Корисник:Баба Мица/Други хладни рат
Други Хладни рат, такође познат као Нови Хладни рат је термин који се појављује у декади после 2010. године и односи се на поновљеним текућим тензијама, нетрпељивости и политичког ривалства између Владимира Путина-на челу Руске Федерације и њених савезника, с једне стране, и Европске уније и САД с друге стране.
Први Хладни рат је геополитичка борба између капиталистичког западног блока на челу са САД и савезника са једне стране, и комунистичког источног блока на челу са Совјетским Савезом са друге стране. Трајала је од 1946. до 1991. Термин "Cold War II" подразумева наставак борбе између НАТО-а и Русије, међународно признате наследнице Совјетског Савеза. Бивши и последњи председник Совјетског Савеза Михаил Горбачов упозорио је током 2014[1]. године да је у условима политичке конфронтације Русија-Запад преко украјинске кризе на ивици новог Хладног рата, а почетком 2015. године да је Нови Хладни рат већ почео[2]. Други су тврдили да Хладни рат никад није ни престајао и да је стање трајне конфронтације природа односа између Русије и Запада. Док нове тензије између Русије и Запада имају сличности са онима током првог Хладног рата, као што је ривалство за утицај у Европи, такође постоје велике разлике између запада и модерне Русије, као што су њен економски и привредни и раст економских веза са спољним светом, што јој обезбеђује нове канале за вршење утицаја на друге земље. Нова конфронтација, избацила је Немачку као главног геополитичког играча у Европи по први пут од краја Другог светског рата.
Уједињење Немачке
уредиУједињење Немачке (нем. Deutsche Wiedervereinigung) остварено је после пада Берлинског зида у периоду 1989-1990. Били су спроведене важне промене нарочито у законима који су омогућавали функционисање западнонемачке управе над НДР која се гасила. Такође је требало изравнати неке од спорова са Совјетским Савезом који је захтевао неутралност државе као и проглашавање линије на Одри и Ниси за дефинитивну границу. 1. јула је проглашена западнонемачка марка као платежно средство између СРН и НДР. Формално је цела операција завршена 3. октобра 1990. године и Немачка је била поново уједињена а главни град је постао Берлин.
НАТО
уредиСеверно-атлантски споразумни савез (НАТО) основали су 1949. године министри спољних послова САД, Уједињеног Краљевства, Француске, Холандије, Белгије, Луксембурга, Норвешке, Исланда, Канаде, Италије, Португалије и Данске. Његово седиште било је у Бриселу, и основни задатак био је да спречи продор Совјетског Савеза у западну Европу. Државе на западу и чланице НАТО-а су биле капиталистичке и веровале су у приватну својину над поседима и пословима.
ОДКБ
уредиОрганизација за колективну безбедност и сарадњу је формирана у више етапа: 15. маја 1992. формиран је оснивачки акт Договора о колективној безбедности. 1. новембра 1995. Договор о колективној безбедности регистрован у Секретаријату ОУН, чиме је добио међународно-правну димензију. Своју завршну форму устројства и садашњи назив Организација за колективну безбедност и сарадњу добила је 18. септембра 2003. 2. децембра 2004. Организација за колективну безбедност и сарадњу је добила статус посматрача, дакле правног лица и наддржавног тела у Генералној скупштини ОУН.
