Дејан Савићевић
Дејан Савићевић (Титоград, 15. септембар 1966) је бивши југословенски фудбалер. Од 1986. до 1999. године је наступао за репрезентацију у 56 утакмица и постигао 19 голова. Добитник је златне значке Спорта за 1991. годину, а у избору за најбољег играча Европе године заузео је друго место.
| Дејан Савићевић | |||
|---|---|---|---|
 Дејан Савићевић, 2007. године | |||
| Лични подаци | |||
| Надимак | Дејо[1], Геније | ||
| Датум рођења | 15. септембар 1966. | ||
| Место рођења | Титоград, СФРЈ | ||
| Позиција | предњи везни играч / крило | ||
| Јуниорска каријера | |||
| 1981—1983 1983—1984 |
ОФК Титоград Будућност Титоград | ||
| Сениорска каријера | |||
| Године | Клуб | Наст. | (Гол) |
| 1983—1988 1988—1992 1992—1998 1999 1999—2001 |
Будућност Црвена звезда Милан Црвена звезда Рапид |
130 72 97 3 44 |
(36) (23) (20) (0) (25) |
| Укупно | 346 | (98) | |
| Репрезентативна каријера | |||
| 1986—1999 | Југославија | 56 | (19) |
| Тренерска каријера | |||
| 2001—2003 | СР Југославија | ||
Савићевић је у каријери играо у Будућности, Црвеној звезди, Милану и Рапиду. Два пута је освојио Лигу шампиона, први пут са Црвеном звездом 1991, а други пут са Миланом 1994.
Играчка каријера
уредиКлупска
уредиСавићевић је почео своју фудбалску каријеру са 15 година у млађим тимовима ОФК Титоград. Играо је за Будућност у Првој лиги, а за репрезентацију је дебитовао 1986. против Турске.
Црвена звезда
уредиНакон добрих игара у Будућности, најбољи југословенски тимови су тражили 21-годишњег Савићевића у лето 1988. Савићевић је одабрао Црвену звезду. Како се и ФК Партизан, у то време клуб у ком су велики утицај имали официри Југословенске народне армије, интересовао за њега, Савићевић се скривао до почетка прелазног рока, а уговор са Црвеном звездом је потписао првог дана прелазног рока. После тога је добио позив за одслужење редовног војног рока, па је пропустио целу сезону 1988/1989. У ЈНА је играо у спортској чети да би остао у форми. Ипак, државне власти су дозволиле да игра важне утакмице као што је сусрет против Милана у Купу европских шампиона. Савићевић је имао важан удео у ремију на Сан Сиру када је Драган Стојковић постигао важан гол у гостима за 1:1. У реваншу у Београду Савићевић је постигао гол, али је немачки судија Дитер Паули прекинуо утакмицу због магле која је прекрила цео град. Друга утакмица је играна сутрадан, резултат је опет био 1:1, па су извођени једанаестерци које су Италијани добили 4:2, након промашаја Савићевића и Митра Мркеле.
Савићевић је био део екипе која је освојила три узастопне шампионске титуле (1989/1990, 1990/1991 и 1991/1992), два национална купа 1990. и 1992. и Куп европских шампиона и Интерконтинентални куп 1991. Звезда је изгубила Суперкуп Европе од Манчестер јунајтеда 1:0 у Манчестеру, а реванш у Београду се није одиграо из политичких разлога. Након успеха Црвене звезде у Европи, Савићевић је поделио друго место са Дарком Панчевом у гласању за Европског фудбалера године.
Због санкција уведених СРЈ због рата у бившој Југославији, Црвена звезда је била приморана да своје утакмице игра ван Југославије.
Милан
уредиЗбог санкција уведених СРЈ, Фудбалска репрезентација Југославије је враћена са Европског првенства 1992. у Шведској.
