Википедија

Црно море

море између Европе и Азије
(преусмерено са Црно Море)

Црно море је водена маса и ивично море Атлантског океана између источне Европе, Кавказа и западне Азије.[1] Снабдевају га бројне велике реке, као што су Дунав, Дњепар, Јужни Буг, Дњестар, Дон и Риони. Око трећина воде Европе дотиче у Црно море,[2] обухватајући Аустрију, Белорусију, Босну и Херцеговину, Бугарску, Чешку, Хрватску, Грузију, Немачку, Мађарску, Молдавију, Пољску, Румунију, Русију, Србију, Словачку, Словенију, Турску и Украјину.

Црно море
Рељефна карта басена Црног мора
Координате44° N 35° E / 44° С; 35° И / 44; 35
Прим. дотокеДунав, Дњепар, Јужни Буг, Дњестар, Дон, Кубањ, Риони и Кизил
ОтокеБосфор
Земље басенаАустрија, Белорусија, Босна и Херцеговина, Бугарска, Чешка, Хрватска, Грузија, Немачка, Мађарска, Молдавија, Пољска, Румунија, Русија, Србија, Словачка, Словенија, Турска и Украјина
Макс. дужина1.175 km
Површина436.402 km2
Прос. дубина1.253 m
Макс. дубина2.212 m
Запремина547.000 km3
Острва10+
Водена површина на Викимедијиној остави
Обала Црног мора западне Грузије, са Батумијем на хоризонту
Ластавичје гнездо у Криму
Здравствени центар у Сочију, Русија

Црно море обухвата површину од 436.400 km² (без Азовског мора),[3] има максималну добину 2.212 m,[4][5][6] и запремину од 547.000 km³.[7] Ограничено је Понтијским планинама на југу, Кавкаским планинама на истоку, Кримским планинама на северу, Странџи на југозападу и висоравни Добруџе на северозападу. Најдужи источно-западни опсег је око 1.175 km.

Важни градови дуж обале су Батуми, Бургас, Констанца, Гиресун, Истанбул, Керч, Новоросијск, Одеса, Орду, Поти, Ризе, Самсун, Севастопољ, Сочи, Сухуми, Трапезунт, Варна, Јалта и Зонгулдак.

Црно море има позитиван баланс воде; то јест, има нето оток воде од 300 km³ годишње кроз Босфор и Дарданеле у Егејско море. Медитеранска вода тече у Црно море као део двосмерне хидролошке размене. Излив Црног мора је хладнији и са мање соли који плута преко топлог, сланијег медитеранског излива — као резултат разлика у густини узрокованих разликама у салинитету — што доводи до значајног аноксичног слоја испод површинских вода. Црно море се улива у Средоземно море, преко Егејског мора и разних мореуза, што касније води у Атлантски океан. Мореуз Босфор повезује Црно море са Мраморним морем, а мореуз Дарданели повезује то море са регионом Егејског мора на Медитерану. Ове воде одвајају Источну Европу, Кавказ и западну Азију. Црно море је такође повезано са Азовским морем преко Керчког пролаза.

Ниво воде је током дужег временског периода значајно варирао. Тренутно је ниво Црног мора релативно висок, па се вода размењује са Медитераном. Турски мореузи повезују Црно море са Егејским морем, а обухватају мореуз Босфор, Мраморно море и Дарданеле.

Обим

уреди

Међународна хидрографска организација дефинише границе Црног мора на следећи начин:[8]

Име

уреди

Етимологија

уреди

Назив Μαύρη Θάλασσα, односно Црно море, јавља се најраније у 13. веку. Према Страбону, Црно море се у античко доба називало једноставно море (понтос). У грчко-римској традицији море је називано Еуxеинос Понтос (грч. Εύξεινος Πόντος), или у преводу Гостољубиво море. Овај назив је заменио ранији Пиндаров назив Понтос Ахеинос (грч. Πόντος Аξεινος), или у преводу Негостољубиво море, прозвано тако због тешке навигације и негостољубивих дивљих племена на обалама. Промена назива дошла је са настанком колонија Милећана, чиме је море постало део Грчке цивилизације.

