Грбави кит
Грбави кит (лат. Megaptera novaeangliae) је сисар из реда папкара (Artiodactyla) и инфрареда китова (Cetacea). То је једна од већих браздених врста, чије одрасле јединке имају дужини од 12 - 16 m и теже око 25 - 30 тона. Грбави кит има карактеристичан облик тела, са дугим репним перајем и чворастом главом. Познат је по испињању из воде и по другом карактеристичном понашању на површини, што га чини популарним код посматрача китова. Мужјаци производе сложену песму у трајању од 10 до 20 минута, коју понављају сатима. Сви мужјаци у групи производе исту песму, која је различита сваке сезоне. Њена сврха није јасна, мада то може помоћи код индуковања еструса код женки.[5]
| Грбави кит [1] Временски распон: Late Miocene – Recent
| |
|---|---|
| |
.svg)
| |
| Величина у поређењу са просечним човеком | |
Научна класификација 
| |
| Домен: | Eukaryota |
| Царство: | Animalia |
| Тип: | Chordata |
| Класа: | Mammalia |
| Ред: | Artiodactyla |
| Инфраред: | Cetacea |
| Породица: | Balaenopteridae |
| Род: | Megaptera Gray, 1846 |
| Врста: | M. novaeangliae
|
| Биномно име | |
| Megaptera novaeangliae (Borowski, 1781)
| |
| Подврсте | |
| |
| |
| Распон грбавих китова (плаво) | |
| Синоними | |
| |
Они су присутни у океанима и морима широм света, и обично прелазе до 25.000 km сваке године. Они се хране у поларним водама и мигрирају у тропске или суптропске воде како би се парили и вршили порађаје, постећи и живећи од својих масних резерви. Њихова прехрана састоји се од крила и ситне рибе. Грбави китови имају разноврстан репертоар метода храњења, укључујући и технику мреже мехура.
Као и други велики китови, грбави китови су били мета индустрије китолова. Ова врста је некада била ловљена до ивице изумирања; њена популација је опала за 90% пре мораторијума из 1966. године. Иако су се стокови делимично обновили до око 80.000 животиња широм света, заплитање у риболовну опрему, судари с бродовима и загађење буком и даље утичу на ову врсту.
Таксономија
уреди
| ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Филогенетско стабло животиња сродних са грбавим китом |
Грбави китови су браздени китови, чланови Balaenopteridae фамилије која обухвата плавог, перајарног, брајдовог, рудолфијевог кита и мање усане. Сматра се да су се браздени китови раздвојили од других фамилија подреда Mysticeti још средином миоценске ере.[6] Међутим, није познато кад су се чланови фамилије међусобно раздвојили.
Иако је јасно повезан са џиновским китовима рода Balaenoptera, грбави кит је једини члан свог рода. Недавно секвенцирање ДНК је показало да је грбавац заправо ближи појединим бразденим китовима, нарочито киту перајару (B. physalus) и вероватно сивом киту (Eschrichtius robustus), него што је то случај са другима, попут мањег усана.[7][8][9][10]
Распрострањење
уредиФАО рибарска подручја (енгл. FAO marine fishing areas) на којима је ова врста присутна су у Арктичком мору, северозападном Атлантику, североисточном Атлантику, западном централном Атлантику, источном централном Атлантику, југозападном Атлантику, југоисточном Атлантику, Атлантику у подручју Антарктика, западном Индијском океану, источном Индијском океану, јужном Индијском океану и Индијском океану у подручју Антарктика, северозападном Пацифику, североисточном Пацифику, западном централном Пацифику, источном централном Пацифику, југозападном Пацифику, југоисточном Пацифику и Пацифику у подручју Антарктика.
Mиграцијe
уредиГодишњи циклус грбавих китова[11] може се поделити на три фазе: летњу, миграциону и зимску. Свака од ових фаза је повезана са специфичним типом понашања. У пролеће, лето и јесен, грбави китови проводе време у хладним водама високих географских ширина, где се обилато хране, док у том периоду готово уопште не долази до копулационих активности. Крајем јесени, они крећу на миграциони пут у плитке тропске воде, где се паре и рађају млади. Конкретно време миграције зависи од области и хемисфере. Грбави китови типично не прелазе екватор, тако да је месец њихове миграције на хемисферама обрнут. Прве на миграцију са хранилишта на размножавалишта крећу женке са младима (јер су најспорије), затим недозреле јединке, а њих следе одрасле женке.
