Набоб[1] или наваб[2] (енгл. Nawab), индијска владарска титула арапског порекла, еквивалентна европској титули кнеза или вицекраља. Сродна је титула наиб, која је коришћена за обласне намеснике у северној Африци и Сирији, као и у Османском царству.

Ваџид Али Шах (владао 1847-1856), последњи наваб Ауда.

Историја

уреди

Индија

уреди

Пореклом од арапске речи наиб, што значи намесник, набоб је првобитно била титула обласних намесника (гувернера) у царству Могула. Са распадом Могулског царства (после 1707) набоби су постали практично независни обласни господари својих провинција, само формално потчињени Великом Могулу (падишаху) у Делхију.[3] Ова титула била је резервисана за муслиманске владаре у Индијиː хиндуистички владари носили су титулу раџа, практично истог значења.[1]

Наиб

уреди

Арапска титула наиб широко је коришћена за обласне намеснике у муслиманским земљама у северној Африци и Сирији пре османског освајања у 16. веку,[4] као и за судске чиновнике у арапским провинцијама Османског царства од 16. до 19. века.[5][6]

У пренесеном значењу

уреди

У пренесеном значењу реч набоб корићена је за чиновнике Британске источноиндијске компаније који су стекли богатство у Индији, а касније за велике богаташе уопште.[1]

Извори

уреди
  1. ^ а б в Вујаклија 1980, стр. 595.
  2. ^ Петровић 1973, стр. 731-732.
  3. ^ Ларус 2005, стр. 634.
  4. ^ Баке Грамон 2002, стр. 172.
  5. ^ Ремон 2002, стр. 480.
  6. ^ Мантран 2002, стр. 525.

Литература

уреди