Википедија

Нови Зеланд

острвска земља у југозападном делу Тихог океана
(преусмерено са New Zealand)
Не поистовећивати са Краљевством Новог Зеланда.
За другу употребу, погледајте чланак Зеланд.

Нови Зеланд (енгл. New Zealand, изговор: [ˌnjuː ˈziːlənd]; маор. Aotearoa, изговор: [aoˌteaˈroa]) је острвска држава у југозападном делу Тихог океана у Океанији.[4] Састоји се од два велика острва ‒ Северног и Јужног ‒ као и већег броја мањих острва.[5] Званично име државе на маорском је Аотеароа, што се често преводи као „Земља дугог белог облака“.[6] Нови Зеланд је географски најизолованија држава на свету. Најближи сусед, Аустралија, удаљена је 1.500 km северозападно од главних острва, преко Тасмановог мора.[7] Једина значајнија копнена маса ка југу је Антарктик, ка северу су Нова Каледонија, Фиџи и Тонга.

Нови Зеланд
New Zealand  (енглески)
Aotearoa  (маорски)
Химна: Боже, чувај Нови Зеланд!
(енгл. God, Defend New Zealand!)
Боже, чувај краља!1
(енгл. God, Save the King!)
Положај Новог Зеланда
Главни град Велингтон
Највећи градОкланд
Службени језикенглески
маорски
новозеландски знаковни језик
Владавина
Облик државеУставна монархија
 — КраљЧарлс III
 — Генерални гувернерСинди Киро
 — ПремијерКристофер Лаксон
Историја
Стварање и независност од Уједињеног Краљевства‍
 — Уставни акт о Новом Зеланду 1852.30. јуна 1852.
 — Статус доминиона26. септембра 1907.
 — Вестминстерски статут 1931.11. децембра 1931.
 — Уставни акт 1986.13. децембра 1986.
Географија
Површина‍
 — укупно268.021 km2 (75)
 — вода (%)1,6
Становништво‍
 — 2022.[1]5.132.241 (123)
 — 2018.4.699.755
 — густина19,15 ст./km2 (202)
Привреда
БДП / ПКМ≈ 2022.
 — укупно$242,7 милијарди (51)[2]
 — по становнику$47.278 (23)
ИХР (2021.)0,937 (13)[3] — веома висок
ВалутаДолар
 — стоти део валуте‍NZD‍
Остале информације
Временска зонаUTC +12 до +13
Интернет домен‍.nz‍
Позивни број+64
Вози селевом страном
1 Званична химна Боже, чувај краља! (енгл. God, Save the King), се користи само приликом монархијских прилика.

Због своје изолованости Нови Зеланд је једно од последње насељених места на планети.[8] Током ове изолације развијен је карактеристичан диверзитет флоре и фауне. Најзначајнији је велики број јединствених птица, од којих су многе изумрле доласком људи и сисара.[9] Са умереном морском климом, земљиште је углавном покривено шумом.[10] Разноврсну топографију земље чине и оштри планински врхови који су резултат тектонског померања тихоокеанске и индо-аустралијске плоче.

Полинежани су населили територију данашњег Новог Зеланда између 1250. и 1300. године, притом развивши карактеристичну Маори културу.[11] Први контакт Европљана је био 1642. када је до обала допловио Абел Тасман.[12] Појава кромпира и мускета је довела до преокрета у маорском начину живота, и као последица наступили су међуплеменски Мускетни ратови.[12] Британска империја и Маори су 1840. потписали Уговор из Вајтангија којим је Нови Зеланд посао британска колонија, а Маори су добили заштиту од надолазећих француских колонизатора и самовоље колонијалних компанија. Уследио је прилив великог број имиграната из Европе што је довело до бројних сукоба и напослетку Новозеландских ратова, после којих је дошло до масовне конфискације маорске имовине.[12] Економске кризе су пратили периоди политичке реформе, жене су добиле пуно право гласа током деведесетих година 19. века, а од тридесетих година 20. века формирана је социјална држава благостања.[12] Након Другог светског рата, Нови Зеланд се прикључио АНЗУС пакту заједно са САД и Аустралијом,[13] али је уговор касније суспендован од стране САД када је Нови Зеланд прогласио своју територију за слободну зону од нуклеарне енергије и обновљен је тек 2010. Нови Зеланд је део договора УКУСА о дељењу обавештајних података између држава англосфере — Уједињеног Краљевства, САД, Канаде и Аустралије.[14] Током педесетих година 20. века животни стандард је био међу највишима на свету али је седамдесетих година наступила рецесија која је додатно погоршана стањем на тржишту нафте и уласком Велике Британије у ЕЕЗ. Током осамдесетих година извршене су бројне економске реформе познате под називом Rogernomics по Роџеру Дагласу, министру финансија, када је укинута политика протекционизма и уведена слободна трговина.[15] Тржишта за пољопривредне производе са Новог Зеланда су умногоме промењена након седамдесетих, па је некада најпопуларнији извозни производ вуна, замењена млечним и месним производима а у скорије време и вином.

Већина Новозеланђана је европског порекла. Највећа мањинска група су домороци Маори, а осим њих бројни су досељеници из Азије и других држава Полинезије.[16] Енглески је најдоминантнији језик, док маорски и новозеландски знаковни језик имају статус званичног језика.[16] Културу Новог Зеланда углавном чине елементи маорске и културе раних британских досељеника. У раном периоду европског досељавања сликарску уметност су углавном чинили пејзажи и у мањој мери портрети Маора. У скорије време су популаризоване класичне маорске уметности попут дубореза, плетења и тетоважа. Многи уметници данас комбинују елементе маорских и западних техника у стварању јединствених форми.[17] Култура Новог Зеланда је додатно проширена глобализацијом и повећаном имиграцијом са острва у Пацифику и из Азије. Разнолик пејзаж Новог Зеланда пружа многе могућности за спољне активности и коришћен је као позадина низа високобуџетних филмова.[18]

Нови Зеланд се састоји од 11 региона, 67 територијалних управа у сврху локалне самоуправе али уз мање овлашћења од некадашњих провинција.[19] На националном нивоу власт врши кабинет министара, предвођен премијером. Шеф државе је краљ Чарлс III кога представља генерални гувернер.[20] Краљевство Нови Зеланд чине још и Токелау (зависна територија), Кукова острва и Нијуе (самоуправне територије у слободној асоцијацији) и Росова територија (територијална претензија Новог Зеланда на Антарктик). Нови Зеланд је чланица међународних организација ОУН, АПЕК, Комонвелт нација, ОЕСР, ФПО и СТО.

Етимологија

уреди
 
Детаљ холандске мапе из 1657. који приказује западну обалу Новог Зеланда под именом Nova Zeelandia

Маори данас Нови Зеланд називају Аотеароа (што се преводи као „земља дугог белог облака“),[21] а овај назив је у употреби и у новозеландској варијанти енглеског језика. Овај назив потиче од једног назива за Северно острво на маорском. Непознато је да ли су Маори имали назив за територију целе државе пре доласка Европљана.[22] Абел Тасман је 1642. приметио обалу Новог Зеланда и ову земљу назвао Staten Landt, уверен да је у питању део истоименог јужног дела Јужне Америке.[23] Холандски картографи су променили име ове земље у Nova Zeelandia 1645. године, по провинцији Зеланд.[24][25] Британски истраживач Џејмс Кук који га је први опловио, је прилагодио овај назив енглеском језику и назвао га New Zealand, што је име које се и данас користи.

Маори су имали више назива за ова два острва, укључујући Te Ika-a-Māui (риба Мауија) за Северно и Te Wai Pounamu (вода зеленог камена) и Te Waka o Aoraki (кану Аоракија) за Јужно острво.[26] На првобитним европским мапама Јужним острвом је називано мало острво Стјуарт а садашње Јужно острво је називано Средњим острвом.[27] Садашња подела потиче из 1830. године а од 1907. је стандардна.[28] Географски савет Новог Зеланда је 2009. године открио да имена острва никада нису озваничена.[29][30][31] Називи су озваничени 2013, а истовремено су дати и називи на маорском језику - Te Ika-a-Māui за Северно острво и Te Waipounamu за Јужно острво.[32]

Географија

уреди
Главни чланак: Географија Новог Зеланда

Геологија и рељеф

уреди
 
Нови Зеланд из сателита.

Нови Зеланд чине два главна и већи број мањих острва, која се налазе близу центра Водене хемисфере (насупрот Копнене чији је центар у Француској). Северно и Јужно острво раздваја Куков пролаз, широк 22 km на најужој тачки.[33] Осим ова два острва, пет највећих насељених острва су Острво Стјуарт, Чатам, Острво Велики гребен (у заливу Хаураки), Острво Дурвил (у Марлборо мореузу) и Острво Вајхеке (22 km од Окланда).[34].

Нови Зеланд је дугачак (преко 1600 km дуж северо-североисточне осе) и узак (на најширем делу 400 km између обала)[35] са приближно 15.134 km обале и укупном површином од 268.021 km.[36] Због удаљених острва и дуге обале, држава је богата морским ресурсима. Ексклузивна економска зона је једна од највећих на свету и више од 15 пута је већа од површине самог Новог Зеланда.[37]

 
Вулкан Маунт Таранаки на Северном острву

Јужно острво је највећа копнена маса Новог Зеланда, и подељена је уздужно Јужним Алпима.[38]На њима се налази више од 18 врхова висине преко 3.000 m, од којих је највиши Маунт Кук са 3.754 метра што је и највиши врх на целом Новом Зеланду. У подножју Јужних Алпа налази се област Фјордленд са дубоким фјордовима, од којих је најпознатији Милфорд Саунд.[39] Северно острво има мање планинских венаца али има велики број вулкана. Најактивнија је вулканска зона Таупо око које је формирана вулканска висија коју обележава највиши врх Северног острва, Маунт Руапеху (2,797 m). На овој висији налази се и највеће језеро на Новом Зеланду, Таупо[40] које се налази у калдери једног од највећих супервулкана.[41]

Разноврсност топографије, а вероватно и појаву као копна, Нови Зеланд дугује тектонском померању тихоокеанске и индо-аустралијске плоче.[42] Нови Зеланд је део Зеландије, микроконтинента величине половине Аустралије, који је постепено потапан након одвајања од Гондване. Пре 25 милиона година започела је орогенеза „Кајокура“. Доказ овога данас је видљив на Јужним Алпима који су настали у склопу континенталне колизије дуж Алпског раседа. У другим деловима граница плоча је обележена субдукцијом једне плоче испод друге што је произвело Пујсегуров ров на југу, ров Хикуранги на истоку и ровове Кермадеков и Тонга на северу.[43][44]

Клима

уреди

Нови Зеланд има благу и умерену морску климу са средњим годишњим температурама од 10 °C на југу до 16 °C на северу.[45] Историјски максимум је забележен у месту Рангиора и износио је 42,4 °C а историјски минимум је забележен у месту Ренфарли и износио је −25,6 °C.[46] Клима се разликује између региона, па је тако на западној обали Јужног острва заступљена изузетно влажна клима, у централним деловима влада семиаридна клима а на самом северу суптропска клима.[47] Од седам највећих градова, Крајстчерч је најсувљи са око 640 мм падавина годишње, а са око дупло више највлажнији је Окланд.[48] Окланд, Велингтон и Крајстчерч имају преко 2.000 сунчаних сати годишње. Јужни и југозападни делови Јужног острва имају хладнију и облачнију климу са око 1.400 до 1.600 сунчаних сати; северни и североисточни делови Јужног острва су најсунчанији делови и имају у просеку 2.400 до 2.500 сунчаних сати.[49]

Воде

уреди

Флора и фауна

уреди
Главни чланци: Флора Новог Зеланда и Фауна Новог Зеланда
 
Киви је национална птица

Географска изолација Новог Зеланда од преко 80 милиона година и острвска биогеографија је одговорна за ендемичност врста флоре и фауне Новог Зеланда. Они су настали или еволуцијом живог света Гондване или преко врста које су успеле да дођу до удаљених обала Новог Зеланда преко ваздуха или мора.[50] Од свих васкуларних биљака, 82% су ендемске врсте и чини их 1.944 врсте у 65 родова и у једној породици.[51][52] Велике површине острва су под шумама подокарпа и јужне букве. Подокарп је врста зимзеленог дрвета – голосеменице и формира шуме углавном у северним деловима Новог Зеланда. На крајњем северу Северног острва у овим шумама расте каури – џиновско дрво које нарасте до 50 м у висину. Шуме јужне букве су заступљене у јужнијим пределима острва.[53] За Северно острво су карактеристична папратишта и шикаре. У њима расте већи број папрати (сребрнасте, дрвене итд) и разног жбунастог растиња. На Јужном острву су велике планинске површине под пашњацима и ниским жбуновима.[54]

