Википедија

Hebron

град на Западној обали, држава Палестина
Za druge upotrebe, pogledajte stranicu Hebron (višeznačna odrednica).

Hebron (arap. al-Ḫalīl / al Khalīl,[1][2] O ovoj zvučnoj datoteci الخليل (pomoć·info); heb. O ovoj zvučnoj datoteci חֶבְרוֹן (pomoć·info); st. heb. Ḥeḇrôn; tib. heb. Ḥеḇрôн) je grad u južnoj Judeji, odnosno delu Zapadne obale, koji pripada državi Palestini.[3][4][5][6] U njemu živi oko 215.452 Palestinaca (2016)[7] i između 500 i 850 jevrejskih naseljenika koji žive u starom delu Hebrona,[8][9][10][11][12][13][14] dok u obližnjem gradu Kirjat Arba živi 7.323 Jevreja[15]. Hebron se nalazi na 930 m iznad nivoa mora. Najveći je grad Zapadne obale i drugi najveći u Palestini posle Gaze.

Hebron
arap. الخليل / hebr. חֶבְרוֹן
Centar Hebrona
Grb
Grb
Administrativni podaci
Država Palestina
TeritorijaPalestinske teritorije
Stanovništvo
Stanovništvo‍
 — 2007.163.000
Geografske karakteristike
Koordinate31° 32′ 00″ S; 35° 05′ 43″ I / 31.5333° S; 35.0954° I / 31.5333; 35.0954
Hebron na karti Palestinskih teritorija
Hebron
Hebron
Hebron na karti Palestinskih teritorija
Veb-sajt
www.hebron-city.ps (palestinski)
www.hebron.org.il (izraelski)

Muslimanski ekstremisti su 1929. masakrirali lokalno jevrejsko stanovništvo. U masakru je ubijeno 67 civila, a preživeli Jevreji izbegli su iz grada.[16] Nakon što je Izrael zauzeo Hebron u Šestodnevnom ratu 1967, Jevreji su ponovo naselili grad.

Etimologija

uredi

Ime „Hebron” potiče od reči חבר (habar), odnosno „pridružiti se, spojiti, biti u savezu”. Ime „Hebron” potiče od istog korena kao i reč Heber.[17]

Na arapskom „إبراهيم الخليل” znači „Ibrahim prijatelj boga”, što simbolizuje da je, prema islamskom učenju, Alah (Bog) odabrao Ibrahima (Avrama) za svog prijatelja .[18]

Geografija

uredi

Hebron se nalazi 30 km južno od Jerusalima. Poznat je po svojoj vinovoj lozi, grnčarskim i staklarskim radnjama. Grad Hebron karakterišu uske, granajuće ulice, kamene kuće s ravnim krovom i stari bazari. U njemu se nalazi Univerzitet Hebron i Palestinski politehnički univerzitet. Hebron je drugi najsvetiji grad jevrejske religije.[19]

Lokalne znamenitosti

uredi

Najvažnija istorijska lokacija u Hebronu je Pećina patrijaraha ili pećina Makpela (hebrejski: מערת המכפלה, ili Me'arat ha-Makpelah; arapski: الحرم الإبراهيمي, ili al-Haram al-Ibrahimi, „Svetilište Abrahamovo”). Mesto je sveto za sve tri najdominantnije religije na tom području: judaizam, hrišćanstvo i islam. Prema „Prvoj knjizi Mojsijevoj” Avram je kupio pećinu i obližnje polje kako bi u njemu sahranio suprugu Saru. Jevreji veruju da su Avram, Sara, Isak, Rebeka, Jakov i Lea sahranjeni u pećini (preostali matrijarh, Rahela je sahranjena van Vitlejema). Zbog tog razloga Jevreji grad nazivaju „Gradom Patrijaraha“, te je zbog toga jedan od najsvetijih judaističkih gradova (zajedno s Jerusalimom, Tiberijadom i Cfatom). Sama pećina je drugo mesto po svetosti u judaizmu,[20] mnoge crkve, sinagoge i džamije su u gradu zidane kroz istoriju. Oko Pećine patrijaraha je u doba Iroda Velikog izgrađen zid.[21] Unutar zidina je u doba vizantijske vlasti sagrađena bazilika, koja je nakon islamskog osvajanja grada pretvorena u Džamiju Ibrahimi. Muslimani smatraju Hebron jednim od četiri najsvetija grada u islamu.[22][23][24][25]

Istorija

uredi

Bronzano doba

uredi
 
Pećina patrijaraha

Arheološkim iskopavanjima otkriveni su tragovi snažnih utvrđenja iz ranog bronzanog doba, koja obuhvataju oko 24–30 dunuma oko Tel Rumejda. Grad je procvetao u 17-18 veku pre nove ere, pre nego što je uništen u požaru, a ponovo je naseljen u kasnom srednjem bronzanom dobu.[26][27] Ovaj stariji Hebron je prvobitno bio Hananski kraljevski grad.[28] Legenda o Avramu povezuje grad sa biblijskim Hetitima. Pretpostavlja se da je Hebron možda bio glavni grad Šuvardata iz Gata, koji je savremenik jerusalimskog regenta Abdi Heba,[29] iako su brda Hebrona bila gotovo bez naselja u kasno bronzano doba.[30] Avramske religije povezane sa Hebronom su nomadske. Ovo se može povezati sa Kenitima, jer se kaže da su nomadski Keniti dugo kontrolisali grad,[31] i Heber je ime kenitskog klana.[32] U pripoveci o hebrejskom osvajanju, Hebron je bio jedan od dva središta pod kontrolom Hananaca. Njima su vladala tri Anakova sina (benê/yelîdê hā'ănaq).[33] Ova nesemitska imena možda imaju veze sa grupom elitnih profesionalnih vojnih jedinica (Filistejaca, Hetita), formiranih u Hananu, čijim usponom je svrgnut zapadnosemitski klan Kaleba. Moguće je da odražavaju kenitsku ili kenizitsku seobu iz Negeva u Hebron, pošto se čini da su pojmovi koji se odnose na Kenizite bliski urarskom. Ovo sugeriše da iza legende o Anakimima stoji neko rano huritsko stanovništvo.[34] U biblijskim spisima oni su predstavljeni kao potomci Nefilima.[35] Knjiga postanja pominje da se grad ranije zvao Kirjat Arba, ili „grad četvorice”, što se verovatno odnosi na četiri para koji su tamo sahranjena, ili na četiri plemena, ili na četiri četvrtine,[36] četiri brda,[37] ili konfederirano naselje četiri porodice.[38]

Priča o Avramovoj kupovini Pećine patrijaraha od biblijskih Hetita predstavlja osnovni element u jevrejskoj vezanosti za zemlju[39] jer je označavao prvu „nekretninu” Izraela mnogo pre osvajanja predvođenog Jošuom.[40] Ovde se opisuje kako je Avram sklopio prvi svečani savez sa dva lokalna amoritska klana, koja su postali njegovi balei brit ili gospodari saveza.[41]

Gvozdeno doba

uredi
 
Arheološka iskopavanja kod Tel Rumeide

Središte Hebrona u doba starih Izraelićana se nalazilo u delu današnjeg grada koji se zove Tel Rumeida, dok se njegov obredni centar nalazio u Elonei Mamri.[42]

Hebrejska Biblija

uredi

Kaže se da ga je od Hananaca oteo Jošua, za koga se navodi da je istrebio prethodne stanovnike, „uništavajući sve što je uzimalo dah, kao što je zapovedao Gospod Bog Izrailjev”,[43] ili Judino pleme, ili tačnije Kaleb Judit.[44] Za sam grad, sa susednim pašnjakom, kaže se da je dodeljen kohatitskom klanu plemena Levita, dok su gradska polja, kao i njegova okolna sela dodeljena Kalebu,[45] koji je proterao tri diva, Šešaja, Ahimana i Talmaja koja su upravljala gradom. Kasnije, prema Bibliji, kralja Davida je pozvao Bog da se preseli u Hebron, odakle je vladao oko sedam godina.[46][47] Izraelske starešine dolaze k njemu u Hebron, da sklope savez pred Elohimom i pomažu njega kralja Izraela.[48] U Hebronu se Avesalom samoproglasio kraljem i podigao pobunu protiv svog oca Davida.[49] Postalo je jedno od glavnih središta Judinog plemena i klasifikovano je kao jedno od šest tradicionalnih Gradova utočišta.[50]

Klasično doba

uredi
 
Samson skida kapije Gaze (levo) i donosi je na brdo Hebron (desno). Strazbur (1160–1170), Državni muzej Virtemberga u Štutgartu

Nakon uništenja Prvog hrama, većina jevrejskih stanovnika Hebrona prognana je, a prema konvencionalnom mišljenju,[51] neki istraživači pronašli su tragove prisutnosti Edomita posle 5. - 4. veka pre nove ere, kada je to područje postalo ahemenidska provincija,[52] i usled osvajanja Aleksandra Velikog Hebron je tokom čitavog helenističkog doba bio pod uticajem Idumeje (kako je novo područje naseljeno Edomitima nazivano tokom persijskog, helenističkog i rimskog doba), o čemu svedoče natpisi iz tog razdoblja na kojima se nalazi ime edomitskog Boga Kosa.[53] Izgleda da su i Jevreji živeli tamo od povratka iz vavilonskog ropstva.[54] Za vreme Makavejske pobune Hebron je spalio i opljačkao Juda Makavej koji se borio protiv Edomita 167. godine pre nove ere.[55][56] Izgleda da je grad dugo odolevao Hasmonejskoj dominaciji, i sve do Prvog rimsko-jevrejskog rata smatran je za idumejski grad.[57]

