Иранска висораван
Иранска висораван, понекад и Персијска висораван,[1][2] геолошка је формација у западној и средњој Азији. Дио је Евроазијска плоче и окружен је Арапском и Индијском плочом, ограничен на западу са Загросом, на сјеверу са Каспијским језером и Црним море, на сјеверозападу са Јерменском висоравани и Кавкаским планинама, на југу са Ормуским пролазом и Персијским заливом и ријеком Инд на истоку.
Као историјска област, укључује Партију, Медију, Фарс, унутрашњост Ирана и неке бивше персијске територије.[3] Загрос чини западну границу, али његове источне падине се могу укључити у овај термин. Енциклопедија Британика искључује „Хузестанско низоземље”[4] и карактерише Елам као „регион од Месопотамијске равнице до Иранске висоравни”.[5]
Од Каспијског језера на сјеверозападу до Белуџистана на југоистоку, Иранска висораван захвата пространство од скоро 2.000 km. Обухвата већи дио Ирана, Авганистана и дио Пакистана западно од Инда, са грубо одређеном површином од 3.700.000 km². Упркос назива „висораван”, далеко је равне површине и садржи неколико планинских вјенаца. Највиши врх је Дамаванд од 5.610 m на Алборзу и Даште Лут источно од града Кермана у средњем Ирану са 300 m мање.
Геологија
уредиУ геологији, висораван региона Ирана првенствено је формирана од акреционих гондванских терена између Туранске платформе на северу и главног загросовог потиска, зоне шава између арабијске плоче која се креће ка северу и евроазијског континента, назива се Иранска висораван. То је геолошки добро проучено подручје због општег интересовања за континенталне колизионе зоне и због иранске дуге историје геолошких истраживања, посебно економске геологије (иако се главне иранске резерве нафте не налазе на висоравни).
Географија
уредиИранска висораван у геологији се односи на географско подручје северно од великих преклопљених планинских појасева насталих као резултат судара Арабијске плоче са Евроазијском плочом. У овој дефиницији, Иранска висораван не покрива југозападни Иран.
Висораван се протеже од провинције Источни Азербејџан на северозападу Ирана (Персија) све до Авганистана и Пакистана западно од реке Инд. Такође обухвата мање делове Републике Азербејџан, Ирачки Курдистан и Туркменистан.
Њени планински ланци се могу поделити у пет главних подрегиона[6] (погледајте испод).
Северозападна Иранска висораван, где се спајају Понтијске и Таурус планине, је неравна земља са већим надморским висинама, оштријом климом и већим падавинама него на Анадолијској висоравни. Регион је познат као Анти-Таурус, а просечна надморска висина његових врхова прелази 3.000 m. Планина Арарат, са 5.137 m (16.854 ft) највиша тачка у Турској, налази се у Анти-Таурусу. Језеро Ван се налази у планинама на надморској висини од 1.546 метара (5.072 ft).
Изворишта великих река настају у Анти-Таурусу: река Арас која тече ка истоку, и која се улива у Каспијско море; Еуфрат и Тигрис који теку ка југу спајају се са Ираком пре него што се уливају у Персијски залив. Неколико малих потока који се уливају у Црно море или језеро Ван без излаза на море такође извиру из ових планина. Река Инд почиње у висоравни Тибета и тече дуж Пакистана готово пратећи источну ивицу Иранске висоравни.
Југоисточна Анадолија лежи јужно од планине Анти-Таурус. То је област валовитих брда и широке висоравни која се протеже до Сирије. Надморска висина се постепено смањује, од око 800 метара (2.600 ft) на северу до око 500 метара (1.600 ft) на југу. Традиционално, пшеница и јечам су главни усеви у региону.
Планински ланци
уредиСеверозападни ирански ланци
уредиЦентралноиранска висораван
уреди- Хазаран 4.500 m (14.800 ft)[10]
- Џебал Барез
Источноирански ланци
уреди- Копет Даг[11][12][13]
- Куи Саја Квани 3.314 m (10.873 ft) 36° 17′ N 59° 3′ E / 36.283° С; 59.050° И
- Ешдегар ланад
- 2.920 m (9.580 ft) 33° 32′ N 57° 14′ E / 33.533° С; 57.233° И
- Белуџистан[14][15]
- Сикарам 4.755 m (15.600 ft) 34° 2′ N 69° 54′ E / 34.033° С; 69.900° И
- Тафтан вуккан 3.941 m (12.930 ft) 28° 36′ N 61° 8′ E / 28.600° С; 61.133° И
- Заргун 3.578 m (11.739 ft) 30° 16′ N 67° 18′ E / 30.267° С; 67.300° И
Реке и равнице
уредиИсторија
уредиУ бронзаном добу, Елам се простирао преко планина Загрос, повезујући Месопотамију и Иранску висораван. Краљевства Арата, позната из клинописних извора, можда су се налазила на централноиранској висоравни. У класичној антици регион је био познат као Персија, због персијске династије Ахеменида која потиче из Фарса. Средњоперсијски Еран (одатле модерни персијски Иран) почео је да се користи у контексту државе (а не као етничка ознака) од периода Сасанида (види етимологију Ирана).
