Википедија

Европска интеграција

Европска интеграција је процес индустријске, политичке, правне, економске, друштвене и културне интеграције држава у Европи, потпуног или делимичног опсега. Европска интеграција се превасходно остварује путем Европске уније и њених регулација.

Историја

уреди
 
Европска кованица из 1928 за хипотетичне „Федеративне државе Европе” (États fédérés d'Europe)

У антици је Римско царство довело до интеграције више европских територија.

Након катастрофе Првог светског рата, мислиоци и визионари из низа политичких традиција поново су почели да разматрају идеју о политички уједињеној Европи. Почетком 1920-их основан је (или поново основан) низ међународних организација како би се помогло политичким странкама истомишљеника да координирају своје активности. Оне су се кретали у распону од Коминтерне (1919), до Радничке и социјалистичке интернационале (1921), до Радикалне и демократске Антанте напредних левичарских партија (1924), до Зелене интернационалне странке пољопривредника (1923), до централно-десничарског Међународног секретаријата Демократских странака надахнутих хришћанством (1925). Иако су циљеви ових организација били глобални, преовладавајућа заступљеност политичких странака из Европе условила је да су омогућиле интеракције између присталица одређене идеологије преко европских граница. Унутар сваке политичке традиције појавиле су се струје које су заговарале не само сарадњу различитих националних странака, већ и потрагу за политичким институцијама на европском нивоу.

Један од првих који је артикулисао ово гледиште био је Ричард фон Куденхове-Калерги, који је у свом Паневропском манифесту (1923) изложио конзервативну визију европског јединства.[1] Први панеуропски конгрес је одржан у Бечу 1926. године, а удружење је до краха на Вол Стриту имало 8000 чланова. Активности су биле специфично усредсређене на хришћанску, и имплицитно католичку, Европу. Британски државни службеник и будући конзервативни министар Артур Солтер објавио је књигу 1933. године, у којој се залаже за Сједињене Државе Европе.

Насупрот томе, совјетски комесар (министар) Лав Троцки истицао је слоган „За Совјетске Сједињене Државе Европе” 1923. године, залажући се за Европу уједињену по комунистичким принципима.

Међу либерално-демократским странкама, француска централно-левичарска странка предузела је неколико иницијатива за груписање странака истомишљеника из европских држава. Године 1927., француски политичар Емил Борел, лидер централно-левичарска Радикалне странке и оснивач Радикалне интернационале, основао је Француски комитет за европску сарадњу и још двадесет држава основало је еквивалентне комитете. Међутим, то је остао елитни подухват: највећи одбор, француски, имао је мање од шест стотина чланова, од којих су две трећине били парламентарци.[2] Два централно-левичарска француска премијера са отишла даље. Године 1929, Аристид Брианд одржао је говор у присуству скупштине Лиге народа у коме је предложио идеју о федерацији европских народа заснованој на солидарности и тежњи за економским просперитетом, и политичком и друштвеном сарадњом. Године 1930, на захтев Лиге, Брианд је представио Меморандум о организацији система Европске савезне уније.[3] Наредне године будући француски премијер Едуар Ерио објавио је своју књигу Сједињене Државе Европе. Заправо је већ постојао образац за такав систем, у виду Белгијске и луксембуршке царинске и монетарне уније из 1921. године.

Подршка за француске централно-левичарске предлоге пристигла од низа престижних личности. Многи еминентни економисти, свесни да економска утрка до дна између држава ствара све већу нестабилност, подржавали су гледиште: међу њима је био и Џон Мејнард Кејнс. Француски политолог и економиста Бертран Жувенел напомиње широко распрострањено становиште након 1924. године, којим се позивало на „хармонизацију националних интереса дуж линија Европске уније зарад заједничког просперитета”.[4] Шпански филозоф и политичар, Ортега и Гасет, изразио је став који су дилили многи у Републиканској Шпанији: „Европско јединство није фантазија, већ сама стварност; а фантазија је управо супротно: веровање да су Француска, Немачка, Италија или Шпанија суштинске и независне стварности.”[5] Елефтериос Венизелос, грчки премијер, у говору из 1929. године представио је подршку своје владе рекавши да ће „Сједињене Државе Европе представљати, чак и без Русије, снагу која је довољно јака да напредује, до задовољавајуће тачке благостања”.[6]

Између два светска рата, пољски државник Јозеф Пилсудски замислио је идеју о Европској федерацији коју је назвао Међуморје („између мора”), на енглеском језику познату као Intermarum, што је била пољски-оријентисана верзија немачког термина Mitteleuropa.