Погоршање међународних односа
уредиФормирање Евроазијске уније
уредиИдеју о формирању заједнице држава, веома сличне Европској унији, изнео је у јавност октобра 2011. премијер Русије, Владимир Путин,[3][4] али је њено формирање први пут предложио председник Казахстана, Нурсултан Назарбајев, у говору на московском универзитету 1994.[5]
Дана 18. новембра 2011, председници Русије, Белорусије, Казахстана и Узбекистана потписали су уговор, којим се поставља циљ успостављања Евроазијске уније 2015.[6] Уговор је укључио мапу пута будуће интеграције и успоставио је Евроазијску комисију (сличну Европској комисији) и Евроазијски економски простор, који је отпочео са радом 1. јануара 2012.[6][7]
Приступање бивших СССР-ових република у ЕУ и НАТО
уредиПадом комунизма у источној Европи, процес интеграције бивших комунистичких земаља у Европску унију је могао да почне. У периоду од 1987. до 1996. године, 10 бивших социјалистичких земаља — Пољска, Чешка, Словачка, Мађарска, Бугарска, Румунија, Словенија, Литванија, Летонија и Естонија, као и Турска, Кипар и Малта су поднеле пријаву за чланство у ЕУ. На седници Европског савета у Луксембургу, 12. и 13. децембра 1997. године покренут је поступак пријема ових земаља у ЕУ. Такође, тада је одлучено да ће „свака земља кандидат напредовати својом брзином, која ће зависити од степена њене спремности.“ Кроз финансијску помоћ за развој институција, инфраструктуре и економија земаља кандидата, ЕУ им је, у склопу своје предприступне стратегије, помогла да се прилагоде њеним правилима.[8]
Како би успешно завршиле преговоре о придруживању Европској унији, све земље кандидати су морале да испуне Копенхагенски критеријум, према којем све будуће земље чланице ЕУ морају да буду стабилне демократије, да поштују људска права и владавину закона, да заштите националне мањине, да имају тржишну економију која функционише и да усвоје заједничка правила, стандарде и политику, који чине највећи део њених закона. Преговори са 6 земаља кандидата које су највише напредовале у остваривању ових критеријума (Кипар, Естонија, Мађарска, Пољска, Чешка и Словенија) су отпочели 31. марта 1998, док су све остале земље кандидати, осим Турске, преговоре отпочеле 15. фебруара 2000. године. На седници Европског савета у Копенхагену, у децембру 2002. године, закључено је да је 10 од 13 земаља кандидата испунило неопходне услове за придруживање ЕУ. Пошто су 13. априла 2003. године у Атини потписале споразуме о пријему у ЕУ, Пољска, Чешка, Словачка, Мађарска, Словенија, Литванија, Летонија, Естонија, Кипар и Малта су 1. јануара 2004. године постале њене пуноправне чланице.
Године 2005, две бивше југословенске републике — Хрватска и Македонија, као и Турска, стекле су статус кандидата за чланство у Европској унији.
Иранска нуклеарна криза
уредиИрански нуклеарни програм подразумева, према званичним тврдњама, напоре које Иран чини у циљу досезања технологије за снабдевања енергијом коришћењем атомске енергије. Ови напори започели су још 1959. године. До данас (септембар 2009) још ни један атомски реактор није почео са производњом енергије, али постоје само мањи истраживачки реактори. Међународна агенција за атомску енергију одредила је да је планирани почетак рада Атомске централе Бушер за 1. септембар 2009.[9]
2006, 2007. и 2008. Ирану су због несарадње уведене санкције, иако та држава тврди да се програм искључиво изводи у миротворне сврхе, ради снабдевања енергијом и да то никоме није претња.
Рат у Јужној Осетији
уредиРат у Грузији се водио у августу 2008. године између Грузије са једне и Русије и грузијских отцепљених територија Јужне Осетије и Абхазије са друге стране. Након неколико дана жестоких окршаја у овој области између грузијске војске и снага Јужне Осетије, грузијски војници су 7. августа покушали да заузму град Цхинвали, главни град Јужне Осетије. Као одговор на ово уследио је руски напад на Грузију који је Москва оправдала одговором на напад на руске мировне снаге у Јужној Осетији и заштитом својих држављана у Грузији. Абхазија је такође напала грузијске снаге које су се од раније налазиле на делу њене територије након завршетка претходног рата 1993.
По извештају Уједињених нација, број избеглица из Јужне Осетије који је побегао у Русију је око 30.000 од укупно 70.000 становника који су живели ту пре рата, док је 68.000. Грузина морало да напусти своје домове.[10]
Русија и Грузија су уз посредовање Европске уније потписале примирје 15. августа 2008. у ком су се Руси обавезали да ће се повући са грузијске територије. Грузија је често исказивала незадовољство темпом руског повлачења и присуством руске војске у црноморској луци Поти.
Руска дума је званично признала независност Абхазије и Јужне Осетије 26. августа, што је Грузија окарактерисала као чин анексије. Једнострано руско признање је изазвало осуду неких земаља попут САД и неких чланица Европске уније због кршења територијалне целовитости Грузије, док је Русија претходни случај признања Косова и Метохије наводила као преседан који је омогућио сепаратистичким областима да добију независност.
