Википедија

Уједињено Краљевство

острвска држава у северозападној Европи
За друге употребе, погледајте страницу Уједињено Краљевство (вишезначна одредница).
УК преусмерава овде. За друге употребе погледајте страницу УК (вишезначна одредница).
Велика Британија преусмерава овде. За друге употребе погледајте страницу Велика Британија (вишезначна одредница).

Уједињено Краљевство Велике Британије и Северне Ирске (енгл. United Kingdom of Great Britain and Northern Ireland), понекад кратко Уједињено Краљевство — скраћено УК (енгл. United Kingdom — скраћено UK), понекад познато и као Велика Британија и Северна Ирска (енгл. Great Britain and Northern Ireland), или колоквијално као Велика Британија — ВБ (енгл. Great Britain — GB) или само Британија (енгл. Britain),[5] држава је у западној Европи.[6] УК има четири саставне земље. Три се већим делом налазе на острву Велика Британија: Енглеска, Велс и Шкотска; четврта, Северна Ирска, налази се на острву Ирска и граничи се са Републиком Ирском. Уједињено Краљевство се налази на северозападу Европе. Има копнену границу са Републиком Ирском, а осим тога је окружено Северним морем, каналом Ламанш (Енглески канал), Ирским морем и Атлантским океаном.

Уједињено Краљевство Велике Британије и Северне Ирске
United Kingdom of Great Britain and Northern Ireland  (енглески)
Крилатица: Dieu et mon droit2
(Бог и моје право)
Химна: God Save the King
„Боже, чувај краљa!”
Положај Уједињеног Краљевства
Главни град 
(и највећи)		Лондон
51° 30′ N 0° 7′ W / 51.500° С; 0.117° З / 51.500; -0.117
Службени језикенглески (дефакто)3
Владавина
Облик државеуставна монархија
 — КраљЧарлс III
 — ПремијерКир Стармер
Историја
Оснивање‍
 — Оснивање1. јануар 1801.4
 — Чланство у ЕУ1. јануар 1973.
 — Повлачење из ЕУ31. јануар 2020.
Географија
Површина‍
 — укупно242.495 km2 (78)
 — вода (%)1,51
Становништво‍
 — 2021.67.026.292[1] (22)
 — 2011.63.182.178
 — густина270,7 ст./km2 (26)
Привреда
БДП / ПКМ≈ 2024.
 — укупноРаст 4,029 блн. $[2] (9)
 — по становникуРаст 58.880 $[2] (27)
ИХР (2022)0,940 (15) — веома висок
Валутастерлинг фунта (£)
 — код валутеGBP
Остале информације
Временска зонаUTC +0 (WET)
UTC +1 (WEST)
Интернет домен‍.uk6‍
Позивни број+44
1 Службени назив државе на осталим регионалним језицима је: 2 Краљевски мото у Шкотској је: Nemo Me Impune Lacessit;
3 Службени језици су: поред енглеског, велшки у Велсу. Шкотско гелски има статус да постане службени језик у Шкотској, као равноправни језик поред енглеског;[3]
4 Основана је спајањем Краљевине Велика Британија са Краљевином Ирском 1801. Садашњи назив је промењен 1927. године;
5 Прогноза националне службе за статистику[4]
6 - ISO 3166-1 je GB, али се .gb не користи.

Уједињено Краљевство је основано низом Закона о Унији, који су ујединили државе или територије Енглеске, Велса, Шкотске и Ирске (острва) под једну владу, са седиштем у Лондону. Велики део Ирске је напустио Уједињено Краљевство (које се тада звало Уједињено Краљевство Велике Британије и Ирске) 1922, и данас је то Република Ирска, док је североисточни део острва, Северна Ирска, остао у Уједињеном Краљевству. Чланица је Уједињених нација, НАТО-а и групе Г8, а од 1973. до 2020. била је чланица Европске економске заједнице, то јест Европске уније.

Велика Британија, понекада звана само Британијом, географско је име за највеће од Британских острва, и подразумева копно Енглеске, Велса и Шкотске, а понекад подразумева и њихова острва. У медијима се често уместо Уједињеног Краљевства користи термин „Британија“. Атрибут „велика“ се користи као супротност „малој Британији“ у Француској.

Географија

уреди
Главни чланак: Географија Уједињеног Краљевства

Границе и положај

уреди
 
Уједињено Краљевство

Држава заузима највећи део Британских острва и обухвата острво Велика Британија, североисточну шестину острва Ирска и нека мања околна острва. Укупна површина Уједињеног Краљевства је приближно 243.610 km². Налази се између Атлантског океана и Северног мора. Југоисточна обала Велике Британије се приближава на 35 km од обале северне Француске, од које је одвојена Ламаншом.[7]

Краљевска опсерваторија у Гриничу у Лондону је почетна тачка нултог меридијана. Уједињено Краљевство се налази између 49° и 61 °CГШ, и између 9° ЗГД и 2° ИГД. Северна Ирска има 360 km дугу границу са Републиком Ирском. Обала Велике Британије је дуга 17.820 km. Велика Британија је повезана са континенталном Европом кроз Евротунел, дугачким 50 km (38 km под водом) и то је најдужи подморски тунел на свету.

Енглеска са 130.395 km² обухвата више од половине територије Уједињеног Краљевства[8], затим следи Шкотска са 78.772 km², односно нешто мање од трећине површине државе. Шкотска обухвата и више од осам стотина острва северно и западно од главног копна, а најзначајније групе острва су Хебриди, Оркнијска острва и Шетландска острва. Велс са 20.779 km² обухвата око десетине површине, а најмања је Северна Ирска са површином 14.160 km².

Уједињено Краљевство се налази уз најпрометнији део светског мора — Ламанш што у данашње доба представља изузетно повољан прометно-географски положај. У прошлости, док се живот Европе одвијао уз Средоземље, географски положај Уједињеног Краљевства је био периферан. У доба великих географских открића, а посебно након открића Америке, положај на Атлантском океану постаје јако важан јер је Велика Британија служила као одскочна даска на путовању из Европе у Америку. Острвски положај је имао и позитивне (ширење заразних болести, одбрана од нападача) и негативне (изолованост) стране. С друге стране Ламанша налази се најразвијенији део Европе чији позитивни утицаји повољно делују на привредни и друштвени развој. Повољан прометно-географски положај од Уједињеног Краљевства је створио светску велесилу, а данас га одржава у самом врху.

Рељеф

уреди
 
Физичка мапа Уједињеног Краљевства.

