Gargojl

Gargojl je naziv za kišne odvode, kojima se izbacuje kišnica iz krovnog oluka, u obliku grotesknih životinja, ljudskih figura ili himera, fantastičnih zamišljenih zveri, a koji se istovremeno koriste za ukrašavanje katedrala i javnih zgrada.

Gargojl na gotskoj katedrali.

Etimologija

Naziv potiče od francuske složenice gargouille: Prvi deo garg- od poznolatinskog glagola gargarizare, odnosno starogrčkog γαργαρίζω = ispirati grlo. Ovaj koren potvrđuje onomatopejski karakter naziva, jer imitira grgoljenje. Drugi deo reči je varijacija reči gueule (starofrancuski goule, od latinskog gula) —ždrelo.

Značenje likova

Po nekim autorima njihova uloga je i da teraju nevernike od crkve na kojoj se nalaze, ili da svojim užasnim izgledom i stravičnim licima štite crkvu od zlih duhova i demona.

Ovako piše Bernard od Klervoa u XII veku opisujući grotesknu dekoraciju crkava podignutih u to vreme u zapadnoj Evropi.

„ Šta ta fantastična čudovišta rade u klaustru pred očima bratije koja čita? ... Šta znače ovi nečisti majmuni, ovi divlji lavovi i čudovišna stvorenja? Sa kojom svrhom su ovde postavljena ova stvorenja, poluzveri, poluljudi ili ovi pegavi tigrovi? Vidim nekoliko tela sa jednom glavom i nekoliko glava sa jednim telom. Ovde je četvoronožac sa zmijskom glavom, tamo riba sa glavom četvoronošca, tamo opet životinjski polukonj-polujarac. ... Sigurno ako ne pocrvenimo zbog takvih apsurda, trebalo bi barem da požalimo što smo trošili vreme gledajući ih. ”

Germanska i keltska mitologija ih vide kao iskonski zla bića, koja noću tumaraju i pritom otimaju i jedu decu, a danju se okamene, čekajući novu noć. Francuska legenda, vezana za gargojle ruanskog Notr Dama, povezana je sa Jovankom Orleankom. Legenda kaže da ih je plamen lomače, na kojoj je Jovanka spaljena, probudio iz kamenog sna, pa kada su videli da je devica spaljena, osvetili su se gradu; sledećeg jutra Ruan je osvanuo sa stotinama mrtvih ljudi po ulicama.

Istorijat

• 
  Replika helenističkog gargojla
  (Jasmin Hamamet, Tunis)
• 
  Antropomorfni gargojl sa Kelnske katedrale.
• 
  Zoomorfni gargojl sa Kelnske katedrale.
• 
  Gargojli na gotskoj crkvi u Briselu.
• 
  Gargojl na Palati guvernera u Barseloni.
• 
  Orao sa Krajslerovog oblakodera u Njujorku

Gargojli su masovno uneti u arhitekturu tokom rane gotike zbog potrebe odvođenja korozivne kišnice od temelja crkava i katedrala i bilo ih je raletivno malo. Oni su prvo bili drveni i masivni, a tek kasnije od kamena. Kako je uočena njihova dekorativnost, tako se povećavao njihov broj na objektima pa je bilo i onih koji uopšte nisu sprovodili vodu nego su bili samo dekoracija, kada su u nakim delovima Zapadne Evrope dobijali druge nazive: groteske, himere, bos; a na slovenskim jezicima svornik (češki) ili sklepnik (slovenački). „Duomo“ milanska gotska katedrala, ukrašena je sa 135 gargojla, različitih veličina.

Ukrašavanje odvodnih oluka izvajanim glavama životinja nije nešto što je proizvod gotike. Nalazimo ih kod u starogrčkoj i egipatskoj arhitekturi, kao i u Pompejima.

Posle epohe gotike gargojli su ostali elemenat mnogih arhitektonskih objekata. Tako se sreću u Barseloni na Palati guvernera (Palacio del Gobernador) van Ferbuma (Joris Prosper van Verboom) iz 1727, pa i u savremenoj arhitekturi kao na primer art deko orlovi na Krajslerovom oblakoderu u Njujorku.

Gargojli u umetnosti

Američki bakropisac Džon Tejlor Arms (1887-1953) živo se zainteresovao za gargojle koji su ukrašavali velike gotske katedrale. 1920. godine Arms je počeo da se fokusira na gotičku arhitekturu, kojoj je posvetio većinu svojih crteža i bakropisa. Pisao je:

„ Oduvek sam voleo ovaj stil, jer je za mene kombinovao sve lepo u zdanju koje je čovek stvorio - veličanstvene razmere, lepotu proporcija i bogatstvo detalja. Postepeno sam shvatio da provodim sve više vremena u proučavanju njihove zamršenosti i skiciranju, prvo na papiru, a zatim i na bakarnoj ploči. ”

U početku se ograničavao na detalje, ali 1920. godine započeo je seriju „Gargojli“, „čija izrada mu je pričinjavala beskrajno zadovoljstvo“. Većina ploča napravljena je između 1920. i 1924. godine, jedna je završena 1929. godine, a poslednja iz serije 1947. godine. Serija „Gargojli“ motivisana je željom da izrazi Armsov romantični odgovor na gotički period. Uradio je 14 ploča na kojima se ogleda neuobičajena naklonost autora prema subjektu – grotesknim kamenim skulpturama, prikazavši ne samo spoljašnji izgled već i unutrešnji duh.

Spoljašnje veze

• Mediji vezani za članak Gargojl na Vikimedijinoj ostavi