Рат у Либији
уредиРат у Либији је почео 15. фебруара након што су се антивладини протести претворили у оружану побуну, а затим и у грађански рат између државних и побуњеничких снага.
Дана 17. марта, Савет безбедности Организације уједињених нација одобрио је Резолуцију 1973 (2011), дозвољавајући зону забране летења. Резолуција 1973 је забрањивала све летове у ваздушном простору изнад Либије у „циљу заштите цивила“[11] и овлашћивала државе чланице да „предузму све потребне мере... ради заштите цивила и цивилно насељених подручја која су под претњом напада у Либијској Арапској Џамахирији, укључујући и Бенгази, али без окупационе силе“.[12][13]
Променивши своју позицију, САД које су у почетку биле против, придружиле су се почетним присталицама резолуције о забрани летења, Уједињеном Краљевству, Француској и Либану, како би се заузели за јачу резолуцију, која дозвољава војну интервенцију без копнених трупа.[11] Британски министар спољних послова Вилијам Хејг је изјавио да су испуњена сва три критеријума за предузимање акције — исказана потреба, јасан правни основ и широка регионална подршка.[11] Дана 18. марта, председник Комитета за међународне послове руске Државне думе Константин Косачов је рекао да би ваздушни напади на Либију могли да „распламсају велики сукоб између тзв. Запада и арапског света“.[тражи се извор] Кина и Индија су такође критиковале војну интервенцију.[14]
Дана 19. марта, војну интервенцију у Либији су спроводиле Француска, Уједињено Краљевство, САД и Канада, а шифровани називи за њихово појединачно учешће били су: Операција Харматан, Операција Елами, Операција Одисејева зора и Операција Мобајл.[15] Тадашњи руски премијер Владимир Путин описао Резолуцију 1973 као „неисправну и пуну пропуста“, а Кина је позвала све стране на успостављање прекида ватре. Дана 23. марта, Заменик саветника Беле куће за националну безбедност Бен Роудс изјавио је да су Барак Обама, Никола Саркози и Дејвид Камерон постигли сагласност да НАТО треба да преузме војну мисију, док је либијски вођа Муамер ел Гадафи поручио присталицама у Триполију да ће се борити и на крају победити побуњенике и међународне снаге.[16]
Дана 20. октобра, првобитно је саопштено да је заробљен либијски вођа Муамер ел Гадафи недалеко од Сирта, а затим и да је убијен. Прво, саопштено је да је рањен у обе ноге, те да траје потрага за његовим синовима Мутасимом и Сејфом ел Исламом. Касније, прелазне власти су објавиле да је Гадафи преминуо на путу ка болницу, а појавили су се и снимци његовог мучења, као и снимци заробљеништва Мутасима, који је такође убијен. Убрзо, прелазне власти су саопштиле да су допремиле Сејфа ел Ислама на аеродром у Мисурату, да би касније признали да га нису ни ухватили. Поједини светски и западни званичници, Бан Ки Мун, Ален Жипе, Ангела Меркел и Барак Обама, поздравили су убиство.[17] НАТО је до 31. октобра окончао операције.
Избори у Русији 2011. и 2012. године
уредиНакон објављивања резултата избора у великим градовима Русије почели су протести против кршења закона и наводних масовних превара. У Москви и Санкт Петербургу, почели су увече 4. децембра и продужили се целе следеће седмице. Симбол протеста је бела трака. Дана 10. децембра 2011. протести су захватили више од 80 градова у земљи, док је у Москви сазван митинг опозиције, највећи у последњој деценији. Велики протести су одржани у центру Москве 24. децембра[18]. И након председничких избора 4. марта 2012. настављена је серија протеста против Владимира Путина. Опзиција је већ 2. марта најавила да планира за 5. март, након митинга на Пушкиновом тргу да организује "бели прстен" око Кремља[19]. Учеснице украјинског женског покрета Фемен су дошле да протестују на биралиште у здању Руске академије наука у Москви, где је гласао председнички кандидат Владимир Путин. Три девојке су се свукле до појаса и скандирале антивладине поруке, а затим биле приведене[20]. Протести су се наставили месецима, а опозиција је најавила "Марш милиона" за 6. мај (дан пред инаугурацију Владимира Путина на место председника државе). Дана 6. маја 2012. је у центру Москве дошло до великих нереда када су учесници акције опозиције „Марш милиона“ у центру Москве покушали да се пробију кроз полицијски кордон и да прођу према Кремљу. Полиција је спречила масу и привела најактивније опозиционаре[21]. У центру Москве погинуо је човек, који је пао са пожарног степеништа зграде, у покушају да слика опозициону акцију „Марш милиона“. "Неидентификовани мушкарац са фотоапаратом попео се на пожарно степениште на згради број 35, улица Бољшаја Јакиманка[22][23]. Дана 7. маја, Владимир Путин је у Кремљу положио заклетву и ступио на председничку функцију[24].
