Андроник Дука Палеолог
Андроник Дука Палеолог (средњегрчки:Ἀνδρόνικος Δούκας Παλαιολόγος, око 1083—1085 — око 1115—1118) је био византијски аристократа с краја 11. и почетка 12. века – носио је титулу севаста и служио је као војвода Солуна почетком 12. века.
| Андроник Дука Палеолог | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Датум рођења | око 1083—1085 |
| Датум смрти | око 1115—1118 (око 30—35 година) |
| Породица | |
| Родитељи | Георгије Палеолог Ана Дука |
Андроник је био син севаста Георгија Палеолога и Ане Дука, која је била сестра царице Ирине Дука. Рођен је око 1083/118 и сматра се да је био други син пара, назван по његовом деди по мајци Андронику Дуки, као што је то био обичај у то време.[1] Због престижног породичног имена мајке, Андроник је више волео да користи презиме Дука, са којим се помиње у свим документима.[1]
Као и његов отац и браћа, Андроник Дука Палеолог је рано добио почасну титулу севаста, али се о његовом раном животу готово ништа не зна. Француски истраживач Пол Готје поистоветио је Андроника Дуку Палеолога са логотетом Андроником Дука, који је у време цара Алексија I Комнина поклонио атинском манастиру Ксенофонту део имања који се налазио у Каламарији. Готје сугерише да је Андроник био постављен на ово место уместо Михаила Керуларија, који је био нећак патријарха Михаила Керуларија и 1109. године још увек био логотет.[2]
Сатирични дијалог "Тимарион", који датира још из XII века, садржи подужи одломак посвећен сајму у Солуну који се одржавао за празник светог Димитрија Великомученика, коме је присуствовао неименовани војвода града, за кога се наводи да је био најплеменитијег порекла: његов деда је био највећег имена, пореклом из Велике Фригије, који је био међу првима са својом породицом, а отац се прославио као војни заповедник, чиме је добио жену из царске породице Дука.[3] Према истраживачима, који у тако описаним прецима солунског војводе препознају Нићифора Палеолога, севаста Георгија Палеолога и Ану Дука, највероватнији војвода Солунски описан у „Тимариону” је севаст Андроник Палеолог. Сумње по том питању развејава податак у акту атонског манастира Дохијар, у коме се наводи да је у јануару и фебруару 1112. године „солунски војвода и претор“ био „пансеваст севаст Андроник Дука“.[4]
Андроник Дука Палеолог је умро од срчаног удара премлад и положен је у породичну гробницу Палеолога, где су касније положени његови родитељи. Година његове смрти је између 1115. и 1118. године, када се Константин Дука већ помиње као војвода Солуна.[4] Осим тога, у писму Манојла Страворомана, написаном између 1109. и 1118. године и упућеном царици Ирини Дука поводом смрти њеног брата Михаила, помиње се и смрт њеног нећака, рођеног од њене сестре Ане, са којим је Готје такође идентификовао Андроника Палеолога.[5] Андронику Палеологу је дворски песник Никола Каликле посветио епитаф и четири песме, у којима се помиње да је Андроник после смрти оставио своју жену удовицу. Димитрије Полемис је идентификовао Андроникову жену као ћерку Адријана Комнина и византијске принцезе Зоје Дука.[6] Међутим, Каликле не помиње децу, због чега Жан-Пол Шајне и Жан-Франсоа Ваније претпостављају да Андроник Палеолог није оставио потомке, док Полемис сматра да је његов син био велики етериарх Георгије Палеолог Дука Комнин[7], за кога је касније откривено да је заправо Андроников братанац син његовог брата Алексија Палеолога.[8]
Референце
уреди- ^ а б Cheynet & Vannier 1986, стр. 147, 148, 149, 13. – Andronic Paléologue; Polemis 1968, pp. 154.
- ^ Cheynet & Vannier 1986, стр. 147, 148, 149, 13. – Andronic Paléologue; Gautier 1971, pp. 238.
- ^ Timarion , pp. 47.
- ^ а б Cheynet & Vannier 1986, стр. 147, 148, 149, 13. – Andronic Paléologue.
- ^ Cheynet & Vannier 1986, стр. 147, 148, 149, 13. – Andronic Paléologue; Gautier 1965, pp. 195, no. (3) под линия.
- ^ Polemis 1968, стр. 155
- ^ Cheynet & Vannier 1986, стр. 147–149, 13. – Andronic Paléologue; Polemis 1968, pp. 155.
- ^ Lampsidis 1970, стр. 403
Извори
уреди- (језик: француски) Cheynet, Jean-Claude; Vannier, Jean-François (1986a). „Les premiers paléologues”. Études prosopographiques. стр. 133—186. ISBN 978-2-85944-110-4. doi:10.4000/books.psorbonne.1939.
- (језик: француски) Cheynet, Jean-Claude; Vannier, Jean-François (1986b). Études prosopographiques. ISBN 978-2-85944-110-4. doi:10.4000/books.psorbonne.1927.
- (језик: француски) Gautier, Paul (1965). „Le dossier d'un haut fonctionnaire byzantin d'Alexis Ier Comnène, Manuel Straboromanos”. Revue des Études Byzantines. 23: 168—204. doi:10.3406/rebyz.1965.1347.
- (језик: француски) Gautier, Paul (1971). „Le synode des Blachernes (Fin 1094). Etude prosopographique”. Revue des Études Byzantines. 29: 213—284. doi:10.3406/rebyz.1971.1445.
- Kazhdan, Alexander, ур. (1991). The Oxford Dictionary of Byzantium. Oxford and New York: Oxford University Press. ISBN 0-19-504652-8.
- (језик: немачки) Lampsidis, Odysseas (1970). Beitrag zur Biographie des Georgios Paläologos des Megas Hetäreiarches. – Byzantion, 40(2), 393 – 407
- (језик: енглески) Polemis, Demetrios I. (1968). The Doukai: A Contribution to Byzantine Prosopography. London: The Athlone Press
- (језик: енглески) Timarion. Translated with Introduction and Commentary by Barry Baldwin, Byzantine texts in translation. Detroit, Michigan: Wayne State University Press. 1984. ISBN 0-8143-1771-5.
