Светско првенство у фудбалу 1990. било је 14. по реду Светско фудбалско првенство. Одржано је у Италији од 8. јуна до 8. јула 1990. године. Фифа је Италију одабрала као домаћина 19. маја 1984. године. Италија је постала друга земља у којој је првенство одржано по два пута после Мундијала у Мексику 1986. године.
У финалу је Западна Немачка победила Аргентину с резултатом 1 : 0. Ове две репрезентације састале су се такође у финалу претходног првенства када је Аргентина Западну Немачку победила са 3 : 2. Западна Немачка нашла се трећи пут за редом у финалу што ће у наредна три турнира поновити Бразил. Италија је завршила такмичење као трећепласирана екипа, победивши Енглеску у утакмици за треће место, док су обе екипе изгубиле полуфинале након извођења једанаестераца.
Овај турнир је био последњи на коме је учествовала Западна Немачка, јер се неколико месеци касније (у октобру) ујединила с Источном Немачком. Ово је такође био последњи турнир на коме су учествовале репрезентације Совјетског Савеза, Чехословачке и СФР Југославије услед распада ових земаља који је уследио у наредном периоду. Репрезентацију Југославије на овом првенству предводио је Ивица Осим. Југославија се састала с оба учесника финала; од Западне Немачке изгубила је у групи са 4 : 1, а испала је од Аргентине у четвртфиналу после извођења једанаестераца.
Светско првенство у фудбалу 1990. сматра се најнезанимљивијим услед малог броја голова (најмањи просечни број голова по утакмици — 2,21), великог броја искључења (први пут у финалу) и незанимљивог финала.[1] Дефанзивне тактике и одуговлачење током утакмица навело је Фифу да уведе забрану враћања лопте голману 1992. године, те је ово првенство било последње на коме је голман смео да ухвати лопту у руке након што му је исту вратио ногом неко од саиграча. Такође, ово је последње првенство где је победник у групној фази добијао два бода за победу будући да се од следећег издања добијало по три бода.
На овом првенству се такође први пут догодило да је нека афричка репрезентација направила значајан успех, што је допринело томе да се оне више не сматрају толиким аутсајдерима на турнирима. У питању је репрезентација Камеруна која је победила тадашњег браниоца титуле Аргентину на отварању турнира и била прва у групи у којој су поред Аргентине биле и Румунија и тадашњи вицепрвак Европе Совјетски Савез. Камерун је касније испао од Енглеске у четврфиналу после продужетака. Успех Камеруна је био један од разлога да се КАФ-у (Афричкој фудбалској конфедерацији) додели још једно место на наредном Светском првенству.
Репрезентације 116 земаља су почеле квалификациони процес 1988. године. Од тога, 22 екипе су избориле учешће кроз квалификације, док су домаћин Италија и актуелни првак Аргентина имали загарантована места. Три репрезентације су се квалификовале за такмичење по први пут: Костарика (предвођена Бором Милутиновићем), Република Ирска и УАЕ.
Репрезентација САД је поново учествовала на првенству након 40 година паузе, док је Египат први пут наступао након 1934. Колумбија се појавила први пут након 1962.
Међу тимовима који се нису квалификовали била је репрезентација Француске, полуфиналиста на претходна два такмичења 1986. и 1982, као и репрезентација Пољске, која је учествовала на претходних 4 такмичења (где је 2 пута била трећепласирана), те пропустила прво такмичење од 1970.