Воде

уреди

Најдужа река у Уједињеном Краљевству је Северн која протиче кроз Енглеску и Велс. Остале веће реке у Енглеској су Темза, Хамбер, Тиз, Тајн, Твид, Ејвон, Екс и Мерзи.

Рељеф

уреди

Британско и Ирско острво је врло старог палеозојског и мезозојског постанка. Узвишења су снижена и заобљена, а стене су изразито богате рудама што је посебно позитивно утицало за време Прве индустријске револуције.

У рељефу Велике Британије истичу се висије, побрђа и низије.

Висије

уреди
 
Бен Невис, највиши врх Британије са 1.344 m

Налазе се у северном делу Шкотске (највиши врх Бен Невис, 1.343m) и нешто мало у северном Велсу. Планине су оголеле па су врло лоши услови за производњу хране због чега су и врло ретко насељене. Висије се користе за испашу оваца.

Побрђа

уреди

Састоје се од Јужног шкотског побрђа у Шкотској и Пенина у Енглеској. Побрђа су старе громадне планине, благо таласасте и прекривена травама, а не прелазе висину од 1.000 m. Пенини су настали каледонском орогенезом те су богати рудама, а поготово угљем што је крајем 18. века и почетком 19. века био темељ Прве индустријске револуције.

Низије

уреди

На северу се налази Средишња шкотска низија, а на југу острва Енглеска низија. Средишња шкотска низија је најгушће насељени део Шкотске где се налази већина шкотског становништва. На плодном тлу су повољни услови за развој пољопривреде, а развој индустрије су олакшала богата налазишта угља. На југу Велике Британије налази се Енглеска низија где је највећа концентрација становништва и индустрије. На додиру Пенина и Енглеске низије налази се Бирмингем - најјаче индустријско средиште Краљевства. У јужном делу низије налази се Лондон- политичко и економско средиште УК. Северна Ирска претежно је брдовита са бројним плодним низијама. Највећа концентрација становништва је у Белфасту. Низије се користе за пољопривредну производњу, а брдски пашњаци за испашу стоке.

Природна основа

уреди

На данашњи изглед Британског острва веома је утицало ледено доба, кад се ледени слој протезао са севера Европе и на Британско острво, на југ све до данашњег тока реке Темзе.

По завршетку леденог доба, ниво мора се подиже, па Велика Британија и Ирска постају острва. Потапањем долина и делова равница настају велики заливи. На западној обали Шкотске настали су фјордови.

Клима

уреди

Клима је атлантска, при чему је источни део сувљи од западног. Падавине су најчешће у облику кише и равномерно су распоређене током целе године. Честе су и густе магле, које се стварају захваљујући влажном и топлом ваздуху са Атлантског океана.[9]

Флора и фауна

уреди

У 1993. години 10% је било пошумљено, 46% је било под пашњацима, док се 25% користило за пољопривреду.

Историја

уреди
Главни чланци: Историја Уједињеног Краљевства, Историја Енглеске, Историја Шкотске, Историја Велса и Историја Северне Ирске

Праисторија и стари век

уреди

Досељавање анатомских предака данашњих људи догодило се у таласима почевши од пре 30.000 година. Сматра се да је на крају праисторијског периода становништво углавном припадало култури која је названа Острвска келтска култура и која је обухватала бритонску Британију и гелску Ирску. Римско освајање, које је почело 43. године, потоња 400-годишња владавина над јужном Британијом и инвазије германских англосаксонских досељеника смањили су бритонску територију на област Велса.

Средњи век

уреди

Већина области насељена Англо-Саксонцима је уједињена у Краљевину Енглеску у 10. веку. У међувремену, гелски народи у северозападној Британији (сродни онима из североисточне Ирске и за које се традиционално верује да су одатле мигрирали у 5. веку)[10][11] су се ујединили са Пиктима и основали Краљевство Шкотску у 9. веку.[12]

 
Дворац Пембрук у Велсу из 11. века

Нормани из Француске су 1066. напали Енглеску и након њеног освајања, покорили су и велике делове Велса и Ирске и били су позвани да се населе у Шкотској, доневши у сваку државу феудализам по угледу на северну Француску и норманско-француску културу.[13] Норманске елите су имале велики утицај, али су на крају асимиловани у локалне културе.[14] Потоњи средњовековни енглески краљеви су довршили освајање Велса и вршили неуспешне покушаје да припоје Шкотску. Отада је Шкотска одржала своју независност, мада је била у скоро сталним сукобима са Енглеском. Енглески монарси су, због наслеђивања значајних територија у Француској и претензија на француски престо, били дубоко увучени ратове у Француској, од којих је најпознатији Стогодишњи рат, док су краљеви Шкота били у савезу са Французима у овом периоду.

 
Таписерија из Бајеа приказује битка код Хејстингса и догађаје које су довели до ње.

Нови век

уреди

Почетак новог века су обележили верски ратови проистекли из реформације и увођења протестантских државних цркава у свакој држави. Велс је био потпуно интегрисан у Краљевство Енглеску,[15] а Ирска је била образована као краљевство у персоналној унији са енглеском круном.[16] У данашњој Северној Ирској, земља која је припадала независном католичком гелском племству је конфискована и дата протестантским насељеницима из Енглеске и Шкотске.[17]

Краљевства Енглеска и Шкотска су 1603. уједињене у персоналну унију када је шкотски краљ Џејмс VI Стјуарт наследио круне Енглеске и Ирске и преместио свој двор из Единбурга у Лондон. Ипак, свака држава је остала посебан политички ентитет и задржала је своје засебне политичке, законске и верске установе.[18][19]

Средином 17. века сва три краљевства су била увучена у низ испреплетаних ратова (међу њима и Енглески грађански рат), који су довели до привременог збацивања монархије и оснивања краткотрајне унитарне републике Комонвелта Енглеске, Шкотске и Ирске.[20][21]

Иако је монархија била обновљена, њена обнова (уз Славну револуцију из 1688) осигурале су да, за разлику од остатке Европе, краљевски апсолутизам не однесе превагу и да католици никада не наследе престо. Устав Велике Британије ће се развити на основу уставне монархије и парламентарног система.[22] Током овог периода, посебно у Енглеској, развој ратне морнарице (и занимање за Велика географска открића) ће довести до успостављања и насељавања прекоморских колонија, нарочито у Северној Америци.[23]

Краљевство Велика Британија

уреди
Главни чланак: Краљевство Велика Британија
 
Споразум о унији је довео до стварања једног уједињеног краљевства које је обухватало целу Велику Британију.

Уједињено Краљевство Велика Британија је настало 1. маја 1707. након усвајања Закона о Унији у парламентима Енглеске и Шкотске чиме је ратификован Споразум о унији из 1706.