Велика депресија, успон фашизма и комунизма, а потом и Други светски рат, спречили су међуратне покрете да добију даљу подршку: између 1933. и 1936. већина преосталих европских демократија потиснута је диктатурама, па су чак и Ортегова Шпанија и Венизелосова Грчка отонуле у грађански рат. Али иако су присталице европског јединства, било да су социјалдемократе, либерали или хришћански-демократи, биле ван власти током 1930-их, те нису биле у стању да своје идеје примене у пракси, многи од њих су се нашли на власти током 1940-их и 1950-их, и у бољој позицији да примене своје раније формулисне приступе против економске и политичке кризе.

На крају Другог светског рата, континентална политичка клима погодовала је јединству у демократским европским земљама, које многи доживљавају као бекство од екстремних облика национализма који су опустошили континент.[7] У говору одржаном 19. септембра 1946. на Циришком универзитету у Швајцарској, Винстон Черчил је постулирао Сједињене Државе Европе.[8] Исти говор, међутим, садржи примедбе, ређе цитиране, из којих се јасно види да Черчил у почетку није Британију сматрао делом те Сједињене Државе Европе: Ми Британци имамо свој Комонвелт нација ... I зашто не би постојала Европска група која би могла давати осећај повећаног патриотизма и заједничког грађанства растројеним народима овог немирног и моћног континента и зашто не би заузела своје достојно место са другим великим групама у обликовању судбина људи? ... Француска и Немачка морају водити заједно. Велика Британија, Британски комонвелт нација, моћна Америка и ја верујем Совјетска Русија - јер би тада заиста све било добро - морају бити пријатељи и спонзори нове Европе и морају се залагати за њено право на живот и сјај.


Теорије интеграције

уреди

Питање како избећи ратове између националних држава било је од суштинске важности за прве теорије. Федералистичка и функционализам|функционалистичка становишта су се залагала за обуздавање националних држава, док је трансакционално гледиште тежило теоретисању о условима за стабилизацију система нација-држава.

Једна од најутицајнијих теорија европске интеграције је неофункционализам, који је развио Ернст Б. Хас (1958) и даље истражио Лион Линдберг (1963). Та теорија ставља фокус на преливне видове интеграције, што води ка увећаној интеграцији.[10] Супротно томе, друга велика утицајна теорија интеграционих студија, либерална међудржавана сарадња, ставља фокус на државне преференције које се остварују преговарањем. Ову теорију је развио Ендру Моравчик током 1990-их, путем надограђивања на рад о међудржавној сарањи Стенлија Хофмана и других. Она и даље остаје врло утицајна.[10] Важна расправа између неофункционализма и либералног међудржавно рада и даље остаје централна у разумевању развоја и разних неуспеха европске интеграције.

Како се емпиријски свет мења, тако се мењају и теорије, а самим тим и разумевање европске интеграције. Данас постоји релативно нов фокус на комплексном креирању политика у ЕУ и управљању на више нивоа (МЛГ) којим се покушава да се произведе теорија о раду и развоју ЕУ.

Према једној студији из 2016. године, Европска интеграција се продубљује процесом „неуспелог напретка”, при чему[11]

Међувладино преговарање доводи до непотпуности јер присиљава државе са различитим преференцијама да прихвате решења са најнижим заједничким делиоцем. Непотпуност тада ослобађа силе које воде у кризу. Државе чланице одговарају тако што поново усаглашавају прилагођена решења најнижег заједничког делиоца, којима се покушава да се адресира криза и која воде ка дубљој интеграцији. До данас је овај секвенцијални циклус делимичне реформе, праћене неуспехом политике, чему следи даља реформа, успео да одржи европски пројекат и заједничку валуту.