Današnji grad Hebron bio je naseljen u dolini ispod Tel Rumeide najkasnije do rimskog doba.[58]

Irod Veliki, kralj Judeje, sagradio je zid koji i danas okružuje Pećinu Patrijaraha. Tokom prvog rimsko-jevrejskog rata Hebron je osvojio i opljačkao Simon bar Giora, vođa seljaštva, bez krvoprolića. Kasnije je „mali grad” uništio Vespazijanov oficir Sekst Vetulen Cerial.[59] Josif Flavije je napisao da je „pobio sve što je tamo pronašao, mlade i stare, i spalio grad”. Posle poraza Simona bar Kohbe 135. p. n. e., bezbrojni jevrejski zarobljenici prodati su u ropstvo na hebronskoj pijaci robova Terebint.[60][61]

Grad je bio deo vizantijske provincije Palestina Prima u Dijecezi Istok. Vizantijski car Justinijan I podigao je hrišćansku crkvu nad Makpelskom pećinom (Pećinom patrijaraha) u 6. veku pre nove ere, koju je kasnije Sasanidski general Šahrbaraz uništio 614. godine, kada je vojska Hozroja II opkolila i zauzela Jerusalim.[62] Jevrejima nije bilo dozvoljeno da žive u Hebronu pod vizantijskom vlašću.[20] Samo svetilište su, međutim, poštedeli Persijanci, u znak poštovanja prema Jevrejima, kojih je bilo mnogo u Sasanidskoj vojsci.[63]

Rano islamsko doba

uredi

Hebron je bio jedan od poslednjih gradova Palestine koji je osvojen u islamskoj invaziji u 7. veku, što je verovatno i razlog zašto se Hebron ne spominje ni u jednom tradicionalnom izvoru o arapskom osvajanju.[64] Posle pada grada, osvajač Jerusalima, kalif Omar Ibn Al Hatab dozvolio je Jevrejima da se vrate i izgrade malu sinagogu unutar Herodijanskog okruga.[65] Kada je Rašidunski kalifat 638. uspostavio vlast nad Hebronom, oni su pretvorili vizantijsku crkvu na mestu Avramove grobnice u džamiju.[20] Postao je važna stanica na trgovačkoj ruti karavana iz Egipta, a takođe i stanica za hodočasnike koji godišnje prave hadž iz Damaska.[66] Katolički biskup Arkulf koji je posetio Svetu zemlju tokom Omejadske vladavine opisao je grad kao neutvrđen i siromašan. U svojim spisima je takođe spomenuo karavane kamila koji su prevozili drva iz Hebrona u Jerusalim, što znači da su u to vreme arapski nomadi bili prisutni u regionu.[67] Trgovina se značajno razvila, posebno sa Beduinima u Negevu (Al Nakab) i stanovništvom istočno od Mrtvog mora (Bahr Lut). Prema Antonu Kisi, Jevreji iz Hebrona (i Tira) su u 9. veku razvili venecijansku industriju stakla u gradu.[68] Islam nije smatrao grad značajnim pre 10. veka, jer u muslimanskoj literaturi tog perioda skoro uopšte nije pominjan.[69] Jerusalimski geograf Al Mukadasi je u svom spisu iz 985. godine, grad opisao na sledeći način:

Habra (Hebron) je selo Abrahama Al Halila (Božji prijatelj)... Unutar je snažna tvrđava... koja je od ogromnog kvadratnog kamenja. U sredini ovoga stoji kupola od kamena, sagrađena u islamsko vreme, nad grobom Abrahamovim. Grobnica Isaka je napred, u glavnoj zgradi džamije, Jakovljeva grobnica sa zadnje strane; okrenuta svakom proroku leži njegova supruga. Ograda je pretvorena u džamiju, a oko nje su izgrađene kuće za odmor hodočasnika, tako da se sa svih strana graniče sa glavnom zgradom. Do njih je proveden mali vodovod. U okolini grada ima sela u svim pravcima, sa vinogradima i zemljom koja rađa grožđe i jabuke zvane Džabal Nahra... plod je neprevaziđene izvrsnosti... Veliki deo ovog voća se suši i šalje u Egipat. U Hebronu postoji javna gostinska kuća koja je neprekidno otvorena, sa kuvarom, pekarom i slugama koji su uvek prisutni. Ona nudi jelo od sočiva i maslinovog ulja svakoj siromašnoj osobi koja stigne, a postavlja se i bogatima, ukoliko žele da se pridruže. Većina muškaraca izražava mišljenje da je ona nastavljač Abrahamove gostinske kuće, međutim, ona je u stvari iz Vakufa ashabe (saputnika) proroka Muhameda Tamim Al Darija i drugih... Amir Horasana... je dodelio ovoj dobrotvornoj organizaciji hiljadu dirhama godišnje,... Al Šar Al Adil mu je darovao značajnu ostavštinu. Trenutno ne poznajem u svim oblastima al-islama nijednu kuću gostoprimstva i dobročinstva odličniju od ove.[70]

Običaj, poznat kao Abrahamov sto (Simat Al-Halil), bio je sličan onome koji su uspostavili Fatimidi, a u hebronska verzija je njen najpoznatiji izraz. Persijski putnik Naser Hosrov koji je posetio Hebron 1047. zabeležio je u svojoj Safarnami da

... ovom svetištu pripada veoma mnogo sela koja mu obezbeđuju prihode za pobožne svrhe. U jednom od ovih sela je izvor, gde voda teče ispod kamena, ali ne u velikom obimu; a sprovodi ga kanal, urezan u zemlju, do mesta izvan grada (Hebrona), gde su izgradili natkriveni rezervoar za sakupljanje vode... Svetilište (Mazar), stoji na južnoj granici grada... ograđeno je sa četiri zida. Mihrab (ili niša) i Maksura (ili ograđeni prostor za molitve petkom) stoje u širini zgrade (na južnom kraju). U Maksuri je mnogo finih Mihraba.[71] Dalje je zabeležio: „Oni uzgajaju u Hebronu uglavnom ječam, pšenica je retka, ali maslina ima u izobilju. Posetiocima se daju hleb i masline. Ovde ima jako puno mlinova, u kojima rade volovi i mule, koji ceo dan melju brašno, i dalje, postoje devojke koje tokom celog dana peku hleb. Vekne su [oko tri kilograma] i svakoj osobi koja dođe svakodnevno daju veknu hleba i jelo od sočiva kuvanog na maslinovom ulju, takođe nešto grožđica... Nekih dana dođe i pet stotina hodočasnika, kojima se nudi ovo gostoprimstvo”.[72][73]

Dokumenti iz genize iz ovog perioda navode samo „grobove patrijaraha” i otkrivaju da je u Hebronu postojala organizovana jevrejska zajednica, koja je imala sinagogu u blizini grobnice i bila zaokupljena pružanjem smeštaja jevrejskim hodočasnicima i trgovcima. U vreme seldžučkog carstva, zajednicu je predvodio Sadija b. Abraham b. Natan koji je bio poznat kao „haver grobova patrijaraha”.[74]

Krstaško/Ajubidsko doba

uredi

Kalifat je opstao na tom području do 1099. godine, kada je krstaš Gotfrid Bujonski preuzeo Hebron i preimenovao ga u Kastelion Sant Abraham (Castellion Saint Abraham).[75] Bio je proglašen glavnim gradom južne oblasti krstaškog Jerusalimskog kraljevstva[76] koja je kao posed svetog Abrahama, naizmenično davana,[77] Geldemar Karpinelu, biskupu Žeraru od Avesnesa,[78] Hjuu iz Rebeka, Valteru Mohametu i Balduinu od Svetog Abrahama. Kao franački garnizon Jerusalimskog kraljevstva, bio je teško odbranjiv, jer je bio „nešto više od ostrva u muslimanskom okeanu”.[79] Krstaši su džamiju i sinagogu pretvorili u crkvu. Godine 1106. iz Egipta je pokrenut pohod na južnu Palestinu, snage osvajača su skoro uspele sledeće godine da preuzmu Hebron od krstaša kralja Balduina I Jerusalimskog, koji je lično vodio kontra napad za odbacivanje muslimanskih snaga. Godine 1113. za vreme vladavine Balduina II Jerusalimskog, prema Aliju iz Herata (spis iz 1173), određeni deo nad Abrahamovom pećinom je pao i „neki su Franci ušli u nju”. I otkrili su „(tela) Abrahama, Isaka i Jakova”, „njihovi pokrovi raspali su se na komade, ležeći naslonjeni na zid ... Tada je Kralj, nakon što je obezbedio nove pokrove, uredio da se mesto ponovo zatvori”. Slične informacije date su 1119. u hronici Ibn At Asira; „Ove godine je otvorena Abrahamova grobnica, i njegova dva sina Isaka i Jakova ... Mnogi ljudi su videli patrijaraha. Sad su im oštećeni udovi, a pored njih su postavljene zlatne i srebrne lampe”.[80] Plemić i istoričar Damaščanin Ibn Al Kalanisi u svojoj hronici takođe u ovom trenutku aludira na otkriće relikvija za koje se pretpostavlja da su Abraham, Isak i Jakov, otkriće koje je izazvalo jaku radoznalosti sve tri zajednice u Palestini, muslimanskoj, jevrejskoj i hrišćanskoj.[81][82] Krajem perioda krstaške vladavine, 1166. Majmonid je posetio Hebron i napisao,