Дужина миграционог пута грбавих китова може драматично да варира у зависности од локације популације. На пример, миграциона рута од југоисточне Аустралије до обала Антарктика је дуга око 3000 км, а грбави китови из Мејнског залива који мигрирају у Карибе морају прећи и око 4600 км. У Карибе мигрирају и неки грбави китови са западног Гренланда, који тако пређу око 6600 км у једном правцу. Током миграције, грбави кит пређе око 80 км дневно. Уобичајено се креће брзином око 2-4 км/ч, при миграцији може се кретати и 15 км/ч, а у случају угрожености и до 27 км/ч.
Станиште
уредиГрбави кит живи у морима и океанима.[3] Грбави китови се налазе у морским водама [cosmopolitan distribution[|широм света]], осим у неким областима на екватору и високом Арктику и неким затвореним морима.[12] Најдаље на северу су забележени на 81°С око северне Земље Франца Јосифа.[13] Обично су приобални и имају тенденцију да се окупљају у водама унутар континенталних појасева. Њихова зимска легла се налазе око екватора; њихова летња хранилишта налазе се у хладнијим водама, укључујући и близу поларних ледених капа. Грбавци иду на огромне миграције између подручја храњења и размножавања, често прелазећи отворени океан. Ова врста је забележена како путује до 8.000 km (5.000 mi) у једном правцу.[12] Изолована, немиграторна популација се храни и размножава у северном Индијском океану, углавном у Арапском мору око Омана.[14] Ова популација је такође забележена у Аденском заливу, Персијском заливу и код обала Пакистана и Индије.[15]
У северном Атлантику постоје две одвојене популације зимовања, једна у Антилима, од Кубе до северне Венецуеле, а друга на Зеленортским острвима и северозападној Африци. Током лета, грбавци Антила се окупљају се код Нове Енглеске, источне Канаде и западног Гренланда, док се популација Зеленортских острва окупља око Исланда и Норвешке. Постоји извесно преклапање у летњим распонима ових популација, а документовано је да се грбавци Антила хране даље на исток.[14] Посете китова у Мексички залив су биле ретке, али су се историјски дешавале у заливу.[16] Сматрало се да су неуобичајени у Средоземном мору, али повећан број виђања, укључујући поновна уочавања, указује на то да би више китова могло да га колонизује или поново колонизује у будућности.[17]
Северни Пацифик има најмање четири популације за размножавање: у близини Мексика (укључујући Доњу Калифорнију и острва Ревиљахихедо), Централну Америку, Хавајска острва, и Окинаву и Филипине. Мексичка популација се храни од Алеутских острва до Калифорније. Током лета, централноамерички грбави китови се налазе само у близини Орегона и Калифорније. Насупрот томе, хавајски грбавци имају широк распон храњења, али већина путује до југоисточне Аљаске и северне Британске Колумбије. Зимовалишта популација Окинаве/Филипина углавном су око Руског Далеког истока. Постоје неки докази за пету популацију негде у северозападном Пацифику. Забележено је да се ови китови хране код Алеута са расплодом негде јужно од острва Бонин.[14]
Јужна хемисфера
уреди
На јужној хемисфери, грбави китови су подељени у седам матичних група, од којих су неке даље подељене на подструктуре. Ово укључује југоисточни Пацифик (сој Г), југозападни Атлантик (сој А), југоисточни Атлантик (сој Б), југозападни Индијски океан (сој Ц), југоисточни Индијски океан (сој Д), југозападни Пацифик (сој Е) и Океанијски сојеви (сојеви Е–Ф).[14] Сој Г се размножава у тропским и суптропским водама на западу Централне и Јужне Америке и храни се дуж западне обале Антарктичког полуострва, Јужних Оркниских острва и у мањој мери Огњене земље у јужном Чилеу. Сој А зимује код Бразила и мигрира на летња подручја око Јужне Џорџије и Јужних Сендвич острва. Неке јединке из фонда А такође су забележене у близини западног Антарктичког полуострва, што указује на повећано замагљивање граница између подручја храњења сојева А и Г.[18]
