 izd.). Da Capo. ISBN 9780306812682. 
• Roisman, Joseph, ur. (1995). Alexander the Great Ancient and Modern Perspectives. Problems in European Civilization. Lexington, MA: DC Heath. 
• Savill, Agnes (1959). Alexander the Great and His Time (3 izd.). London: Barrie & Rockliff. 
• Stewart, Andrew (1993). Faces of Power: Alexander's Image and Hellenistic Politics. Hellenistic Culture and Society. 11. Berkeley: University of California Press. 
• Stoneman, Richard (2008). Alexander the Great: A Life in Legend. Yale University Press. ISBN 978-0-300-11203-0. 
• Tarn, WW (1948). Alexander the Great. Cambridge: Cambridge University Press. 
• Webb, Peter (2013). „The Hajj before Muhammad: Journeys to Mecca in Muslim Narratives of Pre-Islamic History”. Ur.: Porter, Venetia; Saif, Liana. The Hajj : collected essays. London: The British Museum. str. 14 footnote 72. ISBN 978-0-86159-193-0. OCLC 857109543. 
• Wheeler, Benjamin Ide (1900). Alexander the Great; the merging of East and West in universal history. New York: GP Putnam's sons. 
• Wilcken, Ulrich (1997) [1932]. Alexander the Great. New York: WW Norton & Co. ISBN 978-0-393-00381-9. 
• Worthington, Ian (2004). Alexander the Great: Man And God. Pearson. ISBN 978-1-4058-0162-1. 

Spoljašnje veze

• (jezik: srpski) Na korak do kraja sveta - Aleksandar na Hifasisu
• (jezik: engleski) Plutarh, Aleksandar
• (jezik: engleski) Diodor sa Sicilije, Istorijska biblioteka
• (jezik: engleski) Justin
• (jezik: engleski) Kvint Kurcije Ruf
• (jezik: srpski) Lazar Slepčev- „Portreti Antike: Aleksandar Veliki“
• Alexander the Great – By Kireet Joshi
• Delamarche, Félix (1833), The Empire and Expeditions of Alexander the Great .
• Romm, James; Cartledge, Paul, „Two Great Historians On Alexander the Great”, Forbes (conversations)  Part 1, Part 2, Part 3, Part 4, Part 5, Part 6.
• Aleksandar Veliki na sajtu Curlie (jezik: engleski)
• Alexander the Great: An annotated list of primary sources, Livius, Arhivirano iz originala 4. 12. 2016. g., Pristupljeno 26. 3. 2020 .
• The Elusive Tomb of Alexander the Great, Archæology .
• Alexander the Great and Sherlock Holmes, Sherlockian Sherlock .
• In Our Time: Alexander the Great BBC discussion with Paul Cartledge, Diana Spencer and Rachel Mairs hosted by Melvyn Bragg, first broadcast 1 October 2015.