 
Сребрна папрат (Cyathea dealbata) је национална биљка
 
Жутооки пингвин насељава југ Новог Зеланда
 
Похутукава (Metrosideros excelsa) је ендемска врста

Пре доласка људи око 80% површине Новог Зеланда је било покривено шумом, практично цела територија осим планинских врхова, мочвара, неплодног земљишта и вулканских подручја.[55] Након доласка људи долази до масовне дефорестације, посебно од пожара насталих након полинежанског насељавања.[тражи се извор] Остатак шума су искрчили Европљани створивши оранице, тако да данас површина покривена шумом износи 23%.[56]

Шумама су доминирале птице а у недостатку сисара, неке од врста попут кивија, какапоа и такахеа су еволуирале у нелетачице.[57] Доласком људи долази и до појаве пацова, творова, разних других глодара и сисара што је довело до изумирања бројних врста, укључујући и велике птице као што су моа и хастов орао.[58][59]

Друге ендемске врсте чине рептили (туатаре, скинкови и гекони),[60] жабе (укључујући 4 врсте најстаријих и најпримитивнијих жаба на свету, рода Leiopelma а то су хамилтонова, арчијева, хохштетерова и маудска жаба), пауци (катипо), инсекти (вета) и пужеви.[61] Одређене врсте попут птица царића и гмизаваца туатара су толико јединствене да се сматрају за живе фосиле. Једини доказ о постојању сисара на Новом Зеланду су три врсте слепих мишева (једна изумрла а једна од две преостале је Chalinolobus tuberculatus) и фосил малог сисара величине миша који је пронађен 2006. и процењен на 16 милиона година старости.[62][63] Морски сисари су бројни, половина врста китова, делфина и плискавица као и фока живи у водама Новог Зеланда.[64] Такође уз обалу се може видети велики број морских птица, од чега је трећина ендемских врста.[65] На Новом Зеланду се налази највећи број врста пингвина, укључујући ендемске врсте жутооког пингвина, малог пингвина, снерског пингвина и фјордландског пингвина, од свих држава на свету.[66]

Од доласка људи близу половине ендемских врста је изумрло, укључујући 51 врсту птица (нпр. хуија), 3 врсте жаба, 3 врсте речних риба, 4 врсте биљака и 1 врсту слепог миша.[58] Преостале врсте су угрожене и њихово станиште је значајно смањено.[58] Ипак на Новом Зеланду су настале неке од успешнијих метода очувања угрожених врста попут заштићених острва, борбе против штеточина, премештања живог света, удомљавања као и еколошке обнове острва и других одабраних области.[67][68][69]

Национални паркови

уреди
 
Мапа националних паркова Новог Зеланда

На Новом Зеланду постоји четрнаест националних паркова:[70]

Историја

уреди
Главни чланак: Историја Новог Зеланда

Нови Зеланд је једно од последњих насељених копна на Земљи. Радиоугљенично датирање, дефорестација и маорски митохондријски геном[71] сугеришу да је Нови Зеланд први пут насељен од стране источних Полинежана између 1250. и 1300.[26][72] након серија дугих путовања преко острва у јужном Пацифику.[73] Током наредних векова ти досељеници су развили засебну културу данас познату под називом Маори. Становништво је подељено на иви (племена) и хапу (подплемена), која су имала разнолике односе, од међусобне сарадње до сукоба. Група Маора је у једном тренутку населила Чатамска острва (која су назвали Рекоху, данас Варекаури), на самом југу, где су развили сопствену културу која се зове Мориори.[74][75] Популација Мориори је била десеткована између 1835. и 1862, углавном због маорске инвазије и поробљавања, уз болести које су донели Европљани. До 1862. преживео је свега 101 припадник овог племена а последњи пунокрвни Мориори је умро 1933. Данас се око 1.000 становника Новог Зеланда изјашњава као Мориори.[76]

Први Европљани који су дошли до Новог Зеланда били су Холанђанин Абел Тасман и његова посада који су допловили до Новог Зеланда 1642.[77] Сусрет са домородачким становништвом је био непријатељски, четири члана посаде су убијена а један Маор је погођен из топа.[78] Европљани нису поново долазили на Нови Зеланд све до 1769. када је британски истраживач Џејмс Кук опловио и мапирао целу обалу.[77] Након Кука, Нови Зеланд су посећивали бројни бродови који су се бавили ловом на китове и фоке као и трговачки бродови. Трговали су храном, оруђем, оружјем и другом робом у замену за дрво, храну и воду.[79] Појава кромпира и мускета су значајно изменили маорску пољопривреду и ратништво. Кромпири су обезбедили довољну количину хране, што је омогућило дуже и одрживије војне акције.[80] Као последица наступили су међуплеменски Мускетни ратови, више од 600 битака између 1801. и 1840. у којима је убијено 30-40.000 Маора.[81] Од почетка 19. века хришћански мисионари су почели да насељавају Нови Зеланд и као резултат њиховог рада већина маорског становништва је прихватила хришћанство.[82]Маорско становништво је током 19. века спало на око 40% броја пре контакта са Европљанима, а главни фактор су биле нове болести док су сукоби са Европљанима били веома ретки.[83]

 
Фрагмент Вајтанги договора

Британска влада је 1832. поставила Џејмса Басбија за намесника на Новом Зеланду[84] а 1835, након најаве Француске да жели да колонизује Нови Зеланд, лабава конфедерација под називом Уједињена племена Новог Зеланда је дала проглас о независности и обратила се британском краљу Вилијаму IV са молбом за заштиту.[84] Немири који су уследили и праве нејасноће о карактеру ове декларације о независности су приморали британско Министарство колонија да пошаље капетана Вилијама Хобсона да успостави суверенитет британске круне и да испреговара договор са Маорима.[85] У Заливу острва је 6. фебруара 1840. потписан Уговор из Вајтангија, један од најзначајнијих докумената из историје Новог Зеланда.[86] Као одговор на покушај колонијалних компанија да оснују независну насеобину у Велингтону[87] и покушаја колонизације од стране Француза у Акарои[88] Хобсон је 21. маја 1840. прогласио британски суверенитет на територији целог Новог Зеланда.[89] Након потписивања уговора и проглашења суверенитета, број имиграната, углавном из Уједињеног Краљевства се повећава.[90]

 
Маори вероватно потичу од народа који су вршили сеобу са Тајвана у Меланезију а одатле источно ка Друштвеним острвима. Након паузе од 70–265 година, у новом таласу истраживања открили су и населили Нови Зеланд.[91]

Нови Зеланд је у првом периоду био део колоније Нови Јужни Велс, али убрзо 1841. године постаје засебна крунска колонија.[92] Аутономију добија 1852. године а први сазив парламента је заседао 1854. године.[93] Добија пуну аутономију по практично свим унутрашњим питањима 1856. године.[93] Постојало је страховање да би Јужно острво могло да оформи засебну колонију, па је премијер Алфред Домет донео одлуку да пресели главни град из Окланда (који је био главни град од 1841. а пре тога свега годину дана то је био Расел, данашњи Окијато) на локацију у Куковом пролазу.[94] Одабран је Велингтон због луке и централне позиције а прва седница парламента у новом главном граду била је 1865. године. Како је растао број имиграната долазило је до сукоба око земље што је довело до Новозеландских ратова током 1860-их и 1870-их и конфискације маорских поседа.[95] Нови Зеланд је постао прва земља која је дала право гласа женама[96] а 1894. је донет један од првих закона о обавезној арбитражи између послодаваца и синдиката.[97]

Нови Зеланд се прогласио за доминион Британске империје 1907. године а пуну независност у виду крунске земље Комонвелта добио је Вестминстерским статутом који је донет 1931, а службено прихваћен 1947. године.[93] Нови Зеланд је учествовао у светским дешавањима као савезник Британске империје током Првог и Другог светског рата[98] а био је погођен и Великом кризом[99] Криза је довела до избора прве лабуристичке владе и успостављања државе благостања и протекционистичке привреде.[100] Након Другог светског рата Нови Зеланд улази у период растућег економског успеха[101] а маорско становништво почиње да напушта села и да се сели у градове у потрази за послом.[102] Долази до развоја маорског протестног покрета који критикује евроцентризам и ради на већем признању маорске културе и Уговора из Вајтангија.[103] Вајтанги трибунал је успостављен 1975. да би се бавио кршењем Уговора а од 1985. има мандат да се бави и историјским притужбама.[86] Влада је постигла договор о накнади за кршење Уговора са многим племенима али током 2000-их долази до неспоразума око власништва над приморском зоном у зони плиме и осеке и океанског дна у склопу Новог Зеланда јер Маори захтевају да овај простор од важности за рибарство припада њима.

Становништво

уреди
Главни чланак: Демографија Новог Зеланда

Нови Зеланд има око 4,4 милиона житеља.[104] Нови Зеланд је већим делом урбана земља, са 72 процента становништва у једној од 16 градских зона, и 53 процента у једном од четири највећа града Окланду, Крајстчерчу, Велингтону и Хамилтону.[105] Градови Новог Зеланда су често високо рангирани у истраживањима о квалитету живота. Окланд се, по истраживању консултантске куће Мерсер за 2010. годину, налази на четвртом месту по квалитету живота и стандарту а Велингтон на дванаестом месту.[106]

Очекивана животна доб на Новом Зеланду 2008. је била 82,4 године за жене и 78,4 за мушкарце.[107] Очекивана животна доб при рођењу ће по предвиђању бити повећана на 85 година до 2050. године а морталитет новорођенчади ће опасти.[108] Очекује се да 2050. године Нови Зеланд достигне 5,3 милиона становника а да просечна старост буде повећана са 36 на 43 године, и да проценат старијих од 60 година буде повећан са 18 на 29%.[108]

Списак градова на Новом Зеланду



 
Окланд
 
Велингтон
 
Крајстчерч

 
Хамилтон

# Град Име Регион Становништво





 
Тауранга
 
Нејпијер
 
Данидин
 
Палмерстон Норт

1 Окланд Auckland
Tāmaki Makaurau		 Окланд 1,454,300
2 Велингтон Wellington
Te Whanga-nui-a-Tara		 Велингтон 398,300
3 Крајстчерч Christchurch
Ōtautahi		 Кантербери 381,800
4 Хамилтон Hamilton
Kirikiriroa		 Вајкато 224,000
5 Тауранга Tauranga
Tauranga-moana		 Беј ов Пленти 130,800
6 Нејпијер-Хејстингс Napier-Hastings
Ahuriri-Heretaunga		 Хокс Беј 129,700
7 Данидин Dunedin
Ōtepoti		 Отаго 117,400
8 Палмерстон Норт Palmerston North
Te Papaioea		 Манавуту-Вангануј 83,500
9 Нелсон Nelson
Whakatū		 Нелсон 64,800
10 Роторуа Rotorua
Te Rotorua-nui-a-Kahumatamomoeu		 Беј ов Пленти 56,800
11 Њу Плимут New Plymouth
Ngāmotu		 Таранаки 56,300
12 Фангареј Whangarei
Whangārei-terenga-paraoa		 Нортланд 55,400
(Процена 2015)[109]

Етничка припадност и имиграција

уреди
 
Историјат броја становника Новог Зеланда (црно) и предвиђени раст (црвено)

На попису 2006. године, 67,6% становништва се изјаснило као Европљани а 14,6% као Маори.[110] Друге важније етничке групе су Азијати (9,2%) и Пацифички народи (6,9%) док се 11,1% изјаснило као Новозеланђани а 1% је припадало некој другој етничкој групи.[111][112] Резултати су доста различити у односу на ранији период, на попису 1961. 92% се изјаснило као Европљани а 7% као Маори, док су азијске и пацифичке мањине чиниле преосталих 1%.[113] Иако је званичан термин за становника Новог Зеланда „Новозеланђанин“ (енгл. New Zealander) неформално се користи израз „Киви“, како међународно, тако и од стране локалаца.[114] Маорска реч Pākehā означава Новозеланђане европског порекла, мада ова реч није прихваћена од стране свих,[115][116] а неки Маори је користе за све неполинежане на Новом Зеланду.[117]

Маори су били први људи на Новом Зеланду, а за њима су уследили први европски досељеници. Након периода колонизације имигранти су били углавном из Британије, Ирске и Аустралије, због рестриктивне политике сличне политици Беле Аустралије.[118] Укупно је 23% становника Новог Зеланда рођена у другој држави и већина њих живи у региону Окланда.[119] Већина је дошла из Уједињеног Краљевства и Ирске (29%) убрзано се повећава број имиграната из Источне Азије, понајвише из Кине али и из Кореје, Тајвана, Јапана и Хонгконга.[120] Број страних студената је тако повећан након 1990-их и у 2002. години 20.000 њих је студирало на високошколским установама Новог Зеланда.[121]

Језик

уреди

Енглески је доминантан језик, и њиме се служи 98% становништва.[122] Новозеландска варијанта енглеског је најсличнија аустралијској варијанти енглеског језика и странцима је тешко да разликују ова два акцента.[123] Најпрепознатљивија одлика новозеландског енглеског је промена кратких предњих вокала - тврдо „и“ које звучи као глас шва (као нпр. „а“ у речи about), кратко „е“ које звучи као кратко „и“ и кратко „а“ које звучи као стандардно кратко „е“.[124] Стога странцима речи „bad“, „dead“, „fish“ и „chips“ звуче као „bed“, „did“, „fush“ и „chups“.