Сој Б се размножава на западној обали Африке и даље је подељен на Б1 и Б2 подпопулације, прве се крећу од Гвинејског залива до Анголе, а друге од Анголе до западне Јужне Африке. Забележено је да китови из соја Б траже храну у водама на југозападу континента, углавном око острва Буве.[19] Поређење песама између оних на Кејп Лопеза и Абролхос архипелага указује на то да долази до трансатлантског мешања између китова сојева А и Б.[20] Китови соја Ц зимују око југоисточне Африке и околних вода. Овај јој је даље подељен на подпопулације Ц1, Ц2, Ц3 и Ц4; Ц1 се јавља око Мозамбика и источне Јужне Африке, Ц2 око острва Комора, Ц3 код јужне и источне обале Мадагаскара и Ц4 око острва Маскарена. Опсег храњења ове популације је вероватно између координата 5°З и 60°И и испод 50°Ј.[14][19] Може доћи до преклапања у областима храњења соја Б и Ц.[19]
Китови соја Д се размножавају на западној обали Аустралије, а хране се у јужном региону висоравни Кергуелен.[21] Сој Е је подељена на Е1, Е2 и Е3 сојеве.[14] Е1 китови имају подручје размножавања у источној Аустралији и Тасманији; њихов главни опсег храњења је близу Антарктика, углавном унутар 130°И и 170°З.[22] Океанијски сој је подељен на подпопулације Нова Каледонија (Е2), Тонга (Е3), Кукова острва (Ф1) и Француска Полинезија (Ф2). Хранилишта овог соја се углавном крећу од око Росовог мора до Антарктичког полуострва.[23]
Угроженост
уредиОва врста није угрожена, и наведена је као последња брига јер има широко распрострањење.[3]
Популациони тренд
уредиПо доступним подацима, популација ове врсте се повећава.[3]
Референце
уреди- ^ Mead, J. G.; Brownell, R. L. Jr. (2005). „Order Cetacea”. Ур.: Wilson, D. E.; Reeder, D. M. Mammal Species of the World: A Taxonomic and Geographic Reference (3rd изд.). Johns Hopkins University Press. стр. 723—743. ISBN 978-0-8018-8221-0. OCLC 62265494.
- ^ „Fossilworks: Megaptera”. Fossilworks. Архивирано из оригинала 26. 7. 2023. г. Приступљено 17. 12. 2021.
- ^ а б в г Cooke, J.G. (2018). „Megaptera novaeangliae”. Црвени списак угрожених врста IUCN. IUCN. 2018: e.T13006A50362794. doi:10.2305/IUCN.UK.2018-2.RLTS.T13006A50362794.en
. Приступљено 18. 1. 2020.
- ^ „Appendices | CITES”. cites.org. Приступљено 2022-01-14.
- ^ „30 Animals That Made Us Smarter, Whale and wind turbine”. BBC World Service (на језику: енглески). 22. јул 2019. Приступљено 24. 7. 2019.
- ^ Gingerich, P. D. (2004). „Whale Evolution” (PDF). McGraw-Hill Yearbook of Science & Technology. The McGraw Hill Companies.
- ^ Arnason, U.; Gullberg A. & Widegren, B. (1. 9. 1993). „Cetacean mitochondrial DNA control region: sequences of all extant baleen whales and two sperm whale species”. Molecular Biology and Evolution. 10 (5): 960—970. PMID 8412655. doi:10.1093/oxfordjournals.molbev.a040061 . Приступљено 25. 1. 2009.
- ^ Sasaki, T.; et al. (4. 3. 2011). „Mitochondrial Phylogenetics and Evolution of Mysticete Whales”. Systematic Biology. 54 (1): 77—90. PMID 15805012. doi:10.1080/10635150590905939 . Приступљено 6. 6. 2011.
- ^ Hatch, L.T.; Dopman, E.B. & Harrison, R.G. (26. 5. 2006). „Phylogenetic relationships among the baleen whales based on maternally and paternally inherited characters” (PDF). Molecular Phylogenetics and Evolution. 41 (1): 12—27. PMID 16843014. doi:10.1016/j.ympev.2006.05.023.
- ^ Seeman, Mette E.; et al. (децембар 2009). „Radiation of Extant Cetaceans Driven by Restructuring of the Ocean”. Systematic Biology. 58 (6): 573—585. JSTOR 25677547. PMC 2777972 . PMID 20525610. doi:10.1093/sysbio/syp060.
- ^ Fisheries, NOAA (2024-04-08). „Humpback Whale | NOAA Fisheries”. NOAA (на језику: енглески). Приступљено 2024-09-01.
- ^ а б Jefferson, Thomas A.; Webber, Marc A.; Pitman, Robert L. (2015). Marine Mammals of the World: A Comprehensive Guide to Their Identification (2nd изд.). Academic Press. стр. 79—83. ISBN 978-0-12-409542-7.