Археологија
уредиАрхеолошка налазишта и културе Иранске висоравни укључују:
- Мергар, претходник цивилизације долине Инда
- Централноиранска висораван ("Џирофтска култура")
- Цивилизација Завандејске реке
- Тапе Сијалк
- Палеолитске локације
- Нијасар
- Сефид-Аб
- Кафтар Кун
- Коле Бози пећине
- Мирак
- Дилејзијан
- Табас
- Масила
Флора
уредиНа платоу се налазе историјске шуме храста и тополе. Храстове шуме се налазе око Шираза. Јасика, брест, јасен, врба, орах, бор и чемпрес такође су присутни, мада су последње две врсте ретке. Од 1920. године, топола се сече за израду врата. Брест је коришћен за плугове. Остала стабла попут багрема, чемпреса и туркестанског бреста коришћена су у декоративне сврхе. Што се тиче цвећа, на платоу могу расти јоргован, јасмин и руже. Уобичајени су глог и Cercis siliquastrum, који се користе за плетење корпи.[22]
Фауна
уредиПлато обилује дивљим животињама, укључујући леопарде, медведе, хијене, дивље свиње, козороге, газеле и муфлоне. Ове животиње се углавном налазе у шумовитим планинама висоравни. На обалама Каспијског мора и Персијског залива живе водене птице као што су галебови, патке и гуске. У полупустињи се налазе јелени, јежеви, лисице и 22 врсте глодара, а у Белуџистану живе палмине веверице и азијски црни медведи.
Велики избор водоземаца и гмизаваца као што су жабе, жабе крастаче, корњаче, гуштери, даждевњаци, тркачи, пацовске змије (Ptyas), мачје змије (Tarbophis fallax) и поскоци живе у региону Белуџистана и дуж обронака планина Елбурз и Загрос. У Персијском заливу живи 200 врста риба. 30 врста најважнијих комерцијалних риба јесетре се налази у Каспијском мору.[23][24][25]
Економија
уредиИранска висораван пружа дрвеће за прављење врата, плугова и корпи. Узгаја се и воће. Крушке, јабуке, кајсије, дуње, шљиве, брескве, трешње, дудови и брескве су обично виђани у 20. веку. Бадеми и пистације су уобичајени у топлијим крајевима. Узгајају се и урме, поморанџе, грожђе, диње и лимете. Остали јестиви производи укључују кромпир и карфиол, које је било тешко узгајати све док европско насељавање није донело побољшања у наводњавању. Остало поврће укључује купус, парадајз, артичоке, краставце, спанаћ, ротквице, зелену салату и патлиџане.[22]
Ова висораван такође производи пшеницу, јечам, просо, пасуљ, опијум, памук, луцерку и дуван. Јечам се углавном користи за исхрану коња. Сусам се узгаја и од њега се прави сусамово уље. Печурке и мана су такође виђене на висоравни од 1920. Ким се узгаја у провинцији Керман.[22]
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ Robert H. Dyson. The archaeological evidence of the second millennium B.C. on the Persian plateau. ISBN 978-0-521-07098-0.
- ^ James Bell (1832). A System of Geography, Popular and Scientific. Archibald Fullarton. стр. 7,284,287,288.
- ^ Old Iranian Online Архивирано на сајту Wayback Machine (24. септембар 2018), University of Texas College of Liberal Arts (retrieved 10 February 2007)
- ^ s.v. "ancient Iran"
- ^ s.v. "Elamite language"
- ^ „Iranian Plateau”. Peakbagger.com.
- ^ electricpulp.com. „ALBORZ”.
- ^ Geography of Iran Архивирано 2015-01-17 на сајту Wayback Machine
- ^ 2009 U.S. military topographic mapping gives 18,365 feet (5,598 meters) but states in the margin that all elevations are derived from SRTM. A summitpost map is based on the Persian language 1999 Iranian government 1:50,000 mapping which plots two 5620 contour circles, with a 5628 m spot height for the highest spot on the crater rim (WNW side) and 5626 m for the highest point on the southeast side (and a 5610 m spot height in the due north position.) This is supported by GPS evidence and SRTM data.