Савићевићеве добре игре су натерале Милан да га доведе пред почетак сезоне 1992/93, да би надокнадио рупу насталу након повреде Марка ван Бастена. Ипак, у својој првој сезони у Италији није био у првом плану тренера Фабија Капела и играо је само на 10 утакмица и постигао 4 гола. Следеће сезоне је постао стандардан првотимац, предводећи Милан до титуле у националном првенству и Лиги шампиона и добио је надимак „Геније“ од Силвија Берлусконија, власника миланског клуба.[2] У финалу против Барселоне на Парку принчева, Савићевић је асистирао Масару за водећи гол Милана, а сам је лобовао голмана каталонског тима Андонија Зубизарету са око 30 метара за трећи гол Милана на тој утакмици.[3] Упркос лошој форми Милана следеће сезоне, Савићевић је предводио клуб до финала Лиге шампиона у Атини против Ајакса, који је Ајакс добио 1:0. Капело га је изоставио у финалу због наводне повреде, иако је Савићевић инсистирао да је био спреман.
Следећих пар сезона Савићевић је пао у сенку Жоржа Вее, па је добијао све мање шанси за игру и вратио се у Црвену звезду. Са Миланом Савићевић је освојио 7 трофеја, укључујући три скудета (1992/93, 1993/94 и 1995/96), куп Италије, Лигу шампиона и Суперкуп Европе.[4] Упркос надимку геније, италијански медији су га критиковали за непружање добрих игара против мањих клубова.
Повратак у Црвену звезду
уредиПосле одласка из Милана на крају сезоне 1997/98. Савићевић није имао клуб, па се вратио у Црвену звезду јануара 1999.[5] Одиграо је три утакмице за Црвену звезду, укључујући и вечити дерби са Партизаном, без постигнутог поготка, у првенству које је прекинуто због НАТО бомбардовања СРЈ. Звезда је првенство завршила на трећем месту, иза Партизана и Обилића, али је освојила куп, који је одигран након завршетка рата. Савићевић је каријеру тог лета наставио у бечком Рапиду.
Рапид
уредиУ Рапиду Савићевић је провео две сезоне. На 44 утакмице у две сезоне за овај клуб постигао је 18 голова. Каријеру је окончао када је 2002. изабран за члана селекторске комисије, након оставке дотадашњег селектора Југославије Милована Ђорића.
Репрезентативна
уреди| 1. | Горан Пандуровић | |
|---|---|---|
| 2. | Слободан Комљеновић | |
| 3. | Слободан Дубајић | |
| 4. | Бранко Брновић | |
| 5. | Мирослав Ђукић | |
| 6. | Славиша Јокановић | |
| 7. | Владимир Југовић | |
| 8. | Дејан Савићевић | |
| 9. | Предраг Мијатовић | |
| 10. | Драган Стојковић (к) | |
| 11. | Синиша Михајловић | |
| сел. | Слободан Сантрач | |
| БРА—ЈУГ 2:0 (23. 12. 1994) | ||
За репрезентацију Југославије одиграо је 56 утакмица и постигао 19 голова. Дебитовао је 29. октобра 1986. против Турске (4:0) у Сплиту. Забележио је три меча на Светском првенству 1990. у Италији, када је СФР Југославија заузела пето место, а 1998. у Француској одиграо је две утакмице, када је СР Југославија била 10. на крају планетарног шампионата. Последњи меч за национални тим је одиграо у квалификацијама за Еуро 2000 у Загребу против Хрватске (2:2), а пре тога је имао шта да поручи пролазнику који га је вређао приликом изјаве за телевизију.[6] Током каријере је имао проблема са повредама, а због тога је пропустио Европско првенство у Холандији и Белгији 2000. године.
Селектор
уредиУ мају 2001. године, Дејан Савићевић је заједно са Вујадином Бошковим и Иваном Ћурковићем изабран у селекторску комисију репрезентације Југославије, која је наследила Милована Ђорића.[7][8] Комисија није успела да надокнади наслеђени заостатак селекције Југославије на старту квалификација и да одведе Југославију на Светско првенство у Јапану и Јужној Кореји 2002. године, а Савићевић је као члан комисије на клупи „плавих“ остварио четири победе, два ремија и два пораза.
