Пиринејско полуострво

полуострво које се налази на крајњем југозападу Европе

Пиринејско полуострво је полуострво које се налази на крајњем југозападу Европе. Од остатка Европе је одељено планинским ланцем Пиринеја, по којем је и добило име. Познато је и под називом Иберијско полуострво (или Иберија), који потиче од имена народа који је у давној прошлости насељавао један део полуострва (Ибери).

Сателитска слика Пиринејског полуострва

Данас се на њему налазе државе Шпанија, Андора и Португалија, британска прекоморска територија Гибралтар и мали део Француске (Француска Сердања).

Географија

уреди

Пиринејско полуострво је најзападније од три јужноевропска полуострва (Пиринејског, Апенинског и Балканског). Простире се између ртова Пунта де Тарифа на југу и Пунта де Естака де Барес на северу, и између ртова Кабо да Рока на западу и Кап де Креус на истоку. На северу и западу је окружено Атлантским океаном а на југу Средоземним морем. На североистоку се налази планински ланац Пиринеји, који чини природну границу између Пиринејског полуострва и остатка Европе.[1] Уски Гибралтарски мореуз на југу одваја полуострво од обале Африке.[1] Површина Пиринејског полуострва је око 582.000 km², што га чини другим по величини полуострвом у Европи. Дужина обале је 3.313 km, од чега је 1.660 km средоземна обала, а 1.653 km атлантска обала.

Највећи део полуострва (око 2/3) заузима висораван Централна мезета,[1] изграђена од прекамбријских и кристаластих стена и старих кречњака

Источни део Шпаније и јужни део Португалије имају медитеранску климу, делови окренути Атлантском океану имају океанску климу, а у унутрашњости преовлађује континентална клима.

Историја

уреди

Праисторијско раздобље

уреди

Пиренејско полуострво било је насељено већ у палеолиту. У пећинама, од којих је најславнија Алтамира, нађене су бројне пећинске слике.[2]

У млађем каменом добу и у бакарном добу, Пиринејско полуострво је било једно од културних средишта.

Ширење Сахарске пустиње узроковало је исељавање становништва, од којих један део прелази Гибралтарски мореуз и населио се на Пиренејском полуострву. Ту су оснивали стална насеља, а касније су се отворили и значајни рудници, нарочито сребра и гвожђа.

Племена земљорадника и сточара касније су са Пиренејског полуострва отишла на север, копненим путем преко Пиренеја или бродовима. Населили су се на подручјима западне и средње Европе. У II и III миленијуму п. н. е. постојала је значајна поморска трговина дуж атлантске обале, која је касније замрла због сталних ратова и гусарских напада.

Пре римског освајања

уреди

Почетком I миленијума пре нове ере Феничани су оснивали трговачка насеља (факторије) на медитеранској обали.[3] У VII веку п. н. е. населили су се и Грци, али поморску трговину у следећим вековима су контролисали Картагињани. Унутрашњост земље су освојили Келти.

Након пораза у Првом пунском рату, када је изгубила Сардинију, Сицилију и Корзику, Картагина је повећала своје присуство на Пиринејском полуострву.[4] Други пунски рат је избио 218. п. н. е. и завршио се поразом Картагине, након чега је полуострво постепено потпало под власт Римљана.

Владавина Римљана

уреди
 
Провинције Хиспаније за време владавине Октавијана Августа

Од почетка II века п. н. е. Картагињане су заменили Римљани. Постепено су продирали у унутрашњост и до краја I века пре нове ере освојили су читаво полуострво и основали неколико провинција. Сузбили су устанке домаћег становништва[5] и проводили интензивну романизацију.

Римљани су Пиринејско полуострво називали Хиспанија. Током њихове власти, неколико пута је мењана територијална подела Хиспаније. Године 197. п. н. е. створене су двије провинције — Хиспанија Цитериор (лат. Hispania Citerior) и Хиспанија Ултериор (лат. Hispania Ulterior). Октавијан Август је 27. п. н. е. поделио Хиспанију на три провинције: Бетику, Лузитанију и Тараконенсис.[6] Цареви Каракала и Диоклецијан су касније вршили нове поделе. Каракала је повећао број провинција на четири, а Диоклецијан прво на пет, а касније на седам.

Слабљењем Римског царства, са севера су продирали разни варварски народи: Алани, Свеви, Вандали, Визиготи.[5]

Држава Визигота

уреди

Визиготи су од 418. године имали краљевство у Аквитанији (јужна Француска). Године 507. Франци су заузели њихове поседе и они су се повукли преко Пиренеја.[7] У раздобљу између 510. и 531. зауставили су франачке покушаје продора.