Конфронтације
уредиАмерички антиракетни штит у Европи
уредиАмерички антиракетни штит у Европи чини језгро америчких планова о одбрани Европе и представља осетљиво политичко питање у америчко-руским односима. Амерички антиракетни штит представља спорно питање још од средине прошле деценије када је председник Џорџ Буш најавио планове о постављању пресретача великог домета у средњој Европи са циљем заштите од иранских ракета. Према америчким извештајима, један од главних програма америчког председника Барака Обаме у области одбране, антиракетни штит који треба да заштити САД и Европу од иранског ракетног напада, али је суочен са великим кашњењима, премашивањем трошкова и критичним техничким проблемима. Они кажу да су се у производњи јавили технички проблеми, да радари нису довољно снажни, а сензори не могу да уоче разлику између бојевих глава и других објеката, наводи АП. Први извештај, који је саставио Научни одбрамбени одбор, саветодавна група министарства одбране, објављен је крајем 2011. године, али је прошао незапажено. Други извештај је саставила конгресна нестраначка владина канцеларија за одговорност и обелодањен је 21. априла 2012. године. Неки републиканци су искористили извештаје да поткрепе своје становиште да је програм осмишљен на брзину само да би се умирила Русија која се оштро противила плановима републиканске администрације и да се није водило рачуна о томе да ли ће штит моћи функционисати. То је разгневило Русију која је сматрала да је права сврха програма да буде противтежа њеним интерконтиненталним балистичким ракетама и да осујети њен програм одвраћања од нуклеарног напада. Неке демократе су биле против, тврдећи да се САД коцкају с милијардама долара трошећи их на сумњиву технологију. Барак Обама је убрзо након што је постао председник 2009. године, је унео измене у програм како би побољшао односе с Москвом. Његовим плановима били су предвиђени спорији пресретачи који би били усмерени против иранских ракета средњег домета. Пресретачи би били постепено унапређивани у четири фазе, а кулминацију би достигли 2020. године с новијим верзијама које су још у развоју и које ће, како тврди администрација, моћи да штите и Европу и САД. У почетним фазама предвиђено је смештање радара Егис на бродове и једног снажнијег радара у Турској. У каснијим фазама, радари Егис би били смештени у Румунији и Пољској. Ови планови су подржани у Европи и НАТО-у, а споразуми о прихватању радара потписани су у Пољској, Румунији и Турској. Амерички председник Барак Обама тврди да ће његов систем бити поузданији од оног који је планирао Џорџ Буш зато што је нови план заснован на тестираној технологији.[25]
Грађански рат у Сирији
уредиГрађански рат у Сирији[26][27][28][29][30] је текући оружани конфликт између представника власти и опозиције у Сирији. Почео је 15. марта 2011. године истовременим демонстрацијама у више сиријских градова против сиријске владе и председника Сирије Башара ел Асада, под утицајем Арапског пролећа. Демонстранти су тражили крај владавине Баас партије у Сирији, већа грађанска и социјална права као и одлазак са власти Башара ел Асада. Протести и демонстрације су касније прерасли у оружане сукобе а 2012. године сукоб побуњеника и Војске Сирије прераста у грађански рат. Средином 2013. године долази до радикализације сукоба, када је корошћено и хемијско оружје, а крајем августа и почетком септембра САД, Велика Британија и Француска су припремиле војну интервенцију против Сиријског режима, али је након дипломатске интервенције Русије, Кине и Ирана спречена, па је криза решена дипломатским договором о разоружању Сиријског режима од хемијског оружја и његовом уништењу[31]. Од 2014. године у Сиријском грађанском рату, на сцену ступају нови играчи као што су ал Нусра и Исламска Држава [32].
