Istorija Španije
Ovaj članak sadrži spisak literature (štampane izvore i/ili veb-sajtove) korišćene za njegovu izradu, ali njegovi izvori nisu najjasniji zato što ima premalo izvora koji su uneti u sam tekst. |
Istorija Španije u prostornom i vremenskom opsegu obuhvata prošlost Španije od najstarijih protoistorijskih vremena, do savremenog doba.
Praistorija
urediGodine 1994,—1995. pronađeni su ostaci prvih predaka čoveka na tlu današnje Španije, u Velikoj dolini Atapuerka u Burgosu i dato im je ime Homo antecesor (lat. H. antecessor), za koga se veruje da je star oko 800.000 godina.[1]. Godine 2007. je međutim, u jednoj od pećina Atapuerke, otkriven je zub, premolar, koji bi mogao biti star oko 1.200.000 godina[2]
Godine 1848, u pećini Đavolja kula na Gibraltaru, otkriveni su ostaci lobanje neandertalca (lat. H. neanderthalensis), 8 godina ranije pre nego što su otkriveni ostaci u dolini Neander pored Diseldorfa.[3], a 1923. na istom mestu otkriveni su ostaci deteta neandertalca[4]
Prvi homo sapijens (lat. H. sapiens) se pojavljuje pre oko 15.000 godina[5] u pećinama Kastiljo i Morin u Santanderu, Kueto de la Mina u Asturiji. Ovaj paleolitski čovek je živeo od sakupljanja plodova, lova i ribolova.
-Museo_Arqueol%C3%B3gico_Nacional.jpg)
Godine 1885, otkrivena je pećina Altamira u Santanderu. Pećinska umetnost imala je religijsku upotrebu. U Altamiri su nađeni crteži 38 bizona, 26 konja, 10 goveda, 14 koza, 63 jelena, 5 divljih veprova, 1 mamut, 1 los, riba, divlja mačka, vuk, 10 nedefinisanih oblika 9 ljudskih figura, nekoliko šaka i oko stotinjak različitih znakova[5].
Oko 10.000. p. n. e. desile su se korenite promene u klimi. Nastupilo je ledeno doba, nestale su životinjske vrte poput mamuta a pojavile su se nove, koje je čovek pripitomljavao. Počeo je da napušta nomadski život, da osniva prve naseobine i da obrađuje zemlju. Kamen počinje da upotrebljava za izradu oruđa potrebnog za obradu zemlje ili mlevenje žita, a pojavljuje se i prva keramika, koja je služila za čuvanje hrane[5]. Na Iberijskom poluostrvu su nađene grobnice sa noževima i kamenim sekirama od vulkanskog kamena koje potiču iz perioda poznog paleolita (između 8.000 i 5.000. godine p. n. e.). Takođe su nađeni ukrasni predmeti i grnčarija. U pećinama Kariguela (Granada) i Nerha (Malaga) pronađena su skladišta žita. Valensija i Alikante takođe sadrže tragove života čoveka kamenog doba kao i pećinsko slikarstvo. Dok u Kantabriji i Austriji pećinsko slikarstvo potiče iz paleolita, neolitsko pećinsko slikarstvo se nalazi na obali Sredozemlja[5]. Na Sredozemlju, u pećini Morelja, pećinsko slikarstvo prikazuje scene iz lova i prvih ratova, dok u Aranji i Paharehu se mogu videti žene kako vrše domaće poslove, a u Kogulju i Alperi postoje crteži žena koje igraju — verovatno su bile sveštenice[5].
U neolitu, ljudi su sahranjivani pod velikim brdima kamenja koje su se zvale dolmeni — prostorija sačinjena od kamenja prekrivenog kamenom pločom. Najstariji dolmeni su pronađeni u Portugalu i obližnjim španskim provincijama. U Almeriji, pronađeni su tolosi, grobnice sa lažnom kupolom, što je dokaz o jednom društvu koje poštuje kult predaka[5]. Na tlu današnje Španije, bilo je nekoliko neolitskih naseobina koje su bile složenijeg karaktera i koje su bile zaštićene nekom vrstom zidina: Miljares, Almerija, Vila Nova, San Pedro na ušću reke Taho. Ostaci između 2.000 i 1.800. godine p. n. e. sadrže kamenje, kosti, oružje i oruđe od bakra, i posude od keramike u obliku zvona[5].
U naseljima Argar u Almeriji i Kogotas u Avili, nađeni su ostaci prelaska sa bakra na bronzu. Sadržaj grobnica ukazuje na hijerarhizovano društvo — visoke ličnosti su u svojim grobnicama imale predmete od metala. Iz ovog perioda potiče kiklopska kultura na Balearima čiji su pripadnici spaljivali svoje mrtve i čuvali pepeo u urnama[5]. Ovaj običaj su na Sredozemlju uveli Kelti. U dolini Ebra, naselio se nepoznat indoevropski narod čiju je kultura nazvana Helštat. Ovaj narod je uveo plug u zemljoradnju i usavršio metalurgiju. Sredinom prvog milenijuma, Galiciju su takođe naselile zajednice koje su došle s mora. I ovde su nađeni oružje i nakit slični onom nađenom na obali Atlantika — skulpture divljih svinja i ovaca kao i ratnika, što ukazuje na stočarsku zajednicu[5].
Iberija i preromanski narodi
uredi
Kelti stižu na poluostrvo u prvom milenijumu pre nove ere i naseljavaju se na teritoriji današnje Galicije, Asturije, Kantabrije, Baskije i severnom delu Kastilje i veliki deo današnjeg Portugalije.