Европска унија

уреди
 
Учешће у Јединственом европском тржишту земаља ЕУ:
  Земље чланице Европске уније и Уједињено Краљевство формирају Европско јединствено тржиште
  Земље изван ЕУ које учествују у јединственом тржишту ЕУ као изузеци: Исланд, Лихтенштајн, Норвешка и Швајцарска (погледајте такође: ЕФТА)
  Земље изван ЕУ са Споразумом о стабилизацији и придруживању ЕУ којима је дозвољено учешће у изабраним секторима јединственог тржишта: кандидати за приступање ЕУ Албанија, Северна Македонија, Црна Гора и Србија; потенцијални кандидати за приступање ЕУ: Босна и Херцеговина
  Земље изван ЕУ које имају билатералне аранжмане Царинске уније са ЕУ: Андора, Сан Марино и кандидат за приступ ЕУ Турска
  Земље изван ЕУ са уговром о Дубокој и свеобухватној зони слободне трговине са ЕУ, што им омогућава учешће у изабраним секторима јединственог тржишта: Грузија, Молдавија и Украјина
Такође погледајте: Проширење Европске уније и Будуће проширење Европске уније

Европска унија (ЕУ) је удружење 27 суверених држава чланица које су споразумом пренеле одређени део својих надлежности на заједничке институцијама, како би координирале своје политике у великом броју подручја, а да притом не чине нову државу поврх држава чланица. Званично успостављена Мастришким уговором из 1993. године на основу постојеће Европске економске заједнице.

Постоји 12 оснивачких држава, а то су Белгија, Данска, Француска, Немачка, Грчка, Ирска, Италија, Луксембург, Холандија, Португалија, Шпанија и Велика Британија. Године 1995. у ЕУ су ушле Аустрија, Финска и Шведска. Кипар, Чешка, Естонија, Мађарска, Летонија, Литванија, Малта, Пољска, Словачка и Словенија придружиле су се 2004. Бугарска и Румунија су се придружиле 2007. Хрватска је приступила 2013. Велика Британија се повукла 2020. године након 47 година чланства. Званичне државе кандидати су Албанија, Северна Македонија,[12] Црна Гора, Србија и Турска. Пријава Марока је одбијена. Исланд и Швајцарска су повукли своје пријаве. Норвешка је одбила чланство на два референдума.

Будућност Европске интеграције

уреди

Не постоји фиксни крај процеса интеграције. Дискусија о могућем коначном политичком облику или конфигурацији Европске уније понекад се назива дебатом о финалитé политиqуе (француски за „политичку сврху“).[13] Интеграција и проширење Европске уније су главна питања у политици Европе, на европском, националном и локалном нивоу. Интеграција може бити у сукобу са националним суверенитетом и културним идентитетом, а противе јој се евроскептици. На истоку Европске уније, земље Белорусија, Казахстан и Русија покренуле су стварање Евроазијске економске уније 2015. године, којој су се потом придружиле Јерменија и Киргистан. Друге државе у региону, као што су Молдавија и Таџикистан, такође би се могле придружити. У међувремену, постсовјетске спорне државе Абхазија, Арцах, Јужна Осетија и Придњестровље створиле су Заједницу за демократију и права нација како би се међусобно боље интегрисале. Неке источноевропске земље, попут Јерменије, одлучиле су се да сарађују и са ЕУ и са Евроазијском унијом. Дана 24. фебруара 2017. Тигран Саргсјан, председавајући Евроазијске економске комисије, изјавио је да је став Јерменије да сарађује и ради са Европском унијом и са Евроазијском економском унијом. Саргсјан је додао да ће, иако је Јерменија део Евроазијске уније, ускоро бити финализован нови Споразум о придруживању Европској унији између Јерменије и ЕУ.[14]