U nedelju, 9. marta (Marhešvan) (17. oktobar), napustio sam Jerusalim i otišao u Hebron poljubite grobnice mojih predaka u pećini. Tog dana sam stajao u pećini i molio se, hvala Bogu, (u znak zahvalnosti) za sve.[83]

Kraljevski domen, Hebron je 1161. godine predat Filip de Miju i pridružen je Gospodstvu Transjordan. Biskup je postavljen u Hebronu 1168. godine, a nova katedralna crkva Svetog Avrahama sagrađena je u južnom delu Harama.[84] Episkopska stolica Hebron stvoren je 1167. zajedno sa onim u El Karaku i Sevastiji (grobnica Jovana Krstitelja).[85]

Godine 1170. Benjamin od Tudele posetio je grad, koji je nazvao njegovim franačkim imenom, „St. Abram de Bron”. Izvestio je:

Ovde je velika crkva koja se zove Sveti Avram, i ovo je bilo jevrejsko sveto mesto u vreme vladavine Muhamedanaca, ali nejevreji su tamo podigli šest grobnica, nazvane grobnica Abrahama i Sare, Isaka i Rebeke, Jakova i Leje. Čuvari kažu hodočasnicima da su to grobnice patrijaraha, za ove informacije hodočasnici daju novac. Ako neki Jevrejin dođe i dodeli posebnu nagradu, čuvar pećine otvara mu gvozdena vrata koja su izgradili naši preci i tada se može spustiti dole koračajući, držeći upaljenu sveću u svojoj ruci. Zatim stiže do pećine u kojoj se ništa ne može naći, i pećine iza, koja je takođe prazna, ali kada dođe do treće pećine, ima šest grobova, Abrahama, Isaka i Jakova, svaki okrenut prema grobovima Sare, Rebeke i Leje.[86]

Kurdski musliman Saladin preuzeo je Hebron 1187. godine - ponovo uz jevrejsku pomoć, prema jednom kasnijem tradicionalnom izvoru, u zamenu za pismo bezbednosti koje im je omogućilo da se vrate u grad i tamo sagrade sinagogu.[87] Ime grada je promenjeno u „Al Halil”. Kurdska četvrt još uvek je postojala u gradu tokom ranog perioda vladavine Osmanlija.[88] Nedugo zatim Ričard I Lavlje Srce ponovo je zauzeo grad. Ričard Kornvolski, doveden iz Engleske kako bi rešio sukob između Vitezova templara i Hospitalaca, čije je rivalstvo ugrožavalo sporazum koji garantuje regionalnu stabilnost ugovorenu sa egipatskim sultanom Salih Najm El Din Ejubom, uspeo je da nametne mir na tom području. Ali ubrzo nakon njegovog odlaska izbio je sukob i 1241. godine Templari su izvršili prepad na tada muslimanski Hebron, čime je prekršen sporazum.[89]

Anušteginidi su 1244. uništili grad, ali je svetilište ostalo nedirnuto.[63]

Mamlučko doba

uredi

Nakon što je 1260. mamlučki sultan Bajbars pobedio mongolsku vojsku, izgrađen je minaret na svetilištu. Šest godina kasnije, dok je bio na hodočašću u Hebronu, Bajbars je proglasio edikt kojim je zabranjeno hrišćanima i Jevrejima da uđu u svetilište,[90] i društvena klima je bila manje tolerantna prema Jevrejima i hrišćanima nego što je to bilo pod prethodnom ajubidskom vladavinom. Edikt o isključenju hrišćana i Jevreja nije bio strogo primenjen do sredine 14. veka, a 1490. godine čak ni muslimanima nije bilo dozvoljeno da uđu u pećine.[91]

Mlin u Artasu sagrađen je 1307. godine, profit od njegovih prihoda bio je namenjen bolnici u Hebronu.[92] Između 1318–20, nabob Gaze i velikog dela primorske i unutrašnje Palestine naredio je izgradnju džamije Al Džavali da bi se povećao molitveni prostor za vernike u Ibrahimi džamiji.[93]

Hebron su tokom naredna dva veka posetili neki značajni rabini, među njima Nahman (1270) i Ištori Haparhi (1322) koji su zabeležili da u Hebronu postoji staro jevrejsko groblje. Sunitskog imama Ibn Kajim Al Džavziju (1292–1350) su verske vlasti u Damasku kaznile zbog odbijanja da prizna Hebron kao mesto hodočašća muslimana, što je bio stav i njegovog učitelja Ibn Tajmije.[94]

Italijanski putnik, Mešulam od Voltere (1481), našao je ne više od dvadeset jevrejskih porodica koje žive u Hebronu,[95][96] i prepričao kako se jevrejske žene iz Hebrona prerušavaju velom kako bi mogle proći kao muslimanke i ući u pećinu patrijaraha, a da ih niko ne prepozna kao Jevrejke.[97]

Opisi Hebrona zabeleženi su u časopisu Stefena von Gumpenberga (1449), Feliksa Fabera (1483) i Mudžir Ed Dina[98] U ovom periodu je mamlučki sultan Kajtbej oživeo stari hebronski običaj „Abrahamov sto” i preuzeo ga kao model za svoj vlastiti madrasa u Medini.[99] Ovo je postalo ogromna dobrotvorna ustanova u blizini Harama, koja je svakodnevno delila oko 1.200 vekni hleba putnicima svih veroispovesti.[100] Italijanski rabin Ovadija Ben Abraham od Bartinora je oko 1490. u „spisima iz Makpela” napisao:

Bio sam u pećini Makpela nad kojom je sagrađena džamija; a Arapi to mesto drže u velikoj časti. Svi arapski kraljevi dolaze ovde da ponove svoje molitve, ali ni Jevrejin, ni Arapin, ne mogu ući u samu pećinu, gde su pravi grobovi patrijaraha; Arapi ostaju gore i puštaju goruće baklje kroz prozor, jer one tamo uvek gore. Hleb i sočivo ili neka druga vrsta mahuna (seme graška ili pasulja) muslimani svakodnevno dele siromašnima, bez razlike na veru, i to se čini u čast Abrahamu.[101]

Rano Osmansko doba

uredi
 
Crtež Hebrona 1839. godine, koji je nacrtao Dejvid Roberts pod imenom Sveta zemlja, Sirija, Idumeja, Arabija, Egipat i Nubija

Širenje Osmanskog carstva duž južne mediteranske obale pod sultanom Selimom I poklopilo se sa uspostavljanjem inkvizicije kojom su katolički monarsi u Španiji okončali viševekovni iberijski suživot („konvivencija”). Usledilo je proterivanje Jevreja, zbog koga su mnogi Jevreji Sefardi dospeli u osmanske provincije, a dogodio se i spor priliv Jevreja u Svetu zemlju, među kojima su bili neki ugledni Sefardi kabalisti naseljeni u Hebronu.[102][103] Sledećih dva veka, došlo je do značajne migracije beduinskih plemena sa Arapskog poluostrva u Palestinu. Mnogi su se naselili u tri odvojena sela u oblasti Vadi al Halil, a njihovi potomci su kasnije činili većinu stanovništva Hebrona.[104]

Brojnost jevrejske zajednica je u 16. veku varirala između 8–10 porodica, ona je bila u teškom finansijskom stanju u prvoj polovini veka.[105] Poznati kabalista Malkiel Aškenazi 1540. godine kupio je dvorište od male karaitske zajednice, u kome je osnovao sefardsku Abraham Avinu sinagogu.[106] Abraham Pereira iz Amsterdama je 1540. osnovao ješivu Hesed Le Abraham u Hebronu koja je privukla mnoge studente.[107] U ranom 18. veku, jevrejska zajednica je imala velike dugove, koji su se gotovo učetvorostručili od 1717–1729,[108] i bila „skoro zgromljena” zbog iznuđivanja turskih paša. Velika količina novca iznuđena je od jevrejske zajednice 1773. ili 1775, koja je platila tražene sume da bi izbegla katastrofu kojom je prećeno, nakon što je izneta lažna optužba da su ubili sina lokalnog šeika i bacili njegovo telo u septičku jamu. Izaslanici iz zajednice su često slani u inostranstvo da traže sredstva.[109][110]

Tokom osmanskog perioda, grobnici patrijaraha koja je bila u trošnom stanju vraćen je raskošni dostojanstveni izgled.[111] Ali Bej, jedan od retkih stranaca koji su dobili pristup, izvestio je 1807. da:

su sve grobnice patrijaraha prekrivene bogatim ćilimima od zelene svile, sjajno izvezene zlatom; one za grobnice žena su crvene, vezene na sličan način. Carigradski sultani obezbeđuju tepihe koji se povremeno obnavljaju. Ali Bej je izbrojao devet, jedan nad drugim, po grobu Abrahama.[112]

