Санџак
Санџак је историјска[1][2][3] и геополитичка област која обухвата територије Србије и Црне Горе.[4] Назив потиче од Новопазарског санџака, некадашњег управног округа Османског царства основаног 1865. године. Срби ту област традиционално називају средњовековним именом — Рашка.
Између 1878. и 1909. област је била под окупацијом Аустроугарске, након чега је враћена Османском царству. Године 1912. област је подељена између Краљевине Црне Горе и Краљевине Србије. Највећи град је Нови Пазар.
Назив
уредиИме Санџак је пореклом из турског језика (Sancak) и овај назив је првобитно означавао заставу; област коју су султани давали на управу својим војводама (управа над мањом области). У Србији се део Санџака назива Рашка област, с тим што се овај назив историјски односи на много ширу територију од географске територије Санџака. Код аутохтоног православног становништва које се из ове области исељавало у Шумадију у 19. и почетком 20. века, област се искључиво називала Стара Србија. Назив Санџак је устаљен тек након Другог светског рата.[5]
Географија
уредиГеографска област која се назива Рашком области је административно подељена између Србије и Црне Горе. Шест општина припадају Србији (Нови Пазар, Сјеница, Тутин, Пријепоље, Нова Варош, Прибој), а шест припадају Црној Гори (Пљевља, Бијело Поље, Беране, Андријевица, Рожаје, Плав).[тражи се извор] Према другим интерпретацијама, црногорске општине Плав и Андријевица не спадају у Санџак. Највећи град у региону је Нови Пазар (у Србији, 101.000), а остали већи градови су: Пљевља (у Црној Гори, 23.800) и Прибој (у Србији, 19.600). У Србији, град Нови Пазар и општина Тутин су део Рашког округа, а општине Сјеница, Пријепоље, Нова Варош и Прибој су део Златиборског округа.
Области које се убрајају у Рашку на истоку обухватају највећи део Рашке области (изузев општине Рашка), а на западу јужне делове Старог Влаха. На југозападу обухваћени су и делови Старе Херцеговине (општина Пљевља).
Историја
уредиУ средњем веку, на овим просторима око реке Рашке је основана српска држава Рашка, чије се седиште налазило у граду Расу, недалеко од данашњег Новог Пазара, т.ј. Новог Трговишта (слично је и средњевековна држава Босна добила име, по реци око које је настала, т.ј. по реци Босни). За време Османског царства, санџак је био назив једне од административно-управних области те државе, и таквих санџака је било на стотине широм Османског царства од средње Европе до Азије.
Велики део датих области улазио је у Новопазарски санџак, административну јединицу Турске чије је седиште био Нови Пазар. Санџак је као модеран територијално-политички концепт добио име по Новопазарском санџаку.
У периоду постојања Косовског вилајета над српским становништвом су локалне аге, бегове као и други османски представници и поданици (Арбанаси) извршили бројне злочине и зулуме, због чега је део српског становништва био приморан да мигрира.[6]
У време Краљевине СХС подручје је подељено између области: Ужичке (Пљевља, Бијело Поље, Прибој, Пријепоље, Нова Варош), Рашке (Сјеница, Нови Пазар, Тутин) и Зетске (Беране, Рожај). Од 1929. све припада Зетској бановини. У каснијем међуратном периоду је урађено нешто на плану саобраћаја, изграђени су путни правци Нови Пазар - Сјеница - Пријепоље - Пљевља (веза железнице у Рашки са Црном Гором), затим Беране - Бијело Поље - Пријепоље - Прибој (веза са железничком пругом на Увцу). Крајем 1930-тих се градио "Јадрански друм", Беране - Рожај - Тутин - Нови Пазар.[7]
У окупираној Југославији 1941. већи део Санџака је подељен између италијанских творевина Црне Горе и велике Албаније; Нови Пазар је остао у немачкој зони, тзв. Недићевој Србији. Тзв. Независна Држава Хрватска је покушала успоставити своју власт 1941, на позив томе склоних муслимана, када је основана Муслиманска милиција Санџака. Дошло је до етничких сукоба (→ Конференција у Годијеву, Четнички напади на Нови Пазар 1941.).
Током Другог светског рата, у оквиру Народноослободилачке војске Југославије деловао је Црногорско-санџачки НОП одред и Трећа пролетерска санџачка ударна бригада. 1943. године, на ослобођеној територији Санџака формирано је Земаљско антифашистичко веће народног ослобођења Санџака, које је управљало Санџаком као посебном облашћу све до 1945. године (→ Категорија:Санџак у Народноослободилачкој борби).
Од успостављања републичких граница 1945. године, област је подељена између Србије и Црне Горе. Као неминовна последица југословенског федерализма, ови крајеви су почели да губи кохезију јединственог простора. Јужни и северни делови региона су почели, након 1945. године, да гравитирају према сопственим републичким центрима у привредном, саобраћајном и политичком смислу. Када су у Србији уведени окрузи 1992, тамошњи део Санџака је подељен између Златиборског (центар Ужице) и Рашког округа (Краљево), чиме су задржани центри из времена међуопштинских-регионалних заједница (1975-90).
Након погоршања односа између Србије и Црне Горе у СРЈ, што се наставило и у Државној Заједници Србија и Црна Гора, административна линија која пролази средином области је добила све одлике међудржавне границе. Распадом Државне Заједнице Србија и Црна Гора овај процес је окончан и озваничен.
