Википедија

Отакар II од Чешке

Отакар (Отокар) II Пшемисл (чеш. Přemysl Otakar/Ottokar; 1230 – 1278) био је краљ Чешке (Бохемије) из династије Пшемисловића од 1253. до 1278. године. Познат је по надимку „Краљ гвожђа и злата“, због своје војне снаге и новца (мада би ближе стварности било 'сребрни').

Отакар II Пшемисл
Отакар II Пшемисл
Лични подаци
Датум рођењаоко 1233.
Место рођењаМјестец Кралове,
Датум смрти26. август 1278.(1278-08-26) (47/48 год.)
Место смртиСухе Крут, Чешка
Породица
СупружникМаргарита од Аустрије, Кунигунда Ростиславна
ПотомствоКунигунда од Чешке, Вацлав II Пшемисл, Nicholas I of Bohemia, Агнес од Чешке, Elisabeth, daughter of Ottokar II
РодитељиВацлав I Пшемисл
Кунигунда Хоенштауфен
ДинастијаКонстантинова династија
Период1253 — 1278.
ПретходникВацлав I Пшемисл
НаследникВацлав II Пшемисл

Био је син краља Вацлава I и Кунигунде (Канхута на чешком) из куће Хоенштауфен. Изабран је за војводу Аустрије 1251, а следеће године оженио се Маргаритом (она је била 30 година старија од њега), сестром Фридриха II Аустријског. Касније (1261), одрекао се овог брака и оженио Кунигундом, унуком свог ривала, мађарског краља Беле IV, и кћерком великог војводе Кијева Ростислава Михаиловича. Најмлађе од њихове деце био је једини његов законити син Вацлав.

Područje Otakara II Přemysla

Отакар II Пшемисл био је најмоћнији чешки владар из ове династије. Спроводио је масовну колонизацију Немаца да би развио експлоатацију рудника сребра. Учествовао је у крсташком походу са Тевтонским витезовима на паганску Пруску, и са њима 1254. основао тврђаву Кенигзберг, данашњи руски Калињинград, која је добила име по њему. У централној Европи, наследио је Корушку, Крањску и ратом против Мађарске освојио Штајерску и Словачку. Тиме је створио велику државу од Чешке до Јадранског мора.

Отакар је 1272, истакао кандидатуру за цара Светог римског царства, али је због страха од превеликог ширења његове снаге, цар постао Рудолф I Хабзбуршки из тада не превише значајне породице Хабзбурга. Наступио је рат у коме је Отакар изгубио све земље у области Алпа. Уговором 26. новембра 1276, Отакар II је препустио Аустрију, Штајерску, Корушку и Крањску цару, чиме је знатно порасла моћ Хабзбурга. Отакару је остала Чешка (Бохемија) и Моравска. Отакаров син Вацлав је по договору требало да се ожени Рудолфовом кћери Јудит (што се и десило 1285).

Две године касније, чешки краљ је покушао да поврати изгубљене земље, али је поражен и убијен у бици на Моравском пољу, 26. августа 1278. Наследио га је син Вацлав II Пшемисл.

Отакар II Пшемисл је значајна историјска и легендарна личност. Данте Алигијери га је у „Божанственој комедији“ описао као једног од највећих личности свога времена.

Успон

уреди

Када је његов брат Владислав умро 1247. године, Отакар је изненада постао наследник чешког престола. Према популарној усменој традицији, био је дубоко шокиран смрћу свог брата и није се укључио у политику, фокусирајући се на лов и пиће. Његов отац је именовао новог наследника за маркгрофа Моравске, а Отакар се настанио у Брну, где је био заузет реконструкцијом моравских земаља опустошених монголским нападима 1242. године.

Године 1248. неки незадовољни племићи су га намамили да поведе побуну против свог оца краља Вацлава I. Током ове побуне изабран је за „млађег краља“ (младши крал) 31. јула 1248. године, и привремено је протерао свог оца из Прашког замка. Отокар II Пшемисл је носио титулу краља Чешке до новембра 1249. године. Међутим, папа Иноћентије IV је екскомуницирао маркгрофа Отакара, након чега је краљ Вацлав I коначно успео да победи побуњенике и затворио свог сина у замак Примда.