Неколико земаља у Источној Европи ангажовало је ЕУ са циљем да ојача економске и политичке везе. Парламентарна скупштина Еуронеста, основана 2003. године, је међупарламентарни форум у којем учествују посланици Европског парламента и националних парламената Украјине, Молдавије, Белорусије, Јерменије, Азербејџана и Грузије и успостављају ближе политичке и економске везе са Европском унијом.[15] Све ове државе учествују у програму Источног партнерства ЕУ. Организација црноморске економске сарадње и Заједница демократског избора су друге организације основане да промовишу европске интеграције, стабилност и демократију. Европски парламент је 12. јануара 2002. констатовао да би Јерменија и Грузија могле ући у ЕУ у будућности.[16] Европски парламент је 12. марта 2024. године усвојио резолуцију којом се потврђује да Јерменија испуњава услове из члана 49 Уговора из Мастрихта и може да се пријави за чланство у ЕУ.[17] Тренутно је Грузија једина земља на Кавказу која активно тражи чланство у ЕУ.

Уговор о европској безбедности

уреди

Руски председник Дмитриј Медведев је 2008. године најавио нови концепт руске спољне политике и позвао на стварање заједничког простора у евроатлантском и евроазијском простору „од Ванкувера до Владивостока“.[18] Он је 5. јуна 2009. у Берлину предложио нови свеевропски пакт за безбедност који би укључивао све европске, ЦИС земље и Сједињене Државе.[19][20] Дана 29. новембра 2009. појавила се нацртна верзија Уговора о европској безбедности.[21][22][23] Француски председник Саркози је позитивно говорио о идејама Медведева и позвао на ближе безбедносне и економске односе Европе и Русије.[24][25][26][27]

Заједнички простор од Лисабона до Владивостока

уреди
 
Подручје од Лисабона до Владивостока са свим земљама Европе и ЦИС.

Руски премијер Владимир Путин је у немачким новинама 2010. године позвао на заједнички економски простор, зону слободне трговине или напреднију економску интеграцију, која се протеже од Лисабона до Владивостока.[28][29][30][31][32] Такође је рекао да је сасвим могуће да би се Русија једног дана могла придружити еврозони.[33] Француски председник Никола Саркози је 2010. рекао да верује да ће за 10 или 15 година постојати заједнички економски простор између ЕУ и Русије са безвизним режимом и општим концептом безбедности.[34][35]