Украјинска криза
уредиУкрајинска криза је почела крајем новембра 2013. године након одбијања председника Виктора Јануковича да потпише СССП са Европском унијом отпочеле масовне протесте на Тргу Маидан, по коме је покрет добио назив Евромајдан покрет.[33] После готово два месеца непрекидних протеста проевропских партија против владе и покушаја извођења обојене револуције 1. децембра, дошло је до спуштања политичких тензија, али након владине одлуке да забрани протесете средином јануара, опозиционе странке и ултрадесничарске групе су подигле оружани устанак против владе и председника Виктора Јануковича, у којој су доминирали људи из области Западне Украјине, нарочито из градова Лавов и Луцк. Дана 18. фебруара, опозиција је прихватила нови Јануковичев позив на дијалог, али су снаге Десног сектора кренуле на државне институције и започеле жесток тродневни крвави обрачун са полицијом који је довео до револуције уз велике жртве на обе стране и самим тим Јануковичевог свргавања четири дана касније.[34][35] Потом су лидери, који су се заједно борили на кијевском тргу „Маидан Незалежности“ преузели државне функције у држави и прво што су урадили, ослободили су украјинску опозициону лидерку Јулију Тимошенко из затвора која је била осуђена на седам година затвора због корупције, расписали ванредне председничке изборе за 25. мај и укинули закон о регионалном статусу руског језика.[36] Америчка влада је прогласила нове власти легитимним, а Русија је сматрала да је нова влада не легална јер је на власт дошла државним ударом. Виктор Јанукович је потом побегао у Русију, а Русија је анектирала Кримско полуострво што је довело до оштре осуде западних држава које су потом увеле санкције Русији, на које је Русија одговорила контрасанкцијама. На истоку Украјине је дошло до радикализације ситуације, што је изазвало у почетку протесте, а потом и грађански рат.
Економске санкције Русији
уредиНакон државног удара у Украјини 22. фебруара и Јануковичевог склањања у Русију, дошло је до устанка про-Руског и етничког Руског становништва на Криму који су прво заузели државне институције[37], а потом расписали референдум о будућем статусу полуострва и његовог припајања Русији[38]. Руски председник Владимир Путин је 26. фебруара наредио почетак војних вежби руске војске, а руски парламент је 1. марта одобрио Путинов захтев за употребу силе у Украјини. Западне силе су на овај потез руског председника запретиле санкцијама Русији, што су поједини светски аналитичари протумачили као почетак новог Хладног рата. На референдуму 16. марта 97 одсто гласача на Криму се сагласило са придруживањем Русији, а два дана касније је Путин потписао закон о анексији. Дана 17. марта амерички председник Барак Обама потписао је указ о увођењу санкција руским политичарима највишег ранга, укључујући председницу Савета Федерације Валентину Матвијенко и првог потпредседника Дмитрија Рогозина, а на листи су се такође нашли помоћник председника РФ Владислав Сурков, саветник шефа државе Сергеј Глазјев, посланици Државне думе Јелена Мизулина и Леонид Слуцки, сенатор Андреј Клишас. Санкције се уведене као одговор на деловање Москве током украјинске кризе. Особама са листе биће забрањен улазак у САД, а њихови активи и имовина биће блокирани[39]. Потом су се санкцијама прикључиле земље ЕУ[40], неке земље Комонвелта, Балтичке државе и бивше чланице Совјетског Савеза међу којима су предњачиле Канада, Велика Британија, Аустралија и Нови Зеланд, Литванија, Летонија, Естонија, Грузија, Молдавија, Пољска и Шведска.Санкцијама су се потом придружиле и неке ванблоковске земље као што су Норвешка, Швајцарска, Албанија, Црна Гора и неке ваневропске земље међу којима су Јужна Кореја и Јапан[41][42][43][43]. Дана 28. априла, шефови држава и влада земаља чланица ЕУ су почетком марта усвојили тростепени план санкција Русији. Први степен је обустављање разговора са Москвом о визним олакшицама и новом споразуму о партнерству. Други степен санкција обухвата забрану уласка одређених лица у ЕУ и замрзавање њихове имовине. ЕУ је у марту увела санкције за 33 лица из Украјине и Русије. Те особе је оптужила да су одговорне за ескалацију на Криму који је до половине марта припадао Украјини, а након тога га је присвојила Русија[44]. Након обарања малезијског авиона Малејша ерлајнс лет 17 17. јула, уследио је трећи круг санкција који одиграо се 1. августа[45][46], Када је САД увео забрану пословања за две велике руске енергетске компаније, Росњефт и Новатек, док је ЕУ саветовала Европској инвестиционој банци да више не улаже у руске пројекте. Руска берза РТС, потом је забележила пад вредности акција од 4%, док су деонице Роснефта пале за 5 а НОВАТЕК за 11%. 29. јула, ЕУ је први пут увела санкције и руским нафтним компанијама, банкама и војним предузећима: забрањује се приступ финансијским тржиштима ЕУ-а, забрањује се продаја оружја, осетљиве технологије у домену енергетике и производи којима је сврха двострука, и цивилна и војна. Замрзнута је и имовина 4 руска пословна човека блиска Владимиру Путину, оптужена да су извукли корист из анексије Крима или активно подупирали дестабилизацију истока Украјине[47].
