Келнска катедрала
Келнска катедрала, службено Катедрала Светог Петра (нем. Kölner Dom, Domkirche St. Peter) је римокатоличка црква у Келну, која је уједно катедрала Келнске надбискупије. Свеци заштитници ове катедрале су Симон Петар и Богородица. То је чувени споменик немачког католицизма и готске архитектуре и декларисана је местом светског наслеђа[1] 1996. године.[2] Она је најпосећенији оријентир у Немачкој, који у просеку посећује 20.000 људи на дан.[3].
| Келнска катедрала Hohe Domkirche St. Petrus | |
|---|---|
 | |
| Светска баштина Унеска | |
| Званично име | Келнска катедрала |
| Место | Altstadt-Nord, Келн, Немачка |
| Координате | 50° 56′ 29″ С; 6° 57′ 30″ И / 50.9414° С; 6.9583° И |
| Површина | 258 ha (27.800.000 sq ft) |
| Укључује |
|
| Критеријум | културна: i, ii, iv |
| Референца | 292 |
| Упис | 1996. (20. седница) |
| Угроженост | 2004  –2006 |
| Веб-сајт | http://whc.unesco.org/en/list/292 |
Са 157,38 метара висине, Келнска катедрала је после Катедрале у Улму, друга по висини катедрала у Европи, и трећа на свету. По површини је трећа готичка катедрала Европе (после катедрала у Севиљи и Милану). Налази се на око 250 m од Рајне.[4]
Пример је изузетне хармоније постигнуте у средњовековно-готичкој архитектури. Пројектована је у облику латинског крста. Њена градња је почела 1248, а трајала је са прекидима до 1880. Дуга је 144,5 m, широка 86,5, док су јој торњеви високи 157 m.[5]
У катедрали се чувају мошти Света три мудраца, које су у Келн стигле 1164. Оне се налазе у златном саркофагу из 13. века. Ту је и позлаћени крст надбискупа Гера из око 960, и Миланска Мадона, дрвена скулптура из око 1290. Олтарске слике је насликао Стефан Лохнер. Због тих реликвија добија је нова катедрала ранг цркве краљева, при чему се мислило на Христа, као врховног краља. Због тога је у средњем веку, надбискуп града Келна крунисао ту немачког краља из Ахена, а оба прва седишта у хору Келнског Дома била су резервисана са цареве и папе.
Грађевина чија је изградња започета 1248, напредовала је врло споро. Хор је био завршен 1320, а 1322. посвећен. До 1400. завршен је јужни звоник на два спрата.[6][7] ОД XIV до XVI века сазидани су главни и бочни бродови до висине од 15 до 18 m. На томе је остало све до IX века. За богослужење коришћен је само хор.
Келнска катедрала има дванаест звона, од којих су четири из Средњег века. Најстарије звоно је „Звоно три краља“ (Dreikönigenglocke), тешко 3,8 тона, изливено 1418, постављено 1437, и поново изливено 1880. Друга два стара звона су постављена 1448. (10,5 тона и 5,6 тона).
Дуго је изгледало да се не мисли на довршавање радова. «Постепено се губио сваки смисао и разумевање средњовековног начина грађења», каже се у спису из 1880. поводом завршетка Дома. «Да су сама црква, велелепни звоници и остали делови грађевине били потпуно изграђени, не би Европа имала да покаже ништа више што би се могло супротставити светским чудима старог света», писао је један посматрач још 1600. Није се радило само о новцу, већ и о промени схватања: «Када је готика пала као жртва новог духа времена, прихваћени су и у Келну као погоднији рококо и перика».
Одлучујућа иницијатива потекла је од С. Боасереа који је заинтересовао и Гетеа. У годинама од 1843. до 1880. придодати су гигантској грађевини нови делови «у старом духу». Ти нови делови су нераздвојно везани са старим, само пластика није достигла зрелост и изражајну снагу оне из средњег века. Ускоро је Катедрала постала симбол немачког угледа. Али њено дубље значење лежи ипак на другом подручју. Дематеријализација камена и светла (кроз обојеност стакла на прозорима) даје грађевини својство једне небеске катердрале која и поред своје монументалности делује као да нема тежину.
