Акарнанија
Акарнанија (грч. Ακαρνανία) је област у средишњем дијелу данашње западне Грчке смјештена дуж обале Јонског мора[1], западно од Етолије, од које је дијели ријека Ахелој, те сјеверно од Калидонског залива који представља улаз у Коринтски залив. Данас представља западни дио округа Етолија-Акарнанија. Главни град у античко доба је био Стратос.[1] Сјеверна страна[2] Акарнаније од Коринтског залива смтрана је дијелом Епира.
Оснивање Акарнаније се у грчкој митологији традиционално приписује Акарнану, сину Алкмеоновом.
Референце
уреди- ^ а б Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 23. ISBN 86-331-2075-5.
- ^ Adages III iv 1 to IV ii 100 by Desiderius Erasmus. 2005. ISBN 978-0-8020-3643-8. стр. 538.,"Acarnania on the northern side of the Corinthian gulf was part of Epirus"
Литература
уреди- Hornblower, Simon (1996). „Acarnania”. The Oxford Classical Dictionary. Oxford: Oxford University Press. стр. 2—3.
- Баришић, Фрањо; Ферјанчић, Божидар, ур. (1986). Византијски извори за историју народа Југославије. 6. Београд: Византолошки институт.
- Михаљчић, Раде (1981). „Два царства”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 573—582.
- Nicol, Donald M. (1984) [1957]. The Despotate of Epiros 1267-1479: A Contribution to the History of Greece in the Middle Ages (2. изд.). Cambridge: Cambridge University Press.
- Nicol, Donald M. (1993) [1972]. The Last Centuries of Byzantium, 1261-1453 (2. изд.). Cambridge: Cambridge University Press.
- Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета.
- Soulis, George Christos (1984). The Serbs and Byzantium during the reign of Tsar Stephen Dušan (1331-1355) and his successors. Washington: Dumbarton Oaks Library and Collection.
- Ћирковић, Сима; Михаљчић, Раде (1981). „Освајања и одолевања: Душанова политика 1346-1355”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 541—556.
- Шкриванић, Гавро А. (1961). „О јужним и југоисточним границама српске државе за време цара Душана и после његове смрти”. 11 (1960): 1—15.