- ^ Zein, Beate; Haugum, Siri Vatsø (2018). „The northernmost sightings of Humpback whales” (PDF). Journal of Marine Animals and Their Ecology. 10 (1): 5—8. Архивирано (PDF) из оригинала 2019-06-17. г. Приступљено 2019-06-17.
- ^ а б в г д ђ Bettridge, Shannon; Baker, C. Scott; Barlow, Jay; Clapham, Phillip J.; Ford, Michael; Gouveia, David; Mattila, David K.; Pace, Richard M. III; Rosel, Patricia E.; Silber, Gregory K.; Wade, Paul R. (март 2015). Status review of the humpback whale (Megaptera novaeangliae) under the Endangered Species Act (Извештај). National Oceanic and Atmospheric Administration.
- ^ Mikhalev, Yuri A. (април 1997). „Humpback whales Megaptera novaeangliae in the Arabian Sea” (PDF). Marine Ecology Progress Series. 149: 13—21. Bibcode:1997MEPS..149...13M. doi:10.3354/meps149013 . Архивирано (PDF) из оригинала 2020-08-06. г. Приступљено 2020-01-27.
- ^ Weller, David W. (1. 1. 1996). „First account of a humpback whale (Megaptera novaeangliae) in Texas waters, with a re-evaluation of historical records from the Gulf of Mexico”. ResearchGate. Архивирано из оригинала 23. 6. 2021. г. Приступљено 2. 11. 2017.
- ^ Panigada, Simone; Frey, Sylvia; Pierantonio, Nino; Garziglia, Patrice; Giardina, Fabio (1. 4. 2014). Are humpback whales electing the Mediterranean Sea as new residence?. 28th Annual Conference of the European Cetacean Society. Liege, Belgium. Архивирано из оригинала 23. 6. 2021. г. Приступљено 17. 12. 2014.
- ^ Marcondes, M. C. C.; Cheeseman, T.; Jackson, J. A.; Friedlaender, A. S.; Pallin, L.; Olio, M.; Wedekin, L. L.; Daura-Jorge, F. G.; Cardoso, J.; Santos, J. D. F.; Fortes, R. C.; Araújo, M. F.; Bassoi, M.; Beaver, V.; Bombosch, A.; Clark, C. W.; Denkinger, J.; Boyle, A.; Rasmussen, K.; Savenko, O.; Avila, I. C.; Palacios, D. M.; Kennedy, A. S.; Sousa-Lima, R. S. (2021). „The Southern Ocean Exchange: porous boundaries between humpback whale breeding populations in southern polar waters”. Scientific Reports. 11 (1): 23618. Bibcode:2021NatSR..1123618M. PMC 8654993 . PMID 34880273. doi:10.1038/s41598-021-02612-5.
- ^ а б в Rosenbaum, Howard C.; Pomilla, Cristina; Mendez, Martin; Leslie, Matthew S.; Best, Peter B.; Findlay, Ken P.; Minton, Gianna; Ersts, Peter J.; Collins, Timothy; Engel, Marcia H.; Bonatto, Sandro L.; Kotze, Deon P. G. H.; Meÿer, Mike; Barendse, Jaco; Thornton, Meredith; Razafindrakoto, Yvette; Ngouessono, Solange; Vely, Michael; Kiszka, Jeremy (2009). „Population Structure of Humpback Whales from Their Breeding Grounds in the South Atlantic and Indian Oceans”. PLOS ONE. 4 (10): e7318. Bibcode:2009PLoSO...4.7318R. PMC 2754530 . PMID 19812698. doi:10.1371/journal.pone.0007318 .
- ^ Darling, J. D.; Sousa-Lima, R. S. (2005). „Notes: Songs Indicate Interaction Between Humpback Whale (Megaptera Novaeangliae) Populations in the Western and Eastern South Atlantic Ocean”. Marine Mammal Science. 21 (3): 557—566. Bibcode:2005MMamS..21..557D. doi:10.1111/j.1748-7692.2005.tb01249.x.
- ^ Bestley, Sophie; Andrews-Goff, Virginia; van Wijk, Esmee; Rintoul, Stephen R.; Double, Michael C.; How, Jason (2019). „New insights into prime Southern Ocean forage grounds for thriving Western Australian humpback whales”. Scientific Reports. 9 (1): 13988. Bibcode:2019NatSR...913988B. PMC 6764985 . PMID 31562374. S2CID 203437910. doi:10.1038/s41598-019-50497-2.