Takođe oko 1000. p. n. e. pojavljuju se Tartešani, jedna od najstarijih kultura na Iberijskom poluostrvu. Nastanjivali su teritoriju današnje zapadne Andaluzije i južnog Portugalije, na ušću Gvadalkivira. Stari zavet pominje tartešanske brodove natovarene zlatom, srebrom, gvožđem i kalajem. Grci ih takođe pominju; prvi pomen se nalazi kod pesnika Estesikora, dok Strabon daje najdetaljniji opis ovog naroda. Herodot ih je takođe pominjao. Razvili su rudarstvo, ubiranje soli i soljenje ribe koju su izvozili u unutrašnjost kopna. Trgovali su sa Grcima te se opadanje njihove kulture poklapa sa opadanjem grčkih uticaja na poluostrvu, negde oko 6. veka p. n. e. Grad su verovatno razorili Kartaginjani oko 500. p. n. e.[5]
Istočnu obalu su oko 1100. p. n. e. počeli da naseljavaju Feničani. Feničani su osnovali gradove Gadir (današnji Kadiz), Malaka (današnja Malaga) i Abdera (Adra, u današnjoj provinciji Almerija), posejavši celu mediteransku obalu faktorijama[5].
Grci su se naselili nešto severnije na istočnoj obali, u Rodesu (današnji Rosas) i Emporion (današnji Ampurijas) na teritoriji današnje autonomne pokrajine Katalonije. Tu su naišli na Ibere i ujedno su bili prvi koji su ostavili pisane zapise o tom neindoevropskom narodu o kome se još uvek relativno malo zna.
Grčki i rimski izvori nam govore o dve prisutne kulture: keltska i iberska, jedna na severu, druga na jugu. Sa njima su na poluostrvu takođe živeli i Keltiberi, u centralnoj oblasti poluostrva zvanoj Mezeta, sa gradovima kao na primer, Numansija, zatim Vakseji, Vetoni i Karpetani. U Andaluziji su živeli Tartešani, u Almeriji i Mursiji Bastetani, na teritoriji od Valensije do Saragose Edetani, u Leridi Ilergeti, na severu su živeli Lajetani, Ausetani i Seretani. U Aragonu su dominirali Hasetani a u Baskiji Vaskoni, Barduli i Karistiji. Na teritoriji današnjeg Portugalije živeli su Luzitanci, a u Galiciji Brakarensi i Lucensi[5].
U 3. veku pre nove ere, Kartaginjani započinju osvajanja Iberijskog poluostrva.
Kartagina i Rim će se sukobiti u Punskim ratovima oko prevlasti na zapadnom Mediteranu. Nakon poraza u Prvom punskom ratu, Kartagina će pokušati da nadoknadi gubitak Sicilije, Sardinije i Korzike intenziviranjem svog prisustva na Iberiji[6].
Hamilkar Barka, Hanibal i drugi kartaginjanski generali potčinjavaju stare feničanske kolonije na teritoriji današnje Andaluzije i nastavljaju osvajanja i širenje svoje zone uticaja na ostale autohtone narode. Krajem 3. veka p. n. e. veliki deo naroda južno od reka Duero i Ebro kao i Balearska ostrva priznaju kartaginjansku vlast.
Godine 218. p. n. e. počinje Drugi punski rat. Spor je nastao oko grčke kolonije Sagunt. Hanibal će u tom ratu izvršiti ofanzivu na sam Rim, pri čemu je koristio Iberijsko poluostrvo kao bazu za svoje operacije[6].
Međutim, ovaj rat će se završiti ponovnim porazom Kartagine, što će otvoriti put ka novoj etapi u istoriji Iberijskog poluostrva — romanizaciji.
Hispanija
uredi
Nakon Drugog punskog rata, Iberijsko poluostrvo potpada pod vlast Rima. Proces potčinjavanja, a kasnije i romanizacije nije bio ujednačen. Teritorije mediteranske obale su lakše potpale pod rimsku vlast i uticaj kasnijeg procesa romanizacije nego atlantska obala, neki delovi u unutrašnjosti poluostrva, ili severni delovi poluostrva. Na primer, Kantabri su pružali otpor skoro do početka Rimskog carstva i dolaska Avgusta na vlast[6].
Godine 197. p. n. e. Hispanija će biti podeljena na dve provincije: Hispanija Citerior i Hispanija Ulterior[7].
Rimska osvajanja će se kompletirati 19. p. n. e. nakon završetka Kantabrijskih ratova, nakon čega će se iste godine izvršiti druga podela Iberijskog poluostrva na provincije Betika, Tarakonensis i Luzitanija[7].