Репрезентација Мексика је дисквалификована из квалификација, након што је на претходно омладинско такмичење послала знатно старијег и искуснијег играча. Такође, у јужноамеричким квалификацијама дошло је до инцидента због кога ће Чиле бити дисквалификован са наредног такмичења. Наиме, у утакмици последњег кола квалификација против Бразила, голман ЧилеаРоберто Рохас, глумио је повреду коју је наводно задобио тако што су навијачи на терен бацили упаљену бакљу. Рохас је покушао да исценира скандал како би Бразил био дисквалификован са такмичења. Уместо тога, међу фоторепортерима су пронађени снимци који доказују да Рохаса није погодила бакља, већ је пала неколико метара од њега, а он себе жилетом посекао како би деловао повређен. Након достављања доказа, Фифа је доделила победу Бразилу службеним резултатом 2 : 0 (утакмица је прекинута при резултату 1 : 0), док је Бразилу на тој утакмици одговарао и нерешен резултат за пролазак на завршни турнир. Тако је Чиле остао без учешћа на првенству 1990, а Фифа их је додатно суспендовала из квалификација за такмичење у САД 1994. године.[2]
Светско првенство у фудбалу 1990. представља последње учешће Југославије пред распад земље. Репрезентација Југославије се релативно лако квалификовала за завршни турнир, на који је дошла са првог места групе 5 европских квалификација, испред Шкотске, која се такође квалификовала. Остале репрезентације у групи биле су Француска, Норвешка и Кипар.[4]
Атмосфера скорог распада земље, као и звиждуци којима су испраћени у последњој припремној утакмици пред првенство против Холандије у Загребу, нису уздрмали екипу, те је селекција Југославије успешно прошла такмичење по групама. У првом колу, каснији првак Западна Немачка савладала је Југославију са 4:1, али су победе над Колумбијом и Уједињеним Арапским Емиратима донеле друго место у групи Д. У првој утакмици елиминационе фазе, бриљирао је Драган Стојковић, те је са два гола против Шпаније обезбедио дуел са Аргентином у четвртфиналу. Против актуелног првака, Југославија остаје са играчем мање, јер је у 31' искључен Шабанаџовић. Упркос играчу више, није било голова, те утакмица одлази у продужетке и на крају пенале. Пенал серију обележио је промашај пенала Драгана Стојковића, који је играо одлично на турниру. Након Стојковића, голман Југославије Ивковић одбранио је пенал најбољем играчу Аргентине Дијегу Марадони. Иако у четврту пенал серију улази са предношћу, промашаји Брновића и Хаџибегића коштају Југославију полуфинала.
Репрезентацију Југославије са клупе је предводио Ивица Осим, а на списку селектора нашли су се следећи играчи:
У трци за избор домаћина такмичења су били главни фаворити Италија и СССР. Италија је добила више гласова.
Званична маскота такмичења је била фигура која се звала Ћао. Фигура је била у облику играча у бојама италијанске заставе. Име фигуре је значајно по томе што је име уједно и поздрав на италијанском језику.
Од свих до сада одржаних Светских првенстава, на овом је постигнуто најмање голова по мечу. Укупно је био 115 голова, односно 2,21 гола по мечу. Укупно време игре је износило 4920 минута, што је у броју голова прерачунато у један гол на сваких 42.7 минута, тј. свега 2.1 гола на 90 минута.
Бора Милутиновић је предводио дебитанта Костарику са којом је успео да прође групу. У одлучујућој утакмици групне фазе против Шведске, судио је још један представник Југославије на првенству, судија Зоран Петровић. Ово представља други пут за редом за Бору Милутиновића да пролази групе, на претходном првенству је то учинио предводећи тадашњег домаћина Мексико до четвртфинала. Милутиновић ће предводити (сваки пут различите) екипе на наредна три такмичења, што га чини јединим селектором који има пет такмичења за редом. Са свима је пролазио групе, осим 2002. када је предводио Кину. Карлос Алберто Пареира је такође предводио пет различитих селекција на Светским првенствима, а укупно рекордних шест, међутим није то учинио за редом као Милутиновић.
Четири утакмице одлучене су извођењем једанаестераца, рекорд који је касније изједначен на првенствима 2006, 2014 и 2018.
Репрезентација Холандије, актуелни првак Европе, имала је незапажен учинак, јер је такмичење завршила без победе, са три нерешене утакмице у групи и поразу у осмини финала од каснијег првака Западне Немачке
Репрезентација Републике Ирске је дошла до четвртфинала упркос чињеници да је до тог круга дала свега два гола. Ниједну утакмицу нису добили у регуларном времену, већ или у продужецима или на пенале. У четвртфиналу су изгубили од Италије.