У 18. веку развила се институција владе за време Роберта Волпола, de facto првог премијера (1721—1742). Низом Јакобитских устанака је покушано да се са британског престола збаци протестантска династија Хановер и да се врати католичка династија Стјуарт. Јакобити су коначно поражени у бици код Калодена, након чега је дошло до насилног умиривања шкотских горштака. Британске колоније у Северној Америци које су се одвојиле од Британије у Америчком рату за независност су 1782. основале САД. Британске империјалне амбиције су се окренуле за другим областима, нарочито ка Индији.[24]

Током 18. века, Британија је била укључена у атлантску трговину робљем. Процењује се да је Британија пребацила око 2 милиона робова из Африке у Америку пре него што је забранила трговину робљем 1807.

Уједињено Краљевство Велике Британије и Ирске

уреди
Главни чланак: Уједињено Краљевство Велике Британије и Ирске

Термин „Уједињено Краљевство“ је постао званичан 1801. када су парламенти Велике Британије и Ирске усвојили Законе о унији, ујединивши две државе у Уједињено Краљевство Велике Британије и Ирске.

Почетком 19. века Индустријска револуција је почела да преображава земљу. Она је полако довела до отклона политичке моћи од старих торијевских и виговских земљопоседничких класа ка новим индустријалцима. Савез трговаца и индустријалаца са виговцима ће довести до оснивања нове Либералне странке, чије су идеологије биле слободна трговина и лесе фер. Парламент је 1832. усвојио Акт о великим реформама, којим је почео пренос политичке моћи са аристократије на средњу класу. На селу је ограђивање земљишта протеривало ситне фармере. Варошице и градови су почели да примају нову урбану радничку класу. Мало обичних радника је имало право гласа и они су оснивали своје организације у виду синдиката.

 
Битка код Ватерлоа је означила крај Наполеонских ратова и почетак Британског мира.

Након пораза Француске у Револуционарним и Наполеонским ратовима (1792–1815), Уједињено Краљевство је постала главна поморска и империјална сила 19. века (са Лондоном као највећим градом на свету од око 1830).[25] Без ривала на мору, британска доминација ће касније бити описивана као Pax Britannica.[26][27] До Велике изложбе 1851, Британија је била називана „радионицом света“.[28] Британска империја је проширена тако да је обухватала Индију, велике делове Африке и многе друге територије широм света. Поред формалне контроле коју је Велика Британија имала над својим колонијама, британска доминација већим делом светске трговине је значило да је она фактички контролисала привреде многих земаља, попут Кине, Аргентине и Сијама.[29][30] У унутрашњој политици, политички ставови су фаворизовали политике слободне трговине и лесе фера и постепено проширивање бирачких права. Током 20. века, популација се нагло повећала, што је пратила брза урбанизација, што је изазвало значајне друштвене и политичке тешкоће.[31] Након 1875. индустријски монопол Уједињеног Краљевства су угрожавали САД и Немачко царство. Да би потражила нова тржишта и изворе сировина, Конзервативна странка за време Бенџамина Дизраелија је покренула период империјалистичких експанзија у Египту, Јужној Африци и другим територијама. Канада, Аустралија и Нови Зеланд су постали самоуправни доминиони.[32]

 
Британска пешадија током битке на Соми. Више од 885.000 британских војника је погинуло на бојиштима Првог светског рата.

Друштвене реформе и самоуправа Ирске су постали важно унутрашње питање након 1900. Лабуристичка странка је настала 1900. из савеза синдиката и малих социјалистичких група, док су суфражеткиње избориле за женско право гласа пре 1914.

Уједињено Краљевство се борило уз Француску, Русију и (након 1917) САД против Немачке и њених савезница у Првом светском рату. Британски војници су се борили широм Британске империје и у неколико области Европе, нарочито на Западном фронту. Велике жртве рововског рата су изазвале губитак већег дела једне генерације мушкараца, са дугим друштвеним последицама у држави и великим потресима друштвеног поретка.

Уједињено Краљевство Велике Британије и Северне Ирске

уреди

После рата Уједињено Краљевство је добило мандат Друштва народа над бројним немачким колонијама и османским територијама. Британска империја је достигла свој највећи обим, заузимајући петину светског копна и четвртину светског становништва.[33] Међутим, Уједињено Краљевство је имало 2,5 милиона жртава и изашла је из рата са огромним националним дугом.[34] Успон ирског национализма и спорови у Ирској око услова Ирске самоуправе су на крају довели до поделе острва 1921,[35] а Ирска Слободна Држава је 1922. постала независна са статусом доминиона. Северна Ирска је остала део Уједињеног Краљевства.[36] Низ штрајкова средином 1920-их је кулминирао са генералним штрајком 1926. године. Уједињено Краљевство се још увек није опоравило од последица Првог светског рата када се догодила Велика депресија (1929–1932). Ово је за последицу имало значајну незапосленост и потешкоће у старим индустријским областима, као и политичке и друштвене немире током 1930-их. Коалициона влада је образована 1931.[37]

Уједињено Краљевство је ушло у Други светски рат објавом рата нацистичкој Немачкој 1939. након немачке инвазије на Пољску. Винстон Черчил је 1940. постао премијер и вођа коалиционе владе. Упркос поразима својих европских савезника у првој години рата, Уједињено Краљевство је наставило да се само бори против Немачке. Краљевско ваздухопловство је поразило немачки Луфтвафе у борби за контролом над небом током битке за Британију. Уједињено Краљевство је претрпело велику штету током Блица. Касније, Уједињено Краљевство је тешком муком однело победе у бици за Атлантик, Северноафричкој и Бурманској кампањи. Британске снаге су имале важну улогу у искрцавање у Нормандији 1944, заједно са америчким снагама. Након немачког пораза, Уједињено Краљевство је била једна од три велике силе које су планирале послератни (геополитички) свет и једна од првих потписника Декларације Уједињених нација. Уједињено Краљевство је постало једно од пет сталних чланица Савета безбедности. Међутим, рат је значајно ослабио државу и она је финансијски зависила од Маршаловог плана и позајмица из САД.[38]

 
Територије које су некада биле део Британске империје. Тренутне Британске прекоморске територије су подвучене црвеном бојом.

У непосредним послератним годинама, лабуристичка влада је покренула радикалан програм реформи, које су имале значајан утицај на британско друштво у следећим деценијама.[39] Најважнија индустријска и јавна предузећа су национализована. Успостављена је држава благостања и Национална здравствена служба, свеобухватни здравствени систем који је финансирала држава.[40] Успон национализама у колонијама се поклопио са све слабијом економском моћи Британије, па је политика деколонизације била неизбежна. Независност је 1947. прво призната Индији и Пакистану.[41] У наредне три деценије већина колонија Британске империје је стекла независност. Многе бивше колоније су постале део Комонвелта.