Proces romanizacije je podrazumevao postepeno primanje latinskog jezika, rimskih običaja i društvenog uređenja. Romanizacija je vršena uporedo sa osvajanjem i pokoravanjem Hispanije i vremenom je uzela maha, tako da su od sredine 3. veka najveći deo stanovništva Hispanije činili Hispanoromani.[7]
Dodela rimskog građanskog prava omogućila je ličnostima rođenim na tlu Hispanije, kao što su bili Trajan, Hadrijan ili Teodosije, da postanu rimski carevi. Takođe su mnogi umetnici, političari i sportisti bili rodom iz Hispanije, od kojih su najznačajniji filozof Seneka i pesnici Marcijal i Lukano.[8]
Vizigoti
uredi
U 3. veku Goti su počeli da napadaju na granice Rimskog carstva i pljačkaju gradove u Trakiji i Maloj Aziji. Dolaskom Dioklecijana na vlast, najezde Gota su zaustavljene i oni se naseljavaju privremeno na teriotoriji između Karpata, Dona, Visle i Azovskog mora, gde su se i podelili na Tervinge i Grejtunge. Ubrzo su oba naroda postali rimski saveznici koji su branili granice Carstva. Tervinzi su vrlo brzo primili uticaje rimske kulture — odbacili su stare kultove i prihvatili hrišćanstvo onako kako ga je tumačio aleksandrijski teolog Arije, učenje koje je dobilo naziv arijanstvo, i koje je Prvom vaseljenskom saboru u Nikeji 325. godine bilo proglašeno za jeres. Episkop Ulfila je preveo Novi zavet na gotski jezik, što označava takođe i početke gotske pismenosti, mada ostaje sporno u kojoj meri je Ulfilin rad uticao na preobraćenje Gota u periodu dok su živeli van rimskih granica.[9]. Godine 376, rimski car Valens dozvolio je Tervinzima, koji su tražili utočište pred nadolazećim Hunima, da se nasele na rimskoj teritoriji u svojstvu federata. Međutim, bez dozvole rimskih vlasti u Trakiju je pohrlio i jedan deo Grejtunga i Alana, tako da su se prilike ubrzo izmakle kontroli. Pored toga carski činovnici su loše postupali s pridošlicama te su se Goti pobunili i opustošili Trakiju, na šta je Valens odgovorio pokretanjem vojske s namerom da ih uništi, međutim, pretrpeo je težak poraz kod Hadrijanopolja 378. godine[9]. Posle Gotskog rata koji je bio težak za obe strane, Teodosije Veliki je uspeo da sklopi savez sa Gotima i naseli ih u Trakiju kao rimske saveznike. Ovakva pogodba je bila potpuno nova u rimskom sistemu pošto je sada carstvo de fakto prihvatilo stvaranje jedne varvarske enklave na svojoj teritoriji. Kada je Teodosije umro 395. godine, Alarik je uspeo da se nametne za vladara većine gotskih skupina na Balkanu i da ih povede u neizmenične obračune i pregovore sa rimskim vlastima zarad dobijanja boljeg statusa i mesta za trajno naseljavanje. Alarihovi Goti, koji se od perioda njegove vlade mogu zvati zajedničkim imenom Vizigoti, su najposle 408. uspeli da uđu u Italiju i zatraže novi sporazum ca carem Honorijem. Kada su Alarihove nade za postizanje sporazuma sa zapadnorimskom vladom u Raveni po ko zna koji put izneverene, Vizigoti su napali sam Rim. Nakon tri dana pljačkanja, Vizigoti su napustili grad i krenuli ka jugu, s namerom da odu u Afriku ali tu je Alarik naprasno umro, te su odustali od te namere. Njegov naslednik, Ataulf, poveo je svoj narod ka Galiji. Hispanija je još 409. godine pretrpela navalu Sveva, Alana i Vandala. Pod Valijom, Vizigoti su sklopili savez sa Rimljanima koji su im 418. godine dozvolili da se nasele u Galiji, tačnije u dolini reke Rone u Akvitaniji. Vizigoti su tako osnovali kraljevstvo sa sedištem u Tuluzu, a po zatim su zajedno sa Rimljanima uspešno ratovali protiv varvarskih skupina na Pirinejskom poluostrvu[9]. U Hispaniji su Svevi i Hazdinzi nastavili sa međusobnim ratovima sve do 421. kada su se Hazdinzi spustili na jug, a potom otišli na Baleare. Vandali su 429. godine prešli u severnu Afriku i tamo osnovali Vandalsko kraljevstvo[9].
Tuluska kraljevina
uredi
Godine 451, Vizigoti imaju važnu ulogu u bici na Katalaunskim poljima u kojoj su pod vođstvom rimskog vojskovođe Aecija pobedili i odbacili Hune i njihove saveznike predvođene Atilom. Vizigoti su se zatim proširili na Iberijsko poluostrvo, gde su Svevi upali u Galiciju i poharali je. Pod drugim velikim vizigotskim kraljem Eurikom, Vizigotsko kraljevstvo postaje ujedinjeno i 475. godine konačno postiže potpunu nezavisnost od Zapadnog rimskog carstva koje je ionako doživelo svoj kraj sledeće (476) godine kada je Odoakar, vođa varvarskih najamnika u Italiji, svrgavao maloletnog cara Romula Avgustula i poslao ga u progonstvo.
U doba Eurikove vladavine, vizigotska država je bila najmoćnija varvarska država u poznom 5. veku. Iako je Rimsko carstvo nestalo, Eurik je održao državni i pravni kontinuitet postavljanjem temelja vozigotskog zakonodavstva. Prvi vizigotski kodeks nosi Eurikovo ime[9].
Vizigotsko kraljevstvo u Tuluzu će uništiti franački kralj Hlodoveh 507. godine u bici kod Vujea. U to doba, Vizigotima je vladao Alarik II, Eurikov sin, koji je poginuo u sukobu sa Francima. Hlodoveh je baš tada prihvatio pravoverno hrišćanstvo,[10] te je sam predložio da očisti Galiju od jeretika (Vizigoti su u to doba pripadali jeretičkoj grani hrišćanstva, arijanstvu). Borbu sa Francima je nastavio novi kralj, nezakoniti Alarihov sin, Gesalih (507—511), međutim, bez uspeha — Franci su ubrzo spalili Tuluz, a Gesaliha uhvatili i pogubili. Franke je zaustavio ostrogotski kralj, Teodorik Veliki, koji je delimično strahovao i za svoje nedavno utvrđeno kraljevstvo u Italiji, a delimično je branio i interese svog unuka, Amalariha[9].
Vizigotsko kraljevstvo se tada u Galiji svodi samo na Septimaniju, a vlast preuzima Teodorik koji je do svoje smrti vršio ulogu regenta u ime svog unuka Amalariha. Amalarih se oženio sa Hlodovehovom kćerkom Hlotildom, međutim, kad je Hlodoveh saznao da je Amalarih zlostavlja i prisiljava da prihvati arijanstvo, Franci su opet napali na Vizigotsko kraljevstvo, ubili Amalariha i opljačkali i poharali razne gradove. Tada na čelo vizigotske države dolazi Teudis, ostrogotski vojskovođa. Teudis je morao da se suprotstavi Vizantiji jer je u to vreme vizantijski car Justinijan I želeo da povrati provincije koje su zaposeli varvarski narodi, tako da su Vizantinci zauzeli Vandalsku kraljevinu u severnoj Africi, osvojili Baleare i otpočeli seriju ratova sa Ostrogotima u Italiji. Godine 548, Teudis je ubijen, a godinu dana kasnije i njegov sin, Teudigisil. Na presto je došao Agila, međutim, Atanagild, njegov suparnik, pozvao je u pomoć Vizantince, te je uz pomoć male flote koju je Justinijan poslao sa Sicilije, uspeo da pobedi Agilu koji je pobegao u Meridu gde su ga ubili njegovi ljudi. Atanagild je onda postao vizigotski kralj, međutim, Vizantinci su zauzeli Kartahenu, Malagu i Kordobu i tamo ostali sledećih 70 godina[9].