 
Визиготско краљевство почетком 6. века

Године 534, формирали су своју државу са седиштем у Толеду, која је контролисала највећи део полуострва. Сузбили су продоре Византије и Свева и угушили побуне локалног становништва у Баскији и Андалузији.

О значају Пиренејског полуострва у то доба сведочи и чињеница да су у Толеду одржана три црквена концила Запада између 396. и 589. године.[8] Касније су се у Толеду одржавали локални савети, који су имали битан утицај на политику краљевства.

Визиготи су током два века били аријанци. Краљ Рекард I попео се на престо 586. године. Годину дана касније одрекао се аријанизма и прешао на католицизам.[9] Црква је у овом периоду имала знатан утицај. Потицала је јединство земље, пружајући краљу потпору против великих земљопоседника, који су бранили своје привилегије. Строга верска политика била је уперена против пагана, Јевреја и аријанаца.

Краљеви су водили политику стапања Визигота са старим иберским и романским становништвом. Преузимали су и учвршћивали старе римске установе. Године 654, донесен је законик Liber iudiciorum, који је заменио разне врсте обичајног права.[10]

Борбе за престо су ослабиле државу Визигота и учиниле је лаком метом муслиманских освајача почетком 8. века.

Маварска освајања

уреди

Користећи унутрашње сукобе у Визиготској држави, Маври су 711. почели инвазију и у року од 5 година заузели скоро цело полуострво. Након заузимања Пиринејског полуострва, Маври су прешли на франачку територију, али су 732. доживели тежак пораз код Поатјеа, чиме је заустављено њихово даље продирање у Европу.[11] Након овог пораза, муслимански освајачи су почели да се настањују у јужном делу полуострва, који су називали Ал-Андалуз. Абдераман I је 772. прогласио Кордопски емират. На северу полуострва, у астуријским планинама, одржало се хришћанско краљевство, а ускоро су настале и друге хришћанске државе. Абдераман III је 929. прогласио Кордопски халифат,[12] а за време његове дуге владавине дошло је до културног процвата.

Реконкиста

уреди

Борба за поновно хришћанско освајање Пиринејског полуострва почела је 720. битком код Ковадонге.

Средином 10. века, хришћанске земље обухватале су Леон, Астурију, Галицију и Кастиљу, као и делове Баскије и Наваре. У наредним вековима реконкиста је настављена са променљивим успехом. У 13. веку хришћански краљеви су заузели Кордобу, Севиљу, Мајорку, Менорку и Валенсију, а муслиманске територије су се свеле на Гренаду, која је пала 1492.

После реконкисте

уреди

Мање краљевине су се временом ујединиле у једну државу, са изузетком Португалије, мада је током кратког временског периода (1580—1640) цело полуострво било политички уједињено у Иберијску унију. Данас се на Пиринејском полуострву налазе три државе — Шпанија, Португалија и Андора, као и британска прекоморска територија Гибралтар.

Становништво

уреди

Религија

уреди

Огромна већина становника у свим државама и територијама Пиринејског полуострва су католици по вероисповести. Друге религије су слабо заступљене, мада постоје мале заједнице протестаната и других хришћана, муслимана, хиндуса и јевреја. У Шпанији и Португалији постоји значајан број нерелигиозних особа.

У анкети Центра за социолошка истраживања из фебруара 2013, 70,9% испитаних Шпанаца се изјаснило као католици, 24,6% се изјаснило као нерелигиозни, док је 2,4% испитаника навело да припадају некој другој религији.[13]

Католици чине 81% становништва Португалије, према резултатима пописа из 2011. Припадници других хришћанских вероисповести чине 3,3% становништва, а нерелигиозних је 6,8%.[14]

У Андори је преко 90% становништва католичке вероисповести,[15] док у Гибралтару има око 78% католика.[16]

Народи који живе на овом простору су романског порекла, изузев народа Баски, чији језик није сродан ни једном другом језику.

Језици

уреди
 
Језици који се говоре на Пиринејском полуострву

Најзаступљенији језици на Пиринејском полуострву су шпански, португалски, каталонски, галицијски и баскијски.

Шпански језик (или кастиљански) је службени језик у Шпанији и има највише говорника. У истраживању Евробарометра из 2005, 89% анкетираних становника Шпаније је навело шпански као свој матерњи језик.[17]

Португалски језик је готово универзални језик у Португалији и други је најзаступљенији језик на Пиринејском полуострву.