Отац и син су се на крају помирили како би подржали краљев циљ да стекне суседно војводство Аустрије, где је последњи бабенбершки војвода, Фридрих II, погинуо у бици на реци Лајти 1246. године.[1] Краљ Вацлав I је у почетку покушао да стекне Аустрију оженивши свог наследника маркгрофа Владислава са нећаком последњег војводе Гертрудом Бабенберг. Тај брак је прекинут после пола године Владислављовом смрћу у јануару 1247, а Гертруда се 1248. године, удала за маркгрофа Хермана VI Церингена од Бадена. Маркгроф Херман VI, одбачен од аустријског племства, није могао успоставити своју власт. Краљ Вацлав I је ово искористио као изговор за инвазију на Аустрију када је маркгроф Херман VI умро 1250. године — према неким изворима, поседи су га позвали да успостави ред.

 
Отокаров краљевски печат.

Краљ Вацлав I је убрзо пустио Пшемисл Отакара и 1251. године, га поново поставио за маркгрофа Моравске и поставио га, уз одобрење аустријских великаша, за гувернера Аустрије. Исте године маркгроф Отакар је ушао у Аустрију, где су га племићи прогласила за војводу. Да би легитимисао свој положај, Пшемисл Отакар се оженио сестром покојног војводе Фридриха II, Маргаретом Бабенберг, која је била старија 30 година и удовицом краља Хенрика (VII) Хоенштауфена од Немачке.[2] Њихов брак је склопљен 11. фебруара 1252. у Хаинбургу.[3]

Године 1253. краљ Вацлав I је умро и Пшемисл Отакар II је наследио свог оца на месту краља Чешке. Након смрти немачког краља Конрада IV 1254. године, док је његов син Конрадин још био малолетан, краљ Отакар II се такође надао да ће за себе добити царско достојанство - као краљ Римљана. Међутим, његова изборна понуда је била неуспешна и гроф Виљем II од Холандије, немачки антикраљ од 1247. године, био је опште признат.

Изградња империје

уреди

Осећајући се угроженим Отакаровом растућом регионалном моћи иза реке Лајте, његов рођак, краљ Бела IV од Мађарске, изазвао је младог краља. Краљ Бела IV је склопио лабав савез са војводом Отоном II Вителсбахом од Баварске и покушао да постави свог сина војводу Стефана за војводу Штајерске, која је од 1192. године, била у персоналној унији са Аустријом према условима Георгенберговог пакта из 1186. године. Дошло је до папског посредовања у сукобу: стране су се сложиле да краљ Отакар II уступи велике делове Штајерске краљу Бели IV у замену за признање његовог права на остатак Аустрије.

 
Споменик бици на Моравском пољу код Дирнкрута 1278. године.

Након тога, краљ Отакар II је предводио две крсташке експедиције против паганских Старих Пруса (1254–1255 и 1268).[4] Кенигсберг (сада Калињинград, Русија), основан 1255. године, од стране Тевтонског реда, назван је у његову част и касније је постао главни град Пруског војводства.

После неколико година мира, сукоб са Угарском је настављен: краљ Отакар II је победио Мађаре јула 1260. године, у бици код Кресенбруна, чиме су окончани вишегодишњи спорови око Штајерске са краљем Белом IV.[5] Краљ Бела IV је сада Штајерску препустио краљу Отакару II, а његово право на те територије је формално признао Ричард од Корнвола, тадашњи краљ Немачке и номинални владар свих немачких земаља. Овај мировни споразум је такође запечаћен краљевским браком. Краљ Отакар II је прекинуо брак са краљицом Маргаретом Бабенберг и оженио се Белином младом унуком принцезом Кунигундом од Галича, која је постала мајка његове деце.[6] Најмлађи од њих постао је његов једини законити син Вацлав II.

Током царског интеррегнума од 1250. до 1273. године, краљ Отакар II је могао да повећа свој лични утицај, док су се краљ Ричард од Корнвола и краљ Алфонсо од Кастиље борили да постигну царско достојанство. Године 1266. заузео је Егерланд у северозападној Чешкој, а 1268. године, потписао је уговор о наслеђу са корушким војводом Улриком III од Спонхајма, који га је наследио у Корушкој, Крањској и Виндском маршу следеће године. Године 1272. стекао је и Фурланију. Његову власт поново су оспорили Мађари на бојном пољу. После још једне победе, краљ Отакар II је постао најмоћнији краљ унутар Царства.