Иако је Уједињено Краљевство била трећа држава на свету која је развила свој нуклеарни програм (са првом пробом атомске бомбе 1952), нова послератовска ограничења британске међународне улоге су се показале током Суецке кризе 1956. године. Раширена употреба енглеског језика у свету је обезбедила стални међународни утицај британске књижевности и културе. Од 1960-их њена популарна култура је такође утицајна у свету. Због недостатка радне снаге током 1950-их, влада Уједињеног Краљевства је подстицала имиграцију из земаља Комонвелта. У следећим деценијама Уједињено Краљевство је постало мултиетничко друштво.[42] Упркос порасту животног стандарда крајем 1950-их и 1960-их, британска привреда није била успешна као привреде њених конкурената, као што су Западна Немачка и Јапан. Уједињено Краљевство је 1973. постало члан Европске економске заједнице, а кад је ЕЕЗ прерасла у Европску унију 1992, Уједињено Краљевство је било једно од 12 држава оснивача.

 
Након два вета од Француске 1961. и 1967, Уједињено Краљевство је постало члан ЕЕЗ 1973.

Крајем 1960-их у Северној Ирској је избило међуверско насиље које се обично назива „Невоље“. Сматра се да је конфликт окончан белфастским Споразумом на Велики петак 1998. године.[43][44]

Након периода економског пада и индустријске кризе током 1970-их, конзервативна влада Маргарет Тачер из 1980-их је покренула радикалну политику монетаризма и дерегулације (нарочито у финансијском сектору) и тржишту рада. Влада је приватизовала државне компаније и повукла субвенције другим привредницима.[45] Због овога су се појавиле висока незапосленост и социјални немири, али је политика на крају довела до економског рата, нарочито у услужном сектору. Од 1984. привреди Уједињеног Краљевства је значајно помогао прилив прихода од експлоатације нафте из Северног мора.[46] Неочекивана победа у Фолкландском рату је повратила Уједињеном Краљевству утицај у светској политици.

Крајем 20. века извршене су велике промене у управљању Уједињеним Краљевством оснивањем деволуисаних управа за Шкотску, Велс и Северну Ирску.[47] Актом о људским правима из 1998. прихваћена је Европска конвенција о људским правима. Уједињено Краљевство је још увек важан дипломатски и војни фактор у свету, које има водеће улоге у Европској унији, Уједињеним нацијама и НАТО пакту. Међутим, око учешћа Уједињеног Краљевства у недавним војним операцијама, нарочито у Авганистану и Ираку се још воде полемике.[48]

Уједињено Краљевство тренутно покушава да се опорави од пада услед светске економске кризе из 2008. Тренутно је на власти коалициона конзервативно-либерална влада која је увела мере штедње са циљем да реше велики буџетски дефицит.[49] Осим економских потешкоћа, влада се суочава и са појединим сепаратистичким тежњама у прекоморским територијама, али и у конститутивним ентитетима. У Шкотској је 18. септембра 2014. одржан историјски референдум о независности. Тесном већином, од 55,3% Шкоти су се одлучили за останак у заједници.[50] Надајући се позитивном исходу за шкотске сепаратисте, сличне референдуме су најавили и други келтски националистички покрети у Северној Ирској, Велсу, али и Корнволу.

2016. године, 51,9 процената гласача у Уједињеном Краљевству је изгласало да земља напусти Европску унију. Званични процес изласка из ЕУ почео је 29. марта 2017. године, са позивањем Уједињеног Краљевства на Члан 50 Споразума Европске уније, чиме је формално исказана намера државе да напусти ЕУ. Овај члан је утврдио да ће преговори о изласку трајати најмање две године. Уједињено Краљевство је остало пуноправан члан уније све до 31. јануара 2020. године.

Привреда

уреди
Главни чланак: Привреда Уједињеног Краљевства
 
Пословни небодери у Лондону

До 18. века, Уједињено Краљевство је било аграрно-рурална земља подељена на грофовије. Појавом парне машине пред крај 18. века у Уједињеном Краљевству се спроводи Прва индустријска револуција. Подижу се градови близу рудника железа и угља јер је транспорт сировина на веће удаљености био неисплатив. Будући да је било неизводиво превожење радника близу фабрика подижу се радничка насеља чиме започиње процес индустријске урбанизације. У том раздобљу настају бројни нови градови, а постојећи градови се проширују. Спајањем суседних градова настају конурбације којих у УК има седам: Велики Лондон, Бирмингем, Ливерпул, Манчестер, Лидс и Бредфорд, Њукасл и Глазгов. Крајем 19. века изумом електричне енергије и Другом индустријском револуцијом индустријски погони су се могли слободније размештати у простору.

УК је колевка индустријске револуције због традиције мануфактуре, богатих налазишта сировина, поморске оријентације на колоније и техничких и технолошких иновација. Захваљујући индустријским производима и трговином по целом свету релативно мала острвска држава постаје најбогатија на свету. У 20. веку светски су ратови, економске кризе, распад колонијалног Царства и успон САД, Јапана и Немачке узроковали пад УК са самог економског врха али се још увек налази међу седам економски најзначајнијих земаља света (чланица Г7).

У УК се само 1,9% становништва бави примарним делатностима, 23,4% секундарним и око 70% терцијарним. Око 70% пољопривредне производње отпада на сточарство, а превладавају поседи у власништву велепоседника (енгл. Landlords). Што су у доба индустријске револуције за УК значила налазишта угља и гвожђа то су данас налазишта нафте и природног гаса у Северном мору. Док остале европске земље те основне сировине морају куповати, УК их има и за своје потребе и за извоз. Индустријска производња је високоразвијена, од традиционалних индустријских грана задржана је производња челика, а производе се транспортна средства, аутомобили, авиони, возови, електроника, фармацеутски производи, телекомуникациона опрема. Иако је индустријска револуција почела текстилним погонима, због конкурентских земаља са јефтинијом радном снагом производња одеће се ограничила на висококвалитетне и производе високе моде.

Становништво

уреди
Главни чланци: Демографија Уједињеног Краљевства и Списак градова у Уједињеном Краљевству

Први становници острва били су Келти које потискују Римљани у време цара Клаудија. Након пада Западног римског царства на острво досељавају германска племена Англи, Саси и Јити. Ирско становништво је претежно келтског порекла. Данашње становништво Велике Британије настало је дуготрајним мешањем староседелаца и досељеника.