Након Другог светског рата Маори су обесхрабривани да користе свој језик у школама и на радним местима и он је као језик заједнице опстајао само у забаченим крајевима.[125] У скорије време наступио је процес ревитализације,[126][127] маорски је проглашен за званични језик 1987.[128] и говори га 4,1% становника.[122] Данас постоје школе на маорском као и два канала Маорске телевизије.[129] Многа места имају двоструке називе, на маорском и енглеском. Према подацима са почетка 21. века маорски у свакодневном животу као матерњи језик говори око 30.000 људи (4,2% од укупног новозеландског становништва), а 150.000 га повремено говори те га разуме.[130][131] После енглеског и маорског најраспрострањенији је самоански који са по више од 40.000 људи прате француски, хинди, јуе и северни кинески.[122][132] Новозеландски знаковни језик користи око 28.000 људи и постао је званичан језик 2006. године.[133]

Образовање и вероисповест

уреди

Основно и средње образовање је обавезно за децу до 6 до 16 година, док већина у школу креће са 5 година.[134] Постоји 13 разреда а јавне школе су бесплатне. Нови Зеланд има стопу писмености одраслих од 99%,[135] док половина становништва од 15 до 29 година има неки вид вишег образовања.[134] Постоји пет типова високошколских установа, универзитети, колеџи, политехничке школе, специјалистички колеџи и „вананге“[136] (маорски универзитети) као и приватне високошколске образовне установе.[137] Факултетску диплому има 14,2% становништва, 30,4% има неку врсту вишег образовања а 22,4 процента нема никакво звање.[138]

Хришћанство је главна религија на Новом Зеланду. према попису 2006. 55,6% становништва се изјаснило као хришћани, 34,7% се изјаснило да нема вероисповест а око 4 процента се изјаснило према некој другој религији.[139] Главни хришћанске деноминације су англиканизам, католицизам, презбитеријанизам и методизам. Такође постоји значајан број пентекосталаца, баптиста и припадника Цркве Исуса Христа светаца последњих дана као и мароске цркве „Ратана“. Мањинске вероисповести по попису су хиндуизам, будизам и ислам.[132][140]

Привреда

уреди
Главни чланак: Привреда Новог Зеланда

Нови Зеланд има савремену, просперитетну развијену тржишну привреду са бруто друштвеним производом (паритет куповне моћи) процењеним на око 28.250 америчких долара по особи.[141][142][143] Валута на Новом Зеланду зове се новозеландски долар или често неформално као киви долар. Уз локалне кованице користи се и на Куковим острвима, Нијуеу, Токелауу и на Острвима Питкерн.[144] Нови Зеланд се налази на петом месту извештаја УН о Индексу хуманог развоја за 2011. годину.[145]

 
Окланд, пословна зона сликана са Рангитото острва

Током историје сировинска индустрија је имала важну позицију у привреди Новог Зеланда, укључујући лов на фоке, китоловство, новозеландски лан, злато, каури гуму и дрвну грађу.[146] Са развојем хладњача током 1880-их месо и млечни производи су извожени у Британију, што је био основ за јак економски развој Новог Зеланда.[147] Велика потражња за пољопривредним производима у Уједињеном Краљевству и у САД је омогућила да животни стандард на Новом Зеланду буде виши него у Аустралији и Западној Европи током 1950-их и 1960-их.[148] Када је Уједињено Краљевство приступило Европској заједници новозеландско извозно тржиште се смањило,[149] што је заједно са нафтном кризом 1973. године и енергетском кризом 1979. довело до економске депресије.[150] Животни стандард је опао у односу на Аустралију и државе западне Европе а 1982. године су лични приходи Новозеланђана били најнижи од свих развијених земаља за које је Група Светске банке радила процену.[151] Након1984. бројне владе су спроводиле структурне макроекономске реформе (познате као енгл. Rogernomics и енгл. Ruthanasia) када је протекционистичка привреда замењена либералном слободном привредом.[152][153]

Незапосленост је била највиша 1991. и 1992. када је била изнад 10%,[154] као резултат слома берзе 1987. године, али је до 2007. године дошло до пуног опоравка када је незапосленост износила 3,4 процента (што је Нови Зеланд поставило на пето место од двадесет и седам рангираних држава у склопу истраживања ОЕСР).[155] Ипак светска економска криза која је уследила је довела до рецесије у пет узастопних квартала што је најдужа економска депресија за 30 година[156][157] и незапосленост је порасла на 7% током 2009. године.[158] Незапосленост међу младима је у јуну 2011. износила 17,4 процента.[159] Од 1970-их до данас Нови Зеланд се суочава са проблемом „одлива мозгова“.[160][161] Око четвртине високо квалификованих радника живи у иностранству, углавном у Аустралији и Британији, што је највиша стопа међу развијеним државама.[162] Ипак постоји и супротан процес „прилива мозгова“ кроз имиграцију стручњака из Европе и мање развијених држава.[163][164]

Рударство

уреди

Пре доласка Европљана Маори су се бавили вађењем аргилита.[165] Нови Зеланд је богат налазиштима угља, сребра, руде гвожђа, кречњака и злата. У свету је рангиран на 22. месту по производњи руде гвожђа и 29. по производњи злата. Укупна вредност производених руда на Новом Зеланду 2006. износила је 1,5 милијарди долара (не рачунајући нафту и гас). Најважније руде метала су злато (10.62 тона), сребро (27.2 тоне) и титаномагнетит гвозденог песка (2,15 милиона тона). У извештају из 2008. процењује се да су неискоришћени ресурси од само седам основних руда (укључујући злато, бакар, гвожђе и молибден) вредни око 140 милијарди долара.[166] Рударство је једна од значајнијих грана новозеландске привреде. Према процени из 2010. године око 4000 хектара, или 0,016% територије Новог Зеланда је покривена рудницима, углавном каменоломима.[166]

Инфраструктура

уреди

Снабдевање енергијом потиче од нафте, гаса и угља (69%) и из обновљивих извора енергије, првенствено хидро и геотермалних електрана.[167] Саобраћајна мрежа Новог Зеланда се састоји од 93.805 km путева вредних 23 милијарде долара,[168] и 4.128 km железничке пруге.[169] Већина градова је повезана аутобуским линијама али је доминантан вид превоза приватни аутомобил.[170] Железнице су приватизоване 1993. године али су поново враћене под окриље државе 2008. године.[171] Пруга се протеже целом дужином државе али данас служи углавном за теретни а не путнички транспорт.[172] Већина страних посетилаца долази авионом,[173] преко неког од седам међународних аеродрома (везе са другим државама осим Аустралије и Фиџија имају аеродроми у Окланду и Крајстчерчу). Национална авио-компанија је Ер Нови Зеланд. Пошта Новог Зеланда је имала монопол на телекомуникације до 1989. када је формирана компанија „Телеком Нови Зеланд“ која је приватизована 1990. године. Телеком у свом власништву има већину телекомуникационе инфраструктуре али је повећана конкуренција других провајдера.[174]

Трговина

уреди
 
Ексклузивна економска зона Новог Зеланда.

Привреда Новог Зеланда веома зависи од међународне трговине,[175] посебно у области пољопривредних производа.[176] Извоз чини високих 24 процента производње,[135] због чега је Нови Зеланд осетљив на међународне цене робе и на глобалне економске рецесије. Главне извозне гране су пољопривреда, цвећарство, риболов, шумарство и рударство који чине око половине извоза.[177] Главни извозни партнери су Аустралија, САД, Јапан, Кина и Уједињено Краљевство.[135] Од 7. априла 2008. Нови Зеланд и Кина су потписници уговора о слободној трговини.[178][179] Услужни сектор је најјача грана у привреди Новог Зеланда а за њим следе производња и грађевинарство, а затим пољопривреда и вађење сировина.[135] Туризам игра важну улогу у новозеландској привреди, у 2010. је допринео 15 милијарди долара новозеландском БДП и у овој области је запослено 9,6% радне снаге.[180] Број страних туриста се током 2010. повећао 3,1%[181] и очекује се да ће до 2015. бележити годишњи раст 2,5%.[180]

Током 19. века вуна је била главни извозни артикал Новог Зеланда.[146] Све до 1960-их вуна је чинила трећину извоза,[146] али је од тада њена цена у сталном паду у односу на друге робе[182] и више није исплатива за многе пољопривреднике.[183] Насупрот томе млекарска индустрија је у сталном порасту, број крава је дуплиран у периоду између 1990. и 2007.[184] чиме је ова грана доспела на прво место по извозној заради.[185] Млечни производи су 2009. износили 21% (9,1 милијарда долара) укупног робног извоза,[186] а највећа компанија на Новом Зеланду, Фонтера, контролише трећину међународне трговине млечним производима.[187] Други пољопривредни извозни производи су месо са 13,2 процента, вуна са 6,3 процента, воће са 3,5% и риба са 3,3 процента. Број винарија је такође удвостручен,[188] што је довело до тога да вино 2007. године престигне вуну у извозу.[189]

Политика

уреди
Главни чланак: Политика Новог Зеланда
 
Кристофер Лаксон, премијерка Новог Зеланда од 2023.

Влада

уреди

Нови Зеланд је уставна монархија и парламентарна демократија,[190] иако нема кодификован устав.[191] Шеф државе је краљ Новог Зеланда Чарлс III.[192] Краља представља генерални гувернер Новог Зеланда,[193] кога поставља на предлог премијера Новог Зеланда.[194] Генерални гувернер може да спроводи крунске прерогативе (као што је разматрање случајева неправде или постављање кабинетских министара, амбасадора и других кључних јавних функционера)[195]

 
Чарлс III
 
Синди Киро
Краљ Новог Зеланда и његов представник, генерална гувернерка

Парламент Новог Зеланда је законодавно тело и чине га суверен (представља га генерални гувернер) и Представнички дом.[196] Раније је постојао и горњи дом Законодавни савет али је укинут 1950. године.[196] Превласт Представничког дома над сувереном је настала у Енглеској по Повељи о правима из 1689. који је Нови Зеланд ратификовао као закон.[196] Представнички дом је демократски изабрано тело, а владу формира странка или коалиција са највише места.[196] Може бити формирана и мањинска влада уколико се обезбеди подршка за гласања о поверењу влади и буџету. Генерални гувернер поставља министре по савету премијера, који је такође вођа посланичке групе која чини власт.[195] Кабинет, који чине министри које предводи премијер, највише је извршно тело које доноси најважније одлуке и ствара државну политику.[197] По конвенцији, чланови Кабинета су везани колективном одговорношћу за одлуке које доноси кабинет.[198]

Судије и судски службеници се именују неполитички и под строгим правилима о доживотном мандату која помажу у одржавању уставне независности судске власти.[191] Ово теоријски омогућава правосуђу да тумачи право искључиво по законима које је донео парламент без било каквог другог утицаја на њихове одлуке.[199] Судски комитет Државног савета у Лондону је био врховни суд све до 2004. године када је формиран Врховни суд Новог Зеланда. Правосудни систем, којим руководи главни судија (енгл. Chief Justice),[200] чине Апелациони суд, Високи суд и подређени судови.[191]

 
Влада Новог Зеланда (кошница) и зграде Парламента (десно) у Велингтону

Готово сви избори од 1853. до 1996. су одржани по већинском систему (странка са већином гласова побеђује, није потребна апсолутна већина).[201] Од 1930. политичком сценом доминирају две странке, Национална и Лабуристичка.[201] Од 1996. у употреби је пропорционални изборни систем који се зове комбиновано пропорционално представљање (енгл. Mixed-member proportional representation).[191] По овом систему свако има два гласа, један за посланика за седамдесет изборних јединица (седам је резервисано за Маоре),[202] а други за странку као листу. Преосталих 50 посланика се бира управо са листе, уз неопходност да партија освоји макар једну изборну јединицу или пет процената укупно да би имала право да уђе у парламент.[203] Између марта 2005. и 2006. Нови Зеланд је био једина држава на свету у којој су све највише функције (шефа државе, генералног гувернера, председника владе, председника парламента и председника врховног суда) истовремено држале жене.[204]

Спољни односи и војска

уреди
Главни чланци: Спољни односи Новог Зеланда и Оружане снаге Новог Зеланда

У раном колонијалном периоду Нови Зеланд је препустио питања трговине и спољне политике британској влади.[205] Током Империјских конференција 1923. и 1926. одлучено је да се Новом Зеланду дозволи склапање међународних уговора, а први такав уговор је био потписан са Јапаном 1928. Без обзира на независност, Нови Зеланд је следио политику Уједињеног Краљевства, нпр. када је проглашен рат против Немачке 3. септембра 1939. када је тадашњи премијер Мајкл Севиџ у односу на Британску империју прогласио „где иде она, идемо и ми; где она стоји, стојимо и ми“.[206]

 
Маорски батаљон изводи ратни плес хака у Египту 1941.