Toledska kraljevina
urediNakon Atanagildove smrti (568), na presto je stupio Leovigild koji je do 573. vladao zajedno sa svojim bratom Liuvom. Leovigild je premestio prestonicu u srce Hispanije, u Toledo[9][11], crkveni i verski centar tog doba, i time uspeo da ujedini Vizigote i Hispanoromane u borbi protiv Vizantije. Ovu vezu je još više učvrstio objavio revidirani zakonik, Kodeks revisus (lat. Codex Revisus), u kome je bolje definisao nedorečene zakone, neke zakone izbacio a neke nove ubacio i prilagodio ga svom vremenu. Takođe je počeo da potiskuje Vizantince i potčinjava Baske u Pirinejima, Sveve u severozapadnom delu poluostrva kao i druga plemena u unutrašnjosti. Na granicama je dizao utvrđenja i naseljavao seljake koji su imali istovremeno i zadatak da ih brane. Međutim, kao arijanac, došao je u sukob sa ortodoksnim hrišćanima među kojima se našao i njegov sin Hermenegild, grof Betike, koji je bio oženjen franačkom princezom i pod uticajem biskupa iz Sevilje 579. godine prešao u ortodoksno hrišćanstvo. Hermengild je digao bunu koja je međutim bila ugušena a njemu glava odrubljena[9].
Leovigild je umro 586. godine i nasledio ga je Rekared, njegov sin, koji je odmah po očevoj smrti napustio arijanstvo i prešao u ortodoksno hrišćanstvo, čime je uklonio najozbiljniju prepreku i najveći izvor nesuglasica između vladajuće klase, Vizigota, i podanika, Hispanoromani, koji su u velikoj većini ispovedali ortodoksno hrišćanstvo[9].
Rekaredov primer sledila je većina arijanskih biskupa i vizigotskih plemića i velikaša, međutim, bilo je i onih koji su se usprotivili napuštanju arijanstva naročito u Septimaniji, gde su se pobunili 589, ali je Rekared pobunu brzo ugušio i sazvao Treći sabor u Toledu i pred 62 biskupa pročitao zvaničnu dogmu u duhu nikejske veroispovesti i obećao zaštitu ortodoksnoj hrišćanskoj crkvi. Rekared je ovime, a i drugim merama nastavio politiku ujedinjavanja i asimilacije Vizigota i Hispanoromana u jedan narod[9].
Treći sabor u Toledu je bio značajan i po tome što je označio konačno ujedinjenje iberijskog prostora i začetak izgradnje novog, hispanskog identiteta. Takođe je označio i ujedinjenje crkve i države. Kralj je, po uzoru na Vizantiju, postao vrhovni crkveni poglavar. Biskupi su priznali kralja i monarhiju kao jedini pouzdani garant reda i zakona, a kralj je zauzvrat priznavao crkvu kao osnovu svoje vlasti i moći[9].
Vizigotski kraljevi su do propasti Vizigotskog kraljevstva na početku 8. veka bezuspešno pokušavali da izbornu monarhiju učine naslednom, što je izazvalo niz obračuna koji su na kraju i došli glave vizigotskog državi. Nakon smrti Rekareda, sledili su kraljevi čije su vladavine bile kratkog veka — dolazili su silom na presto i silom su uklanjani s prestola. Sisebur (612—621), jer bio jedan od onih koji su se zadržali duže od par godina na prestolu i čija je vladavina ostala zapamćena po netolerantnim zakonima protiv Jevreja[9]. Svintila (621—631) je ostao zapamćen po tome što je konačno proterao Vizantiju sa Iberijskog poluostrva i bio prvi vizigotski kralj koji je zavladao celom Hispanijom. Međutim, borbe za presto nisu prestajale i samo su sve više slabile i razjedinjavale vizigotsku državu. S druge strane, isto toliko je i verska netrpeljivost prema Jevrejima i niz antijevrejskih zakona koje su donosili razni kraljevi u toku svoje vladavine dovela do toga da su i Jevreji radili na propasti vizigotskog kraljevstva i prilično imali udela u muslimanskoj invaziji s početka 8. veka[9].
Al-Andaluz i muslimanska dominacija
uredi
Mavri.[12] su otpočeli invaziju 711. i u roku od pet godina zauzeli su čitavo Iberijsko poluostrvo[13] Još pre 711. godine bilo je mavarskih upada na teritoriju današnje Španije. Godine 696, Mavri su napali Melilju, a 709. Seutu.
Prema starim hronikama, Mavri su uspeli da tako brzo osvoje i unište Vizigotsko kraljevstvo zahvaljujući izdaji grofa od Seute, Julijana[13].
Nakon smrti kralja Vitiza, plemići i biskupi na poluostrvu izabrali su Roderika, grofa od Betike, za novog kralja. Vitizini sinovi su više bili za Akilu, tarakonskog grofa, te zbog toga sklapaju pakt sa Mavrima preko Julijana.
Roderih je u to vreme bio zaokupljen borbama protiv Vaskona koji su se digli na ustanak, međutim, kad je saznao za arapsku invaziju, odmah im je krenuo u susret. U bici kod Gvadalete bio je poražen zahvaljujući nelojalnosti Vitizinih pristalica, koji su se borili na strani muslimana[13]. Pošto je Roderih umro, a glavnina vizigotske vojske bila potučena do nogu, Mavri su odlučili da nastave sa invazijom. Gradovi su brzo padali jedan za drugim, međutim, mnogi od njih ne pod vojnom muslimanskom silom, već zahvaljujući sklapanju dogovora i saveza sa pojedinim vizigotskim moćnicima, kao i magistratima gradova[13].