О уметничком благу Дома написане су многе књиге. Треба поменути да је Распеће, које је настало око 970. године, најстарија сачувана пластична представа разапетог Христа. Међународну славу достигао је ковчег Три краља, највеће дело златарске вештине на свету, које је започео Николаус фон Фердун 1181, а завршили су га мајстори из Келна око 1220. Најзначајнијим вајарским делима Немачке раног XIV века, сматрају се Апостоли на преградама хора. Не мање вредни су и средњовековни прозори и блистава дела ризнице. Највеће дело келнске сликарске школе XV века је Триптих Дома од Стефана Лохнера.
Келн је сравњен у савезничком бомбардовању у Другом светском рату, али се катедрала одржала, иако оштећена. Срушени су сводови главног брода и северни делови бочних бродова. Једанаест година седамдесет људи је радило на отклањању штете. Оштећења су поправљена после рата, али она и данас захтева сталне поправке и одржавање. Године 2007. у њој је постављено 113 m² витража. Од 1996. Келнска катедрала је на УНЕСКО листи Светске баштине. То је најпосећенија туристичка атракција Немачке коју је 2004. посетило 6 милиона туриста.[8]
Одлике
уредиКелнска катедрала је значајно ходочасничко одредиште, али и пригодна туристичка атракција која привлачи велики број посетилаца годишње. Отворена је сваког дана од 6 сати изјутра до 7:30 увече, а улаз је слободан, осим за успон торњем и за ризницу. Посетиоци се могу попети спиралним степеништем са 509 степенице до видиковца на платформи која се налази на висини од 98 m.[9]
| Спољашња дужина | 144,58 m |
| Спољашња висина | 86,25 m |
| Ширина западне фасаде | 61,54 m |
| Ширина трансепта фасаде | 39,95 m |
| Ширина главног брода (с оба бочна брода) | 45,19 m |
| Висина јужног торња | 157,31 m |
| Висина северног торња | 157,38 m |
| Висина трансепта фасаде | 69,95 m |
| Висина руба крова | 61,10 m |
| Висина унутрашњег свода | 43,35 m |
| Површина грађевине | 7.914 m² |
| Површина под стаклима | 10.000 m² |
| Površina krova | 12.000 m² |
| Укупна запремина без контрафора | 407.000 m³ |
Архитектура Келнске катедрале је заснована на оној у Амјену, посебно по тлоцрту, стилу и ширини средишњег брода у односу на њену висину. Тлоцрт је уписаног латинског крста, што је уобичајено за готске катедрале. Има два бочна брода са обе стране главног брода, чиме је подупрт један од највиших готских крсних сводова, скоро висине катедрале у Бовеу, која је већином порушена. Споља је терет спољашње опне подупрт контрафорима у француском стилу, а источни крај има јединствен деамбулаторијум чији се проход растаче у апсиду са седам радијалних капела.
Изван, а посебно из велике удаљености, катедралом доминирају њени високи торњеви који имају особен немачки стил попут торњева на катедралама у Улму, Бечу и Регенсбургу.[10]
Референце
уреди- ^ „UNESCO World Heritage Sites, Cologne Cathedral”. Whc.unesco.org. Приступљено 15. 8. 2010.
- ^ „Cologne Cathedral”. www.cologne-tourism.com. Архивирано из оригинала 08. 08. 2017. г. Приступљено 11. 2. 2016.
- ^ A Little Closer to Heaven Архивирано 2010-09-14 на сајту Wayback Machine, the official movie, Cologne Cathedral website. Приступљено 7 November 2010.
- ^ „Kölner Dom”. www.koelner-dom.de (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 17. 4. 2019. г. Приступљено 2019-05-13.
- ^ Fletcher, Banister (1905). A History of Architecture on the Comparative Method. Scribner's Sons. стр. 394—395.
- ^ Leonard Ennen, Der Dom in Köln von seinem Beginne bis zu seiner Vollendung: Festschrift gewidmet den Freunden und Gönnern aus Anlass der Vollendung vom Verstande des Central-Dombauvereins, 1880, p. 79
- ^ „Cologne Cathedral – UNESCO World Heritage Centre”. whc.unesco.org (на језику: енглески). UNESCO World Heritage Centre. Архивирано из оригинала 28. 7. 2005. г. Приступљено 11. 2. 2016.
- ^ „Cologne Cathedral: Hohe Domkirche Sankt Petrus”. www.cologne-tourism.com (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 26. 9. 2020. г. Приступљено 2020-11-17.
- ^ „Cologne Cathedral official website”. koelner-dom.de. Архивирано из оригинала 13. 6. 2016. г. Приступљено 15. 8. 2010.
- ^ Wim Swaan, Banister Fletcher
Литература
уреди- Роланд Гек; Сва чуда света; 21,22 страна, Младинска књига, Љубљана 1973.