Руске контрасанкције
уредиЈужни ток
уредиНафтна криза
уредиРеференце
уреди- ^ Gorbačov: SAD uvlače Rusiju u novi ''hladni rat'', zapadne zemlje izgubile glavu | Svet | Novosti.rs
- ^ B92 - Vesti - Gorbačov: Novi hladni rat već počeo
- ^ Bryanski, Gleb (3. 10. 2011). „Russia's Putin says wants to build "Eurasian Union"”. Yahoo! News. Reuters. Архивирано из оригинала 6. 10. 2011. г. Приступљено 4. 10. 2011.
- ^ „Новый интеграционный проект для Евразии – будущее, которое рождается сегодня”. Izvestia (на језику: руски). 3. 10. 2011. Приступљено 4. 10. 2011.
- ^ „Kazakhstan welcomes Putin's Eurasian Union concept”. The Daily Telegraph. 6. 10. 2011. Приступљено 8. 10. 2011.
- ^ а б „Russia sees union with Belarus and Kazakhstan by 2015”. BBC News. 18. 11. 2011. Приступљено 19. 11. 2011.
- ^ „Евразийские комиссары получат статус федеральных министров”. Tut.By (на језику: руски). 17. 11. 2011. Приступљено 19. 11. 2011.
- ^ Проширење 2004: изазов 25-очлане ЕУ (језик: енглески), Приступљено 28. 12. 2008.
- ^ PRIS - Home, Приступљено 31. 3. 2013.
- ^ U.N.: 115,000 displaced by Georgia conflict, CNN, 15. август 2008.
- ^ а б в Lederer, Edith M. (17. 3. 2011). „Libya No-Fly Zone Approved By UN Security Council”. Associated Press (via The Huffington Post). Приступљено 18. 3. 2011.
- ^ writer, Staff (17. 3. 2011). „Security Council Authorizes 'All Necessary Measures' To Protect Civilians in Libya”. UN News Centre. Приступљено 18. 3. 2011.
- ^ writer, Staff (17. 3. 2011). „UN Security Council Resolution on Libya – Full Text – Read the Full Text of the Resolution Passed at UN Headquarters in Favour of a No-Fly Zone and Air Strikes Against Muammar Gaddafi”. The Guardian. UK. Приступљено 18. 3. 2011.
- ^ „India, China, Russia oppose air strikes on Libya”. Deccan Herald. The Printers (Mysore) Private Ltd. 20. 3. 2011. Приступљено 20. 3. 2011.
- ^ „Video, Libya: Ceasefire Defended As Tornados Head To Libya Amid No-Fly Zone Resolution | World News | Sky News”. News.sky.com. Приступљено 19. 3. 2011.