Током историје, из УК се до Другог светског рата исељавало јако много људи што је и погодовало ширењу енглеског језика. Енглеским језиком се служе стотине милиона становника Земље, а службени језик је и у САД, Аустралији, Канади и Индији. Исељавању су погодовали бројни чиниоци: повећање становништва и аграрне густине, верски сукоби, плодна земља у колонијама итд.

У 19. веку услед Прве индустријске револуције почињу миграције из села у град због потребе за радном снагом у индустрији. Истовремено са исељавањем Енглеза и Шкота до 20. веку у УК досељавају Ирци због лоше економске ситуације у матичној земљи. У 20. веку у Краљевство усељавају становници заједнице Комонвелта и многи Африканци, Пакистанци, Вијетнамци, Кинези, Пољаци и други.

 
Универзитет у Кембриџу

У Уједињеном Краљевству живи 63.181.775 становника, а просечна густина насељености је 255,6 становника на km². Ипак постоје велике регионалне разлике, тако је нпр. густина насељености у Енглеској пет пута већа него у Шкотској.

Између 2001. и 2011. популација се годишње повећавала за око 0,7%. Попис 2011. је такође показао да је у протеклих 100 година проценат популације од 0 до 14 година пао са 31% на 18%, а проценат људи година 65 и више порастао са 5% на 16%. 2018. године, просечан грађанин Уједињеног Краљевства био је стар 41,7 година.[51]

Популација Енглеске 2011. године била је око 53 милиона, Што представља око 84% популације УК. То је и један од најгушће насељених делова света, са 420 становника по километру квадратном. Становништво је углавном сконцентрисано у Лондону и на југоистоку.[52] Према попису из 2011. у Шкотској је живело 5,3 млн. становника, у Велсу 3,06 млн. и у Северној Ирској 1,81 млн.[53]

Према подацима из 2017, стопа плодности је износила 1,74, што је испод рекордног нивоа 6,02 1815.[54]

Административна подела

уреди

Саобраћај

уреди
 
Трг Пикадили у Лондону

У Уједињеном Краљевству постоји 392.000 km потпуно асфалтираних путева. Од тога 46.903 km путева је од регионалне и државне важности, а ауто-путеви покривају 3.497 km. Путна мрежа је нарочито развијена у густо насељеним подручјима у средњој у јужној Енглеској, посебно на ширем подручју Лондона, где је изразито радијална. Загушеност путева је озбиљан саобраћајни проблем, а према британском министарству промета тај проблем би до 2025. државу могао стајати 22 милијарде фунти ако се не реши. Проблем је толико изражен да британска влада сматра како би могао озбиљно наштетити привреди, ако се не реши тарифама и развојем јавног превоза.

 
Ауто-пут M25, који окружује Лондон, је често закрчен

.

Што се тиче железничког саобраћаја, постоји 16.116 km жељезничких пруга, од чега је 5176 km електрифицирано. Размак међу шинама је 1435 mm (нормални колосек). Железничке пруге, станице и инфраструктура у власништву су предузећа Националне железнице. Путнички саобраћај обавља 25 превозних предузећа, а теретни пет предузећа која плаћају Националним железницама за употребу мреже. Приватно британско-француско друштво изградило је 1987-1994. 50,5 km дугачак тунел Кокел-Фокстон (Евротунел) испод Ламанша. Кроз њега возе и возови за превоз аутомобила и брзи возови Евростар између Лондона, Париза и Брисела.

 
Железнички мост Форт у Шкотској.

Лондон има највећу и најстарију подземну железницу на свету. Почела је с радом 1863, има 394 km пруга и сваки дан превезе 2,7 милиона путника. Осим у Лондону, подземне железнице постоје у Глазгову и агломерацији Тајн и Вир.

У Уједињеном Краљевству постоји 57 аеродрома с редовним ваздушним саобраћајем. Највећи су међународни аеродроми Хитроу код Лондона (70 мил. путника; трећи најпрометнији аеродром на свету 2012), Лондон Гетвик (34,2 мил. путника), Манчестер (19,7 мил)). Највећа ваздухопловна компанија је Бритиш ервејз, која се убраја међу највеће на свету.

Култура

уреди

Књижевност

уреди
 
Вилијам Шекспир

Британска књижевност обухвата два дела повезана са Уједињеним Краљевством, острвом Мен и Каналским острвима. Највећи део британске књижевности је написан на енглеском језику.

Енглески писац и песник Вилијам Шекспир се често помиње као најбољи писац драма на свету.[55][56][57] Његови савременици Кристофер Марлоу и Бен Џонсон су такође цењени. Савременији писци драма Алан Ејборн, Харолд Пинтер, Мајкл Фрејн, Том Стопард и Дејвид Едгар су комбиновали елементе надреализма, реализма и радикализма.

Значајни енглески писци из средњег и раног новог века су Џефри Чосер, Томас Малори, Томас Мор, Џон Бањан и Џон Милтон. У 18. веку Данијел Дефо (писац Робинзона Крусоа) и Самјуел Ричардсон су били пионири модерног романа. Њих су у 19. веку пратиле даље иновације Џејн Остин, готичке списатељке Мери Шели, писца за децу Луиса Керола, сестара Шарлота, Емили и Ана Бронте, друштвеног активисте Чарлса Дикенса, натуралисте Томаса Хардија, реалисткиње Џорџ Елиот, визионарског песника Вилијама Блејка и романтичарског песника Вилијама Вордсворта. Енглески писци из 20. века су писац научно-фантастичних романа Херберт Џорџ Велс; писци дечјих класика Радјард Киплинг, Александар Милн (творац Винија Пуа), Роалд Дал и Енид Блајтон; контроверзни Д. Х. Лоренс; модернисткиња Вирџинија Вулф; сатиричар Ивлин Во; пророчки романописац Џорџ Орвел; популарни романописци Самерсет Мом и Грејам Грин; писац криминалистичких романа Агата Кристи (најпродаванији писац свих времена);[58] Ијан Флеминг (творац Џејмса Бонда); песници Т. С. Елиот, Филип Ларкин и Тед Хјуз; писци фантастике Џ. Р. Р. Толкин, К. С. Луис и Џ. К. Роулинг и писац графичких романа Алан Мур.

 
Чарлс Дикенс

Шкотски доприноси обухватају писца криминалистичких романа Артура Конана Дојла (творца Шерлока Холмса), романтичарског књижевника Волтера Скота, дечјег писца Џејмса Метјуа Барија, писца епских авантура Роберта Луиса Стивенсона и песника Роберта Бернса. Савременији модернисти и националисти Хју Макдијармид и Нил М. Ган су допринели Шкотској ренесанси. Суморније перспективе се могу наћи у причама Ијана Ранкина и психолошким хорор-комедијама Иена Бенкса.