- ^ "Iran: 54 Mountain Summits with Prominence of 1,500 meters or greater". Peaklist.org. Retrieved 2014-05-25.
- ^ „خرِبِت كُپِتدَگ: Iran”. Приступљено 2010-09-09..
- ^ Microsoft Encarta World Atlas, 2001, Microsoft Corporation
- ^ Kopet-Dag Range, Encyclopædia Britannica, www.britannica.com
- ^ Pillalamarri, Akhilesh (12. 2. 2016). „A Brief History of Balochistan”. thediplomat.com. THE DIPLOMAT. Приступљено 18. 6. 2016.
- ^ „Human Rights in Balochistan: A Case Study in Failure and Invisibility”. THE HUFFINGTON POST. 25. 3. 2016. Приступљено 18. 6. 2016.
- ^ Wright, John W., ур. (2006). The New York Times Almanac
(2007 изд.). New York, New York: Penguin Books. стр. 456. ISBN 0-14-303820-6.
- ^ „Lut Desert”. UNESCO World Heritage Centre (на језику: енглески). United Nations Educational, Scientific and Cultural Organization. Приступљено 17. 7. 2016.
- ^ https://abadis.ir/fatofa/%DA%A9%D9%88%DB%8C%D8%B1-%D9%84%D9%88%D8%AA/
- ^ https://abadis.ir/fatofa/%D9%84%D9%88%D8%AA/
- ^ Mildrexler, D.; M. Zhao; S. W. Running (октобар 2006). „Where Are the Hottest Spots on Earth?”. EOS. 87 (43): 461, 467. doi:10.1002/eost.v87.43.
- ^ Mildrexler, D.; M. Zhao; S. W. Running (2011). „Satellite Finds Highest Land Skin Temperatures on Earth”. Bull. Amer. Meteor. Soc. 92 (7): 850—860. doi:10.1175/2011BAMS3067.1
.
- ^ а б в Sykes, Percy (1921). A History of Persia. London: Macmillan and Company. стр. 75—76.
- ^ „Iran - Plant and animal life”. britannica.com.
- ^ Zarubezhnaia Aziia: Fizicheskaia geografiia. Moscow, 1956.
- ^ Petrov, M. P. Iran: Fiziko-geograficheskii ocherk. Moscow, 1955.
Литература
уреди- James Bell (1832). A System of Geography, Popular and Scientific. Archibald Fullarton. стр. 7,284,287,288.
- Robert H. Dyson. The archaeological evidence of the second millennium B.C. on the Persian plateau. ISBN 978-0-521-07098-0.
- Y. Majidzadeh, Sialk III and the Pottery Sequence at Tepe Ghabristan. The Coherence of the Cultures of the Central Iranian Plateau, Iran 19, 1981, 141–46.
- North, S.J.R., Guide to Biblical Iran, Rome 1956.
- Hansman, John (1973), „A Periplus of Magan and Meluhha”, Bulletin of the School of Oriental and African Studies, 36 (3): 553—587, JSTOR 613582, doi:10.1017/S0041977X00119858
- Hansman, John (1975), „A further note on Magan and Meluhha (Notes and Communications)”, Bulletin of the School of Oriental and African Studies, 38 (3): 609—610, JSTOR 613711, doi:10.1017/s0041977x00048126
- Parpola, Asko; Parpola, Simo (1975), „On the relationship of the Sumerian toponym Meluhha and Sanskrit mleccha”, Studia Orientalia, 46: 205—238
- Parpola, Asko (2015), The Roots of Hinduism: The Early Aryans and the Indus Civilization, Oxford University Press, ISBN 978-0-19-022692-3
- Tandon, Pankaj (2006), „New light on the Pāratarājas” (PDF), Numismatic Chronicle, 166: 173—209, JSTOR 42666407
- Thapar, Romila (јануар 1975), „A Possible Identification of Meluḫḫa, Dilmun and Makan”, Journal of the Economic and Social History of the Orient, 18 (1): 1—42, JSTOR 3632219, doi:10.1163/156852075x00010
- Axmann, Martin (2019). „Baluchistan and the Baluch people”. Ур.: Fleet, Kate; Krämer, Gudrun; Matringe, Denis; Nawas, John; Rowson, Everett. Encyclopaedia of Islam, THREE. Brill Online. ISSN 1873-9830.
- Fabry, Philippe} (1991) Balouchistan, le désert insoumis. ISBN 2-09-240036-3., Paris, Nathan Image, 136 p.,
Спољашње везе
уреди- „Iranian Plateau”. Peakbagger.com.
- „Central Iranian Plateau”. Peakbagger.com.