Референце

уреди
  1. ^ Бен Росамонд, Тхеориес оф Еуропеан Интегратион, Палграве Мацмиллан, 2000, пп. 21–22.
  2. ^ Гуиеу, Јеан-Мицхел (2003). „.Ле Цомитé фéдéрал де цоопéратион еуропéенне”. Органисатионс интернатионалес ет арцхитецтурес еуропéеннес (1929-1939): 73—91. 
  3. ^ D. Wеигалл анд П. Стирк, едиторс, Тхе Оригинс анд Девелопмент оф тхе Еуропеан Цоммунитy, Леицестер: Леицестер Университy Пресс, 1992, пп. 11–15.
  4. ^ Јоувенел, Бертранд (1980). Ун Воyагеур данс ле Сиèцле. Парис. стр. 79. 
  5. ^ Ортега y Гассет, Јосé (1998) [1929]. Тхе Револт оф тхе Массес. Мадрид: Едиториал Цасталиа. 
  6. ^ Емм Пападакис, Николаос (2006). Елефтхериос К. Венизелос - А Биограпхy. Натионал Ресеарцх Фоундатион "Елефтхериос К. Венизелос". стр. 48—50. 
  7. ^ „Тхе политицал цонсеqуенцес”. Цвце.еу. Приступљено 16. 1. 2015. 
  8. ^ „Еин бритисцхер Патриот фüр Еуропа: Wинстон Цхурцхиллс Еуропа-Реде, Университäт Зüрицх, 19. Септембер 1946” [А Бритисх Патриот фор Еуропе: Wинстон Цхурцхилл'с Спеецх он Еуропе Университy оф Зурицх, 19 Септембер 1946]. Зеит Онлине. Приступљено 13. 1. 2010. 
  9. ^ Цхурцхилл, Wинстон (1946). Спеецх то тхе Ацадемиц Yоутх (Говор). Зüрицх, Сwитзерланд. Архивирано из оригинала 15. 05. 2016. г. Приступљено 06. 10. 2019. 
  10. ^ а б Полицy-макинг ин тхе Еуропеан Унион. Wаллаце, Хелен (Хелен С.), Wаллаце, Wиллиам, 1941-, Поллацк, Марк А., 1966- (5тх изд.). Оxфорд: Оxфорд Университy Пресс. 2005. стр. 16–19. ИСБН 0199276129. ОЦЛЦ 58828845. 
  11. ^ Јонес, Ерик; Келемен, Р. Даниел; Меуниер, Сопхие (2016). „Фаилинг Форwард? Тхе Еуро Црисис анд тхе Инцомплете Натуре оф Еуропеан Интегратион”. Цомпаративе Политицал Студиес. 49 (7): 1010—1034. дои:10.1177/0010414015617966. 
  12. ^ Унтил Фебруарy 2019, оффициаллy реферред то бy тхе ЕУ анд мост отхер Еуропеан органисатионс бy тхе провисионал аппеллатион "тхе формер Yугослав Републиц оф Мацедониа", дуе то а наминг диспуте.
  13. ^ „Тхе дебате он тхе финалитé политиqуе оф тхе еуропеан унион ин тхе апплицант цоунтриес фром централ анд еастерн еуропе-меасурес аццомпанyинг отхер еу ацтивитиес то препаре тхе игц 2004”. Еуропеан Цоммиссион : ЦОРДИС. Архивирано из оригинала 1. 7. 2013. г. Приступљено 16. 12. 2017. 
  14. ^ „Армениа пресидент анд Еуропеан Цоммиссион оффициал дисцусс ЕУ-Армениа талкс”. АРМЕНПРЕСС. 24. 2. 2017. Архивирано из оригинала 3. 4. 2023. г. Приступљено 6. 3. 2017. 
  15. ^ Хусеyнбала, А.; Бабаyева, Ј. (19. 5. 2009). „Инитиал Агреемент Реацхед То Естаблисх Парлиаментарy Ассемблy Оф Еуропеан Парлиамент'с Еастерн Неигхборс”. Туркисх Wееклy. Тренд Неwс. Архивирано из оригинала 15. 6. 2011. г. 
  16. ^ Захорка, Ханс-Јуерген. „Хоw Цоулд Америца Аппроацх тхе Еуропеан Унион?” (ПДФ). Либертас-институт.цом. Архивирано (ПДФ) из оригинала 27. 11. 2004. г. Приступљено 16. 12. 2017. 
  17. ^ „ЈОИНТ МОТИОН ФОР А РЕСОЛУТИОН он цлосер тиес бетwеен тхе ЕУ анд Армениа анд тхе неед фор а пеаце агреемент бетwеен Азербаијан анд Армениа | РЦ-Б9-0163/2024 | Еуропеан Парлиамент”. www.еуропарл.еуропа.еу. 