Друга могућност коју поједини историчари наводе је да назив Аxеинос потиче од иранске речи аxаина или у преводу „тамно”.

Такође је могуће и да порекло назива „црно” потиче од означавања страна света бојама у античко доба, при чему је црна означавала север, а црвена југ. Херодот једном приликом наизменично користи називе Црвено море и Јужно море.

Модерна имена

уреди

Модерни називи за Црно море су редом превод од „Маври таласа” (грч. Μαύρη Θάλασσα) или „Црно море”

У модерном грчком се за Црно море у говорном језику користи име „Маври таласа”, међутим у историјском контексту је у употреби име из класичне старине „Еуxеинос понтос”.

Геологија

уреди

Црно море је највећи аноксични морски систем. Ово је резултат велике дубине и релативно малог салинитета (као и густине воде на већим дубинама. Слатка вода и морска вода мешају се само у горњих 100 до 150 метара, док се вода испод те границе (назване пиноклина) меша тек једном у хиљаду година. Због тога не долази до значајније размене гасова са површином, па органска материја у процесу труљења троши сав кисеоник. У овим условима, екстремофилни микроорганизми користе сулфат за оксидацију органске материје, при чему производе водоников сулфид и угљен-диоксид. Ова мешавина је изразито токсична (дуже излагање може бити смртоносно за људе), па се цели живот у мору налази у слоју од око 180 m испод површине. Недостатак микроорганизама и кисеоника погодовао је очувању хиљадама година старих људских артефаката као што су корита бродова и остаци насеља.

Велике количине органске материје падају на дно мора па се таложе у седиментима са концентрацијом и до 20%. Ова врста седимената назива се сапропел.[9]

Постоји консензус међу научницима око теорије да је Црно море пре последњег леденог доба било слатководно језеро (барем у горњим слојевима), и да је током леденог доба било знатно плиће. Али, развој Црног мора из језера у море је још увек предмет многих научних расправа.

Постоје разни сценарији плављења Црног мора и преображаја из језера у море. Вилијам Рајан и Валтер Питмен предложили су катастрофични модел, а неки други научници претпостављају постепенији преображај.[10][11]

Модели се разликују по различитим теоријама око нивоа воде у слатководном језеру у тренутку када је Средоземно море досегло висину при којој се могло прелити преко Дарданела и Босфора.

Са друге стране, истраживање морског дна Егејског мора показује да је у 8. веку п. н. е. постојао јак прилив слатке воде из смера Црног мора.

Хидрологија

уреди
 
Овај SeaWiFS снимак приказује живописне интеракције струја на површини мора

Црно море је маргинално море[12] и највеће водено тело на свету са меромиктичним сливом.[13] Дубинске воде се не мешају са горњим слојевима воде који примају кисеоник из атмосфере. Консеквентно, преко 90% дубинске водене масе Црног мора је аноксична вода.[14] Обрасци црноморске циркулације су првенствено контролисани топографијом слива и флувијалним приливима, што доводи до снажно стратификоване вертикалне структуре. Услед ове екстремне стратификације, оно се класификује као слано клинасти естуар.

Црно море размењује воду једино са Медитеранским морем, тако да се сав прилив и одлив јавља у Босфору и Дарданелима. Прилив из Медитерана има виши салинитет и густину од одлива, чиме се ствара класична естуарна циркулација. То значи да се улив густе воде из Медитерана јавља на дну док се одлив мање слане црноморске површинске воде у Мраморно море јавља у близини површине. Површинска вода је продукат речних прилива, и то чини Црно море позитивним морем. Нето прилив неслане воде ствара изливну запремину која је два пута већа од улива. Евапорација и преципитација су приближно једнаке са око 300 km3/a (72 cu mi/a).[12]

Услед ускости и плиткоће Босфора и Дарданела (њихове респективне дубине су само 33 и 70 m), брзине уливних и одливних струја су високе и долази до знатног вертикалног смицања. Тиме се омогућава турбулентно мешање два слоја.[12] Површинска вода напушта Црно море са салинитетом од 17 psu и досеже Медитеран са салинитетом од 34 psu. Слично томе улив из Медитерана се мења од почетних 38,5 psu до салинитета од око 34 psu.[12]