Нови Зеланд је од 1951. у АНЗУС пакту са САД и Аустралијом.[207] Утицај САД је убрзо почео да бледи због несугласица око Вијетнамског рата,[208] одбијања САД да се прикључе осуди Француске због потапања Гринпис брода „Дугин ратник“ у Окланду,[209] неслагања око трговинских питања и на крају проглашавања Новог Зеланда за слободну зону од нуклеарне енергије што је довело до тога да САД билатерално суспендују пакт све до 2010. године.[210][211] Нови Зеланд одржава блиске политичке везе са Аустралијом, на снази су споразум о слободној трговини (енгл. Closer Economic Relations) и споразум о слободи кретања (енгл. Trans-Tasman Travel Arrangement) који дозвољава држављанима две државе да посећују, живе и раде у другој без ограничења.[212] Тренутно око 500.000 Новозеланђана живи у Аустралији и око 65.000 Аустралијанаца живи на Новом Зеланду.[212]

Нови Зеланд одржава присутност међу тихоокеанским државама. Велики део хуманитарне и друге помоћи са Новог Зеланда иде управо овим државама, док многи становници ових држава одлазе на Нови Зеланд ради запослења.[213] Трајне миграције су одређене правилима 1970 Samoan Quota Scheme и 2002 Pacific Access Category која дозвољавају да до 1.000 становника Самое и до 750 становника других тихоокеанских држава добије трајно пребивалиште на Новом Зеланду. Програм за сезонске раднике је уведен 2007. године и 2009. је 8.000 острвљана било запослено на тај начин.[214] Нови Зеланд активно учествује у раду организација Форум пацифичких острва, Азијско-тихоокеанска економска сарадња, Асоцијација нација Југоисточне Азије[212] а члан је такође и Уједињених нација,[215] Комонвелта[216] и Организације за економску сарадњу и развој.[217]

 
Пешадија из 2. батаљона Окландског пука у бици на Соми, септембар 1916.

Оружане снаге Новог Зеланда (енгл. New Zealand Defence Force) се састоји из гране: Краљевска морнарица Новог Зеланда (енгл. Royal New Zealand Navy), Војска Новог Зеланда (енгл. New Zealand Army) и Краљевска авијација Новог Зеланда (енгл. Royal New Zealand Air Force).[218] Одбрамбене потребе Новог Зеланда су скромне јер су процене да су шансе за спољни напад мале,[219] али је ипак учествовао у светским сукобима од којих је најзначајније учешће у Галипољској операцији, бици за Крит,[220] другој бици код Ел Аламејна,[221] бици за Монте Касино.[222] Галипољска операција је била од изузетне важности за изградњу националног идентитета[223][224] и јачање АНЗАК (енгл. Australian and New Zealand Army Corps) традиције.[225] У Првом светском рату је погинуло око 18.500 Новозеланђана а 41.000 је рањена од око 103.000 бораца на тадашњу популацију од једног милиона.[226] Нови Зеланд је такође одиграо кључну улогу у јединој бици у Јужној Америци током Другог светског рата, бици код Ла Плате[227] као и у бици за Британију.[228] Током рата САД су имале око 400.000 војника стационираних на Новом Зеланду.[229]

Поред оба светска рата и рата у Вијетнаму, Нови Зеланд је учествовао и у Корејском рату, Другом бурском рату,[230] Побуни у Малаји,[231] Заливском рату и рату у Авганистану. Током рата у Ираку Нови Зеланд је одбио учешће у директном сукобу већ је на годину дана послао тим инжењера да помажу у обнови државе. Нови Зеланд је учествовао и у миротворачким мисијама у Киперу, Сомалији, Босни и Херцеговини, на Синају, Анголи, Камбоџи, на Иранско-ирачкој граници, на Бугенвилу, на Источном Тимору и на Соломонским острвима.[232]

Административна подела

уреди
Главни чланци: Краљевство Нови Зеланд и Административна подела Новог Зеланда
 
Краљевство Нови Зеланд

Рани европски досељеници су Нови Зеланд поделили на провинције са одређеним нивоом аутономије.[233] Због финансијског притиска и жеље да се консолидују железнице, образовање, продаја земље и друге политике власти, власт је централизована и провинције су укинуте 1876. године.[234] Као резултат тога Нови Зеланд нема посебно представљене поднационалне ентитете. Сећање на провинције одржавају регионални празници и спортска ривалства.[235][236]

Од 1876. године, разне врсте локалних самоуправа су вршиле власт на локалном нивоу по одлукама централне владе.[233] Влада је 1989. из тадашњих 249 општина извршила реорганизацију локалне самоуправе у садашњи систем 11 региона (енгл. Region) којим управљају регионални савети и 67 територијалних управа.[237][238] Улога регионалних савета је да регулишу „природно окружење са посебним нагласком на управљање ресурсима“,[237] док су територијалне управе надлежне за питања водовода и канализације, локалних путева, издавања грађевинских дозвола и разних локалних питања.[239]

Краљевство Нови Зеланд је једна од 16 крунских земаља Комонвелта[240][241] и обухвата Нови Зеланд, Токелау (зависна територија), Кукова острва и Нијуе (самоуправне територије у слободној асоцијацији) и Росова територија (територијална претензија Новог Зеланда на Антарктик).[241] Парламент Новог Зеланда не може да доноси законе за Кукова острва и Нијуе, али уз њихов пристанак може да их представља у питањима спољне политике и одбране.[242] Токелау је по дефиницији УН недеколонизована територија и несамоуправна територија (енгл. non-self-governing territory) која користи заставу и химну Новог Зеланда али њом управља савет стараца, са сваког од три атола по један.[243][244] Росова територија је територијална претензија Новог Зеланда на Антарктик где се налази истраживачка станица Скотова база.[245] Законодавство Новог Зеланда по питањима држављанства третира све земље краљевства једнако уколико су рођени пре 2006. а за оне рођене након те године постоје одређени услови.[246]


Култура

уреди

Рани Маори су адаптирали културу источне Полинезије, у складу са изазовима у вези са већим и разноврснијим окружењем, из чега на крају развијају сопствену специфичну културу. Друштвена организација је била у великој мери комунална са породицама (whanau), под-племенима (hapu) и племенима (iwi) којима је руководио поглавица (rangatira) чија позиција је била предмет сагласности заједнице.[247] Британски и ирски имигранти су донели аспекте своје културе на Нови Зеланд и такође су утицали на маорску културу,[248][249] посебно увођењем хришћанства.[250] Међутим, Маори и даље сматрају своју лојалност племенским групама као витални део свог идентитета, а маорске родбинске улоге личе на оне из других полинежанских народа.[251] У скорије време америчка, аустралијска, азијска и друге европске културе су извршиле утицај на Новом Зеланду. Немаорске полинежанске културе су такође очигледне, као нпр. фестивал „Пасифика“, највећи полинежански фестивал на свету који се одржава у Окланду.

У великој мери рурални живот у раном Новом Зеланду је допринео томе да Новозеланђани имају углед робусних и вредних мајстора.[252] Тада се очекивала скромност а сви успешни људи су били изложени критици.[253] Нови Зеланд тада није био држава интелектуалаца.[254] Маорска култура је такође сузбијана све до касних 1960-их.[125] Тада је започео процес урбанизације а високо образовање је постало доступно ширем кругу људи.[255] Иако данас већина становништва живи у градовима добар део новозеландске уметности, књижевности, кинематографије и хумора има руралне теме.

Уметност

уреди

Као део оживљавања маорске културе, традиционални занати попут резбарења и ткања су шире распрострањени а маорски уметници су све бројнији и утицајнији.[256] Већина маорских резбарија приказују људске фигуре, углавном са три прста и са главом која је приказана природно и са пуно детаља или гротескно.[257] Шаре на површини се састоје од спирала, бразда засека и рибљих крљушти ради декорације резбарија.[258] Изражена маорска архитектура се састојала од резбарених кућа за састајање (wharenui) које одликују симболичке резбарије и илустрације. Иницијално ове зграде су осмишљене да се стално обнављају, мењају и адаптирају према различитим потребама.[259]

Маори су декорисали бело дрво на зградама, кануима и кенотафима користећи црвену (мешавина окера и ајкулине масти) и црну (од чађи) боју и цртали су слике птица, рептила и друго на зидовима пећина.[260] Маорске тетоваже (moko) су цртане мешавином обојене чађи и гуме а уцртаване су уз помоћ коштаног длета.[261] Прве европске слике и фотографије су приказивале пејзаже, али нису биле осмишљене као уметност већ ради приказивања Новог Зеланда.[262] Портрети Маора су такође били уобичајени а уметници су их приказивали као „племените дивљаке“, егзотичну лепоту или пријатељски настројене староседеоце.[262] Изолација Новог Зеланда је допринела развоју особене локалне уметности.[263] Током 1960-их и 70-их многи уметници су стварали јединствене форме комбинујући маорске и западне технике.[264] Постепено су новозеландска уметност и занат достигли шире међународно признање а посебно су били запажени наступи на Бијеналу у Венецији 2001. и на изложби у Њујорку 2004.[256][265]

Маорски огртачи су прављени од лана и украшени су црним, црвеним и белим облицима.[266] Од локалног жада се праве минђуше и огрлице, а најпознатији је облик „hei-tiki“, изобличена људска фигура која седи прекрштених ногу са главом помереном у страну.[267] Европљани су донели и свој смисао за моду и до 1950-их већина људи се посебно облачила за друштвене догађаје.[268] Од тада су стандарди облачења промењени и новозеландска мода се оцењује као неформална, практична и без сјаја.[269][270] Ипак, локална модна индустрија је доживела велики раст од 2000, а извоз је дуплиран и број произвођача је повећан са неколико на око 50 познатих фирми, од којих су неке постале признате и на међународном нивоу.[270]

Књижевност

уреди

Маори су брзо прихватили идеју о записивању као начину дељења идеја, и многе њихове приче и песме су тада записане.[271] Већина раних књига на енглеском је потицала из Британије, и тек 1950-их локални писци добијају на значају.[272] Иако под утицајем глобалних трендова (модернизам) и ситуација (Велика криза) писци су од 1930-их почели да развијају приче које су биле фокусиране на њихове доживљаје на Новом Зеланду. Током овог периода, књижевност се померила из извештачког стила ка више академским тежњама.[273] Учешће у светским ратовима је дало неким од писаца нову перспективу на новозеландску културу а након рата експанзија универзитета је довела до процвата локалне књижевности.[274]