Савићевић је крајем 2001. године почео самостално да обавља дужност селектора.[9] И поред солидног старта у квалификацијама за Европско првенство у Португалији 2004. године нерешеним резултатом против Италије у гостима и победом над Финском у Београду, плави су доживели неуспех највише због нерешеног резултата у мечу са Азербејџаном у Подгорици (2:2), а касније и пораза од исте селекције у Бакуу (2:1) у јуну 2003. То је била прва победа Азербејџана у званичним утакмицама у историји. Савићевић је одмах по завршетку меча поднео оставку,[10][11] а за селектора је изабран Илија Петковић. Као селектор Савићевић је са репрезентацијом СЦГ, од фебруара 2002. до јуна 2003. остварио четири победе, забележио три нерешена резултата и доживео десет пораза. Биланс у квалификацијама за Европско првенство у Португалу, 2004. био је једна победа, два ремија, два пораза.
Остало
уредиСавићевић је био ожењен Валентином Брајовић (развели се 2000) са којом има двоје деце, сина Владимира и ћерку Тамару. Син Владимир је такође фудбалер и играо је у омладинској селекцији Црне Горе.[12]
Дејан Савићевић је 2006. године отворено подржао независност Црне Горе, његов лик је коришћен у пропагандној кампањи Блока за независну Црну Гору.[13]
Трофеји
уреди- Црвена звезда
- Првенство Југославије (3) : 1989/90, 1990/91, 1991/92.
- Куп Југославије у фудбалу (1) : 1989/90.
- Куп европских шампиона (1) : 1990/91.
- Интерконтинентални куп (1) : 1991.
- Милан[4]
- Серија А (3) : 1992/93, 1993/94, 1995/96.
- Суперкуп Италије (3) : 1992, 1993, 1994.
- Лига шампиона (1) : 1993/94.
- УЕФА суперкуп (1): 1994.
Референце
уреди- ^ „Besmrtni puk - veličanstveni govore: Najveće svedočanstvo o Bariju”. MozzartSport. Приступљено 29. 11. 2021.
- ^ Савићевић сведок Берлусконијеве империје
- ^ Дејан Савићевић – Лоб за сва времена
- ^ а б „Кућа славних ФК Милан - Дејан Савићевић”.
- ^ „Звезди синуо (и)Деја”. Архивирано из оригинала 09. 10. 2016. г. Приступљено 20. 01. 2016.
- ^ „Дејо о 'пургеру': Бар да је био нека сила од човека, него јадо од метар и 60... (ВИДЕО)”. Архивирано из оригинала 18. 03. 2017. г. Приступљено 20. 01. 2016.
- ^ Ђорића мењају Бошков, Ћурковић и Савићевић
- ^ Уместо Ђорића комисија: Бошков, Ћурковић, Савићевић
- ^ „Савићевић селектор на (не)одређено време”. Архивирано из оригинала 11. 05. 2011. г. Приступљено 20. 01. 2016.
- ^ АЗЕРБЕЈЏАН – СЦГ 2:1
- ^ Азербејџан - Србија и Црна Гора 2:1
- ^ „Ево зашто деца Деја Савићевића НИСУ НИ НАЛИК Пиксијевој деци”. Архивирано из оригинала 22. 01. 2016. г. Приступљено 20. 01. 2016.
- ^ „Дејо против "Кока- Коле", "Марлбороа" и "Сузукија"”. Архивирано из оригинала 11. 05. 2011. г. Приступљено 23. 12. 2008.
Спољашње везе
уреди- Дејан Савићевић на сајту reprezentacija.rs
- Историја Дејана Савићевића
- Био сам дрзак, али никад охол („Време“, 8. новембар 2012)
- Срећан рођендан, Геније! („Моја Црвена звезда“, 15. септембар 2013)
- „Геније за МОЦАРТ: Да сам се лизао са Џајом био бих шеста Звездина звезда („Моцарт спорт“)”. 15. март 2013. Архивирано из оригинала 14. 01. 2016. г.
- Ко је овај човек - Дејан Савићевић („Глас јавности“, 14. јул 2001) Архивирано на сајту Wayback Machine (15. новембар 2019)
- Разговор са Дејаном Савићевићем, серијал (Не)успјех првака с Мариом Станићем, 30. 10. 2023. (Јутјуб)