Просечна површинска циркулација је циклонска и вода циркулише око периметра Црног мора у виду сливног круга познатог као ободна струја. Она има максималну брзину од око 50–100 cm/s. Унутар ове струје постоје две мање циклонске струје, које заузимају источни и западни сектор слива.[12] Оне су добро формирани системи током зиме, а у лето и јесен се расипају у серију међусобно повезаних вртлога. Мезоскално деловање периферног протока постаје израженије током тих топлијих сезона и зависно је од међугодишње варијабилности.

Осим ободне струје постоје бројни квази-перманентни обалски вртлози, који се формирају услед подизања воде око обалских преграда и механизама „ветровитог склупчавања”. Јачина тих појава током дате године је контролисана сезонским атмосферским и речним варијацијама. Током пролећа се формира Батумски вртлог у југоисточном углу мора.[15]

Испод површинских вода — од око 50–100 метара — постоји халоклин који се зауставља на хладном интермедијарном слоју (енгл. Cold Intermediate Layer - CIL). Овај слој се састоји од хладних, сланих површинских вода, које су резултат локализованог атмосферског хлађења и смањеног речног прилива током зимских месеци. То је остатак мешовитог зимског површинског слоја.[12] Дно халоклинског слоја је обележено главним пикноклином на око 100—200 m (330—660 ft) и тај диспаритет густине је главни механизам изолације дубоке воде.

Испод пикноклина је дубинска водена маса, где салинитет достиже 22,3 psu, а температуре су око 8,9 °C.[12] Хидрохемијско окружење се мења из оксигенисаног у аноксично, пошто бактеријска декомпозиција потонуле биомасе користи сав слободан кисеоник. Слабо геотермално загревање и дуго време задржавања стварају веома дебео конвективни доњи слој.[15]

Хидрохемија

уреди

Услед присуства бескисеоничне дубинске воде органска материја, укључујући антропогене артефакте као што су трупови бродова, остају добро презервирани. Током периода високе површинске продуктивности, краткотрајно алгално цветање формира органски богате слојеве познате као сапропели. Научници су известили о годишњем фитопланктонском цветању које се може видети на многим НАСА снимцима региона.[16] Услед тих карактеристика Црно море је привукло пажњу научника у пољу поморска археологије, пошто су откривени трупови древних бродова у изузетно добром стању презервације, као што је византијска олупина Синоп Д, лоцирана у аноксичном слоју уз обалу Синопа у Турској.

Моделовање показује да би ослобађање облака водоник сулфида у случају астероидног удара у Црно море представљало опасност за здравље — или чак живот — људи који живе на обалама овог мора.[17]

Постоје изоловани извештаји од бакљама на Црном мору које се јављају током олуја са грмљавином, што је вероватно узроковано паљењем муњама запаљивог гаса који избија из морских дубина.[18]

Популација

уреди
Најпопуларнија урбана подручја дуж обале Црног мора

 
Истанбул
 
Одеса

 # Град Држава Регион / Земља Популација (урбана)


 
Самсун
 
Констанца

1 Истанбул Турска Истанбул 14.324.240[19]
2 Одеса Украјина Одеса 1.003.705
3 Самсун Турска Самсун 535.401[20]
4 Констанца Румунија Костанца 491.498[21]
5 Варна Бугарска Варна 474.076
6 Севастопољ Украјина општина националног нивоа на полуострву Крим 379.200
7 Сочи Русија Краснодарска Покрајина 343.334
8 Трапезумт Турска Трапезумт 305.231[22]
9 Новоросијск Русија Краснодарска Покрајина 241.952
10 Бургас Бугарска Бургас 223.902[23]
11 Батуми Грузија Аџарија 190.405[24]