Забава

уреди

Основни музички правци на Новом Зеланду су блуз, џез, кантри, рокенрол и хип хоп са локалним елементима.[275] Маори су развили сопствено појање и песме на основи древних корена из југоисточне Азије које има сетан призвук.[276] Флауте и трубе су коришћене као локални инструменти[277] или за сигнализацију током рата и у посебним приликама.[278] Рани досељеници су донели своју музику, дувачке групе и хорове, а прве музичке турнеје су организоване 1860-их.[279][280] Групе састављене од гајдаша и перкусиониста, су биле изузетно популарне током раног 20. века.[281] Музичка индустрија је почела да се развија 1940-их а многи новозеландски музичари су остварили успех у Британији и САД.[275] Неки уметници издају песме на маорском језику а музичко-сценска уметност „капа хака“ је поново заживела.[282] Новозеландске музичке награде се додељују сваке године од стране „РИАНЗ-а“ почев од 1965. под називом „Loxene Golden Disc Awards“ у организацији компаније „Рекит и Колман“.[283] „РИАНЗ“ такође објављује званичну топ-листу.[тражи се извор]

Радио је на Нови Зеланд стигао 1920. године а телевизија 1960.[284] Број новозеландских филмова је посебно порастао 1970-их.[285] Новозеландска филмска комисија је од 1978. почела да помаже локалне филмске ствараоце а многи од филмова су доживели међународни успех. Дерегулација током 1980-их је допринела наглом повећању броја радио и ТВ станица.[285] Новозеландска телевизија углавном емитује емисије америчке и британске производње уз велики број аустралијских и локалних продукција. Пејзажи Новог Зеланда, компактност државе и државни подстицаји[286] су допринели да се неки од високобуџетних филмова попут трилогије Господар прстенова, новозеландског режисера Питера Џексона, снимају на Новом Зеланду.[287] Медијском индустријом Новог Зеланда доминира мањи број компанија, већином у страном власништву уз неколико државних ТВ и радио-станица. Репортери без граница сврставају Нови Зеланд у сам врх у својим годишњим извештајима о слободи медија.[288]

Спорт на Новом Зеланду

уреди
 
Новозеландски рагбисти изводе плес „хака“ пред почетак утакмице

Већина најпопуларнијих спортова на Новом Зеланду су енглеских корена.[289] Рагби је национални спорт. Рагби репрезентација Новог Зеланда ("Ол блекси") била је 3 пута шампион Света. Рагби репрезентација Новог Зеланда је најбољи спортски тим на Свету. Рагби репрезентација Новог Зеланда је победила у 77% одиграних тест мечева. 54% младих људи на Новом Зеланду се баве неким спортом. Највише људи игра голф, нетбол, тенис и крикет, међу млађима најпопуларнији спорт је фудбал док највише посетилаца има рагби.[290] Победничке турнеје у рагбију у Аустралији и Уједињеном Краљевству касних 1880-их и раних 1900их су играле важну улогу у консолидовању националног идентитета,[291] иако је утицај спорта од тада опао.[292] Коњске трке су такође биле популарне и биле су важан део доминантне културе током 1960-их која је позната под називом „рагби, трке и пиво“.[293] Учешће Маора у европским спортовима је посебно приметно у рагбију и у „хака“ плесу који национални тимови изводе пред међународне утакмице.[294]

Новозеландски тимови који имају резултате на међународном нивоу су рагби, рагби лига, нетбол, крикет, и софтбол тимови а на појединачном нивоу резултати су остваривани у триатлону, веслању, једрењу и бициклизму. Однос броја становника и освојених медаља на Олимпијским и Комонвелт играма се сматра за успешан.[290][295] Популарни су и екстремни спортови, авантуристички туризам[296] и постоји јака традиција планинарења — новозеландски алпиниста и истраживач Едмунд Хилари је заједно са непалским шерпасом Тензингом Норгајем, 29. маја 1953. први успешно освојио највиши врх Монт Еверест.[297] Поред тога спољне активности попут бициклизма, пецања, пливања, трчања, трампинга (активност популарна на Новом Зеланду која се састоји у камповању у унутрашњости), кануинга, лова и спортова на снегу су такође популарне.[298] Трке „waka ama“ у аутригер кануима полинезијског порекла су такође све популарније и данас је то међународни спорт, са такмичењима у целом тихоокеанском региону.[299]

Празници

уреди

Државни празници на Новом Зеланду су:[300]

Празник Дан
Нова Година 1. и 2. јануар
Вајтанги дан 6. фебруар
Велики петак последњи петак пред Ускрс
Ускрс према црквеном календару
Ускрсни понедељак први понедељак после Ускрса
Дан АНЗАК-а 25. април
Рођендан краљице први понедељак у јуну
Дан рада 4. понедељак у октобру
Божић 25. децембар
Дан поклона 26. децембар