Hebron je takođe postao poznat širom arapskog sveta po proizvodnji stakla, podstaknut beduinskim trgovinskim mrežama kojima su dopremani minerali iz Mrtvog mora, a industrija se pominje u knjizi 19. Zapadni putnici u Palestinu. Na primer, Ulrih Jasper Zecen primetio je tokom svojih putovanja u Palestinu 1808–1809 da je 150 ljudi zaposleno u industriji stakla u Hebronu,[113] uposlenih na 26 peći.[114] Robert Sirs je 1844. napisao da je stanovništvo Hebrona sastavljeno od 400 arapskih porodica, u gradu je postojao značajan broj prodavnica, a stanovništvo je izrađivalo staklene lampe, koje su izvožene u Egipat.[115] Putnici ranog 19. veka takođe su zabeležili da je došlo do procvata hebronske poljoprivrede. Osim staklenog posuđa, Hebron je bio glavni izvoznik dibsa, grožđanog šećera,[116] iz čuvenog grožđa „Dabukeh” karakterističnog za Hebron.[117]

 
Severni Hebron sredinom 19. veka (1850−ih)

Seljački arapski ustanak izbio je u aprilu 1834. godine, kada je Ibrahim-paša iz Egipta objavio da će regrutovati vojnike iz lokalnog muslimanskog stanovništva.[118] Hebron, na čelu sa nazirom Abd Ar Rahman Amrom, odbio je da snabdeva vojsku propisanom kvotom regruta i teško je stradao u egipatskom napadu u kome je ugušen ustanak. Grad je opkoljen i kada je pao 4. avgusta, opustošila ga je vojska Ibrahim-paše.[119][120][121] Procenjuje se da je u napadu ubijeno 500 muslimana iz Hebrona, a oko 750 stanovnika odvedeno u vojsku. Oteto je 120 mladića i stavljeno na raspolaganje oficirima egipatske vojske. Većina muslimanskog stanovništva uspela je ranije da pobegne u brda. Mnogi Jevreji su pobegli u Jerusalim, ali tokom opšte pljačke grada najmanje petorica su ubijena.[122] Ukupna populacija je 1838. procenjena na 10.000.[120] Kada je vlada Ibrahim-paše pala 1841, lokalni vođa klana Abd Ar Rahman Amr ponovo je preuzeo vlast kao šeik od Hebrona. Zbog njegovog iznuđivanja novca od lokalnog stanovništva, najveći deo jevrejskog stanovništva pobegao je u Jerusalim.[123] Osmanski guverner Jerusalima (serasker), Kibrisli Mehmed Emin-paša, 1846. pokrenuo je pohod protiv pobunjenih šeika u oblasti Hebrona, a svojoj vojsci je dozvolio da sruši grad. Iako su postojale glasine da je potajno štitio Abd Ar Rahmana,[124] potonji je deportovan zajedno sa drugim lokalnim vođama (poput Musliha Al Aza od Bajt Džibrina), ali je on uspeo da se vrati u to područje 1848.[125]

Kasno Osmansko doba

uredi
 
Prikaz hebronskog stakla

Do 1850. godine, jevrejsko stanovništvo se sastojalo od 45–60 sefardskih porodica, među kojima je bilo 40 starosedelačkih porodica, i zajednice Aškenazija u gradu prisutne 30 godina, koja se sastojala od 50 porodica, uglavnom poljskih i ruskih,[126][127] iz pokreta Habad (Ljubavič Hasidi) koji je zajednicu osnovao 1823.[128] Usponom Ibrahima-paše lokalna staklarska industrija je na određeno vreme značajno smanjila proizvodnju, jer je pored gubitaka života, njegov plan za izgradnju mediteranske flote doveo do ozbiljne seče u šumama Hebrona, pa je postalo teže doći do ogrevnog drveta za peći. U isto vreme, Egipat je počeo da uvozi jeftino evropsko staklo, preusmeravanjem hadža na Damask preko Transjordanije eliminisan je Hebron kao polazište, a Suecki kanal (1869) ostavio ga je bez trgovine karavanima. Posledica je bilo stalno slabljenje lokalne ekonomije.[129]

U to vreme grad je bio podeljen na četiri četvrti, i to su: Drevna četvrt („Harat al-Kadim”) blizu pećine Mapela; južno od nje nalazila se četvrt Trgovaca svile („Harat al-Kazaz”), naseljena Jevrejima; na severozapadu se nalazila Šeikova četvrt iz doba Mameluka („Harat aš šeik”), i na severu, Gusta četvrt („Harat al-Harba”).[130][131] Novoimenovani osmanski paša sandžaka u Jerusalimu, Ćamil-paša, pokušao je 1855. da uguši pobunu u Hebronu i okolini. Ćamil i njegova vojska uputili su se prema Hebronu u julu 1855, sa predstavnicima engleskog, francuskog i drugih zapadnih konzulata kao svedocima. Nakon što je uništio svu opoziciju, Ćamil je imenovao Salama Amra, brata i protivnika Abda Al Rahmana, za nazira iz hebronskog kraja. Posle ovoga relativni mir je vladao u gradu sledeće 4 godine.[132][133] Mađarski Jevreji iz Karlin Hasidske zajednice nastanili su se u drugom delu grada 1866.[134] Prema Nadavu Šragaju arapsko-jevrejski odnosi su bili dobri, a Alter Rivlin, koji je govorio arapski i sirijsko-aramejski, postavljen je za jevrejskog predstavnika u gradskom veću.[134] Hebron je bio pogođen jakom sušom tokom 1869–1871 pa se hrana prodavala po deset puta višoj ceni od normalne vrednosti.[135] Od 1874. okrugom Hebron kao delom Jerusalimskog Sandžaka upravljano je direktno iz Istanbula.[136]

Kasno u 19. veku proizvodnja hebronskog stakla je opala zbog konkurencije uvoznih evropskih staklarskih proizvoda, međutim proizvodi iz Hebrona su se i dalje prodavali, naročito među siromašnim stanovništvom i jevrejskim trgovačkim putnicima iz grada.[137] Na Svetskoj izložbi u Beču 1873. Hebron je predstavljen staklenim ukrasima. Izveštaj francuskog konzula iz 1886. godine ukazuje da je proizvodnja stakla ostala važan izvor zarade za Hebron, a četiri fabrike godišnje su zarađivale 60.000 franaka.[138] Iako se ekonomija drugih gradova Palestine zasnivala isključivo na trgovini, Hebron je bio jedini grad u Palestini koji je kombinovao poljoprivredu, stočarstvo i trgovinu, uključujući proizvodnju staklenog posuđa i obradu kože. To je zato što se najplodnija zemlja nalazila unutar gradskih granica.[139] Grad se ipak smatrao neproduktivnim i imao je reputaciju „azila za siromašne i duhovne”.[140] U arhitektonskom stilu grad se Razlikovao od Nablusa, čiji su bogati trgovci gradili lepe kuće, glavna karakteristika Hebrona bila su njegova poluurbana, poluseoska prebivališta.[139]

Hebron je bio pretežno beduinski i islamski,[141] i „mračno konzervativan” u svom religioznom izgledu,[142] sa jakom tradicijom neprijateljstva prema Jevrejima.[143][144] Imao je reputaciju verske revnosti u ljubomornoj zaštiti svojih lokacija od Jevreja i hrišćana, ali i jevrejska i hrišćanska zajednica su, očigledno, dobro integrisane u ekonomski život grada.[104] Kao rezultat komercijalnog pada poreski prihodi su se značajno smanjili, a osmanska vlast je izbegavala uplitanje u složenu lokalnu politiku, pa je Hebron ostao relativno nedirnut, zatim je postao 'jedan od autonomnijih regiona u kasnoj osmanskoj Palestini'.[145]

Jevrejska zajednica je bila pod francuskom zaštitom do 1914. Lokalni Jevreji bili su podeljeni između starosedelaca Sefarda,[146] čiji su članovi govorili arapski i prihvatili arapsku odeću, i novopridošle zajednice Aškenazija. Molili su se u različitim sinagogama, slali svoju decu u različite škole, živeli u različitim kvartovima i nisu se venčavali međusobno.[147] Većina lokalnih Jevreja su bili ortodoksni jevreji i anti-cionisti.[146][147]

Doba Britanskog mandata nad Palestinom

uredi
 
Sastanak za potvrđivanje lojalnosti, koji su organizovali Britanci u Hebronu, jul 1940.

Britanci su okupirali Hebron 8. decembra 1917; upravljanje okupiranom teritorijom je preraslo u Britanski mandat nad Palestinom 1920. Veći deo Hebrona bio je u vlasništvu starih islamskih dobrotvornih ustanova (vakufa), pri čemu je oko 60% sve zemlje u Hebronu i oko njega pripadalo vakufu Tamim Al Dari.[148] Grad je 1922. imao 17.000 stanovnika.[149] Tokom 1920-ih Abd Al Haj Al Hatib je postavljen za muftiju Hebrona. Pre imenovanja bio je protivnik Hadž Amina, podržavao je muslimanska nacionalna udruženja i imao dobre kontakte sa cionistima.[150] Kasnije, Al Hatib je postao jedan od retkih sledbenika Hadž Amina u Hebronu.[151] Tokom kasnog osmanskog carstva U Palestini se pojavila nova vladajuća elita. Kasnije su činili jezgro rastućeg arapskog nacionalističkog pokreta početkom 20. veka. Tokom mandata, delegati iz Hebrona su činili samo 1% političkog rukovodstva.[152] Odluka palestinskih Arapa da bojkotuju izbore za zakonodavno telo 1923. donesena je na petom palestinskom kongresu, nakon izveštaja Muršida Šahina (arapski pro-cionistički aktivista) da u Hebronu postoji snažan otpor izborima.[153] Skoro nijedna kuća nije ostala neoštećena u Hebronu kada je 11. jula 1927. zemljotres pogodio Palestinu.[154]