- ^ РТРС: Настављено бомбардовање Либије
- ^ РТС: Убијен Моамер Гадафи
- ^ Blic Online | Na desetine hiljada učesnika demonstracija protiv Putina
- ^ п·п©п╬п╥п╦я├п╦я≤п╟ п©п╩п╟п╫п╦я─п╟ п╢п╟ п╬п©п╨п╬п╩п╦ п я─п╣п╪я≥ "п╠п╣п╩п╦п╪" п©я─я│я┌п╣п╫п╬п╪ - п▓п╣я│я┌п╦ - п÷п╬п╩п╦я┌п╦п╨п╟ - п⌠п╩п╟я│ п═я┐я│п╦я≤п╣
- ^ Украјинске егзибиционисткиње имале своју протестну акцију на изборима у Русији - Вести - Глас Русије
- ^ Полиција приводи учеснике „Марша милиона“ - Вести - Глас Русије
- ^ На „Маршу милиона“ погинуо фотограф - Вести - Глас Русије
- ^ митинг, 6 маја 2012 : Глас Русије
- ^ Putin položio predsedničku zakletvu | Mondo Portal
- ^ Antiraketni štit u Evropi | Al Jazeera Balkans
- ^ „Syria: France calls for UN to enforce Annan plan”. BBC News. 13. 6. 2012. Приступљено 17. 7. 2012.
- ^ „UN peacekeeping chief calls Syria conflict a civil war”. Fox News. 13. 6. 2012. Приступљено 17. 7. 2012.
- ^ „UN: Syria now in state of civil war, death toll at more than 4,000”. Haaretz. 17. 7. 2012. Приступљено 17. 7. 2012.
- ^ „Exclusive: Syria now an "internal armed conflict" – Red Cross”. Reuters. 15. 7. 2012. Приступљено 17. 7. 2012.
- ^ „Syria's uprising: From rocks to RPGs”. CNN. 29. 7. 2012. Приступљено 29. 7. 2012.
- ^ SAD i Rusija dogovorile: Sirija mora uništiti svo hemijsko oružje
- ^ Ofanziva ekstremista na Bagdad, Irak traži vojnu pomoć SAD | Svet | Novosti.rs
- ^ „Blic Online | Zašto su počeli protesti u Ukrajini: Između Istoka i Zapada”. Blic.rs.
- ^ „UKRAJINA: Zahtjevi Lavovskih pobunjenika „18. februar“ | Slobodari”. Slobodari.wordpress.com.
- ^ „POBEGAO NA ISTOK: Janukovič napustio Kijev! | Telegraf – Najnovije vesti”. Telegraf.rs.
- ^ „пё пёп╨я─п╟я≤п╦п╫п╦ я┐п╨п╦п╫я┐я┌ п╥п╟п╨п╬п╫ п╬ я─п╣пЁп╦п╬п╫п╟п╩п╫п╬п╪ я│я┌п╟я┌я┐я│я┐ я─я┐я│п╨п╬пЁ я≤п╣п╥п╦п╨п╟ | п═я┐я│п╨п╟ я─п╣я┤”. Ruskarec.ru.
- ^ Vesti - Krimski "majdan"
- ^ Референдум о статусу Крима заказан за 16. март
- ^ Обама увео санкције руским политичарима - Вести - Политика - Глас Русије
- ^ п∙п╡я─п╬п©я│п╨п╟ я┐п╫п╦я≤п╟ я┐п╡п╣п╩п╟ я│п╟п╫п╨я├п╦я≤п╣ я└я┐п╫п╨я├п╦п╬п╫п╣я─п╦п╪п╟ п╦п╥ п═я┐я│п╦я≤п╣ п╦ пёп╨я─п╟я≤п╦п╫п╣ - п▓п╣я│я┌п╦ - п÷п╬п╩п╦я┌п╦п╨п╟ - п⌠п╩п╟я│ п═я┐я│п╦я≤п...
- ^ Ukraine crisis: EU and US impose sanctions over Crimea - BBC News
- ^ http://www.consilium.europa.eu/uedocs/cms_data/docs/pressdata/EN/foraff/146392.pdf
- ^ а б Ukraine crisis: US and EU boost sanctions on Russia - BBC News
- ^ Sankcije Rusiji - koliko je dovoljno? | Politika | DW.DE | 02.05.2014
- ^ Russian shares fall on Ukraine sanctions boost - BBC News
- ^ Ovo su "bankarske" sankcije Rusiji
- ^ EU i SAD uveli nove sankcije Rusiji; Merkel: To je bilo neizbježno > Slobodna Dalmacija > Svijet