- Swaan, Wim; Brooke, Christopher (1969). The Gothic Cathedral. Omega Books. ISBN 978-0-907853-48-0.
- Fletcher, Banister, A History of Architecture on the Comparative Method.
- Hubbard, Howard, Masterpieces of Western Sculpture, Thames and Hudson. ISBN 978-0-500-23278-1.
- Wolff, Arnold, Cologne Cathedral. Its History – Its Works of Arts, Verlag (editor) Kölner Dom, Cologne:. (2nd изд.). 2003. ISBN 978-3-7743-0342-3.
- „Monsignore Guido Assmann wird neuer Dompropst” (на језику: немачки). Erzbistum Köln. 29. 5. 2020. Архивирано из оригинала 3. 6. 2022. г. Приступљено 31. 1. 2023.
- „Prof. Dr. Winfried Bönig” (на језику: немачки). Kölner Dommusik. Архивирано из оригинала 7. 3. 2023. г. Приступљено 28. 1. 2023.
- 70. Dombaubericht by Richard Voigtel in the de: amtliche Mittheilungen des Central-Dombau-Vereins, Nr. 325, 14 April 1882, p. 19
- Schumacher, Thomas (1993). Grossbaustelle Kölner Dom : Technik des 19. Jahrhunderts bei der Vollendung einer gotischen Kathedrale (на језику: немачки). Köln: Verlag Kölner Dom. стр. 359ff. ISBN 3-922442-20-X. OCLC 31378041.
- Wolff, Arnold; Lauer, Rolf; Zentral-Dombauverein (1991). Kölner Domblatt : Jahrbuch des Zentral-Dombau-Vereins (на језику: немачки). [Cologne]: Verlag Kölner Dom. стр. 331—332. ISBN 3-922442-14-5. OCLC 223895092.
- Judith Breuer, Hiltrud Kier: Die Domumgebung; in Hugo Borger (ed.): Der Kölner Dombau im Jahrhundert seiner Vollendung. Katalog zur Ausstellung der Historischen Museen in der Josef-Haubrich-Kunsthalle Köln. Vol. 1, Cologne 1980,
- Werner Schäfke: Das neue Köln 1945–1995, exhibition catalogue, 1995, ISBN 3-927396-62-1, p. 219
- Rolf Kampen, Arnold Wolff, Wilhelm Zehe: Kreuzblume aus Beton für Kölner Domplatte, in Zeitschrift Beton 4/92, Kreuzblume aus Beton für Kölner Domplatte
- „Ein neuer Strukturplan für das Planquadrat; Ein Projekt von Markus Ambach und Kay von Keitz im Rahmen des StadtLabor Köln im Auftrag der Stadt Köln” (PDF). Der urbane Kongress (на језику: немачки). 2012. стр. 64. Приступљено 21. 9. 2021.
- Martin Boldt (10. 8. 2015). „Replik soll umziehen. Die Kreuzblume am Kölner Dom scheidet die Geister”. Kölner Stadt-Anzeiger ksta.de (на језику: немачки). Приступљено 21. 9. 2021.
- Martin Boldt (15. 12. 2015). „Höffner-Platz Kreuzblume vor dem Kölner Dom soll verschwinden”. Kölner Stadt-Anzeiger ksta.de (на језику: немачки). Приступљено 21. 9. 2021.
- „Kreuzblumenmodell zieht nach Deutz”. domradio.de (на језику: немачки). 6. 10. 2015. Приступљено 21. 9. 2021.
- „StadtLabor für Kunst im öffentlichen Raum / Der urbane Kongress (Phase 2); 013-05-21” (на језику: немачки). Приступљено 21. 9. 2021.
- Jan S. Weber (25. 11. 2015). „Kreuzblume muss vor dem Dom bleiben!”. openpetition.de (на језику: немачки). Приступљено 21. 9. 2021.
- Tim Attenberger, Andreas Damm (4. 12. 2015). „Debatte um Kreuzblume in Köln. Wohin mit der künstlichen Domspitze?”. Kölner Stadt-Anzeiger ksta.de (на језику: немачки). Приступљено 21. 9. 2021.
- Susanne Happe (22. 12. 2015). „Standortfrage gelöst. Die Kreuzblume vor dem Kölner Dom darf bleiben”. Kölnische Rundschau rundschau-online.de (на језику: немачки). Архивирано из оригинала 10. 01. 2017. г. Приступљено 21. 9. 2021.