Pećina patrijaraha i dalje je zvanično zatvorena za nemuslimane, a izveštaje da je ulazak na ovo mesto olakšan 1928. godine Vrhovno muslimansko veće je odbacilo.[155]

U ovo vreme, nakon pokušaja litvanske vlade da privuče studente ješive u vojsku, litvanska ješiva Hebron (Kneses Jisroel) preselila se u Hebron, nakon konsultacija između rabina Nosona Cvi Finkela, Jezekilja Sarne i Moše Mordekaj Epstina.[156][157] i do 1929. godine privukla je oko 265 studenata iz Evrope i Sjedinjenih Država.[158] Većina jevrejskog stanovništva živela je na periferiji Hebrona, pored puteva ka Biršebi i Jerusalimu, iznajmljujući kuće u vlasništvu Arapa, od kojih su mnoge izgrađene u svrhu smeštaja jevrejskih stanara, a nekoliko desetina je bilo u gradu oko sinagoga.[159] Tokom masakra u Hebronu 1929. godine, arapski pobunjenici su ubili između 64 i 67 jevrejskih muškaraca, žena i dece[160][161] i ranili 60, dok su jevrejske kuće i sinagoge opljačkane; 435 Jevreja je preživelo krijući se u skloništima ili zahvaljujući pomoći arapskih suseda, koji su ih skrivali.[162] Neki hebronski Arapi, uključujući Ahmada Rašida al Hirbavija, predsednika Privredne komore Hebrona, podržali su povratak Jevreja nakon masakra.[163] Dve godine kasnije, 35 porodica se vratilo u ruševine jevrejskog kvarta, ali uoči palestinske pobune (23. aprila 1936) britanska vlada je, kao meru predostrožnosti, odlučila da preseli jevrejsku zajednicu iz Hebrona zbog njene bezbednosti. Jedini izuzetak bio je Hebronac Jakov ben Šalom Ezra čija porodica je u gradu živela 8. generacija. On je prerađivao mlečne proizvode u gradu, i dobro se uklopio u društveni pejzaž i tamo živeo pod zaštitom prijatelja. U novembru 1947, u iščekivanju glasanja u UN-u o podeli Palestine, porodica Ezra zatvorila je svoju prodavnicu i napustila grad.[164] Josi Ezra od tada pokušava da povrati imovinu svoje porodice preko izraelskih sudova.[165]

Jordansko doba

uredi

Na početku Arapsko-izraelskog rata, Egipat je preuzeo kontrolu nad Hebronom. Između maja i oktobra, Egipat i Jordan su se borili za prevlast u Hebronu i njegovoj okolini. Obe zemlje su imenovale vojne guvernere u gradu, nadajući se da će dobiti priznanje od zvaničnika Hebrona. Egipćani su uspeli da ubede projordanskog gradonačelnika da podrži njihovu vlast, makar površno, ali raspoloženje lokalnog stanovništva okrenulo se protiv njih kada su uveli poreze. Seljani koji su živeli u okruženju Hebrona pružali su otpor, zbog čega su izbili sukobi u kojima su neki od njih ubijeni.[166] Krajem 1948. deo egipatskih snaga između Vitlejema i Hebrona bio je odsečen od njihovih linija snabdevanja, pa je Glab Paša poslao 350 arapskih legionara i jedno oklopno vozilo do Hebrona kao pojačanje. Kada je potpisano primirje, grad je prema njemu bio pod kontrolom jordanske vojske. Sporazum o primirju između Izraela i Jordana imao je za cilj da omogući izraelskim jevrejskim hodočasnicima da posete Hebron, ali, pošto je bilo zabranjeno Jevrejima iz celog sveta da uđu u Jordan, to se nije dogodilo.[167][168]

Decembra 1948. sazvana je Jerihonska konferencija da bi se odlučila o budućnosti Zapadne obale, koja je bila pod kontrolom Jordana. Ugledni ljudi Hebrona, na čelu sa gradonačelnikom Muhamadom Ali Al Džabarijem, glasali su za ulazak u sastav Jordana i priznavanje Abdulaha I od Jordana kao svog kralja. Jednostrana aneksija koja je usledila koristila je Arapima Hebrona, koji su tokom 1950-ih igrali značajnu ulogu u ekonomskom razvoju Jordana.[169][170]

Iako se značajan broj ljudi preselio u Jerusalim iz Hebrona tokom jordanskog doba,[171] Sam Hebron je imao značajan porast stanovništva zbog doseljavanja 35.000 ljudi u grad.[172] Tokom ovog perioda, uklonjeni su znaci prethodnog jevrejskog prisustva u Hebronu.[173]

Izraelska okupacija

uredi
 
Bivša jevrejska klinika u centralnom Hebronu, izgrađena 1893, danas čini deo izraelskog naselja.

Nakon Šestodnevnog rata u junu 1967, Izrael je okupirao Hebron zajedno sa ostatkom Zapadne obale, uspostavljajući vojnu vlast nad tim prostorom. U pokušaju da postigne sporazum Zemlja za mir, Jigal Alon je predložio da Izrael anektira 45% Zapadne obale, a ostatak vrati Jordanu.[174] Prema Alonovom planu grad Hebron bi se nalazio na jordanskoj teritoriji, a da bi odredio granicu Izraela, Alon je predložio izgradnju jevrejskog naselja u blizini Hebrona.[175] David Ben-Gurion je smatrao da je Hebron onaj deo osvojenih teritorija koji treba da ostane pod jevrejskom kontrolom i bude otvoren za jevrejsko naseljavanje.[176] Osim njegove simboličke poruke međunarodnoj zajednici da su prava Izraela u Hebronu, prema Jevrejima, bila neotuđiva,[177] naseljavanje Hebrona je imalo i teološki značaj u nekim četvrtima.[178] Kod nekih je naseljavanje Hebrona izazivalo mesijanski žar.[179]

Preživeli i potomci prethodne jevrejske zajednice u Hebronu imaju različite stavove. Neki podržavaju projekat širenja jevrejskog naselja, drugi preporučuju život u miru s hebronskim Arapima, dok treća grupa preporučuje potpuno napuštanje naselja.[180] Potomci koji podržavaju druga dva stanovišta susreli su se sa palestinskim liderima u Hebronu.[181] Jedna grupa potomaka se 1997. ogradila od novih doseljenika nazivajući ih preprekom miru.[181] Član grupe koji je direktan potomak hebronskih izbeglica iz 1929. je 15. maja 2006,[182] pozvao vladu da nastavi sa podrškom jevrejskom naselju i omogući povratak osam porodica evakuisanih prethodnog januara iz domova koje su osnovali u ispražnjenim prodavnicama u blizini naselja Avraham Avinu.[180] Za naselje Bet Hašalom, osnovano 2007. postojao je nalog suda koji dozvoljava njegovu prisilnu evakuaciju.[183][184][185][186] Svi jevrejski doseljenici su izbačeni 3. decembra 2008.[187]

Neposredno nakon rata 1967, gradonačelnik Al Džabari neuspešno je promovisao stvaranje autonomnog palestinskog entiteta na Zapadnoj obali, a do 1972. zalagao se za stvaranje konfederacije umesto unitarnog Jordana. Al Džabari je, međutim, dosledno podržavao pomirljivu politiku prema Izraelu.[188] Njega je na funkciji zamenio Fahad Kavasimi posle izbora za gradonačelnika 1976, što je označilo jačanje podrške pro-PLO nacionalističkim liderima.[189]

Pristalice jevrejskog naselja u Hebronu svoj program vide kao vraćanje važne baštine koja datira iz biblijskih vremena, a koju su ukrali Arapi nakon masakra 1929.[190][191] Svrha naselja je vraćanje u 'zemlju naših predaka',[192] a model vraćanja hebronskih svetih mesta na palestinskoj teritoriji stvorio je obrazac po kome su delovali doseljenici u Vitlejemu i Nablusu.[193] Mnogi izveštaji, kako strani tako i izraelski, veoma su kritični prema ponašanju jevrejskih doseljenika u Hebronu.[194]

 
Izraelski vojnici patroliraju pijacom na otvorenom.

Šeik Farid Hader predvodi pleme Džabari, koje se sastoji od oko 35.000 ljudi, i koje se smatra jednim od najvažnijih plemena u Hebronu. Godinama su pripadnici plemena Džabari bili gradonačelnici Hebrona. Hader se redovno susreće sa doseljenicima i izraelskim vladinim zvaničnicima i protivnik je koncepta Palestinske države i same Palestinske uprave. Hader smatra da Jevreji i Arapi moraju naučiti da koegzistiraju.[195]

Podela Hebrona

uredi
 
Mreža postavljena u starom gradu da bi sprečila smeće koje bacaju izraelski doseljenici da padne u palestinsko područje.[196]

Nakon potpisivanja Sporazuma iz Osla 1995. i Hebronskog sporazuma 1997, palestinski gradovi su stavljeni pod isključivu nadležnost Palestinske uprave, sa izuzetkom Hebrona,[4] koji je podeljen na dva sektora: H1 kontroliše Palestinska uprava, a H2 - koji uključuje stari deo Hebrona - ostao je pod vojnom kontrolom Izraela.[197][198] Oko 120.000 Palestinaca živi u H1, dok je oko 30.000 Palestinaca, zajedno sa oko 700 Izraelaca, ostalo pod vojnom kontrolom izraelske države u drugoj polovini. U Hebronu je 2009. živelo ukupno 86 jevrejskih porodica.[199] Izraelske odbrambene snage ne smeju ući u H1 ako nemaju palestinsku pratnju. Palestinci ne mogu pristupiti oblastima u kojima žive doseljenici bez posebnih dozvola izraelske vojske.[200] Međunarodna zajednica smatra jevrejsko naselje nezakonitim, što izraelska vlada osporava.[201]

Palestinsko stanovništvo u H2 značajno je smanjeno zbog uticaja izraelskih bezbednosnih mera, uključujući produženi policijski čas, stroga ograničenja kretanja,[202] i obustavljanje palestinskih komercijalnih aktivnosti u blizini naselja, a takođe i zbog uznemiravanja doseljenika.[203][204][205][206]

Palestincima je zabranjeno da koriste ulicu Al Šuhada, glavnu komercijalnu magistralu.[200][207] Kao rezultat toga, polovina arapskih prodavnica u H2 prestala je sa radom od 1994.