Референце

уреди
  1. ^ „Национална агенција за статистику”. Архивирано из оригинала 2022-11-19. г. Приступљено 19. 11. 2022. 
  2. ^ „World Economic Outlook Database, October 2022”. Https:. Приступљено 19. 11. 2022. 
  3. ^ „Human Development Report 2021/2022” (PDF) (на језику: енглески). United Nations Development Programme. 8. 9. 2022. Приступљено 8. 9. 2022. 
  4. ^ „United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications”. Архивирано из оригинала 13. 07. 2011. г. Приступљено 10. 04. 2014. 
  5. ^ „New Zealand”. 
  6. ^ „Nev Zeland - zemlja dugog belog oblaka”. 
  7. ^ „Australia and New Zealand”. 
  8. ^ „New Zealand - tle last major land mass settled by humans”. 
  9. ^ „Ecology & Biodiversity: New Zealand flora & fauna”. 
  10. ^ „How land is used in New Zealand”. Архивирано из оригинала 25. 01. 2023. г. Приступљено 25. 01. 2023. 
  11. ^ „Pacific voyaging and discovery”. 
  12. ^ а б в г „History of New Zealand”. 
  13. ^ „Milestones: 1945-1952”. 
  14. ^ [www.nsa.gov/public_info/press_room/2010/ukusa.shtml „Declassified UKUSA Signals Intelligence Agreement Documents Available”] Проверите вредност параметра |url= (помоћ). 
  15. ^ „Rogernomics — The Neoclassical Revolution”. 
  16. ^ а б „People of New Zealand”. 
  17. ^ „Cultural life”. 
  18. ^ „Inside New Zealand's Film Industry: From Local Productions to Global Blockbusters”. 
  19. ^ „Overview”. Архивирано из оригинала 25. 01. 2023. г. Приступљено 25. 01. 2023. 
  20. ^ „Britain’s Charles III also proclaimed King of Australia, New Zealand”. 
  21. ^ King 2003, стр. 41.
  22. ^ Hay, Maclagan & Gordon 2008, стр. 72.
  23. ^ Wilson, John (март 2009). „European discovery of New Zealand – Tasman's achievement”. Te Ara - the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 24. 1. 2011. 
  24. ^ Wilson, John (септембар 2007). „Tasman’s achievement”. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 16. 2. 2008. 
  25. ^ Mackay 1986, стр. 52–54.
  26. ^ а б Mein Smith 2005, стр. 6.
  27. ^ Brunner 1851.
  28. ^ McKinnon, Malcolm (новембар 2009). „Place names – Naming the country and the main islands”. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 24. 1. 2011. 
  29. ^ „Confusion over NZ islands' names”. BBC News. 22. 4. 2009. 
  30. ^ May Eriksen, Alanah (25. 4. 2009). „Name quest unveils historic titles”. The New Zealand Herald. 
  31. ^ Davison, Isaac (22. 4. 2009). „North and South Islands officially nameless”. The New Zealand Herald. 
  32. ^ „Two official options for NZ island names”. The New Zealand Herald. 10. 10. 2013. 
  33. ^ McLintock, Alexander, ур. (Април 2009) [originally published in 1966]. „The Sea Floor”. from An Encyclopaedia of New Zealand. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 13. 1. 2011.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  34. ^ „nzdotstat.stats.govt-Subnational population estimates”. 
  35. ^ McKenzie 1987.
  36. ^ „Geography”. Statistics New Zealand. 1999. Архивирано из оригинала 22. 5. 2010. г. Приступљено 21. 12. 2009. 
  37. ^ Offshore Options: Managing Environmental Effects in New Zealand's Exclusive Economic Zone (PDF). Велингтон: Ministry for the Environment. 2005. ISBN 978-0-478-25916-2. Архивирано из оригинала (PDF) 11. 1. 2012. г. Приступљено 13. 3. 2012. 
  38. ^ Coates 2002, стр. 15.
  39. ^ Grant, David (март 2009). „Southland places – Fiordland’s coast”. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 14. 1. 2011. 
  40. ^ Walrond, Carl (март 2009). „Natural environment – Geography and geology”. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 14. 1. 2010. 
  41. ^ „Taupo”. GNS Science. Архивирано из оригинала 24. 3. 2011. г. Приступљено 2. 4. 2011. 
  42. ^ Lewis, Keith; Nodder, Scott; Carter, Lionel (март 2009). „Sea floor geology – Active plate boundaries”. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 4. 2. 2011. 
  43. ^ Keith 2009.
  44. ^ Wright, Dawn; Bloomer, Sherman; MacLeod, Christopher; Taylor, Brian; Goodliffe, Andrew (2000). „Bathymetry of the Tonga Trench and Forearc: A Map Series”. Marine Geophysical Researches. 21 (5): 489—512. ISSN 0025-3235. doi:10.1023/A:1026514914220. 
  45. ^ Mullan, Brett; Tait, Andrew; Thompson, Craig (март 2009). „Climate – New Zealand’s climate”. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 15. 1. 2011. 
  46. ^ „Summary of New Zealand climate extremes”. National Institute of Water and Atmospheric Research. 2004. Приступљено 30. 4. 2010. 
  47. ^ Walrond, Carl (март 2009). „Natural environment – Climate”. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 15. 1. 2011. 
  48. ^ „Mean monthly rainfall”. National Institute of Water and Atmospheric Research. Архивирано из оригинала (XLS) 3. 5. 2011. г. Приступљено 4. 2. 2011. 
  49. ^ „Mean monthly sunshine hours”. National Institute of Water and Atmospheric Research. Архивирано из оригинала (XLS) 10. 6. 2011. г. Приступљено 4. 2. 2011. 
  50. ^ Lindsey 2000, стр. 14.
  51. ^ „Frequently asked questions about New Zealand plants”. New Zealand Plant Conservation Network. мај 2010. Архивирано из оригинала 08. 09. 2012. г. Приступљено 15. 1. 2011. 
  52. ^ de Lange, Sawyer & Rolfe 2006
  53. ^ McLintock, Alexander, ур. (април 2010) [1966]. „Mixed Broadleaf Podocarp and Kauri Forest”. from An Encyclopaedia of New Zealand. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 15. 1. 2011. 
  54. ^ Mark, Alan (март 2009). „Grasslands – Tussock grasslands”. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 17. 1. 2010. 
  55. ^ „Commentary on Forest Policy in the Asia-Pacific Region (A Review for Indonesia, Malaysia, New Zealand, Papua New Guinea, Philippines, Thailand and Western Samoa)”. Forestry Department. 1997. Приступљено 4. 2. 2011. 
  56. ^ Taylor, R. and Smith, I. (1997). The state of New Zealand’s environment 1997 Архивирано на сајту Wayback Machine (22. јануар 2015). Ministry for the Environment, Wellington.
  57. ^ „New Zealand ecology: Flightless birds”. TerraNature. Приступљено 17. 1. 2011. 
  58. ^ а б в Holdaway, Richard (март 2009). „Extinctions – New Zealand extinctions since human arrival”. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 4. 2. 2011. 
  59. ^ Kirby, Alex (јануар 2005). „Huge eagles 'dominated NZ skies'”. BBC News. 
  60. ^ „Tuatara: New Zealand reptiles”. Department of Conservation. Архивирано из оригинала 31. 1. 2011. г. Приступљено 17. 1. 2011. 
  61. ^ Ryan, Paddy (март 2009). „Snails and slugs – Flax snails, giant snails and veined slugs”. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 4. 2. 2011. 
  62. ^ „Tiny Bones Rewrite Textbooks, first New Zealand land mammal fossil”. University of New South Wales. 31. 5. 2007. Архивирано из оригинала 31. 5. 2007. г. 
  63. ^ Worthy, Trevor H.; Tennyson, Alan J. D.; Archer, Michael; Musser, Anne M.; Hand, Suzanne J.; Jones, Craig; Douglas, Barry J.; McNamara, James A.; Beck, Robin M. D. (2006). „Miocene mammal reveals a Mesozoic ghost lineage on insular New Zealand, southwest Pacific”. Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America. 103 (51): 19419—23. doi:10.1073/pnas.0605684103. 
  64. ^ „Marine Mammals”. Department of Conservation. Архивирано из оригинала 8. 3. 2011. г. Приступљено 17. 1. 2011. 
  65. ^ „Sea & shore birds”. New Zealand Department of Conservation. Архивирано из оригинала 1. 3. 2011. г. Приступљено 7. 3. 2011. 
  66. ^ „Penguins”. New Zealand Department of Conservation. Архивирано из оригинала 3. 5. 2011. г. Приступљено 7. 3. 2011. 
  67. ^ Jones 2002, стр. 362.
  68. ^ Rauzon, Mark (2008). „Island restoration: Exploring the past, anticipating the future” (PDF). Marine Ornithology. 35: 97—107. 
  69. ^ Diamond 1990, стр. 3–8.
  70. ^ „New Zealand National Parks”. Архивирано из оригинала 26. 12. 2012. г. Приступљено 15. 4. 2013. 
  71. ^ Murray-McIntosh, Rosalind P.; Scrimshaw, Brian J.; Hatfield, Peter J.; Penny, David (1998). „Testing migration patterns and estimating founding population size in Polynesia by using human mtDNA sequences”. Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America. 95 (15): 9047—52. doi:10.1073/pnas.95.15.9047. 
  72. ^ Wilmshurst, J. M.; Anderson, A. J.; Higham, T. F. G.; Worthy, T. H. (2008). „Dating the late prehistoric dispersal of Polynesians to New Zealand using the commensal Pacific rat”. Proceedings of the National Academy of Sciences. 105 (22): 7676. Bibcode:2008PNAS..105.7676W. doi:10.1073/pnas.0801507105. 
  73. ^ Moodley, Y.; Linz, B.; Yamaoka, Y.; Windsor, H. M.; Breurec, S.; Wu, J. -Y.; Maady, A.; Bernhoft, S.; Thiberge, J. -M. (2009). „The Peopling of the Pacific from a Bacterial Perspective”. Science. 323 (5913): 527—530. Bibcode:2009Sci...323..527M. PMC 2827536  . PMID 19164753. doi:10.1126/science.1166083. 
  74. ^ Clark 1994, стр. 123–135.
  75. ^ Davis, Denise (септембар 2007). „The impact of new arrivals”. Te Ara Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 30. 4. 2010. 
  76. ^ Davis, Denise; Solomon, Māui (март 2009). „'Moriori – The impact of new arrivals'”. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 23. 3. 2011. 
  77. ^ а б Mein Smith 2005, стр. 23.
  78. ^ Salmond, стр. 82.
  79. ^ King 2003, стр. 122.
  80. ^ Fitzpatrick, John (2004). „Food, warfare and the impact of Atlantic capitalism in Aotearo/New Zealand” (PDF). Australasian Political Studies Association Conference: APSA 2004 Conference Papers. Архивирано из оригинала (PDF) 11. 5. 2011. г. Приступљено 30. 1. 2011. 
  81. ^ Brailsford 1972, стр. 35.
  82. ^ Wagstrom 2005, стр. 71–73.
  83. ^ Lange 1999, стр. 18.
  84. ^ а б Rutherford, James (април 2009) [originally published in 1966]. „Busby, James”. Ур.: McLintock, Alexander. from An Encyclopaedia of New Zealand. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 7. 1. 2011. 
  85. ^ McLintock, Alexander, ур. (април 2009) [originally published in 1966]. „Sir George Gipps”. from An Encyclopaedia of New Zealand. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 7. 1. 2011. 
  86. ^ а б Wilson, John (март 2009). „Government and nation – The origins of nationhood”. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 7. 1. 2011. 
  87. ^ McLintock, Alexander, ур. (април 2009) [originally published in 1966]. „Settlement from 1840 to 1852”. from An Encyclopaedia of New Zealand. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 7. 1. 2011. 
  88. ^ Foster, Bernard (април 2009) [originally published in 1966]. „Akaroa, French Settlement At”. Ур.: McLintock, Alexander. from An Encyclopaedia of New Zealand. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 7. 1. 2011. 
  89. ^ Simpson, K (септембар 2010). „Hobson, William – Biography”. Ур.: McLintock, Alexander. from the Dictionary of New Zealand Biography. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 7. 1. 2011. 
  90. ^ Phillips, Jock (април 2010). „British immigration and the New Zealand Company”. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 7. 1. 2011. 
  91. ^ Wilmshurst, J. M.; Hunt, T. L.; Lipo, C. P.; Anderson, A. J. (2011). „High-precision radiocarbon dating shows recent and rapid initial human colonization of East Polynesia”. Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America. 108 (5): 1815—1820. doi:10.1073/pnas.1015876108. 
  92. ^ „Crown colony era – the Governor-General”. Ministry for Culture and Heritage. март 2009. Приступљено 7. 1. 2011. 
  93. ^ а б в Wilson, John (март 2009). „Government and nation – The constitution”. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 2. 2. 2011. 
  94. ^ Temple 1980.
  95. ^ „New Zealand's 19th-century wars – overview”. Ministry for Culture and Heritage. април 2009. Архивирано из оригинала 14. 11. 2016. г. Приступљено 7. 1. 2011. 
  96. ^ Wilson., John (март 2009). „History – Liberal to Labour”. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 2. 2. 2011. 
  97. ^ „The Industrial Conciliation and Arbitration Act”. 
  98. ^ „War and Society”. Ministry for Culture and Heritage. Архивирано из оригинала 09. 11. 2016. г. Приступљено 7. 1. 2011. 
  99. ^ Easton, Brian (април 2010). „Economic history – Interwar years and the great depression”. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 7. 1. 2011. 
  100. ^ Derby, Mark (мај 2010). „Strikes and labour disputes – Wars, depression and first Labour government”. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 1. 2. 2011. 
  101. ^ Easton, Brian (новембар 2010). „Economic history – Great boom, 1935–1966”. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 1. 2. 2011. 
  102. ^ Keane, Basil (новембар 2010). „Te Māori i te ohanga – Māori in the economy – Urbanisation”. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 7. 1. 2011. 
  103. ^ Royal, Te Ahukaramū (март 2009). „Māori – Urbanisation and renaissance”. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 1. 2. 2011. 
  104. ^ „Estimated resident population of New Zealand”. Statistics New Zealand. Архивирано из оригинала 24. 7. 2011. г. Приступљено 30. 1. 2011.  The population clock updates every 10 minutes.
  105. ^ „Subnational population estimates at 30. јун 2009”. Statistics New Zealand. 30. 6. 2007. Архивирано из оригинала 13. 5. 2010. г. Приступљено 30. 4. 2010. 
  106. ^ „Mercer 2010 Quality of Living survey highlights – Global”. Mercer. мај 2010. Приступљено 30. 4. 2010. 
  107. ^ „Commentary”. Births and Deaths: децембар 2009 quarter. Statistics New Zealand. Приступљено 27. 4. 2010. 
  108. ^ а б „Life and Living in Advanced Age: A Cohort Study in New Zealand”. 
  109. ^ „Subnational Population Estimates: At 30 June 2015 (provisional)”. Statistics New Zealand. Приступљено 28. 1. 2016. 