Референце

уреди
  1. ^ „Socio-economic indicators for the countries of the Black Sea basin”. UNEP/GRID-Arendal Maps and Graphics Library. 2001. Архивирано из оригинала 10. 2. 2011. г. Приступљено 11. 12. 2010. 
  2. ^ „Black Sea: Geography, Oceanography, Ecology - Basic Information”. Архивирано из оригинала 22. 02. 2018. г. Приступљено 5. 4. 2018. 
  3. ^ Surface Area—„Black Sea Geography”. University of Delaware College of Marine Studies. 2003. Приступљено 3. 4. 2014. 
  4. ^ Maximum Depth—„Europa – Gateway of the European Union Website”. Environment and Enlargement – The Black Sea: Facts and Figures. Архивирано из оригинала 14. 11. 2008. г. 
  5. ^ „Black Sea Geography”. The Commission on the Protection of the Black Sea Against Pollution. Приступљено 25. 6. 2021. 
  6. ^ „The Black Sea” (PDF). European Environment Agency. Приступљено 25. 6. 2021. 
  7. ^ „Unexpected changes in the oxic/anoxic interface in the Black Sea”. Nature Publishing Group. 338: 411—413. 30. 3. 1989. doi:10.1038/338411a0. Приступљено 2. 12. 2006. 
  8. ^ „Limits of Oceans and Seas” (PDF) (3rd изд.). International Hydrographic Organization. 1953. Архивирано из оригинала (PDF) 08. 10. 2011. г. Приступљено 7. 2. 2010. 
  9. ^ Dimitrov, D. (2010). Geology and Non-traditional resources of the Black Sea. Lambert Academic Publishing. ISBN 978-3-8383-8639-3.  244p.
  10. ^ Ryan & Pitman 1999
  11. ^ Dimitrov & Dimitrov 2004, стр. 91
  12. ^ а б в г д ђ е Descriptive Physical Oceanography. Talley, Pickard, Emery, Swift.
  13. ^ „Meromictic”. Merriam-webster.com. Приступљено 14. 1. 2014. 
  14. ^ „Exploring Ancient Mysteries: A Black Sea Journey”. Ceoe.udel.edu. Приступљено 14. 1. 2014. 
  15. ^ а б Korotaev, G. (2003). „Seasonal, interannual, and mesoscale variability of the Black Sea upper layer circulation derived from altimeter data”. Journal of Geophysical Research. 108. Bibcode:2003JGRC..108.3122K. doi:10.1029/2002JC001508. 
  16. ^ Black Sea Becomes Turquoise Архивирано 2008-10-28 на сајту Wayback Machine earthobservatory.nasa.gov. Приступљено December 2, 2006.
  17. ^ Schuiling, Roelof Dirk; Cathcart, Richard B.; Badescu, Viorel; Isvoranu, Dragos; Pelinovsky, Efim (2006). „Asteroid impact in the Black Sea. Death by drowning or asphyxiation?”. Natural Hazards. 40 (2): 327—338. doi:10.1007/s11069-006-0017-7. 
  18. ^ „Asteroid impact in the Black Sea: tsunami and toxic gas emission” (PDF). www.cosis.net. 
  19. ^ „Turkish Statistical Institute”. Rapor.tuik.gov.tr. Архивирано из оригинала 25. 8. 2012. г. Приступљено 14. 1. 2014. 
  20. ^ „Turkish Statistical Institute”. Rapor.tuik.gov.tr. Архивирано из оригинала 16. 1. 2014. г. Приступљено 14. 1. 2014. 
  21. ^ Cât a crescut populația în principalele zone metropolitane ale țării în ultimele două decenii | Analize economice
  22. ^ „Turkish Statistical Institute”. Rapor.tuik.gov.tr. Архивирано из оригинала 16. 1. 2014. г. Приступљено 14. 1. 2014. 
  23. ^ „Turkish Statistical Institute”. Rapor.tuik.gov.tr. Архивирано из оригинала 01. 05. 2018. г. Приступљено 14. 1. 2014. 
  24. ^ „Batumi City Hall website”. Архивирано из оригинала 21. 08. 2015. г. Приступљено 10. 8. 2017. 

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди
 
Црно море на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Црно_море&oldid=27549388”