Galerija

uredi
  •  
    Uništena jevrejska kuća u arapskom masakru hebronskih Jevreja 1929. godine
  •  
    Pijaca u Starom gradu.
  •  
    Izraelski vojnici u Hebronu 2004. godine
  •  
    Grob praoca Jakova u Hebronu.

Izvori

uredi
  1. ^ The book: The Israel/Palestine Question; By Ed. Pappe; p.33; "city of khalil al-Rahman"
  2. ^ The book: Medieval Islamic Civilization: A-K, index; By: Josef W. Meri; p.318; "Hebron(al-Khalil al-Rahman"
  3. ^ Kamrava 2010, str. 236.
  4. ^ a b Alimi 2013, str. 178.
  5. ^ Rothrock 2011, str. 100.
  6. ^ Beilin 2004, str. 59.
  7. ^ Localities in Hebron Governorate by Type of Locality and Population Estimates, 2007–2016 Arhivirano 2013-07-05 na sajtu Archive.today, Palestinian Central Bureau of Statistics, 2016.
  8. ^ "Two Israeli troops shot in Hebron" - BBC, 07/03/2005
  9. ^ David Shulman 'Hope in Hebron,' at New York Review of Books 22 March 2013.
  10. ^ Sherlock 2010;
  11. ^ Campbell 2004, str. 63
  12. ^ Gelvin 2007, str. 190 Levin 2005, str. 26 ;Loewenstein 2007, str. 47 ;Wright 2008, str. 38.
  13. ^ Medina 2007 for the figure of 700 settlers.
  14. ^ Katz & Lazaroff 2007,Freedland 2012, str. 21 for the figure of 800 settlers.
  15. ^ „Population in the Localities 2018” (XLS). Israel Central Bureau of Statistics. 25. 8. 2019. Pristupljeno 26. 8. 2019. 
  16. ^ Segev 2000, str. 316.
  17. ^ „The name Hebron: meaning, origin and etymology”. Arhivirano iz originala 29. 4. 2008. g. Pristupljeno 8. 4. 2007. 
  18. ^ Kuran—4:125 وَمَنْ أَحْسَنُ دِينًا مِّمَّنْ أَسْلَمَ وَجْهَهُ لله وَهُوَ مُحْسِنٌ واتَّبَعَ مِلَّةَ إِبْرَاهِيمَ حَنِيفًا وَاتَّخَذَ اللّهُ إِبْرَاهِيمَ خَلِيلاً
  19. ^ Scharfstein 1994, str. 8. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFScharfstein1994 (help)
  20. ^ a b v Scharfstein 1994, str. 124 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFScharfstein1994 (help).
  21. ^ Jacobsson, David M. (2000). „Decorative Drafted-margin Masonry in Jerusalem and Hebron and its Relations”. The Journal of the Council for British Research in the Levant. 32: 135—54. S2CID 162263112. doi:10.1179/lev.2000.32.1.135. 
  22. ^ Dumper 2003, str. 164
  23. ^ Salaville 1910, str. 185:'For these reasons after the Arab conquest of 637 Hebron "was chosen as one of the four holy cities of Islam.'
  24. ^ Aksan & Goffman 2007, str. 97: 'Suleyman considered himself the ruler of the four holy cities of Islam, and, along with Mecca and Medina, included Hebron and Jerusalem in his rather lengthy list of official titles.'
  25. ^ Honigmann 1993, str. 886.
  26. ^ Negev & Gibson 2001, str. 225–5.
  27. ^ Na'aman 2005, str. 180
  28. ^ Towner 2001, str. 144–45: "[T]he city was a Canaanite royal center long before it became Israelite".
  29. ^ Albright 2000, str. 110
  30. ^ Na'aman 2005, str. 77–78
  31. ^ Smith 1903, str. 200.
  32. ^ Kraeling 1925, str. 179.
  33. ^ Na'aman 2005, str. 361
  34. ^ Blenkinsopp, Joseph (1972). Gibeon and Israel. Cambridge University Press. str. 18. ISBN 0-521-08368-0. 
  35. ^ Joshua 10:3, 5, 3–39; 12:10, 13. Na'aman 2005, str. 177 doubts this tradition. "The book of Joshua is not a reliable source for either a historical or a territorial discussion of the Late Bronze Age, and its evidence must be disregarded".
  36. ^ Mulder 2004, str. 165
  37. ^ Alter 1996, str. 108.
  38. ^ Hamilton 1995, str. 126.
  39. ^ Finkelstein & Silberman 2001, str. 45.
  40. ^ Lied 2008, str. 154–62, 162
  41. ^ Elazar 1998, str. 128: (Genesis.ch.23)
  42. ^ Magen 2007, str. 185.
  43. ^ Glick 1994, str. 46, citing Joshua 10:36–42 and the influence this has had on certain settlers in the West Bank.
  44. ^ Gottwald 1999, str. 153: "certain conquests claimed for Joshua are elsewhere attributed to single tribes or clans, for example, in the case of Hebron (in Joshua 10:36–37, Hebron's capture is attributed to Joshua; in Judges 1:10 to Judah; in Judges 1:20 and Joshua 14:13–14; 15:13–14" to Caleb.
  45. ^ Bratcher & Newman 1983, str. 262.
  46. ^ (2 Samuel 2:1–3)
  47. ^ Schafer-Lichtenberger (1. septembar 1996). „Sociological views”. Ur.: Volkmar Fritz. The Origins of the Ancient Israelite States. Philip R. Davies. Bloomsbury Publishing. ISBN 978-0-567-60296-1. 
  48. ^ Gottwald 1999, str. 173, citing Samuel, 5:3.
  49. ^ (2 Samuel 15:7-10)
  50. ^ Japhet 1993, str. 148. See Joshua 20, 1–7.
  51. ^ Carter 1999, str. 96–99 Carter challenges this view on the grounds that it has no archeological support.
  52. ^ Lemaire 2006, str. 419
  53. ^ Jericke 2003, str. 19.
  54. ^ Nehemiah 11:25
  55. ^ Josephus 1860, str. 334 Josephus Flavius, Antiquities of the Jews, Bk. 12, ch. 8, para.6.
  56. ^ Duke 2010, str. 93–94 is sceptical.'This should be considered a raid on Hebron instead of a conquest based on subsequent events in the book of I Maccabees.'
  57. ^ Duke 2010, str. 94
  58. ^ Jericke 2003, str. 17:'Spätestens in römischer Zeit ist die Ansiedlung im Tal beim heutigen Stadtzentrum zu finden'.
  59. ^ Josephus 1860, str. 701 Josephus, The Jewish War, Bk 4, ch. 9, p. 9.
  60. ^ Schürer, Millar & Vermes 1973, str. 553 n.178 citing Jerome, in Zachariam 11:5; in Hieremiam 6:18; Chronicon paschale.
  61. ^ Hezser 2002, str. 96.
  62. ^ Norwich 1999, str. 285
  63. ^ a b Salaville 1910, str. 185
  64. ^ Gil 1997, str. 56–57 navodi kasno svedočenje dvojice monaha, Eudesa i Arnula 1119–1120: „Kada su (muslimani) došli u Hebron, bili su zadivljeni kada su videli snažne i lepe zidine i nisu mogli da nađu otvor kroz koji se ulazilo u grad, tada su došli Jevreji, koji su živeli na području pod bivšom vlašću Grka (to su Vizantijci), i rekli su muslimanima: dajte nam (pismo sigurnosti) da možemo nastaviti da živimo (u našim mestima) pod vašom vlašću (bukvalno među vama) i dozvolite nam da izgradimo sinagogu ispred ulaza (u grad). Ako to učinite, pokazaćemo vam gde možete da provalite. I bilo je tako.
  65. ^ Hiro 1999, str. 166.
  66. ^ Büssow 2011, str. 195
  67. ^ Yehoshua Frenkel, 2011, p. 28–29
  68. ^ Forbes 1965, str. 155, citirajući Antona Kisa i dr., Das Glas im Altertum, 1908.
  69. ^ Gil 1997, str. 205
  70. ^ Al-Muqaddasi 2001, str. 156–57. For an older translation see Le Strange 1890, str. 309–10 p. 309 and p. 310
  71. ^ Le Strange 1890, str. 310–11 p. 310 and p. 311.
  72. ^ Le Strange 1890, str. 315 and p. 315
  73. ^ Singer 2002, str. 148.
  74. ^ Gil 1997, str. 206
  75. ^ Robinson & Smith 1856, str. 78: 'Dvorac svetog Abrahama' je generičko ime krstaša za Hebrona.'
  76. ^ Israel tourguide, Avraham Lewensohn, 1979. p. 222.
  77. ^ Murray 2000, str. 107
  78. ^ Runciman 1965a, str. 307 Runciman takođe (str. 307–08) primećuje da je Žerar od Avesnes bio vitez iz Enoa i držan kao talac u Arsufu, severno od Jafe, koga su ranile Gotfridove vlastite snage tokom opsade luke, a kasnije su ih muslimani vratili Gotfridu u znak dobre volje.
  79. ^ Runciman 1965b, str. 4
  80. ^ Le Strange 1890, str. 317–18 p. 317 and p. 318.
  81. ^ Kohler 1896, str. 447ff.
  82. ^ Runciman 1965b, str. 319.