Репрезентација Аргентине је дошла до финала са само 5 постигнутих погодака (рекордно низак број голова за финалисту), победивши у четвртфиналу Југославију и у полуфиналу домаћина Италију након бољег извођења једанаестераца. Због тога, Аргентина је први тим који је прошао две елиминационе фазе бољим извођењем једанаестераца и прва репрезентација чији су играчи искључени у финалу.
Домаћин Италија је до полуфинала дошла веома импресивно, са свим победама и без примљеног поготка. У полуфиналу је голман Италије Зенга први пут на турниру савладан, а то је учинио Каниђа. Салваторе Скилачи је постигао голове на свакој утакмици, осим једне у групној фази. Био је играч који је последњи позван на списак за турнир, те је поновио сличан успех као Паоло Роси 8 година раније, с тим што је Италија са Росијем освојила турнир 1982.
У полуфиналу су се као најбоље 4 репрезентације нашле Аргентина, Енглеска, Италија и Западна Немачка, где је свака већ била светски првак раније. Ово је други пут у историји да се то деси, први пут је била на турниру 1970. године.
Иако је Енглеска прво изгубила у полуфиналу, а затим и у мечу за треће место, навијачи су играче у Енглеској дочекали као хероје. Разлог томе је што је ово такмичење било њихово најбоље од 1966. године, када су победили на првенству у коме су били домаћини.
Голман Аргентине Нери Пумпидо повредио се на почетку утакмице другог кола, па га је до краја турнира мењао Серхио Гојкочеа. Поред првог голмана, Аргентина је имала проблем и са осталим играчима, те је у финалу због картона била ускраћена за Батисту, Олартикоечеа, Каниђу и Ђустија, док су у самом финалу искључени из игре Монзон и Дезоти.
По први пут су се пеналима одлучивали исходи обе полуфиналне утакмице.
По први и једини пут једна репрезентација из Централе Америке је победила два европска тима: Костарика је победила Шкотску са 1-0 и Шведску са 2-1.
По први пут је Светско првенство у фудбалу имало званичну песму. То је била Un'estate italiana, коју је компоновао Ђорђо Мородер.
Финале првенства:
По први пут је једна репрезентација играла три пута у финалу за редом - Западна Немачка 1982. и 1986. године. Овај успех је касније поновио Бразил 1994, 1998. и 2002. године.
Финале овог првенства било је први (и до сада једини) пут реприза финала са претходног првенства, јер су се 1986. године састали Западна Немачка и Аргентина, која је тада победила.
Педро Монзон из Аргентине је први играч икада који је добио црвени картон у финалу и који је морао да напусти финалну утакмицу.
По први пут репрезентација која је губила није дала гол: Западна Немачка је постигла гол из пенала који је аргентински голман Серхио Гојкоечеа умало одбранио у 85. минуту игре. Пенал је досуђен након фаула над Рудијем Фелером, а извео га је Андреас Бреме.
Ово је последње првенство у којем је било дозвољено да голмани узму у руке лопту коју им директно шаљу саиграчи и потом је пошаљу другом саиграчу. Ово правило је ступило на снагу пред Светско првенство у фудбалу 1994. Голмани могу лопту да прихвате од једног саиграча и пошаљу је другом саиграчу било којим делом тела, осим руку. Верује се да је ово правило донесено након утакмице између Египта и Републике Ирске, у којој је на тај начин изгубљено много времена и сама утакмица је била знатно продужена.
Ово је последње првенство у коме су се током такмичења по групама додељивала два бода за победу, јер је од наредног турнира за победу додељивано 3 бода.
Последњи пут на овом првенству су судије носиле традиционално једноставне дресове обојене у црно. На Светском првенству 1994. је први пут омогућено судијама да бирају боје дресова које би да носе.
На овом првенству су играчи последњи пут носили дресове на којим су били исписани само бројеви. На Светском првенству 1994. године су играчи на дресовима имали написана презимена или надимке поред бројева.
Последње првенство америчке авио-компаније Пан Ам као једног од спонзора. Наредне године, 1991. године, Пан Ам је престао да лети и убрзо је компанија угашена.
^ абИрска и Холандија су имали истоветан учинак у такмичењу по групама. Како су обе репрезентације обезбедиле пролазак у елиминациону фазу, жребом су распоређени на друго, односно треће место.