Пут до последње битке

уреди

Након што је краљ Ричард од Корнвола умро у априлу 1272. године, и папа Гргур X је одбацио претензије краља Алфонса X од Кастиље, нови избори за царски немачки престо одржани су 1273. године. Међутим, чешки краљ поново није успео да освоји царску круну, пошто су електори гласали за „малог грофа“ Рудолфа Хабзбуршког, последњег Отакаровог и коначно победоносног ривала.

Краљ Пшемисл Отакар II је одбио да призна Рудолфов избор и позвао је папу да усвоји сличну политику. На конвенцији Царске скупштине у Нирнбергу 1274. године, цар Рудолф I је декретом одредио да се све царске земље које су промениле власника од смрти последњег цара из династије Хоенштауфена Фридриха II морају вратити круни. Тиме би краљ Отакар II био лишен не само Егерланда, већ и аустријског, штајерског и корушког војводства. Цар Рудолф I је 1275. године, ставио краља Отакара II под царску забрану и опседао његову резиденцију Хофбург у Бечу, док је побуна коју је предводио племић Витковци Завиш од Фалкенштајна унела немире у чешке земље. Ово је приморало краља Пшемисла Отакара II у новембру 1276. године, да потпише нови уговор којим се одрекао свих претензија на Аустрију и суседна војводства, задржавајући за себе само Чешку и Моравску. Отокаров син Вацлав се верио са Рудолфовом ћерком Јудитом. Уследио је несигурни мир.

Две године касније, чешки краљ је последњи пут покушао да поврати своје изгубљене земље силом. Краљ Отакар II Пшемисл је поново пронашао савезнике у Баварској, Бранденбургу и Пољској. Сакупио је велику војску да се сусретне са снагама цара Рудолфа I и његовог савезника угарског краља Ладислава IV у бици на Марчфелду 26. августа 1278. године, где је поражен и убијен.[7] Цар Рудолф I је његово тело изложио у цркви Минорита у Бечу. (1297. године, Отакарови посмртни остаци су коначно пренети у катедралу Светог Вида у Прагу.) Његов шестогодишњи син Вацлав II га је наследио на месту краља Чешке.

Брак и деца

уреди

Дана 11. фебруара 1252. године, маркгроф Отакар II се оженио војвоткињом Маргаретом од Аустрије.[8] Војвоткиња Маргарета Бабенберг је била 26 година старија од њега, а брак без деце окончан је поништењем.[9] Дана 25. октобра 1261. године, краљ Отакар II се оженио принцезом Кунигундом од Славоније.[10] Вероватно су имали четворо деце:

  • Хенрик (1262–1263);
  • Кунигунда (јануар 1265 — 27. новембар 1321), удата за војводу Болеслава II Мазовског;
  • Агнес (5. септембар 1269 — 17. мај 1296), удата за Рудолфа II, војводу Аустрије;
  • Вацлав II (17. септембар 1271 – 21. јун 1305).[11]

Краљ Отакар II је имао и два ванбрачна сина и ћерке. Најважнији је био његов првенац Никола.[12] Он никада није био прихваћен као наследник чешке круне од стране следећег папе, али му је 1269. године, дато војводство Опава као феуд.[13] Остала ванбрачна деца укључују Џона, проректора Вишеградског каптола.

Наслеђе

уреди

Краљ Отакар II Пшемисл се сматра једним од највећих краљева Чешке, заједно са Карлом IV. Био је оснивач многих нових градова (око 30 — не само у Чешкој, Моравској и Шлезији, већ и у Аустрији и Штајерској) и инкорпорирао је многа постојећа насеља кроз грађанске повеље, дајући им нове привилегије. Био је снажан заговорник трговине, закона и реда. Штавише, успоставио је отворену имиграциону политику кроз коју су се вешти имигранти који говоре немачки населили у великим градовима широм његових домена. Као што је наведено, историјски источнопруски град Кенигсберг (Краљева планина) назван је у његову част као признање његовој подршци Тевтонским витезовима у њиховом рату са паганским Старим Прусима.