Tarik ibn Zijad, berberski vođa, osvojio je Toledo i stigao do Leona. Musa ibn Nusair, jemenski vođa i omejadski vojskovođa, sa svojih 71 godinom učestvuje u invaziji, osvaja Sevilju, i stiže do Meride, 712. godine. Kasnije će ova dva arapska lidera udružiti snage kako bi zauzeli Saragosu.
Musin sin, Abd al Aziz će 716. godine završiti osvajanje poluostrva (osim brdovitih kantabrijskih i pirinejskih delova), i preći će na franačku teritoriju. Međutim, Karlo Martel će zaustaviti arapsko prodiranje u bici kod Poatjea 732. godine. Muslimani su do tada samo promicali poluostrvom, i nisu se nigde duže zadržavali. Tek nakon ove bitke, počeli su da se trajno nastanjuju u južnom delu poluostrva, kome su dali ime Al-Andaluz[13].
Tada nastaju i prvi sukobi, s obzirom da su Berberi, koji su činili većinu vojnih mavarskih snaga, dobijali manje vrednu zemlju od Arapa. Arapi su se naselili u plodnoj Andaluziji, a Berberima su davali posede u Meseti i planinskim oblastima Portugalije čije su zemlje bile manje plodne, klima oštrija a same teritorije udaljene od upravnih sedišta muslimanske države. Godine 739. izbila je prva berberska buna[13] na severu Afrike kojoj su se pridružili i Berberi sa Iberijskog poluostrva, međutim ustanak je bio ugušen.
Abderaman I, pripadnik dinastije Omejada, proglašava Kordopski emirat 772. godine, i na taj način ostvaruje političku nezavisnost hispanskih muslimana od halifata u Damasku, gde su Abasidi šest godina ranije svgnuli njegovu porodicu sa vlasti. Abderaman I je obnovio vojsku i postavio sebi verne zapovednike, ugušio niz berberskih pobuna i učvrstio se na vlasti. Međutim, zahvaljujući njegovoj zauzetosti oko sređivanja unutrašnjih stvari u emiratu, Asturijanci su dobili šansu da osnuju kraljevstvo i učvrste svoju nezavisnost u severozapadnom delu poluostrva[13]. Takođe su se i proširili na račun Berbera u Meseti, a uskoro su se pojavile i druge hrišćanske države. Istovremeno, emirat su potresale i pobune muladija (jez-es|muladíes), hrišćana koji su prešli u islam, a koji su ipak morali da plaćaju velike poreze, pa su se zbog toga pobunili jer su ih smatrali nepravednim[13]. U međuvremenu, hrišćani iz asturijskih planina su pokrenuli Rekonkistu — borbu za ponovno hrišćansko osvajanje Iberijskog poluostrva od muslimana, koju su vodili manje više uspešno, kad god se hrišćanske kraljevine nisu borile međusobno. Kordopski emirat su takođe sve vreme potresale bune različitih verskih grupa koje su se osećale ugnjetenima, kao i stalni ratovi sa hrišćanskim državama, pa čak i jedna invazija Vikinga (844) prilikom koje su Hihon i obale Galicije bile opustošene, a sami Vikinzi su Gvadakivirom stigli do Sevilje i pljačkali je 40 dana. Neki su se ipak i naselili u blizini Sevilje i prihvatili islam[13].
U 10. veku, Kordoba je doživljavala veliki kulturni i ekonomski procvat, te se Abderaman III 929. godine proglasio halifom i osnovao Kordopski halifat, što je predstavljalo potpuno otcepljenje od Bagdadskog halifata, koji se međutim, nije mnogo uzbuđivao zbog toga, jer nije ugrožavalo pretenzije Abasida u severnoj Africi[13]. Duga vladavina Abderamana III se vezuje za procvat hispano-muslimanske kulture ovog perioda.
Pod Almanzorom (takođe poznat i kao Al-Mansur, što znači Pobednik[13]), koji je opljačkao Barselonu 985, i kasnije za vreme vladavine njegovog sina, hrišćanski gradovi su bili predmet čestih pljački i pustošenja. Almanzor je bio prvi ministar i vojskovođa koji je vladao u ime maloletnog Hiksema II a uz podršku Hiksemove majke. Postao je jako moćan i bogat, a istovremeno je iskazivao veliku versku netrpljivost te je ogromnu i veoma vrednu biblioteku Hiksemovog oca, Al-Hakema II pročistio od knjiga koje po njemu nisu bile u skladu sa muslimanskom verom. Nakon Almanzorove smrti, njegovo mesto je na kratko zauzeo njegov sin, Abd-al-Malik (1002—1008), da bi se njegov drugi sin, Abd-al-Rahman Sančuelo proglasio halifom, dok su plemići proglasili halifom drugog pripadnika dinastije Omejada, Muhameda II. Kordopski halifat je zapao u niz bratoubilačkih borbi i mada je 1031. godine Hiksem III bio proglašen halifom, Al-Andaluz se raspao na mngoobrojne kraljevine koje su kontrolisali arapski, berberski pa čak i robovski poglavari, a same te kraljevine su dobile naziv „taife“, što na arapskom znači „partija, frakcija"[13].
Kraljevi taifi su bili jedni drugima konkurencija, ne samo na bojnom polju, već i u mecenarstvu, tako da su u to doba kultura i umetnost bili u procvatu. Međutim, taife su izgubile prilično teritorija koje su postale deo hrišćanskih kraljevina, i nakon gubitka Toleda 1055, muslimanski vladari su nevoljko pozvali Almoravide koji su izvršili invaziju na Al-Andaluz i uspostavili svoje carstvo. U 12. veku Almoravidsko carstvo se opet raspalo zahvaljujući invaziji Almohada, koji su bili poraženi od hrišćana u bici kod Navas de Tolosa, 1212. godine. Do kraja 13. veka, Granada je ostala kao jedina nezavisna muslimanska kraljevina na Iberijskom poluostrvu, koja će kao poslednje muslimansko utvrđenje nestati konačnom pobedom Katoličkih kraljeva 1492. godine.