Британска најстарија поема, Y Gododdin, је написана на Yr Hen Ogledd (Старом Северу), вероватно крајем 6. века. Написана је на камбријском или старовелшком и садржи најраније познате референце на краља Артура.[59] Од око 7. века веза између Велса и Старог Севера је изгубљена и фокус културе на велшком језику се преместила на Велс, где је артуровску легенду даље развио Џефри од Монмута.[60] Најславнији велшки средњовековни песник Давид ап Гвилим, је писао песме о природи, религији и нарочито о љубави. Сматра се највећим европским песником свог времена.[61] Све до краја 19. века већина велшке књижевности је била на велшком и већина прозе је било религиозног карактера. Данијелу Овену иду заслуге за Рис Луис, први роман велшком објављен 1885. Најпознатији англо-велшки песници су Дилан Томас и Р. С. Томас. Најважнији велшки писци у романа су били Ричард Левелин и Кејт Робертс.[62]

Писци из других држава, посебно земаља Комонвелта, Републике Ирске и САД, су живели и радили у Уједињеном Краљевству. Значајнији примери кроз векове су били Џонатан Свифт, Оскар Вајлд, Брам Стокер, Џорџ Бернард Шо, Џозеф Конрад, Т. С. Елиот, Езра Паунд и савремени британски писци рођени у иностранству као што су Казу Ишигуро и Салман Ружди.[63][64]

Музика

уреди
 
Битлси су критички и комерцијално најуспешнија група популарне музике, чије плоче су продате у преко милијарду примерака.

У Уједињеном Краљевству су популарни различити стилови музике, од традиционалне музике Енглеске, Велса, Шкотске и Северне Ирске, до хеви метала. Међу најугледнијим композиторима класичне музике из Уједињеног Краљевства и земаља које су јој претходиле налазе се Вилијам Берд, Хенри Персел, Едвард Елгар, Густав Холст, Артур Саливан (најпознатији по раду са либретистом Вилијамом Швенком Гилбертом), Ралф Воам Вилијамс и Бенџамин Бритн, пионир модерне британске опере. Уједињено Краљевство је такође дом светски познатих симфонијских оркестара и хорова као што су Би-Би-Си симфонијски оркестар и Симфонијски хор Лондона. Неки од познатијих диригената су Сајмон Ратл, Џон Барбироли и Малком Сарџент. Међу познатијим филмским композиторима налазе се Џон Бари, Клинт Мансел, Мајк Олдфилд, Џон Пауел, Крејг Армстронг, Дејвид Арнолд, Џон Мерфи, Монти Норман и Хари Грегсон-Вилијамс. Георг Фридрих Хендл је постао натурализовани британски држављанин и написао је британску химну крунисања, док су неки од његових најбољих радова, као што је Месија, написани на енглеском језику. Ендру Лојд Вебер је значајни композитор музичког позоришта. Његова дела доминирају лондонским Вест Ендом од друге половине 20. века, а такође су комерцијално успешна широм света.

Битлси су широм света продали преко милијарду својих плоча, а такође су најуспешнији и најутицајнији бенд у историји популарне музике. Други истакнути британски аутори који су утицали на популарну музику у последњих 50 година укључују Ролингстонсе, Пинк Флојд, Квин, Лед Зепелин, Би Џиз и Елтона Џона, који су сви продали преко 200 милиона копија својих дела широм света. Награде БРИТ су годишње музичке награде и неки од њихових добитника су Ху, Дејвид Боуи, Ерик Клептон, Род Стјуарт и Полис. Још неки британски музичари који су постигли међународни успех су Колдплеј, Рејдиохед, Оејзис, Арктик манкиз, Спајс герлс, Роби Вилијамс, Ејми Вајнхаус и Адел.

Бројни британски градови су познати по својој музици. Дела из Ливерпула су имала 54 хит синглова број један, што је више по глави становника у односу на све остале светске градове. Допринос Глазгова музици је препознат 2008. године, када је именован Унесковим градом музике, што га је учинило трећим градом на свету који је понео ово признање.

До 2016. године, поп је остао најпопуларнији музички жанр у Уједињеном Краљевству са продајом од 33,4%, а прате га хип-хоп и ритам и блуз са уделом у продаји од 24,5%. Рок није далеко, са продајом од 22,6%. Познато је да савремено Уједињено Краљевство производи и неке од најистакнутијих светских репера заједно са Сједињеним Државама, као што су Стормзи, Кано, Јанг Бејн, Рамз и Скепта. Велики пораст броја слушалаца хип-хопа и ритма и блуза у последње три године често се објашњава лакшим приступом жанру због већег коришћења стриминг платформа, као што су Спотифај и Саундклауд, у којима су хип-хоп и ритам и блуз најпопуларнији жанрови, а посебно међу млађим генерацијама. Неки од популарних извођача ових врста музике су АСАП Роки, Лил Узи Верт, Ченс Репер, Лил Скајс, Викнд, Бијонсе, Џанел Моне и СЗА.

Спорт

уреди
Главни чланак: Спорт у Уједињеном Краљевству
 
Стадион Вембли у Лондону, домаћи терен фудбалске репрезентације Енглеске, један је од најскупљих стадиона икада направљених.

Многи спортови, укључујући фудбал, тенис, рагби јунион, рагби лигу, голф, бокс, нетбол, веслање и крикет, су настали или су суштински развијени у Уједињеном Краљевству и државама које су јој претходиле. Правила и кодекси многих савремених спортова измишљена су и кодифицирана крајем 19. века у Викторијанској Британији, а 2012. године, председник МОК-а, Жак Рог, изјавио је: „Ова сјајна, спортско омиљена земља надалеко је препозната као родно место модерног спорта. Управо су овде појмови спортског управљања и фер плеја кодификовани у јасна правила и прописе. Овде је спорт укључен као образовно средство у школски програм.”

На већини међународних такмичења одвојене екипе представљају Енглеску, Шкотску и Велс. Северна Ирска и Република Ирска обично оформе један тим који представља целу Ирску, са изузетком код фудбала и Игара Комонвелта. У спортским такмичењима, енглески, шкотски, велшки и ирски / северноирски тимови често се називају домаћим нацијама. Постоје спортови у којима један тим представља целокупно Уједињено Краљевство, укључујући Олимпијске игре, где државу представља тим Велике Британије. Летње олимпијске игре 1908, 1948. и 2012. године одржане су у Лондону, што га је учинило првим градом који је био домаћин три пута. Британија је до сада учествовала на свим модерним олимпијским играма и трећа је по укупном броју освојених медаља.