Пошто се чешко традиционално право разликовало од оног у другим његовим доменима, многи принципи уведени током његове владавине чинили су срж чешког права током наредних векова. Из његовог времена потиче најстарији сачувани извор чешког права, Земске дески, а такође и најстарије писано чешко комунално право, забележено у оснивачким актима дотичних градова. Подржавајући град Јихлаву (нем. Иглау) својим рудницима, поставио је темеље сребрном богатству каснијих чешких краљева. Привилегије грађанских повеља обично су искључивале градове из послушности традиционалним судовима које су држали припадници племства. Ово се може посматрати као корак ка једнакости и претеча модерног грађанског права.

У земљи се Отокарово увођење Закона о емфитеузи у чешко право понекад тумачи као „германизација“. У ствари, био је креативан, јер је ослобађао поданике од феудалних обавеза, осим ренте — и пореза, ако је наплаћиван. Слободна продаја и напуштање имања такође су се могли купити и убрзо су постали уобичајени. Дакле, краљ Отакар II се може сматрати раним чешким владаром који је подстицао боемска права у средњем веку. Ова промена правног окружења у Чешкој уведена је систематским оснивањем села на основу овог закона.

Издао је и општу привилегију Јеврејима (1254), којом су утврђени принципи интеграције Јевреја у чешко друштво до 1848. Јевреји су сада имали право на различите положаје, као што су слуге круне, чиме су били нешто мање подложни дискриминацији. Уместо да могу да траже само подршку појединих лордова, Јевреји су од тада могли тражити подршку било ког краљевског официра.

Краљ Отакар II је следио систематску политику јачања својих домена изградњом утврђења. Осим што је подржавао градове, сам је саградио многе тврђаве — замак Звиков, замак Кривоклат или замак Бездез у Чешкој, и чувену палату Хофбург у Бечу — а такође је навео своје вазале да граде замкове. Знак растуће снаге Бохемије, био је то и реакција на монголске нападе у 13. веку (види Белу IV од Мађарске). Сукоб око власничке титуле на овим утврђеним местима које су подигли племство вероватно је био извор устанка 1276. године, који је краља Отакара II коштао аустријске земље, а две године касније (у покушају реконквисте) и живота.

Неке од тврђава које је краљ Отакар II изградио вековима су биле најјаче у Чешкој. Иронично, дворац Бездез је кратко време након Отакарове смрти служио као затвор за његовог сина краља Вацлава II од Чешке. У замку су се налазили бохемски правни записи Земске дески и многа духовна и временска блага током разорних грађанских сукоба Хуситских ратова (1419–1434) у Чешкој. Освојен је 1620. године, током 30-годишњег рата, али је до тада већ дуго био напуштен, иу том стању бранили су се побуњени поданици од царске војске.

Пре свог сукоба са царем Рудолфом Хабзбуршким, краљ Отакар II је тражио утицај на бројне рођаке, савезнике и вазале у Немачкој, као што је маркгрофовија Бранденбург — и духовне кнежевине, укључујући Надбискупију Салцбурга и Патријаршију Аквилеје. После Конрадинове смрти 1268. године, био је наследник претензија династије Хоенштауфена на царску круну. Међутим, он није изнео ову претензију, остајући задовољан неформалним утицајем у Немачкој. Немачки краљ Ричард од Корнвола га је 1267. године, именовао за заштитника краљевских домена (Светог римског царства) источно од Рајне. Ову дужност је обављао до 1273. године.

Краљ Отакар II је значајна личност у историји и легенди. У Дантеовој Божанственој комедији, краљ Отакар II је виђен испред капија Чистилишта, у љубазном друштву са својим царским ривалом Рудолфом I. Он је такође протагониста трагедије аустријског драматурга Франца Грилпарцера из 19. века, под називом König Ottokars Glück und Ende.

Постоји статуа посвећена њему.

Породично стабло

уреди
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Владислав I Пшемисл
 
 
 
 
 
 
 
8. Владислав II Пшемисл
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Ричеза од Берга
 
 
 
 
 
 
 
4. Отакар I Пшемисл
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Лудвиг I, ландгроф Тирингије
 
 
 
 
 
 
 
9. Јудита од Тирингије
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Hedwig of Gudensberg
 
 
 
 
 
 
 
2. Вацлав I Пшемисл
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Геза II
 
 
 
 
 
 
 
10. Бела III
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Еуфросина Кијевска
 
 
 
 
 
 
 
5. Констанца Угарска
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Рене од Шатијона
 
 
 
 
 
 
 
11. Агнеса од Антиохије
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Констанца Антиохијска
 
 
 