Rekonkista
uredi
Kad su Mavri upali na Iberijsko poluostrvo, malobrojno vizigotsko plemstvo koje je preostalo povuklo se u planinske predele Asturije i Kantabrije i tamo osnovalo Kraljevinu Asturiju. Karlo Veliki je osnovao Špansku marku, pograničnu zonu čije je stvaranje imalo za cilj da zaustavi dalji muslimanski prodor na evropski kontinent[14].
Bitka kod Kovadonge (Asturija) koja se odigrala 720. godine označava početak Rekonkiste. Don Pelajo, vizigotski plemić je bio proglašen kraljem nakon bitke. Prvi dvor je uspostavljen u Kangas de Onis (šp. Cangas de Onís). Pelajo je umro 737. a dve godine kasnije, njegov zet, Alfonso I, iskoristio je unutrašnje sukobe između Arapa i Berebera, i ponovo krenuo u borbu protiv Mavara. Tom prilikom je napredovao do Riohe i reke Duero.
Krajem 9. veka od zapadnog dela Španske marke nastala je Kraljevina Navara koja je obuhvatala Baskiju sa Pamplonom i Aragon. Od istočnog dela Španske marke nastala je Grofovija Barselona. Kraljevina Asturija je do 1000. godine bila podeljena na Kraljevinu Leon i Kraljevinu Kastilju[14].
Deseti vek je za hrišćanske kraljevine protekao u znaku učvršćivanja i proširivanja granica. Asturijski kraljevi, Ordonjo I i Alfonso III, su duž granica hrišćanskih teritorija podizali utvrđenja. Godine 913, osnovana je nezavisna Kraljevina Leon kada su prinčevi Asturije premestili svoju prestonicu iz Ovijeda u Leon[15], a 931. grof Fernan Gonzales pretvara Kastilju u naslednu grofoviju, nezavisnu od uticaja leonskih kraljeva. Usvojio je titulu kralja Kastilje, prema mnogobrojnim utvrđenjima (šp. castillos) koja su se nalazila u toj oblasti, i nastavio sa širenjem kraljevstva na račun Leona sklopivši savez sa Kordopskim halifatom sve do 966. kada ga je zaustavio Sančo I od Leona.
Sredinom 10. veka, hrišćanske zemlje obuhvatale su Leon, Asturiju, Galiciju i Kastilju, kao i delove Baskije i Navare[15]. Ramiro I I je nastavio proširivanje hrišćanskih teritorija ka jugu. Podržavao je pobunjenike u Toledu i obnovio savez sa Navarom. Nakon pobede u bici kod Simankasa 939, utvrdio je granice Leona u dolini Duera. Alfonso V je podario Leonu posebne zakone, fueros, kojima je uredio upravu u prestonici. Takođe je vodio brigu i o naseljavanju opustelih teritorija koje su Arapi ostavili za sobom[15].
Kastilja je, s druge strane, sredinom 10. veka uspela da se osamostali zahvaljujući pobuni grofa Fernana Gonzalesa koji je iskoristio smrt Ramira II, ustanovio granice i utvrdio vlast. Kastilja je nastala na samoj granici prvobitnne kraljevine Asturije, na uskom delu skoro puste zemlje koja je bila prva na udaru napada muslimana iz Kordobe i doline Ebra. U 9. i 10. veku naseljena je Baskima[15] koji su bili izrazito ratoborni i samostalni, nenaviknuti na društvenu slojevitost vizigotske epohe. Takva ratoborna Kastilja nije mnogo privlačila ni staro vizigotsko plemstvo ni mozarape iz Kordobe tako da je ostala samostalna i podelila se u grofovije. Jedinstvo Kastilje je uspeo da postigne tek Fernan Gonzales[15]. Leon i Kastilja će se sve do 13. veka više puta spajati i razdvajati. Konačno, 1230. godine dolazi do poslednjeg i definitivnog ujedinjenja Kastilje i Leona, kada Fernando III od Kastilje nasleđuje od svoje majke Berengele kraljevinu Kastilju (1217), i od svog oca Alfonsa IX, Leon (1230).
Što se tiče same rekonkiste, sve dok su muslimani ostali jedinstveni, hrišćanske kraljevine nisu mogle mnogo da učine osim da sačuvaju svoje teritorije. Kada je 1034. došlo do raspada Kordopskog halifata i razbijanja muslimanske države na više od 20 kraljevstava — taifa, hrišćanske države su dobile šansu za napredovanje[14].
U cilju stišavanja feudalnih ratova između hrišćana, mnogi monasi su počeli da propovedaju rat protiv španskih muslimana kao bogougodno delo, tako da su mnogi velikaši s druge strane Pirineja poveli vojske na Iberijsko poluostrvo. Verovatno najznačajniji pohod je bio onaj koji je preduzeo Rajmond Tuluski 1085. godine zajedno sa grupom burgundskih velikaša[14].
Prve dve decenije 11. veka veći deo hrišćanskih zemalja na Iberijskom poluostrvu pripadao je dvojici kraljeva — Alfonsu VI, kralju Leona i Kastilje i Sanču Ramirezu, kralju Aragona i Navare[14]. Ova dva kralja su uz pomoć francuskih vitezova koji su dolazili u pomoć preduzeli odlučnu ofanzivu protiv muslimanskih taifa. Godine 1085. Alfonso VI je osvojio Toledo, veoma značajan grad i centar muslimanske kulture. Sledećih godina ova Alfonso i Sančo su vodili niz ratova koji su značajno oslabili muslimanske države. Ovo je doba i velikog junaka Rodriga Dijaza de Vivara, među muslimanima poznatog kao El Sid, koji je takođe osvojio oblast Valensiju zajedno sa njenim glavnim gradom i držao je nekih šest godina pod svojom vlašću. Međutim, takođe je bilo ratova i između samih hrišćanskih kraljevina, što je unekoliko usporilo proces Rekonkiste[14].