Анкета из 2003. утврдила је да је фудбал најпопуларнији спорт у Уједињеном Краљевству. Енглеску је ФИФА препознала као родно место клупског фудбала, а фудбалски савез као најстарији те врсте, док је правила фудбала први пут усвојио 1863. године Ебенезер Коб Морли. Свака од домаћих нација има свој фудбалски савез, национални тим и систем лига. Енглеска највиша дивизија, Премијер лига, је најгледанија фудбалска лига на свету. Прву међународну фудбалску утакмицу су одиграли Енглеска и Шкотска 30. новембра 1872. године. Енглеска, Шкотска, Велс и Северна Ирска обично се такмиче као одвојене земље на међународним такмичењима.

 
Стадион Миленијум у Кардифу, отворен је пред Светско првенство у рагбију 1999.

2003. године, рагби јунион је рангиран као други најпопуларнији спорт у Уједињеном Краљевству. Спорт је настао у Рагби школи у Ворвикширу, а прва рагби међународна утакмица се одиграла 27. марта 1871. између Енглеске и Шкотске. Енглеска, Шкотска, Велс, Ирска, Француска и Италија такмиче се у Купу шест нација, премијерном међународном турнир на северној хемисфери. Органи управљања спортом у Енглеској, Шкотској, Велсу и Ирској одвојено организују и регулишу игру. Сваке четири године Енглеска, Ирска, Шкотска и Велс чине комбиновани тим који је тренутно познат под називом Британски и ирски лавови.

Крикет је измишљен у Енглеској, а његове законе је установио Мерилебоне Крикет Клуб 1788. године. Крикет репрезентација Енглеске, коју контролише Одбор за крикет Енглеске и Велса и репрезентација Ирске, који контролише Крикет Ирска, су једине националне екипе у Уједињеном Краљевству са статусом теста. Тим се састоје углавном од играча из мањих места и укључује енглеске и велшке играче. Крикет се разликује од фудбала и рагбија, где Велс и Енглеска имају одвојене националне тимове, мада је Велс у прошлости имао свој тим. Ирски и шкотски играчи играју за Енглеску, зато што ни Шкотска ни Ирска немају статус теста и тек су недавно почели да играју у Једнодневном интернационалу. Шкотска, Енглеска (и Велс) и Ирска (укључујући Северну Ирску) такмичили су се на Светском купу у крикету, а Енглеска је победила на турниру 2019. године. Постоји професионално првенство лиге у коме се такмиче клубови који представљају 17 енглеских грофовија и 1 велшки округ.

 
Вимблдон, најстарији Гренд слем тениски турнир, одржава се у Вимблдону, у Лондону сваке године у јуну и јулу.

Савремена игра тениса настала је у Бирмингему, у Енглеској, 1860-их, пре него што се проширила светом. Најстарији тениски турнир на свету, Вимблдонски турнир, први пут се одиграо 1877. године, а данас се догађај одржава током две недеље крајем јуна и почетком јула.

Чистокрвно коњарсвто, које је настало под краљем Чарлсом II као „спорт краљева”, популарно је у Уједињеном Краљевству са светски познатим тркама, укључујући Гранд Национал, Епсом Дерби, Ројал Аскот и Челтнамски фестивал. Уједињено Краљевство се показало успешном у међународној спортској арени у веслању.

Уједињено Краљевство је уско повезано са мото-спортом. Многи тимови и возачи Формуле 1 (Ф1) налазе се у Великој Британији, а земља је освојила више титула возача и конструктора него било која друга. Уједињено Краљевство је било домаћин прве Ф1 Гранд Прија 1950. године у Силверстоуну, тренутној локацији Велике награде Британије која се сваке године одржава у јулу. Велика Британија је угостила многе Гранд При мотоциклистичке трке, Светске шампионате у релију и ФИА Светска првенства у издржљивости. Најважнији национални ауто-тркачки догађај је Британско првенство у туристичким аутомобилима. Мотоциклистичке трке имају дугу традицију са тркама као што су Острво Мен ТТ и Северозапад 200.

 
Сент Ендруз, Шкотска, дом голфа. Стандардни формат голфа са 18 рупа је осмишљен у Сент Ендрузу 1764. године.

Голф је шести најпопуларнији спорт, по учешћу у Уједињеном Краљевству. Иако је Краљевски и древни голф клуб Сент Ендруз у Шкотској дом овог спорта, најстарије голф игралиште у свету је заправо Голф терен Маселборо Линкс. 1764. године у Сент Ендрузу је створено стандардно игралиште за голф са 18 рупа када су чланови модификовали терен са 22 на 18 рупа. Најстарији голф турнир на свету и прво велико првенство у голфу, Отворено првенство, одржава се сваког викенда трећег петка у јулу.

Рагби лига је настала у Хадерсфилду у Западном Јоркширу 1895. године и углавном се игра у Северној Енглеској. Самостални тим „Велика Британија Лавови” такмичио се у утакмицама Светског купа у рагби лиги и тестовима, али то се променило 2008. године када су се Енглеска, Шкотска и Ирска почеле да се такмиче као одвојене нације. Велика Британија је још увек задржана као комплетна репрезентација. Супер лига је највиши ниво професионалне рагби лиге у Уједињеном Краљевству и Европи. Састоји се од 11 тимова из Северне Енглеске и по једним тимом из Лондона, Велса и Француске.

„Правила Квинсберија”, код општих правила у боксу, названа су по Џону Дагласу, 9. маркизу Квинсберија 1867. године и чине основу модерног бокса. Снукер је још један од британског популарног спортског извоза, са светским првенствима која се годишње одржавају у Шефилду. У Северној Ирској, ирски фудбал и харлинг су популарни тимски спортови у погледу учешћа и гледања, а ирски емигранти у Уједињеном Краљевству и Сједињеним Државама их такође играју. Шинти је популаран у шкотском горју. Хајленд игре се одржавају у пролеће и лето у Шкотској, славећи шкотску и келтску културу и наслеђе, посебно шкотске планине.