 
 
 
 
1. Отакар II Пшемисл
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Фридрих II Швапски
 
 
 
 
 
 
 
12. Фридрих I Барбароса
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Јудита од Баварске
 
 
 
 
 
 
 
6. Филип Швапски
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Рено III од Бургундије
 
 
 
 
 
 
 
13. Беатриче I од Бургундије
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Агата од Лорене
 
 
 
 
 
 
 
3. Кунигунда Хоенштауфен
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Андроник Дука Анђео
 
 
 
 
 
 
 
14. Исак II Анђео
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Euphrosyne Kastamonitissa
 
 
 
 
 
 
 
7. Ирина Анђелина
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Андроник Дука Палеолог
 
 
 
 
 
 

Референце

уреди
  1. ^ Engel 2005, стр. 106
  2. ^ Haverkamp 1988, стр. 266
  3. ^ Kuthan 1996, стр. 14
  4. ^ Königsberg (now Kaliningrad, Russia), founded in 1255 by the Teutonic Order, was named in his honour and later became the capital of the Duchy of Prussia. Gladysz, Mikolaj (2002). The Forgotten Crusaders: Poland and the Crusader Movement in the Twelfth and Thirteenth Centuries [Zapomniani krzyzowcy]. The Northern World. Vol. 56. Translated by Barford, Paul. Leiden: Brill (published 2012). pp. 330, 344. ISBN 9789004185517. Retrieved 22 Feb 2019. "Ottokar II must have been well-remembered in Poland due to his great Prussian crusade in 1254–55 [...]. [...] in January 1268 King Ottokar II took part for a second time in a Prussian crusade."
  5. ^ Tucker 2010, стр. 283
  6. ^ Kuthan 1996, стр. 17
  7. ^ Tucker 2010, стр. 289
  8. ^ Haverkamp 1988, стр. 266
  9. ^ Haverkamp 1988, стр. 266
  10. ^ Kuthan 1996, стр. 17
  11. ^ Sedlar 1994, стр. 443
  12. ^ Veszpremy & Schaer 1999, стр. 153.
  13. ^ Veszpremy & Schaer 1999, стр. 153.

Литература

уреди
  • J. Perniš, Jej Veličenstvo Smrť, Ikar, Bratislava, 2005
  • J. Bauer, Životy slavných českých vojevůdců, MOBA, Brno, 2007
  • J. Janáček, Velké osudy, Albatros, Praha, 1972
  • kol. autorov, Dějiny zemí Koruny české I. Od příchodu Slovanů do roku 1740, Paseka, Praha, 1999
  • kol. autorov, Slovensko (encyklopédia Vydavateľstva Obzor), Obzor, Bratislava 1978
  • Engel, Pál (2005). Realm of St. Stephen: A History of Medieval Hungary. I.B. Tauris.
  • Gladysz, Mikolaj (2012). The Forgotten Crusaders: Poland and the Crusader Movement in the Twelfth and Thirteenth Century. Brill.
  • Haverkamp, Alfred (1988). Medieval Germany 1056–1273. Translated by Braun, Helga; Mortimer, Richard. Oxford University Press.
  • Kuthan, Jiří (1996). Přemysl Ottokar II (in German). Translated by Cemus, Petronilla; Reinerova, Lenka; Sedmidubska, Ursel. Bohlau Verlag Wien.
  • Sedlar, Jean W (1994). East Central Europe in the Middle Ages, 1000–1500. Vol. III. University of Washington Press.
  • Tucker, Spencer C., ed. (2010). A Global Chronology of Conflict: From the Ancient World to the Modern Middle East. Vol. I. ABC-CLIO.
  • Veszpremy, Laszlo; Schaer, Frank, eds. (1999). Deeds of the Hungarians. Central European University Press.

Додатна литература

уреди
  • Parrott, Cecil (1966). „Otakar Premysl, King of Bohemia”. History Today. 16 (11): 765—72. .
  • Ochab, Jeremi K.; Škvrňák, Jan; Škvrňák, Michael (2022). "Detecting Ottokar II's 1248–1249 uprising and its instigators in co-witnessing networks". Historical Methods: A Journal of Quantitative and Interdisciplinary History.

Спољашње везе

уреди
Краљ Чешке
(1253 — 1278)
Преузето из „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Отакар_II_од_Чешке&oldid=28816731”