  18. ^ Воловој, Вадим (9. 9. 2008). „Неw цонцепт оф тхе Руссиан фореигн полицy: фром Ванцоувер то Владивосток?”. Геополитика. Архивирано из оригинала 2. 12. 2020. г. Приступљено 20. 4. 2011. 
  19. ^ Соцор, Владимир (9. 6. 2008). „Медведев Пропосес Алл-Еуропеан Сецуритy Пацт Дуринг Берлин Висит”. Еурасиа Даилy Монитор. Тхе Јаместоwн Фоундатион. 5 (109). Архивирано из оригинала 28. 2. 2011. г. Приступљено 29. 10. 2018. 
  20. ^ „Медведев анд тхе неw Еуропеан сецуритy арцхитецтуре”. Опендемоцрацy.нет. Архивирано из оригинала 21. 5. 2020. г. Приступљено 16. 12. 2017. 
  21. ^ „Тхе драфт оф тхе Еуропеан Сецуритy Треатy”. Енг.неwс.кремлин.ру. 29. 11. 2009. Архивирано из оригинала 3. 8. 2020. г. Приступљено 20. 4. 2011. 
  22. ^ „Главная”. Мид.ру. Архивирано из оригинала 20. 5. 2020. г. Приступљено 16. 12. 2017. 
  23. ^ „Руссиа пропосес неw Еуро-Атлантиц сецуритy треатy”. 30. 11. 2009. Архивирано из оригинала 3. 12. 2009. г. Приступљено 29. 10. 2018. 
  24. ^ „Саркозy wантс неw ЕУ-УС-Руссиа сецуритy аццорд”. Еуобсервер.цом. 14. 11. 2008. Архивирано из оригинала 14. 8. 2020. г. Приступљено 16. 12. 2017. 
  25. ^ Иан Траyнор; Луке Хардинг (15. 11. 2008). „Саркозy бацкс Руссиан цаллс фор пан-Еуропеан сецуритy пацт”. Тхе Гуардиан. Архивирано из оригинала 9. 11. 2020. г. Приступљено 16. 12. 2017. 
  26. ^ „Саркозy то пусх фор Руссиа-ЕУ сецуритy деал”. Енглисх.рувр.ру. Архивирано из оригинала 18. 3. 2012. г. Приступљено 16. 12. 2017. 
  27. ^ Ерлангер, Стевен; Беннхолд, Катрин (1. 10. 2010). „Саркозy то Пропосе Неw Бонд Wитх Руссиа”. Тхе Неw Yорк Тимес. Архивирано из оригинала 22. 5. 2020. г. Приступљено 16. 12. 2017. 
  28. ^ Донахуе, Патрицк (25. 11. 2010). „Путин Промотес Траде Зоне Фром 'Лисбон то Владивосток'”. Блоомберг.цом. Блоомберг. Архивирано из оригинала 9. 11. 2020. г. Приступљено 20. 4. 2011. 
  29. ^ суеддеутсцхе.де ГмбХ, Муницх, Германy (25. 11. 2010). „Вон Лиссабон бис Wладиwосток”. Суеддеутсцхе.де. Архивирано из оригинала 12. 11. 2020. г. Приступљено 20. 4. 2011. 
  30. ^ „Фром Лисбон то Владивосток” (на језику: немачки). Транслате.гоогле.де. Архивирано из оригинала 21. 5. 2020. г. Приступљено 20. 4. 2011. 
  31. ^ „Путин Енвисионс а Руссиа-ЕУ Фрее Траде Зоне”. Дер Спиегел. 25. 11. 2010. Архивирано из оригинала 29. 1. 2012. г. Приступљено 20. 4. 2011. 
  32. ^ „Руссиа анд Еуропе: Фром ан Аналyсис оф Црисис Лессонс то а Неw Партнерсхип Агенда”. Говернмент.ру. 25. 11. 2010. Архивирано из оригинала 11. 5. 2011. г. Приступљено 20. 4. 2011. 
  33. ^ Армитстеад, Лоуисе (26. 11. 2010). „Путин: Руссиа wилл јоин тхе еуро оне даy” . Тхе Даилy Телеграпх. УК. Архивирано из оригинала 12. 1. 2022. г. Приступљено 20. 4. 2011. 
  34. ^ „Ницолас Саркозy белиевес тхе виса-фрее региме (ЕУ-Руссиа) ис поссибле ин 10–15 yеарс”. Висахоусе.цом. 26. 10. 2010. Архивирано из оригинала 26. 3. 2016. г. Приступљено 20. 4. 2011. 
  35. ^ Клуге, Јанис; Рицхтер, Мицхаел (20. 3. 2020). „Тхе Лисбон-Владивосток иллусион”. Риддле. Архивирано из оригинала 29. 11. 2022. г. Приступљено 29. 11. 2022. 

Литература

уреди
Преузето из „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Evropska_integracija&oldid=28907028”