  83. ^ Kraemer 2001, str. 422.
  84. ^ Boas 1999, str. 52.
  85. ^ Richard 1999, str. 112.
  86. ^ Benjamin 1907, str. 25.
  87. ^ Gil 1997, str. 207. Napomena urednicima. Ovaj iskaz, u delu Moše Gila, odnosi se na dva različita događaja, arapsko osvajanje Vizantije i kurdsko-arapsko osvajanje krstaških država. U oba slučaja rukopis je monaška hronika, a korišćene reči i događaj su identični. Ovde se možda radi o konfuziji u sekundarnim izvorima.
  88. ^ Sharon 2003, str. 297.
  89. ^ Runciman 1965c, str. 219
  90. ^ Micheau 2006, str. 402
  91. ^ Murphy-O'Connor 1998, str. 274.
  92. ^ Sharon 1997, str. 117–18.
  93. ^ Dandis, Wala. History of Hebron. 7. 11. 2011. Retrieved on 2. 3. 2012.
  94. ^ Meri 2004, str. 362–63.
  95. ^ Kosover 1966, str. 5.
  96. ^ David 2010, str. 24.
  97. ^ Lamdan 2000, str. 102.
  98. ^ Robinson & Smith 1856, str. 440–42, n.1.
  99. ^ Singer 2002, str. 148
  100. ^ Robinson & Smith 1856, str. 458.
  101. ^ Berger 2012, str. 246.
  102. ^ Idel 2005, str. 131
  103. ^ Green 2007, str. xv–xix.
  104. ^ a b Büssow 2011, str. 195.
  105. ^ David 2010, str. 24. U tahriru je registrovano 20 domaćinstava 1538/9, 8 u 1553/4, 11 u 1562 i 1596/7. Međutim, Gil predlaže da podaci o jevrejskom stanovništvu zapisani u tahriru mogu biti podcenjeni.
  106. ^ Schwarz 1850, str. 397
  107. ^ Perera 1996, str. 104.
  108. ^ Barnay 1992, str. 89–90 daje cifre od 12.000 do 46.000 kuruša.
  109. ^ Marcus 1996, str. 85. Godine 1770. dobili su finansijsku pomoć od severnoameričkih Jevreja koja je iznosila više od £ 100.
  110. ^ Van Luit 2009, str. 42. 1803. rabini i starešine jevrejske zajednice zatvoreni su nakon što nisu platili svoje dugove. Međutim, 1807. godine zajednica je uspela da kupi parcelu od 5.000 dunuma (5.000 m²) na kojoj danas stoji Hebronska veletržnica.
  111. ^ Conder 1830, str. 198.
  112. ^ Conder 1830, str. 198. Izvor je bio rukopis, The Travels of Ali Bey, vol. ii, pp. 232–33.
  113. ^ Schölch 1993, str. 161.
  114. ^ Büssow 2011, str. 198
  115. ^ Sears 1844, str. 260.
  116. ^ Shaw 1808, str. 144
  117. ^ Finn 1868, str. 39.
  118. ^ Krämer 2011, str. 68
  119. ^ Kimmerling & Migdal 2003, str. 6–11, esp. p. 8
  120. ^ a b Robinson & Smith 1856, str. 88.
  121. ^ Schwarz 1850, str. 403.
  122. ^ Schwarz 1850, str. 398–99.
  123. ^ Schwarz 1850, str. 398–400
  124. ^ Finn 1878, str. 287ff.
  125. ^ Schölch 1993, str. 234–35.
  126. ^ Schwarz 1850, str. 401
  127. ^ Wilson 1847, str. 355–381, 372: The rabbi of the Ashkenazi community, who said they numbered 60 mainly Polish and Russian emigrants, professed no knowledge of the Sephardim in Hebron (p.377).
  128. ^ Sicker 1999, str. 6.
  129. ^ Büssow 2011, str. 198–99.
  130. ^ Wilson 1847, str. 379.
  131. ^ Wilson 1881, str. 195 mentions a different set of names, the Quarter of the Cloister Gate (Harat Bab ez Zawiyeh);the Quarter of the Sanctuary (Haret el Haram), to the south-east.
  132. ^ Schölch 1993, str. 236–37.
  133. ^ Finn 1878, str. 305–308.
  134. ^ a b Shragai 2008.
  135. ^ Isaac Samuel Emmanuel; Emmanuel, Suzanne A. (1970). History of the Jews of the Netherlands Antilles. 2. American Jewish Archives. str. 754. : „Između 1869. i 1871. Hebron je bio pogođen jakom sušom. Hrana je bila toliko oskudna da je malo dostupnih proizvoda prodato deset puta više od normalne vrednosti. Iako su kiše dolazile 1871. godine, glad nije bila umanjena, jer farmeri nisu imali seme za setvu. Jevrejska zajednica je bila dužna da pozajmi novac od ne-Jevreja po previsokim kamatama kako bi kupila pšenicu za njihov kraj. Njihove vođe konačno su odlučili da u Egipat pošalju svog uglednog glavnog rabina Eliju [Soliman] Manija da bi dobili pomoć”.
  136. ^ Khalidi 1998, str. 218.
  137. ^ Schölch 1993, str. 161–62 quoting David Delpuget Les Juifs d´Alexandrie, de Jaffa et de Jérusalem en 1865, Bordeaux, 1866, p. 26.
  138. ^ Schölch 1993, str. 161–62.
  139. ^ a b Tarākī 2006, str. 12–14
  140. ^ Tarākī 2006, str. 12–14: „Tokom osamnaestog i devetnaestog veka, pa sve do dvadesetog, Hebron je bio periferna, granična zajednica, koja je privlačila siromašne seljake i one sa sufijskim sklonostima iz svoje okoline. Tradicija šorabata Sajidna Ibrahima, kuhinje sa supom koja je preživela do današnjih dana i pod nadzorom avkafa, i sufijske zavaja dala je gradu reputaciju azila za siromašne i duhovne, cementirajući siromašnu kastu grada koji je izdržavao neproduktivne i one u potrebi (Džube 2003). Ova reputacija je stvarala sliku konzervativnog, dosadnog grada, mesta koje nije poznato po visokom standardu života, dinamičnosti, ili inovativnosti”.
  141. ^ Kimmerling & Migdal 2003, str. 41
  142. ^ Gorenberg 2007, str. 145.
  143. ^ Laurens 1999, str. 508.
  144. ^ Renan 1864, str. 93 za grad je napomenuo da je to „jedan od bedema semitskih ideja, u njihovom najoštrijem obliku”.
  145. ^ Büssow 2011, str. 199.
  146. ^ a b Kimmerling & Migdal 2003, str. 92.
  147. ^ a b Campos 2007, str. 55–56
  148. ^ Kupferschmidt 1987, str. 110–11.
  149. ^ M. Th. Houtsma (1993). E. J. Brill's First Encyclopaedia of Islam, 1913–1936. Volume 4. BRILL. str. 887. ISBN 90-04-09790-2. 
  150. ^ Cohen 2008, str. 64.
  151. ^ Kupferschmidt 1987, str. 82: „U svakom slučaju, posle njegovog imenovanje, Abd Al Haj Al Hatib nije samo igrao istaknutu ulogu u nemirima iz 1929. godine, već se, uopšte, pojavio kao jedan od retkih odanih pristalica Hadž Amina u tom gradu”.
  152. ^ Tarākī 2006, str. 12–14.
  153. ^ Cohen 2008, str. 19–20.
  154. ^ Ilan Ben Zion, 'Eyeing Nepal, experts warn Israel is unprepared for its own Big One,' The Times of Israel 27. april 2015.
  155. ^ Kupferschmidt 1987, str. 237
  156. ^ Wein 1993, str. 138–39,
  157. ^ Bauman 1994, str. 22
  158. ^ Krämer 2011, str. 232.
  159. ^ Segev 2001, str. 318.
  160. ^ Kimmerling & Migdal 2003, str. 92
  161. ^ Jerusalem Center for Public Affairs, (2006). Post-holocaust and anti-semitism – Issues 40–75. str. 35.  Nepoznati parametar |coauthor= ignorisan [|author= se preporučuje] (pomoć) „Posle nemira iz 1929. godine u britanskom mandatu nad Palestinom, ne-jevrejski francuski pisac Alber Londr pitao ga je zašto su Arapi ubili stare, pobožne Jevreje u Hebronu i Safedu, sa kojima nisu imali svađe. Gradonačelnik je odgovorio: „Na način na koji se ponašate kao u ratu. Ne ubijate ono što želite. Ubićete ono što nađete. Sledeći put će svi biti ubijeni, mladi i stari”. Kasnije je Londr ponovo razgovarao s gradonačelnikom i ironično ga testirao rekavši: „Ne možete ubiti sve Jevreje. Ima ih 150.000”. Našašibi je odgovorio „tihim glasom: 'Oh ne, biće potrebno dva dana”.
  162. ^ Segev 2001, str. 325–26: Cionistički arhiv čuva spiskove Jevreja koje su spasili Arapi; jedna lista sadrži 435 imena.
  163. ^ The Tangled Truth, Benny Morris
  164. ^ Campos 2007, str. 56–57
  165. ^ Chaim Levinsohn, 'Israel Supreme Court Rules Hebron Jews Can't Reclaim Lands Lost After 1948 ,' Haaretz 18 February 2011.