Taife su uskoro uvidele da ne mogu same da se nose sa Alfonsom VI i Sančom, te su 1086. godine pozvale u pomoć Almoravide, berberski narod koji je u to doba vladao severozapadnom Afrikom. Almoravidi su, stigavši na Iberijsko poluostrvo naterali Alfonsa VI da se povuče iz Leride i Valensije. Međutim, uskoro je nastao raskol između Almoravida i taifa, te su hrišćani to iskoristili i opet krenuli u ofanzivu. Alfonso I od Aragona i Navare je 1118. godine osvojio Saragosu, a grof Barselone, Ramon Berenger III je osvojio priobalne oblasti na Mediteranu i opljačkao Majorku. Tridesetak godina kasnije, Alfonso VII, kralj Leona i Kastilje, proširio je hrišćanske teritorije Kordobom i Almerijom. Godine 1150, Ramon Berenger IV se venčao sa Petronilom od Aragona, kćerkom Ramira II od Aragona, čime je došlo do ujedinjenja sa aragonskom kraljevskom dinastijom i stvaranja Krune Aragona[14].
Godine 1125, drugo divlje berbersko pleme, Almohadi, srušilo je Almoravide u severnoj Africi, te su muslimani na Iberijskom poluostrvu pozvali njih u pomoć. Almohadi su stigli na Iberijsko poluostrvo 1146. i s početka su imali problema da uspostave prevlast nad muslimanima, ali kad su to uspeli, krenuli su na hrišćane i uskoro povratili skoro sve teritorije koje je osvojio Alfonso VII.
Alfonso VIII od Kastilje i njegov ujak, Fernando II od Leona su se, međutim, uspešno suprotstavili Almohadima koji su doveli pojačanja iz severne Afrike. Godine 1195, u bici kod Alarkosa hrišćanska vojska Alfonsa VIII bila je teško poražena. U narednih deset godina, obe strane su se spremale za odlučujuću bitku koja će se desiti 16. jula 1212. godine, kod mesta Navas de Tolosa gde su muslimanske snage pretrpele težak poraz.
Nakon ove velike pobede nad muslimanima, hrišćanska kraljevstva su se zapala u međusobne borbe, tako da je tek nakon 1230. godine Rekonkista mogla da se nastavi. Ferdinand III, kralj Leona i Kastilje je 1236. zauzeo Kordobu, i 1248, Sevilju. Đaume I, aragonski kralj osvojio je Majorku, Menorku i Valensiju. Muslimanske teritorije su se uskoro svele na Granadu, koja će kao poslednji muslimanski bastion, pasti 1492. godine pod napadom vojske Katoličkih kraljeva[14].
Španija u 16. veku
urediOvaj odeljak bi trebalo proširiti. Možete pomoći dodavanjem sadržaja. |
Otkriće i osvajanje Amerike
urediOvaj odeljak bi trebalo proširiti. Možete pomoći dodavanjem sadržaja. |
Habsburška Španija
urediOvaj odeljak bi trebalo proširiti. Možete pomoći dodavanjem sadržaja. |
Rat za špansko nasleđe
urediOvaj odeljak bi trebalo proširiti. Možete pomoći dodavanjem sadržaja. |
Burbonska Španija
urediOvaj odeljak bi trebalo proširiti. Možete pomoći dodavanjem sadržaja. |
19. vek
urediNapoleonova invazija i rat za nezavisnost
urediOvaj odeljak bi trebalo proširiti. Možete pomoći dodavanjem sadržaja. |
Prva Republika
urediOvaj odeljak bi trebalo proširiti. Možete pomoći dodavanjem sadržaja. |
Restauracija
urediOvaj odeljak bi trebalo proširiti. Možete pomoći dodavanjem sadržaja. |
Diktatura generala Prima de Rivere
urediOvaj odeljak bi trebalo proširiti. Možete pomoći dodavanjem sadržaja. |
Druga Republika
urediOvaj odeljak bi trebalo proširiti. Možete pomoći dodavanjem sadržaja. |
Građanski rat
urediOvaj odeljak bi trebalo proširiti. Možete pomoći dodavanjem sadržaja. |
Frankizam
urediOvaj odeljak bi trebalo proširiti. Možete pomoći dodavanjem sadržaja. |
Tranzicija ka demokratiji
urediOvaj odeljak bi trebalo proširiti. Možete pomoći dodavanjem sadržaja. |
Španija u 20. veku
urediŠpanski građanski rat
urediFrankov vojni puč trijumfovao je u većem delu Španije naročito one koje su nekoliko meseci ranije na izborima bile opredeljene za desničarske kandidate: Galiciji, Leonu, Staroj Kastilji, Navari, većem delu Aragona, zapadnoj Andaluziji, severnoj Africi i na Kanarskim ostrvima. Veliki gradovi kao i industrijski najvažnije oblasti bile su pod kontrolom snaga lojalnih vladi. Već tokom leta 1936. nazirali su se frontovi budućeg rata. Franko je otišao sa Kanarskih ostrva u Marokanski protektorat kako stao na čelo španskih afričkih jedinica. Ovo su bile elitne španske jedinice. Po prelasku Gibraltara ove snage su se povezale sa pobueničkim garnizonima u Kadisu i Sevilji a do jeseni stigle su do predgrađa Madrida.
Obe strane trudile su se da osiguraju međunarodnu podršku. Zapadne sile, Francuska i Ujedinjeno Kraljevstvo, bile su pre svega zabrinute da se rat ne proširi po Evropi i uz pomoć Društva naroda nastojale su da sprovedu izolaciju španskog sukoba. Nemačka i Italija aktivno su pružale vojnu pomoć Frankovim snagama. Sovjetski Savez stao je na stranu Republike i od 1937. pružao je pomoć u ratnom i sanitetskom materijalu. Antifašističko javno mnjenje širom sveta je stalo na stranu Republike.