- ^ Andrews-Goff, V.; Bestley, S.; Gales, N. J.; Laverick, S. M.; Paton, D.; Polanowski, A. M.; Schmitt, N. T.; Double, M. C. (2018). „Humpback whale migrations to Antarctic summer foraging grounds through the southwest Pacific Ocean”. Scientific Reports. 8 (1): 12333. Bibcode:2018NatSR...812333A. PMC 6098068 . PMID 30120303. doi:10.1038/s41598-018-30748-4.
- ^ Steel, D.; Anderson, M.; Garrigue, C.; Olavarría, C.; Caballero, S.; Childerhouse, S.; Clapham, P.; Constantine, R.; Dawson, S.; Donoghue, M.; Flórez-González, L.; Gibbs, N.; Hauser, N.; Oremus, M.; Paton, D.; Poole, M. M.; Robbins, J.; Slooten, L.; Thiele, D.; Ward, J.; Baker, C. S. (2018). „Migratory interchange of humpback whales (Megaptera novaeangliae) among breeding grounds of Oceania and connections to Antarctic feeding areas based on genotype matching”. Polar Biology. 41 (4): 653—662. Bibcode:2018PoBio..41..653S. S2CID 4301608. doi:10.1007/s00300-017-2226-9.
Литература
уреди- IUCN црвена листа угрожених врста, детаљнији подаци о врсти (језик: енглески)
- Clapham, Phil (1996). Humpback Whales. Voyageur Press. ISBN 978-0-89658-296-5.
- Clapham, Phil (2002). „Humpback Whale”. Encyclopedia of Marine Mammals. San Diego: Academic Press. ISBN 978-0-12-551340-1.
- Dawbin, William H. (1966). The Seasonal Migratory Cycle of Humpback Whales. University of California Press.
- Dawes, John; Campbell, Andrew (2008). Exploring the World of Aquatic Life. Infobase Publishing. ISBN 978-1-60413-255-7.
- Evans, Peter G.H.; Raga, Juan Antonio (6. 12. 2012). Marine Mammals: Biology and Conservation. Springer Science & Business Media. ISBN 978-1-4615-0529-7.
- Reeves, Randall R.; Stewart, Brent S.; Clapham, Phillip J.; Powell, James A. (2002). National Audubon Society guide to marine mammals of the world. Alfred A. Knopf.
- Struthers, Sir John (1889). Memoir on the Anatomy of the Humpback Whale, Megaptera Longimana. Maclachlan and Stewart.
- Best, P. B. (1993). „Increase rates in severely depleted stocks of baleen whales”. ICES Journal of Marine Science. 50 (2): 169—186. doi:10.1006/jmsc.1993.1018.
- Smith, T.D.; Allen, J.; Clapham, P.J.; Hammond, P.S.; Katona, S.; Larsen, F.; Lien, J.; Mattila, D.; Palsboll, P.J.; Sigurjonsson, J.; Stevick, P. T.; Oien, N. (1999). „An ocean-basin-wide mark-recapture study of the North Atlantic humpback whale”. Marine Mammal Science. 15: 1—32. doi:10.1111/j.1748-7692.1999.tb00779.x.
- Franklin, T.; Franklin, W.; Brooks, L.; Harrison, P.; Baverstock, P.; Clapham, P. (2011). „Seasonal changes in pod characteristics of eastern Australian humpback whales (Megaptera novaeangliae), Hervey Bay 1992–2005”. Marine Mammal Science. 27 (3): E134—E152. doi:10.1111/j.1748-7692.2010.00430.x.
Спољашње везе
уреди
- US National Marine Fisheries Service Humpback Whale web page
- ARKive – images and movies of the humpback whale (Megaptera novaeangliae).
- Humpbacks of Hervey Bay, Queensland, Australia
- The Dolphin Institute Whale Resource Guide and scientific publications
- Humpback Whale Gallery (Silverbanks)
- (језик: француски) Humpback whale videos
- The Humpback Whales of Hervey Bay
- Epic humpback whale battle filmed
- Песме грбавог кита
- The Whalesong Project
- Article from PHYSORG.com on the complex syntax of whalesong phrases
- Voices of the Sea – Sounds of the Humpback Whale Архивирано на сајту Wayback Machine (22. август 2014)
- Songlines – Songs of the Eastern Australian Humpback whales
- Угроженост
- Остало
- Dead calf at the Amazon rainforest