Референце

уреди
  1. ^ Park, Neil (21. 12. 2022). „Estimates of the population for the UK, England, Wales, Scotland and Northern Ireland”. Office for National Statistics. Приступљено 15. 2. 2024. 
  2. ^ а б „World Economic Outlook Database”. International Monetary Fund. 16. 4. 2024. Приступљено 16. 4. 2024. 
  3. ^ Gaelic Language (Scotland) Act 2005
  4. ^ Office for National Statistics (ONS) - ONS
  5. ^ „Уједињено Краљевство — Амбасаде и конзулати”. Република Србија — Министарство спољних послова. Архивирано из оригинала 25. 6. 2023. г. „Адреса: 28 Belgrave Square, Лондон SW1X 8QB, Велика Британија” 
  6. ^ „United Nations Statistics Division – Standard Country and Area Codes Classifications”. Архивирано из оригинала 13. 07. 2011. г. Приступљено 14. 04. 2014. 
  7. ^ „United Kingdom”. The World Factbook. Central Intelligence Agency. Архивирано из оригинала 07. 01. 2019. г. Приступљено 23. 9. 2008. 
  8. ^ „England – Profile”. BBC News. 11. 2. 2010. 
  9. ^ „Ujedinjeno Kraljevstvo”. Shtreber. Приступљено 8. 2. 2018. 
  10. ^ Mackie 1991, стр. 18–19.
  11. ^ Campbell 1999, стр. 8–15.
  12. ^ Haigh 1990, стр. 30.
  13. ^ Ganshof 1996, стр. 165.
  14. ^ Chibnall 1999, стр. 115–122.
  15. ^ „British History in Depth – Wales under the Tudors”. BBC History. 5. 11. 2009. Приступљено 21. 9. 2010. 
  16. ^ Nicholls 1999, стр. 171–172.
  17. ^ Canny 2003, стр. 189–200.
  18. ^ Ross 2002, стр. 56
  19. ^ Hearn 2002, стр. 104
  20. ^ „English Civil Wars”. Encyclopaedia Britannica. Приступљено 28. 4. 2013. 
  21. ^ „Scotland and the Commonwealth: 1651–1660”. Archontology.org. 14. 3. 2010. Приступљено 20. 4. 2010. 
  22. ^ Lodge 2007, стр. 8.
  23. ^ Canny 1998.
  24. ^ Congress, Library of (2002). The Impact of the American Revolution Abroad. The Minerva Group, Inc. стр. 73. ISBN 978-0-89875-978-5. 
  25. ^ Tellier 2009, стр. 463.
  26. ^ Sondhaus 2004, стр. 9.
  27. ^ Porter 1998, стр. 332.
  28. ^ „The Workshop of the World”. BBC History. Приступљено 28. 4. 2013. 
  29. ^ Porter 1998, стр. 8.
  30. ^ Marshall 1996, стр. 156–57.
  31. ^ Tompson 2003, стр. 63.
  32. ^ Hosch 2009, стр. 21.
  33. ^ Turner 1988, стр. 41.
  34. ^ Westwell, I.; Cove, D., ур. (2002). History of World War I, Volume 3. London: Marshall Cavendish. стр. 698,705. ISBN 978-0-7614-7231-5. 
  35. ^ SR&O 1921, No. 533 of 3 May 1921.
  36. ^ „The Anglo-Irish Treaty, 6 December 1921”. CAIN. Архивирано из оригинала 14. 05. 2012. г. Приступљено 15. 5. 2006. 
  37. ^ Rubinstein 2004, стр. 11.
  38. ^ „Britain to make its final payment on World War II loan from U.S.”. The New York Times. 28. 12. 2006. Приступљено 25. 8. 2011. 
  39. ^ Francis 1997, стр. 225–233.
  40. ^ Lee 1996, стр. 173–199.
  41. ^ Larres 2009, стр. 118.
  42. ^ Julios 2008, стр. 84.
  43. ^ Aughey 2005, стр. 7.
  44. ^ Elliott 2007, стр. 2.
  45. ^ Dorey 2007, стр. 164–223.
  46. ^ Griffiths & Wal 2007, стр. 6.
  47. ^ Keating, Michael (1. 1. 1998). „Reforging the Union: Devolution and Constitutional Change in the United Kingdom”. Publius: The Journal of Federalism. 28 (1): 217—234. ISSN 0048-5950. doi:10.1093/oxfordjournals.pubjof.a029948. Приступљено 4. 2. 2009. 
  48. ^ Jackson, Mike (3. 4. 2011). „Military action alone will not save Libya”. Financial Times. London. 
  49. ^ „United Kingdom country profile”. BBC. 24. 1. 2013. Приступљено 9. 4. 2013. 
  50. ^ РТС: Шкотска остаје у Великој Британији
  51. ^ United Kingdom (на језику: енглески), Central Intelligence Agency, 2024-02-07, Приступљено 2024-02-15 
  52. ^ „Population estimates for the UK, England, Wales, Scotland and Northern Ireland - Office for National Statistics”. www.ons.gov.uk. Приступљено 2024-02-15. 
  53. ^ „2011 UK censuses - Office for National Statistics”. www.ons.gov.uk. Приступљено 2024-02-15. 
  54. ^ „Vital statistics in the UK: births, deaths and marriages - Office for National Statistics”. www.ons.gov.uk. Приступљено 2024-02-15. 
  55. ^ „William Shakespeare (English author)”. Britannica Online encyclopedia. Приступљено 26. 2. 2006. 
  56. ^ MSN Encarta Encyclopedia article on Shakespeare. Архивирано из оригинала 9. 2. 2006. г. Приступљено 26. 2. 2006. 
  57. ^ William Shakespeare. Columbia Electronic Encyclopedia. Приступљено 26. 2. 2006. 
  58. ^ „Mystery of Christie's success is solved”. The Daily Telegraph. London. 19. 12. 2005. Приступљено 14. 11. 2010. 
  59. ^ „Early Welsh poetry”. BBC Wales. Приступљено 29. 12. 2010. 
  60. ^ Lang 2003, стр. 42.
  61. ^ „Dafydd ap Gwilym”. Academi website. Academi. 2011. Архивирано из оригинала 27. 5. 2012. г. Приступљено 3. 1. 2011. „Dafydd ap Gwilym is widely regarded as one of the greatest Welsh poets of all time, and amongst the leading European poets of the Middle Ages.” 
  62. ^ „True birthplace of Wales's literary hero”. Архивирано из оригинала 16. 03. 2020. г. Приступљено 28. 4. 2012. . BBC News.
  63. ^ Swift & Fox 1995, стр. 10.
  64. ^ „Bram Stoker.”. The New York Times. 23. 4. 1912. Архивирано из оригинала (PDF) 6. 4. 2014. г. Приступљено 1. 1. 2011. 

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди

55° N 3° W / 55° С; 3° З / 55; -3

Преузето из „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Уједињено_Краљевство&oldid=28843257”