  110. ^ „Ethnic groups in New Zealand”. 2006 Census QuickStats National highlights. Statistics New Zealand. Архивирано из оригинала 23. 11. 2017. г. Приступљено 18. 1. 2011. 
  111. ^ „Cultural diversity”. 2006 Census QuickStats National highlights. Statistics New Zealand. Архивирано из оригинала 25. 5. 2010. г. Приступљено 30. 4. 2010. 
  112. ^ „Māori Ethnic Population / Te Momo Iwi Māori”. QuickStats About Māori, Census 2006. Statistics New Zealand. Архивирано из оригинала 25. 5. 2010. г. Приступљено 30. 4. 2010. 
  113. ^ Collins, Simon (октобар 2010). „Ethnic mix changing rapidly”. New Zealand Herald. 
  114. ^ Callister, Paul (2004). „Seeking an Ethnic Identity: Is "New Zealander" a Valid Ethnic Category?” (PDF). New Zealand Population Review. 30 (1&2): 5—22. Архивирано из оригинала (PDF) 7. 2. 2013. г. Приступљено 7. 6. 2013. 
  115. ^ Misa, Tapu (8. 3. 2006). „Ethnic Census status tells the whole truth”. New Zealand Herald. 
  116. ^ „Draft Report of a Review of the Official Ethnicity Statistical Standard: Proposals to Address the ‘New Zealander’ Response Issue”. Statistics New Zealand. април 2009. Архивирано из оригинала (PDF) 13. 11. 2010. г. Приступљено 18. 1. 2011. 
  117. ^ Ranford, Jodie. „'Pakeha', Its Origin and Meaning”. Māori News. Приступљено 20. 2. 2008. 
  118. ^ Walrond 2007, стр. 2.
  119. ^ „QuickStats About Culture and Identity: Birthplace and people born overseas”. Statistics New Zealand. март 2006. Архивирано из оригинала 17. 5. 2011. г. Приступљено 19. 1. 2011. 
  120. ^ For the percentages: „QuickStats About Culture and Identity – Birthplace and people born overseas”. 2006 Census. Statistics New Zealand. Архивирано из оригинала 30. 4. 2010. г. Приступљено 30. 4. 2010. 
  121. ^ Butcher, Andrew; McGrath, Terry (2004). „International Students in New Zealand: Needs and Responses” (PDF). International Education Journal. 5 (4). Архивирано из оригинала (PDF) 09. 03. 2012. г. Приступљено 28. 02. 2012. 
  122. ^ а б в „QuickStats About Culture and Identity: Languages spoken”. Statistics New Zealand. март 2006. Архивирано из оригинала 13. 11. 2009. г. Приступљено 20. 2. 2008. 
  123. ^ Hay, Maclagan & Gordon 2008, стр. 14.
  124. ^ * Bauer, L.; Warren, P.; Bardsley, D.; Kennedy, M.; Major, G. (2007). „New Zealand English”. Journal of the International Phonetic Association. 37 (1): 97—102. doi:10.1017/S0025100306002830. 
  125. ^ а б Phillips, Jock (март 2009). „The New Zealanders – Bicultural New Zealand”. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 21. 1. 2011. 
  126. ^ „Māori Language Week – Te Wiki o Te Reo Maori”. Ministry for Culture and Heritage. Приступљено фебруар 2008.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |access-date= (помоћ)
  127. ^ Squires, Nick (мај 2005). „British influence ebbs as New Zealand takes to talking Māori”. The Telegraph. Great Britain. 
  128. ^ „Waitangi Tribunal claim – Māori Language Week”. Ministry for Culture and Heritage. јул 2010. Архивирано из оригинала 02. 06. 2023. г. Приступљено 19. 1. 2011. 
  129. ^ „Māori Television Launches 100 percent Māori Language Channel”. Māori Television. Архивирано из оригинала 11. 5. 2011. г. Приступљено 30. 4. 2010. 
  130. ^ www.stats.govt.nz, "2001 Survey on the health of the Māori language", преузето 30. априла 2016.
  131. ^ www.ethnologue.com, "Maori", преузето 30. априла 2016.
  132. ^ а б „2006 Census Data – QuickStats About Culture and Identity – Tables”. 2006 Census. Statistics New Zealand. Архивирано из оригинала (XLS) 10. 6. 2011. г. Приступљено 30. 4. 2010.  In tables 28 (Religious Affiliation) and 19 (Languages Spoken by Ethnic Group)
  133. ^ „New Zealand Sign Language Act 2006 No 18 (as at 30. јун 2008), Public Act – New Zealand Legislation”. Приступљено 29. 11. 2011. . Legislation.govt.nz (2008-06-30)
  134. ^ а б Dench, Olivia (јул 2010). „Education Statistics of New Zealand: 2009”. Education Counts. Приступљено 19. 1. 2011. 
  135. ^ а б в г „The World Factbook – New Zealand”. CIA. 15. 11. 2007. Архивирано из оригинала 18. 09. 2019. г. Приступљено 30. 11. 2007. 
  136. ^ „Education Act 1989 No 80 (as at 01. фебруар 2011), Public Act. Part 14: Establishment and disestablishment of tertiary institutions, Section 62: Establishment of institutions”. Education Act 1989 No 80. New Zealand Parliamentary Counsel Office/Te Tari Tohutohu Pāremata. 1. 2. 2011. Приступљено 15. 8. 2011. 
  137. ^ „Studying in New Zealand: Tertiary education”. New Zealand Qualifications Authority. Приступљено 15. 8. 2011. 
  138. ^ „Educational attainment of the population”. Education Counts. 2006. Архивирано из оригинала (xls) 15. 10. 2008. г. Приступљено 21. 2. 2008. 
  139. ^ „QuickStats About Culture and Identity: Religious affiliation”. Statistics New Zealand. Архивирано из оригинала 3. 4. 2013. г. Приступљено 20. 1. 2011. 
  140. ^ „Quick Stats About culture and Identity— 2006 Census” (PDF). Statistics New Zealand. Архивирано из оригинала (PDF) 10. 6. 2011. г. Приступљено 28. 9. 2007. 
  141. ^ „Report for Selected Countries and Subjects”. International Monetary Fund. октобар 2010. Приступљено 30. 1. 2011. 
  142. ^ „GDP – per capita (PPP)”. The World Factbook, Central Intelligence Agency. Архивирано из оригинала 24. 04. 2013. г. Приступљено 22. 1. 2011. 
  143. ^ „GDP per capita (current US$)”. World Bank. Архивирано из оригинала 11. 5. 2011. г. Приступљено 22. 1. 2011. 
  144. ^ „Currencies of the territories listed in the BS exchange rate lists”. Bank of Slovenia. Приступљено 22. 1. 2011. 
  145. ^ „Human Development Index and components” (PDF). United Nations Development Programme. Приступљено 3. 1. 2012. 
  146. ^ а б в „Historical evolution and trade patterns”. An Encyclopaedia of New Zealand. 1966. Приступљено 10. 2. 2011. 
  147. ^ Stringleman, Hugh; Peden, Robert (октобар 2009). „Sheep farming – Growth of the frozen meat trade, 1882–2001”. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 6. 5. 2010. 
  148. ^ Baker, John (фебруар 2010) [originally published in 1966]. „Some Indicators of Comparative Living Standards”. Ур.: McLintock, Alexander. from An Encyclopaedia of New Zealand. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 330. 4. 2010.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |access-date= (помоћ) Table pdf downloadable from [1], Приступљено 15. априла 2013.
  149. ^ Wilson, John (март 2009). „History – The later 20th century”. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 2. 2. 2011. 
  150. ^ Nixon, Chris; Yeabsley, John (април 2010). „Overseas trade policy – Difficult times – the 1970s and early 1980s”. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 22. 1. 2011.  Непознати параметар |unused_data= игнорисан (помоћ)
  151. ^ Evans, N. „Up From Down Under: After a Century of Socialism, Australia and New Zealand are Cutting Back Government and Freeing Their Economies”. National Review. 46 (16): 47—51. 
  152. ^ Easton, Brian (новембар 2010). „Economic history – Government and market liberalisation”. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 1. 2. 2011. 
  153. ^ Hazledine 1998.
  154. ^ „Unemployment”. 2010 Social report. Приступљено 4. 2. 2011. 
  155. ^ Bingham, Eugene (7. 4. 2008). „The miracle of full employment”. The New Zealand Herald. Приступљено 17. 9. 2008. 
  156. ^ „New Zealand Takes a Pause in Cutting Rates”. The New York Times. 10. 6. 2009. Приступљено 30. 4. 2010. 
  157. ^ „New Zealand's slump longest ever”. BBC News. 26. 6. 2009. Приступљено 30. 4. 2010. 
  158. ^ Bascand, Geoff (фебруар 2011). „Household Labour Force Survey: децембар 2010 quarter – Media Release”. Statistics New Zealand. Архивирано из оригинала 29. 4. 2011. г. Приступљено 4. 2. 2011. 
  159. ^ „The Social Report 2016 – Te pūrongo oranga tangata”. 
  160. ^ Davenport, Sally (2004). „Panic and panacea: brain drain and science and technology human capital policy”. Research Policy. 33 (4): 617—630. doi:10.1016/j.respol.2004.01.006. 
  161. ^ O'Hare, Sean (септембар 2010). „New Zealand brain-drain worst in world”. The Telegraph. United Kingdom. 
  162. ^ Collins, Simon (март 2005). „Quarter of NZ's brightest are gone”. New Zealand Herald. 
  163. ^ Winkelmann, Rainer (2000). „The labour market performance of European immigrants in New Zealand in the 1980s and 1990s”. The International Migration Review. The Center for Migration Studies of New York. 33 (1): 33—58. JSTOR 2676011. doi:10.2307/2676011. 
  164. ^ Bain 2006, стр. 44.
  165. ^ „Argillite quarry”. Te Ara - the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 20. 11. 2010. 
  166. ^ а б Cumming, Geoff (6. 3. 2010). „Miners press to enter the green zone”. The New Zealand Herald. Приступљено 24. 3. 2010. 
  167. ^ „Energy Data File 2011” (PDF). Ministry for Economic Development. јул 2011. Архивирано из оригинала (PDF) 14. 1. 2014. г. Приступљено 29. 1. 2014. 
  168. ^ „Frequently Asked Questions”. New Zealand Transport Agency. Приступљено 22. 1. 2011. 
  169. ^ „CIA – The World Factbook – New Zealand”. Архивирано из оригинала 18. 09. 2019. г. Приступљено 18. 9. 2009. 
  170. ^ Humphris, Adrian (април 2010). „Public transport – Passenger trends”. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 22. 1. 2011. 
  171. ^ Atkinson, Neill (новембар 2010). „Railways – Rail transformed”. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 22. 1. 2011. 
  172. ^ Atkinson, Neill (април 2010). „Railways – Freight transport”. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 22. 1. 2011. 
  173. ^ „Air and sea transport”. 
  174. ^ Budde, Paul. „New Zealand – Telecommunications – Major Players”. Budde Comm. Приступљено 30. 1. 2011. 
  175. ^ Groser, Tim (март, 2009). „Speech to ASEAN-Australia-New Zealand Free Trade Agreement Seminars”. New Zealand Government. Приступљено 30. 1. 2011.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  176. ^ „Doing business in New Zealand: New Zealand trade and export guide”. 
  177. ^ „New Zealand Economic and Financial Overview 2010: Industrial Structure and Principal Economic Sectors”. New Zealand Treasury. април 2010. Архивирано из оригинала 23. 1. 2011. г. Приступљено 30. 1. 2011. 
  178. ^ O'Sullivan, Fran (април 2008). „Trade agreement just the start – Clark”. The New Zealand Herald. Архивирано из оригинала 27. 03. 2019. г. Приступљено 30. 4. 2010. 
  179. ^ „China and New Zealand sign free trade deal”. The New York Times. април 2008. 
  180. ^ а б „Key Tourism Statistics” (PDF). Ministry of Tourism. 2010. Архивирано из оригинала (PDF) 22. 5. 2010. г. Приступљено 30. 4. 2010. 
  181. ^ [/www.beehive.govt.nz/speech/tourism-rendezvous-new-zealand-2010 „Tourism Rendezvous New Zealand 2010”] Проверите вредност параметра |url= (помоћ). 
  182. ^ Easton, Brian (март 2009). „Economy – Agricultural production”. Приступљено 22. 1. 2011.  Непознати параметар |unused_data= игнорисан (помоћ)
  183. ^ Stringleman, Hugh; Peden, Robert (март 2009). „Sheep farming – Changes from the 20th century”. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 22. 1. 2011. 
  184. ^ Stringleman, Hugh; Scrimgeour, Frank (новембар 2009). „Dairying and dairy products – Dairying in the 2000s”. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 22. 1. 2011. 
  185. ^ Stringleman, Hugh; Scrimgeour, Frank (март 2009). „Dairying and dairy products – Dairy exports”. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 4. 2. 2011. 
  186. ^ „Global New Zealand – International Trade, Investment, and Travel Profile: Year ended јун 2009 – Key Points”. Statistics New Zealand. јун 2009. Приступљено 4. 2. 2011. 
  187. ^ Stringleman, Hugh; Scrimgeour, Frank (март 2009). „Dairying and dairy products – Manufacturing and marketing in the 2000s”. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 22. 1. 2011. 
  188. ^ Dalley, Bronwyn (март 2009). „Wine – The wine boom, 1980s and beyond”. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 22. 1. 2011. 
  189. ^ „Wine in New Zealand”. The Economist. март 2008. 
  190. ^ „Queen and New Zealand”. The British Monarchy. Архивирано из оригинала 02. 04. 2019. г. Приступљено 28. 4. 2010. 
  191. ^ а б в г „Factsheet – New Zealand – Political Forces”. The Economist. The Economist Group. 15. 2. 2005. Архивирано из оригинала 14. 5. 2006. г. Приступљено 4. 8. 2009. 
  192. ^ „New Zealand Legislation: Royal Titles Act 1974”. New Zealand Government. фебруар 1974. Приступљено 8. 1. 2011. 
  193. ^ „The Governor General of New Zealand”. Official website of the Governor General. Приступљено 8. 1. 2011. 
  194. ^ „The Queen's role in New Zealand”. The British Monarchy. Архивирано из оригинала 26. 09. 2013. г. Приступљено 28. 4. 2010. 
  195. ^ а б „Governor-General”. 
  196. ^ а б в г „Parliament Brief: What is Parliament?”. New Zealand Parliament. Приступљено 30. 11. 2016. 
  197. ^ Wilson, John (новембар 2010). „Government and nation – System of government”. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 9. 1. 2011. 
  198. ^ „Government and society”. 
  199. ^ „How government works”. 
  200. ^ „The Current Chief Justice”. Courts of New Zealand. Архивирано из оригинала 16. 9. 2011. г. Приступљено 9. 1. 2011. 
  201. ^ а б „First past the post – the road to MMP”. Ministry for Culture and Heritage. септембар 2009. Приступљено 9. 1. 2011. 
  202. ^ „Reviewing electorate numbers and boundaries”. Electoral Commission. 8. 5. 2005. Архивирано из оригинала 14. 9. 2013. г. Приступљено 23. 1. 2012. 
  203. ^ „Sainte-Laguë allocation formula”. Electoral Commission. 30. 3. 2005. Архивирано из оригинала 14. 9. 2013. г. Приступљено 23. 1. 2012. 