Rat koji je usledio imao je jasna ideološka obeležja. Katolička crkva je podržala Franka izjednačavajući rat protiv komunista sa novim krstaškim pohodom. Potom je antiklerikalizam levice dobio ekstremne razmere. Vernici i sveštenici u pojedinim oblastima bili su izloženi strašnim progonima. U provincijama koje su ostale lojalne Republici milicija Narodnog fronta je često poništavala vlast predstavnika vlade. Anarhisti su podsticali zauzimanje preduzeća i zemlje što su radnici i činili. Za razliku od anarhokomunista, socijalisti i komunisti su smatrali da tokom rata ne treba vršiti značajnije promene sistema mada se ni oni nisu odrekli svojih revolucionarnih načela. U leto 1936. Largo Kabaljero je postao predsednik vlade narodnog fronta. Glavni cilj ove vlade bila je pobeda u ratu, pa je uložila velike napore od kraja 1936. da bi nametnula vlast lokalnim autonomsnim centrima. Početkom 1937. CNT i FAI pripojile su svoje milicije vladinim oružanim snagama. Do maja 1937. izvršna vlast je uspela da u potpunosti ukine nezavisnost FAI.
U nacionalističkom bloku sve snage su se brzo potčinile vojnim vlastima. U Burgosu se uspostavili Huntu za odbranu čiji je predsednik bio general Migel Kabaneljas. Kako se približavalo leto 1937. godine nacionalisti su sve veće nade polagali u odrede iz Afrike jer su smatrali da jedino oni mogu da ovladaju Madridom. Tako je rastao značaj njenog zapovednika, generala Fransiska Franka. On je 30. septembra 1937. proglašen za generalisimusa a kasnije i za šefa države na čelu Tehničke hunte. Sve političke snage koje su ušle u ovo telo morale su da se potčine vlasti generala.
Za ovo vreme rat je besneo. Inicijativu je uglavnom uvem imala nacionalna vojska. U novembru 1936. nacionalisti su započeli napad na Madrid ali su republikanske snage uz pomoć partijskih milicija i dobrovoljaca iz mnogih zemalja uspele da ovaj napad odbiju. Madrid će biti osvojen tek pri kraju rata.
U januaru 1937. kada su uvideli da Madrid neće pasti nacionalisti su svoju pažnju usmerili na druge frontove. Zauzeli su Malagu, u proleće su počele borbe u Kantabriji, u junu je pao Bilbao, potom Santander i na kraju u jesen Asturija.
Sve do decembra 1937. Republika nije mogla da preduzme nijednu veću ofanzivu. Tek tada je krenula na Teruel ali je ta ofanziva pretrpela neuspeh. Ovaj poraz su iskoristili nacionalisti da izvedu veliki napad na istoku zemlje. Njihove trupe stigle su do Mediterana podelivši republikanske oblasti na dva dela. Valensija, kao novo sedište republikanske vlade ostala je van njihovog domašaja.
U julu 1938. Republika je uložila velike napore da očuva Kataloniju. U dolini Ebra su preduzeli ofanzivu koja je u početku uspešno napredovala ali su frankisti ubrzo prešli u kontranapad. Januara 1939. pala je Barselona. Vlada i predsednik vlade Asanja morali su da izbegnu u Francusku. Samo je centralnojužna zona ostala pod republikanskom kontrolom, ali ovo stanje je bilo kratkotrajno. Naime, čim se dokopao vlasti u Madridu, pukovnik Sehismundo Kasado je započeo pregovore sa Frankovim Glavnim štabom o predaji. Posle pada Madrida, preostali otpor bio je lako slomljen. Franko je proglasio kraj rata 1. aprila 1939. godine i pobedu svoje Nove države.
Vidi još
urediReference
uredi- ^ Historia Universal. Los orígenes.Salvat Editores.Barcelona, 2004.
- ^ BiBiSi vesti:First west Europe tooth' found. 30. juni 2007, Pristupljeno 8. 4. 2013.
- ^ The Gibraltar Neanderthal Man, Pristupljeno 8. 4. 2013.
- ^ Enciklopedija GER. Neandertalac Arhivirano na sajtu Wayback Machine (30. септембар 2007), Приступљено 8. 4. 2013.
- ^ а б в г д ђ е ж з и ј к Самарџић, Н. Историја Шпаније. Првих пола милиона година. Плато, Београд, 2005. Стр-11-18
- ^ а б в Tarín, S. Dosier: Hispania Romana: Dos siglos de guerra. Historia y Vida 2004; Nº435:32-41
- ^ а б в Elliot, J. Dosier: Hispania Romana: De Iberia a Hispania. Historia y Vida 2004; Nº435: 43-51
- ^ Tarín, S. Dosier: Hispania Romana: La aportación de la colonia. Historia y Vida 2004; Nº435:52-59
- ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ Самарџић, Н. Историја Шпаније. Визиготска Хиспанија. Плато, Београд, 2005.. стр. 36-77
- ^ Овде се мисли на правоверно хришћанство, које је у то време постојало и на хришћанском западу (све до Великог раскола). Термини „правоверно хришћанство“, односно „хришћанско правоверје“ односе се на „православно“ хришћанство, које је опстало на истоку, док је на западу преовладавало аријанство, а касније филиоквистички католицизам.
- ^ The Visigoths, From the Migration period to the seventh Century, An ethnographic Perspective, ed. P. Heather, San Marino . 1999. стр. 335-336.
- ^ "У Шпанији су арапски освајачи добили име Маври које се односи на становнике Магреба и Марока“. Н. Самарџић. Историја Шпаније. стр. 82.
- ^ а б в г д ђ е ж з и ј к Самарџић, Н. Историја Шпаније. Муслиманска Шпанија. Плато, Беогад, 2005.. стр. 78-103
- ^ а б в г д ђ е ж Сидни Пеинтер. Историја средњег века. Клио, 1997, Београд. стр. 221-7
- ^ а б в г д Самарџић Н. Историја Шпаније. Прва реконкиста. Плато, Београд, 2005.. стр. 104—134.