Демографија
уредиОко 54% становништва области чине Бошњаци и Муслимани, а око 41% Срби и Црногорци. У области живи и мањи број Албанаца, Рома и других.[8]
У српским општинама Нови Пазар, Тутин, Сјеница и црногорским општинама Плав и Рожаје већину становништва чине Бошњаци. У српским општинама Прибој, Пријепоље, Нова Варош и црногорским општинама Пљевља и Андријевица већинско становништво су Срби. Црногорске општине Бијело Поље и Беране су етнички мешовите са релативном српском већином.
Политика
уредиСанџак је као територијално-политички концепт заступљен у програмима неких локалних бошњачких странака у југозападној Србији и северној Црној Гори (попут Странке демократске акције Сулејмана Угљанина са средиштем у Новом Пазару, која је организовала Референдум о аутономији Санџака 1991.).
Странка демократске акције (средиште у Новом Пазару) је у време успостављања Савезне Републике Југославије априла 1992. године изашла са захтевом (у име бошњачког народа) да Санџак добије територијалну аутономију. Овај захтев је поновљен након проглашења Државне заједнице Србија и Црна Гора фебруара 2003. године. Са распадом заједничке српско-црногорске државе овај сценарио је онемогућен, али се СДА (и друге локалне бошњачке странке) и даље залажу за административно јединство Санџака.
Порекло становништва
уредиНа подручју геополитичке регије Санџак има јако мало староседелачких породица за које би се могло рећи да ту живе од средњег века. Код православног становништва доминирају старохерцеговачка и брдско-црногорска струја, док је код муслимана снажно заступљена и малисорска, тј. северноалбанска, која је међу муслиманском популацијом Санџака јако неравномерно распоређена, имајући у виду да бележи изузетно високе проценте на зетско-санџачком говорном подручју, прецизније у југоисточној половини Санџака (Нови Пазар, Рожаје, Тутин, Сјеница, Петњица, Плав, Гусиње и део бјелопољске општине), док је на источнохерцеговачком говорном подручју (Пријепоље, Пљевља, Прибој и Нова Варош) има само у траговима. То су доказала и најновија генетска истраживања, на којима је утврђено да хаплогрупе R1b BY-611, J2b M241 (типичне за Албанце) и типични албански огранци хаплогрупе Е1b (у првом реду род Климената и део рода Куча, који су мешовито српско-албанско племе[9]) досежу јако висок проценат међу санџачким муслиманима.[10][11] Посматрајући обе популације као целине, без географске и дијалекатске поделе, можемо закључити да санџачки Срби углавном воде порекло од досељеника из старе Херцеговине, Брда и Црне Горе, док већи део санџачких муслимана води порекло од досељеника из северне Албаније.
Галерија
уреди-
Црква Светих апостола Петра и Павла у Расу близу Новог Пазара, 8—9. век
-
Стари Рас близу Новог Пазара, 8. век
-
Манастир Ђурђеви ступови близу Новог Пазара, 12. век
-
Манастир Сопоћани, 13. век
-
Зид подигнут у Османском периоду у Новом Пазару
-
Нова Варош 1930-их
-
Кучанска џамија, Рожаје, 1830. година
-
Центар Нове Вароши 2004. године
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ Stjepanović, Dejan (2012). „Regions and Territorial Autonomy in Southeastern Europe”. Ур.: Gagnon, Alain-G.; Keating, Michael. Political autonomy and divided societies: Imagining democratic alternatives in complex settings. Palgrave Macmillan. стр. 194. ISBN 9780230364257.
- ^ Roth, Clémentine (2018). Why Narratives of History Matter: Serbian and Croatian Political Discourses on European Integration. Nomos publishing house. стр. 268. ISBN 9783845291000.
- ^ Duda, Jacek (2011). „Islamic community in Serbia - the Sandžak case”. Ур.: Górak-Sosnowska, Katarzyna. Muslims in Poland and Eastern Europe: Widening the European Discourse on Islam. University of Warsaw: Faculty of Oriental Studies. стр. 327. ISBN 9788390322957.
- ^ Dawisha, Karen; Parrott, Bruce (13. 6. 1997). Politics, Power and the Struggle for Democracy in South-East Europe. Cambridge University Press. стр. 175—. ISBN 978-0-521-59733-3.
- ^ Радојко Николић, Записи о досељеницима, Зборник радова Народног музеја Чачак, 1971, стр. 39
- ^ Перуничић, Бранко (1989). Зулуми ага и бегова над српским народом у Косовском вилајету : (1878-1913). Београд: Нова књига. ISBN 86-7335-059-X.
- ^ "Политика", 11. авг. 1939, стр. 12
- ^ Гиговић, др Љубимир, доцент Војна Академија. „Геополитички и геостратешки положај Рашке области” (PDF). Приступљено 27. јануар 2023.
- ^ „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала 23. 04. 2018. г. Приступљено 23. 04. 2018.
- ^ http://bosnjackidnk.com/baza-bez-markera/
- ^ ДНК разбија митове: Чисти Словени из средње Босне и Санџака? • Фронтал.СРБ
Спољашње везе
уреди- Historijski razvoj Novopazarskog sandžaka (језик: бошњачки)
- Vujadin Rudić and Milomir Stepić, Ethnic Changes in the Raška Region (језик: енглески)
- Откуд и зашто Санџак („Политика“, 25. децембар 2015)
- Санџак заборављен ("Политика", 12. авг. 1935), стр. 7
- Саобраћајне и привредне невоље Санџака („Политика“, 20. фебруар 1936)