  166. ^ Benny Morris (2003). The Road to Jerusalem: Glubb Pasha, Palestine and the Jews.  Tekst „pages186–87” ignorisan (pomoć)
  167. ^ Thomas A Idinopulos, Jerusalem, 1994, p. 300, „Tolika su bila jordanska ograničenja prava prilaska Jevrejima starom gradu da su posetioci koji žele da pređu iz zapadnog Jerusalima ... morali da pokažu uverenje o krštenju”.
  168. ^ Armstrong, Karen, Jerusalem: One City, Three Faiths, 1997, „Samo kleru, diplomatama, osoblju UN-a i nekolicini privilegovanih turista bilo je dozvoljeno da odlaze s jednog na drugi kraj grada. Jordanci su zahtevali od većine turista da pokažu krštenicu - da bi dokazali da nisu Jevreji...”
  169. ^ Robins 2004, str. 71–72
  170. ^ Dumper, Michael; Stanley, Bruce E. (2007). Cities of the Middle East and North Africa: A Historical Encyclopedia. ABC-CLIO. str. 165. ISBN 978-1-57607-919-5. 
  171. ^ The Encyclopaedia of Islam, Sir H. A. R. Gibb 1980. p. 337
  172. ^ Efrat 1984, str. 192
  173. ^ Auerbach 2009, str. 79: „Pod jordanskom vladavinom, poslednji ostaci jevrejskog istorijskog prisustva u Hebronu su izbrisani. Sinagoga Avraham Avinu, koja je već bila u ruševinama, razorena je; na mestu je izgrađen obor za koze, ovce i magarce”.
  174. ^ Gorenberg 2007, str. 80–83.
  175. ^ Gorenberg 2007, str. 138–39
  176. ^ Sternhell 1999, str. 333
  177. ^ Sternhell 1999, str. 337: 'Izgradnjom ovog novog jevrejskog grada šalje se poruka međunarodnoj zajednici: za Jevreje su mesta povezana sa jevrejskom istorijom neotuđiva, a ako kasnije, sticajem okolnosti, država Izrael bude dužna da odustane od jednog ili drugog od njih, taj korak se ne smatra konačnim'.
  178. ^ Gorenberg 2007, str. 151: 'Davidovo kraljevstvo je bilo model za mesijansko kraljevstvo. David je započeo svoju vladavinu u Hebronu, tako da bi naseljavanje Hebrona dovelo do konačnog iskupljenja'.
  179. ^ Segev 2008, str. 698: „Hebron se smatrao svetim gradom; masakr Jevreja 1929. utisnut je u nacionalno pamćenje zajedno sa velikim pogromima Istočne Evrope. Mesijanski žar koji je karakterisao hebronske doseljenike bio je moćniji od buđenja koje je dovelo ljude da se nastane u Istočnom Jerusalimu: dok je Jerusalim već bio anektiran, budućnost Hebrona još uvek nije bila jasna”.
  180. ^ a b The Jerusalem Post. "Field News 10/2/2002 Hebron Jews' offspring divided over city's fate Arhivirano 2011-08-16 na sajtu Wayback Machine", 16. 5. 2006.
  181. ^ a b The Philadelphia Inquirer. "Hebron descendants decry actions of current settlers They are kin of the Jews ousted in 1929", 3. 3. 1997.
  182. ^ Shragai, Nadav (26. 12. 2007). „80 years on, massacre victims' kin reclaims Hebron house”. Haaretz. Pristupljeno 7. 2. 2008. 
  183. ^ „Ha'aretz”. Haaretz.com. Pristupljeno 12. 11. 2009. 
  184. ^ Katz, Yaakov. „Jpost”. Jpost. Arhivirano iz originala 11. 1. 2012. g. Pristupljeno 12. 11. 2009. 
  185. ^ „Nadav Shragai, 'Settlers threaten 'Amona'-style riots over Hebron eviction,' Haaretz, 17. nov. 2008.”. Haaretz.com. Pristupljeno 12. 11. 2009. 
  186. ^ „Amos Harel, 'MKs urge legal action as settler violence erupts in Hebron,' Haaretz 20/11/2008”. Haaretz.com. Pristupljeno 12. 11. 2009. 
  187. ^ High alert in West Bank following Beit Hashalom evacuation. Arhivirano 2011-09-29 na sajtu Wayback Machine Jerusalem Post, 4. decembar 2008.
  188. ^ Reynell, Charles (1972). The Economist. Volume 242. Economist Newspaper Limited. 
  189. ^ Mattar 2005, str. 255
  190. ^ Bouckaert 2001, str. 14
  191. ^ Rubenberg 2003, str. 162–63
  192. ^ Kellerman 1993, str. 89
  193. ^ Rubenberg 2003, str. 187.
  194. ^ Bovard 2004, str. 265, citing Charles A. Radin, “A Top Israeli Says Settlers Incited Riot in Hebron,” Boston Globe, July 31, 2002;Amos Harel and Jonathan Lis, “Minister’s Aide Calls Hebron Riots a ‘Pogrom’,’ Haaretz 31 July 2002. p. 409, notes 55, 56.
  195. ^ „Jewish presence in Hebron is an indisputable historical fact”. Israel Hayom. 4. 11. 2011. Pristupljeno 26. 3. 2013. 
  196. ^ West Bank B&B in Hebron's Old City fully booked
  197. ^ Kimmerling & Migdal 2003, str. 443
  198. ^ „Protocol Concerning the Redeployment in Hebron”. United Nations Information System on the Question of Palestine. Non-UN document. 17. januar 1997. Arhivirano iz originala October 24. oktobar 2007. g.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |archive-date= (pomoć)
  199. ^ Gurkow, Lazer. „Chabad.org”. Chabad.org. Pristupljeno 12. 11. 2009. 
  200. ^ a b Zacharia, Janine (8. mart 2010). „Letter from the West Bank: In Hebron, renovation of holy site sets off strife”. The Washington Post. 
  201. ^ „The Geneva Convention”. BBC News. 10. 12. 2009. Pristupljeno 27. 9. 2011. 
  202. ^ „B'Tselem – Press Releases – 31 Dec. 2007: B'Tselem: 131 Palestinians who did not participate in the hostilities killed by Israel's security forces in 2007”. Btselem.org. 31. 12. 2007. Pristupljeno 12. 11. 2009. 
  203. ^ „Israeli NGO issues damning report on situation in Hebron”. Agence France-Presse. ReliefWeb. 19. avgust 2003. Arhivirano iz originala 21. 10. 2007. g. Pristupljeno 3. 6. 2020. 
  204. ^ „Hebron, Area H-2: Settlements Cause Mass Departure of Palestinians” (PDF). B'Tselem. avgust 2003.  "In total, 169 families lived on the three streets in September 2000, when the intifada began. Since then, seventy-three families—forty-three percent—have left their homes."
  205. ^ „Palestine Refugees: a challenge for the International Community”. United Nations Relief and Works Agency for Palestine Refugees in the Near East. ReliefWeb. 10. oktobar 2006. Arhivirano iz originala 17. 10. 2006. g. „Settler violence has forced out over half the Palestinian population in some neighborhoods in the downtown area of Hebron. This once bustling community is now eerily deserted, and presents a harrowing existence for those few Palestinians who dare to remain or who are too deep in poverty to move elsewhere.” 
  206. ^ „Ghost Town: Israel's Separation Policy and Forced Eviction of Palestinians from the Center of Hebron”. B'Tselem. maj 2007. 
  207. ^ Hope in Hebron. David Shulman, New York Review of Books, 22. mart 2013:
    „Oni koji još uvek žive u ulici Šuhada ne mogu ući u svoju kuću sa ulice. Neki koriste krovove za ulazak i izlazak, penjući se sa jednog krova na drugi, pre nego što uđu u susedne kuće ili uličice. Neki su probili rupe u zidovima koji povezuju njihove kuće sa drugim (često napuštenim) kućama i tako prolaze kroz te zgrade sve dok ne izađu na stazu izvan ili uz stepenice do prolaza na vrhu stare pijace Kasba. Prema istraživanju koje je sprovela organizacija za zaštitu ljudskih prava B'Celem 2007, oko 42% palestinskog stanovništva u centru grada Hebrona (područje H2) - nekih 1.014 porodica - napustilo je svoje domove i iselilo se, većina njih do područja H1, koje je sada pod palestinskom kontrolom”.

Vidi još

uredi

Literatura

uredi

Spoljašnje veze

uredi
 
Vikicitat ima citate vezane za članak Hebron.
 
Hebron na Vikiputovanju.
 
Hebron na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Хеброн&oldid=28914893”