  204. ^ Collins, Simon (мај 2005). „Women run the country but it doesn't show in pay packets”. The New Zealand Herald. 
  205. ^ McLintock, Alexander, ур. (април 2009) [originally published in 1966]. „External Relations”. from An Encyclopaedia of New Zealand. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 7. 1. 2011. 
  206. ^ „Michael Joseph Savage”. Ministry for Culture and Heritage. јул 2010. Приступљено 29. 1. 2011. 
  207. ^ „Department Of External Affairs: Security Treaty between Australia, New Zealand and the United States of America”. Australian Government. септембар 1951. Архивирано из оригинала 29. 6. 2011. г. Приступљено 11. 1. 2011. 
  208. ^ „The Vietnam War”. Ministry for Culture and Heritage. јун 2008. Архивирано из оригинала 08. 11. 2016. г. Приступљено 11. 1. 2011. 
  209. ^ „Sinking the Rainbow Warrior – nuclear-free New Zealand”. Ministry for Culture and Heritage. август 2008. Архивирано из оригинала 19. 10. 2016. г. Приступљено 11. 1. 2011. 
  210. ^ „Nuclear-free legislation – nuclear-free New Zealand”. New Zealand History Online. август 2008. Архивирано из оригинала 03. 11. 2016. г. Приступљено 11. 1. 2011. 
  211. ^ Lange 1990.
  212. ^ а б в „New Zealand country brief”. Department of Foreign Affairs and Trade. Архивирано из оригинала 12. 10. 2013. г. Приступљено 11. 1. 2011. 
  213. ^ Bertram, Geoff (април 2010). „South Pacific economic relations – Aid, remittances and tourism”. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 11. 1. 2011. 
  214. ^ Howes, Stephen (новембар 2010). „Making migration work: Lessons from New Zealand”. Development Policy Centre. Приступљено 23. 3. 2011. 
  215. ^ „Member States of the United Nations”. United Nations. Приступљено 11. 1. 2011. 
  216. ^ „New Zealand in the Commonwealth”. Комонвелт. Приступљено 7. 6. 2013. 
  217. ^ „Members and partners”. Organisation for Economic Co-operation and Development. Приступљено 11. 1. 2011. 
  218. ^ „Welcome to NZDF”. New Zealand Defence Force. Архивирано из оригинала 03. 07. 2020. г. Приступљено 11. 1. 2011. 
  219. ^ Ayson 2007, стр. 132.
  220. ^ „The Battle for Crete”. Ministry for Culture and Heritage. мај 2010. Приступљено 9. 1. 2011. 
  221. ^ „El Alamein – The North African Campaign”. Ministry for Culture and Heritage. мај-2009. Приступљено 9. 1. 2011.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  222. ^ Holmes, Richard (септембар 2010). „World War Two: The Battle of Monte Cassino”. Приступљено 9. 1. 2011. 
  223. ^ „Gallipoli stirred new sense of national identity says Clark”. New Zealand Herald. април 2005. 
  224. ^ Prideaux 2007, стр. 18.
  225. ^ Burke, Arthur. „The Spirit of ANZAC”. ANZAC Day Commemoration Committee. Архивирано из оригинала 26. 12. 2010. г. Приступљено 11. 1. 2011. 
  226. ^ Edmond-Paul 2008, стр. 77.
  227. ^ „New Zealand and the Battle of River Plate”. New Zealand Ministry of Foreign Affairs and Trade. Архивирано из оригинала 11. 5. 2011. г. Приступљено 29. 1. 2011. 
  228. ^ „New Zealand's contribution – The Battle of Britain”. Ministry for Culture and Heritage. септембар 2010. Приступљено 10. 1. 2011. 
  229. ^ „Bureau of East Asian and Pacific Affairs Background Note: New Zealand”. US Department of State. август 2010. Приступљено 10. 1. 2011. 
  230. ^ „South African War 1899–1902”. Ministry for Culture and Heritage. фебруар 2009. Приступљено 11. 1. 2011. 
  231. ^ „NZ and the Malayan Emergency”. Ministry for Culture and Heritage. август 2010. Приступљено 11. 1. 2011. 
  232. ^ „New Zealand Defence Force Overseas Operations”. New Zealand Defence Force. јануар 2008. Архивирано из оригинала 25. 1. 2008. г. Приступљено 17. 2. 2008. 
  233. ^ а б „New Zealand's Nine Provinces (1853–76)” (PDF). Friends of the Hocken Collections. март 2000. Архивирано из оригинала (PDF) 05. 02. 2011. г. Приступљено 13. 1. 2011. 
  234. ^ McLintock, Alexander, ур. (април 2009) [originally published in 1966]. „Provincial Divergencies”. from An Encyclopaedia of New Zealand. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 7. 1. 2011. 
  235. ^ „Public holidays”. New Zealand Department of Labour. Архивирано из оригинала 4. 4. 2011. г. Приступљено 2. 4. 2011. 
  236. ^ „Overview – regional rugby”. Ministry for Culture and Heritage. септембар 2010. Приступљено 13. 1. 2011. 
  237. ^ а б Sancton 2000, стр. 84
  238. ^ „Subnational population estimates at 30. јун 2010 (boundaries at 1. новембар 2010)”. Statistics New Zealand. 26. 10. 2010. Архивирано из оригинала 10. 6. 2011. г. Приступљено 2. 4. 2011. 
  239. ^ Smelt & Jui 2009, стр. 33-
  240. ^ „What is a Commonwealth Realm?”. Royal Household. Архивирано из оригинала 02. 12. 2010. г. Приступљено 6. 10. 2009. 
  241. ^ а б „New Zealand’s Constitution”. The Governor-General of New Zealand. Приступљено 13. 1. 2010. 
  242. ^ „Government – Structure, Personnel”. Government of the Cook Islands. Приступљено 13. 1. 1010.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |access-date= (помоћ)
  243. ^ „Tourism, Travel, & Information Guide to the New Zealand Territory of Tokelau”. Tokelau.com. Приступљено 13. 1. 2010. 
  244. ^ „Government”. Tokelau Government. Приступљено 13. 1. 2010. 
  245. ^ „Scott Base”. Antarctica New Zealand. Приступљено 13. 1. 2010. 
  246. ^ „International Students in New Zealand: Needs and Responses” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 09. 03. 2012. г. Приступљено 28. 02. 2012.  line feed character у |title= на позицији 39 (помоћ)
  247. ^ Kennedy 2007, стр. 398.
  248. ^ Hearn, Terry (март 2009). „English – Importance and influence”. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 21. 1. 2011. 
  249. ^ „Conclusions – British and Irish immigration”. Ministry for Culture and Heritage. март 2007. Приступљено 21. 1. 2011. 
  250. ^ Stenhouse, John (новембар 2010). „Religion and society – Māori religion”. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 21. 1. 2011. 
  251. ^ „Māori Social Structures”. Ministry of Justice. март 2001. Архивирано из оригинала 10. 06. 2016. г. Приступљено 21. 1. 2011. 
  252. ^ Kennedy 2007, стр. 400.
  253. ^ Kennedy 2007, стр. 399.
  254. ^ Phillips, Jock (март 2009). „The New Zealanders – Post-war New Zealanders”. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 21. 1. 2011. 
  255. ^ Phillips, Jock (март 2009). „The New Zealanders – Ordinary blokes and extraordinary sheilas”. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 21. 1. 2011. 
  256. ^ а б Swarbrick, Nancy (јун 2010). „Creative life – Visual arts and crafts”. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 4. 2. 2011. 
  257. ^ McLintock, Alexander, ур. (април 2009) [originally published in 1966]. „Elements of Carving”. from An Encyclopaedia of New Zealand. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 15. 2. 2011. 
  258. ^ McLintock, Alexander, ур. (април 2009) [originally published in 1966]. „Surface Patterns”. from An Encyclopaedia of New Zealand. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 15. 2. 2011. 
  259. ^ McKay, Bill (2004). „Māori architecture: transforming western notions of architecture”. Fabrications: the Journal of the Society of Architectural Historians, Australia and New Zealand. 14 (1&2): 1—12. Архивирано из оригинала 13. 5. 2011. г. Приступљено 21. 1. 2011. 
  260. ^ McLintock, Alexander, ур. (април 2009) [originally published in 1966]. „Painted Designs”. from An Encyclopaedia of New Zealand. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 15. 2. 2011. 
  261. ^ McLintock, Alexander, ур. (април 2009) [originally published in 1966]. „Tattooing”. from An Encyclopaedia of New Zealand. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 15. 2. 2011. 
  262. ^ а б „Beginnings – history of NZ painting”. Ministry for Culture and Heritage. децембар 2010. Приступљено 17. 2. 2011. 
  263. ^ „A new New Zealand art – history of NZ painting”. Ministry for Culture and Heritage. новембар 2010. Приступљено 16. 2. 2011. 
  264. ^ „Contemporary Maori art”. Ministry for Culture and Heritage. новембар 2010. Приступљено 16. 2. 2011. 
  265. ^ Rauer, Julie. „Paradise Lost: Contemporary Pacific Art At The Asia Society”. Asia Society and Museum. Приступљено 17. 2. 2011. 
  266. ^ McLintock, Alexander, ур. (април 2009) [originally published in 1966]. „Textile Designs”. from An Encyclopaedia of New Zealand. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 15. 2. 2011. 
  267. ^ Keane, Basil (март 2009). „Pounamu – jade or greenstone – Implements and adornment”. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 17. 2. 2011. 
  268. ^ Wilson, John (март 2009). „Society – Food, drink and dress”. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 17. 2. 2011. 
  269. ^ Swarbrick, Nancy (јун 2010). „Creative life – Design and fashion”. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 22. 1. 2011. 
  270. ^ а б „Fashion in New Zealand – New Zealand's fashion industry”. The Economist. 28. 2. 2008. Приступљено 6. 8. 2009. 
  271. ^ Swarbrick, Nancy (јун 2010). „Creative life – Writing and publishing”. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 22. 1. 2011. 
  272. ^ „The making of New Zealand literature”. Ministry for Culture and Heritage. новембар 2010. Архивирано из оригинала 14. 11. 2016. г. Приступљено 22. 1. 2011. 
  273. ^ „New directions in the 1930s – New Zealand literature”. Ministry for Culture and Heritage. август 2008. Приступљено 12. 2. 2011. 
  274. ^ „The war and beyond – New Zealand literature”. Ministry for Culture and Heritage. новембар 2007. Приступљено 12. 2. 2011. 
  275. ^ а б Swarbrick, Nancy (јун 2010). „Creative life – Music”. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Архивирано из оригинала 14. 05. 2011. г. Приступљено 21. 1. 2011. 
  276. ^ McLintock, Alexander, ур. (април 2009) [originally published in 1966]. „Maori Music”. from An Encyclopaedia of New Zealand. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 15. 2. 2011. 
  277. ^ McLintock, Alexander, ур. (април 2009) [originally published in 1966]. „Musical Instruments”. from An Encyclopaedia of New Zealand. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 16. 2. 2011. 
  278. ^ McLintock, Alexander, ур. (април 2009) [originally published in 1966]. „Instruments Used for Non-musical Purposes”. from An Encyclopaedia of New Zealand. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 16. 2. 2011. 
  279. ^ McLintock, Alexander, ур. (април 2009) [originally published in 1966]. „Music: General History”. from An Encyclopaedia of New Zealand. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 15. 2. 2011. 
  280. ^ McLintock, Alexander, ур. (април 2009) [originally published in 1966]. „Music: Brass Bands”. from An Encyclopaedia of New Zealand. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 14. 4. 2011. 
  281. ^ McLintock, Alexander, ур. (април 2009) [originally published in 1966]. „Music: Pipe Bands”. from An Encyclopaedia of New Zealand. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 14. 4. 2011. 
  282. ^ Swarbrick, Nancy (јун 2010). „Creative life – Performing arts”. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Архивирано из оригинала 15. 05. 2011. г. Приступљено 21. 1. 2011. 
  283. ^ „OUR STORY I OUR HERITAGE I OUR FUTURE…”. Архивирано из оригинала 25. 01. 2023. г. Приступљено 25. 01. 2023. 
  284. ^ Trisha Dunleavy and Hester Joyce, eds. New Zealand Film and Television: Institution, Industry, and Cultural Change (Intellect Books, distributed by University of Chicago Press; 2012).
  285. ^ а б Swarbrick, Nancy (јун 2010). „Creative life – Film and broadcasting”. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 21. 1. 2011. 
  286. ^ Cieply, Michael; Rose, Jeremy (октобар 2010). „New Zealand Bends and ‘Hobbit’ Stays”. New York Times. 
  287. ^ „The Lord of the Rings filming locations”. 
  288. ^ „New Zealand”. 
  289. ^ Hearn, Terry (март 2009). „English – Popular culture”. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 22. 1. 2022. 
  290. ^ а б Phillips, Jock (фебруар 2011). „Sports and leisure – Organised sports”. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 23. 3. 2011. 
  291. ^ Crawford, Scott (1999). „Rugby and the Forging of National Identity”. Ур.: Nauright, John. Sport, Power And Society In New Zealand: Historical And Contemporary Perspectives (PDF). ASSH Studies In Sports History. Архивирано из оригинала (PDF) 19. 1. 2012. г. Приступљено 6. 3. 2012. 
  292. ^ Fougere 1989, стр. 110–122.
  293. ^ „Rugby, racing and beer”. Ministry for Culture and Heritage. август 2010. Приступљено 22. 1. 2011. 
  294. ^ Derby, Mark (децембар 2010). „Māori–Pākehā relations – Sports and race”. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 4. 2. 2011. 
  295. ^ „ABS medal tally: Australia finishes third”. Australian Bureau of Statistics. 30. 8. 2004. Приступљено 17. 2. 2008. 
  296. ^ Bain 2006, стр. 69.
  297. ^ „World mourns Sir Edmund Hillary”. The Age. Australia. јануар 2008. 
  298. ^ „Sport and Recreation Participation Levels” (PDF). Sport and Recreation New Zealand. 2009. Архивирано из оригинала (PDF) 2. 6. 2010. г. Приступљено 30. 4. 2010. 
  299. ^ Yousef, Robyn (јануар 2011). „Waka ama: Keeping it in the family”. New Zealand Herald. 
  300. ^ „Public holidays, Department of Labour”. Архивирано из оригинала 04. 04. 2011. г. Приступљено 15. 4. 2013. 

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди
Влада
Туризам
Остало

Преузето из „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Нови_Зеланд&oldid=28363079”