Каталонски језик је службени језик у Каталонији и Андори, а говори се и у неким деловима Арагона и Мурсије. Дијалекат каталонског језика познат као валенсијански језик је службени језик у Валенсијанској покрајини. Каталонски језик је матерњи за 5 до 6 милиона људи.[18] У анкети Евробарометра из 2005, 9% испитаника из Шпаније је навело каталонски као свој матерњи језик.[17]

Галицијски језик је службени језик у Галицији и њиме говори око 2 милиона људи.[18]

Баскијски језик има око 600.000 говорника на северу Шпаније и службени је језик у Баскији и Навари.[18]

Остали мањи језици су арагонски, астуријски, леонски, астурлеонски и окситански.

Државе и територије

уреди
Држава/
Територија
Становништво (на полуострву) km² % Напомена
  Шпанија ~ 43.500.000 493.514[19] 84,66% Без Балеарских острва, Канарских острва, Сеуте и Мелиље.
  Португалија ~ 10.000.000 89.261 15% Без Азорских острва и Мадеире
  Француска 12.035 540 <1% Француска Сердања се налази на јужној страни Пиринеја, и технички припада Пиринејском полуострву.
  Андора 84.082 468 <1% Држава на јужној страни Пиринеја, између Француске и Шпаније.
  Гибралтар 29.431 7 <1% Британска прекоморска територија

Највећи градови

уреди
 

Извор: [20][21]
Град Популација
 
Мадрид
 
Барселона
1. Мадрид Шпанија 3.198.645  
Валенсија
 
Севиља
2. Барселона Шпанија 1.611.013
3. Валенсија Шпанија 792.054
4. Севиља Шпанија 698.042
5. Сарагоса Шпанија 678.115
6. Малага Шпанија 561.435
7. Лисабон Португалија 547.733
8. Мурсија Шпанија 437.667
9. Билбао Шпанија 351.356
10. Аликанте Шпанија 329.325

Види још

уреди

Референце

уреди
  1. ^ а б в Iberian Peninsula, Pearson Education, приступљено на дан 28. 10. 2013.
  2. ^ У Алтамири откривени нови цртежи стари 25.000 година, Блиц, приступљено на дан 28. 10. 2013.
  3. ^ Самарџић, Н. Историја Шпаније. Првих пола милиона година. Плато, Београд, 2005. Стр-11-18
  4. ^ Tarín, S. Dosier: Hispania Romana: Dos siglos de guerra. Historia y Vida 2004; Nº435:32-41
  5. ^ а б Hispania, UNRV.com, приступљено на дан 28. 10. 2013.
  6. ^ The Conquest of Hispania and the Province of Tarraconensis Архивирано на сајту Wayback Machine (29. октобар 2013), приступљено на дан 28. 10. 2013.
  7. ^ Cameron, Ward. The Cambridge Ancient HIstory - Volume XIV. Late Antiquity: Empire and Successors, A.D. 425–600. Perkins and Whitby. стр. 113—114. 
  8. ^ councils of Toledo, Encyclopædia Britannica, приступљено на дан 28. 10. 2013.
  9. ^ Frassetto 2003, стр. 304
  10. ^ Sarris 2011, стр. 323–324
  11. ^ Battle of Moussais (Poitiers II): October 732 Архивирано на сајту Wayback Machine (2. фебруар 2017), приступљено на дан 29. 10. 2013.
  12. ^ Umayyad Caliphate of Cordoba 929-1031, GlobalSecurity, приступљено на дан 29. 10. 2013.
  13. ^ Barómetro de abril, Centro de investigaciones Sociológicas, приступљено на дан 28. 10. 2013.
  14. ^ Census - Final results : Portugal - 2011, Statistics Portugal, приступљено на дан 28. 10. 2013.
  15. ^ 2011 Report on International Religious Freedom - Andorra, United States Department of State, приступљено на дан 28. 10. 2013.
  16. ^ Census of Gibraltar 2001 Архивирано на сајту Wayback Machine (23. децембар 2013), Government of Gibraltar, приступљено на дан 28. 10. 2013.
  17. ^ а б Europeans and their Languages, Eurobarometer, приступљено на дан 27. 10. 2013.
  18. ^ а б в The languages of Spain, cyberspain.com, приступљено на дан 27. 10. 2013.
  19. ^ Physical geography and geology of Spain, iberianature.com, приступљено на дан 28. 10. 2013.
  20. ^ „Portugal: Cities”. citypopulation.de. Приступљено 27. 10. 2013. 
  21. ^ „Spain: Major Cities”. citypopulation.de. Приступљено 27. 10. 2013. 

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди