Жозеф Фурије
Жан Батист Жозеф Фурије (фр. Jean-Baptiste Joseph Fourier;[1] Оксер, 21. март 1768 — Париз, 16. мај 1830) био је француски математичар и физичар рођен у Осеру, а познат је по истраживању Фуријеових редова и њихове примене на проблеме преноса топлоте и вибрација. У његову част су названи Фуријеова трансформација и Фуријеов закон. Фуријеу се, такође, приписује откриће ефекта стаклене баште.[2]
| Жозеф Фурије | |
|---|---|
 | |
| Лични подаци | |
| Пуно име | Жан Батист Жозеф Фурије |
| Датум рођења | 21. март 1768. |
| Место рођења | Оксер, Француска |
| Датум смрти | 16. мај 1830. (62 год.) |
| Место смрти | Париз, Француска |
| Образовање | Виша нормална школа |
| Научни рад | |
| Поље | математика физика историја |
| Ученици | Лежен Дирихле Ђовани Плана Клод Луј Навје |
| Ментори | Жозеф Луј Лагранж |
| Познат по | Фуријеов ред Фуријеова трансформација |
Син кројача, остао је сироче у осмој години. Школовање је започео у једном бенедиктинском манастиру а затим прешао у војну школу. Касније приступа Високој школи (École normale supérieure). Имао је за професоре Лапласа и Лагранжа. Године 1797. добија катедру у Политехничкој школи. Учествовао је у Француској револуцији. Прати Наполеона у Египат 1798. и добија високо место дипломате. Постаје секретар Египатског института. Враћа се у Француску 1801. године, да би се 1816. преселио у Париз. Постаје члан Академије наука (Académie des sciences) 1817. године, а 1826. члан Француске академије (Académie française) на позицији 5.[3] Умире у Паризу 1830. године. Универзитет Жозеф Фурније у Греноблу је назван по њему.
Биографија
уредиФурије је рођен у Осеру (сада у департману Јон у Француској), као син кројача. Он је остао сироче са девет година. Фурије је препоручен бискупу Осера и захваљујући томе је образован од стране бенедиктинског реда самостана Светог Марка. Комисије у научном корпусу војске биле су резервисане за оне угледног рода, што га је чинило неподобним, те је прихватио војно предавање из математике. Он је имао проминентну улогу у свом округу у промовисању Француске револуције, служећи у локалном Револуционарном комитету. Накратко је био у затвору током терора, али је 1795. постављен у Нормалну школу и потом је наследио Жозефа Луја Лагранжа на Политехничком универзитету.
Фурије је пратио Наполеона Бонапарту у његовој Египатској експедицији 1798. године, као научни саветник, и био је именован за секретара Египатског института. Одсечен од Француске британском флотом, организовао је радионице на које је француска војска морала да се ослања за своју ратну муницију. Такође је допринео са неколико математичких радова Египатском институту (који се назива и Каирски институт) који је Наполеон основао у Каиру, са циљем да ослаби британски утицај на Истоку. После британских победа и капитулације Француза под генералом Менуом 1801. године, Фурије се вратио у Француску.
.jpg)
Године 1801,[5] Наполеон је именовао Фуријеа префектом (гувернером) департмана Изер у Греноблу, где је надгледао изградњу путева и друге пројекте. Међутим, Фурије се раније вратио кући са Наполеонове експедиције у Египат да би поново преузео своју академску позицију као професор на Политехничкој школи, када је Наполеон одлучио другачије у својом напоменом
... како је недавно умро префект департмана Изер, желео бих да изразим своје поверење у грађанина Фуријеа тако што ћу га поставити на ово место.[5]
Пошто је био веран Наполеону, преузео је дужност префекта.[5] У Греноблу је почео да експериментише са ширењем топлоте. Свој рад О ширењу топлоте у чврстим телима представио је Париском институту 21. децембра 1807. Такође је допринео монументалном Опису Египта.[6]
Фурије се никада није женио.[7]
Године 1830, његово нарушено здравље почело је да узима данак:
Фурије је већ доживео, у Египту и Греноблу, неке нападе анеуризма срца. У Паризу је било немогуће погрешити у погледу примарног узрока честих гушења која је доживљавао. Међутим, пад, који је претрпео 4. маја 1830. док се спуштао низ степенице, погоршао је болест у већој мери од онога чега се икад могао бојати.[8]
Убрзо након овог догађаја, умро је у свом кревету 16. маја 1830. године.[9]
Радови
уредиГодине 1822. објављује Аналитичку теорију топлоте (Théorie analytique de la chaleur),[10] у којој је своје расуђивање засновао на Њутновом закону хлађења, наиме, да је проток топлоте између два суседна молекула пропорционалан изузетно малој разлици њихових температура. Ова књига је преведена,[11] са уредничким 'исправкама',[12] на енглески 56 година касније од стране Фримана (1878)..[13] Књигу је такође уредио Дарбу, са многим уредничким исправкама, и поново је објављена на француском 1888. године.[12]
Приписује му се откриће које је објавио у есеју из 1824. да атмосферски гасови могу да повећају површинску температуру на Земљи. Овај ефекат ће касније бити назван ефекат стаклене баште. Успоставио је концепт енергетског баланса планета. Између 1822. и 1829. објављује Извештај о напретку математике.[3]
Библиографија
уреди- Cowie, Jonathan (2007). Climate change : biological and human aspects. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 9780521873994. OCLC 123113793.
- „Sur l'usage du théorème de Descartes dans la recherche des limites des racines”. Bulletin des Sciences, Par la Société Philomatique de Paris: 156—165. 1820.
- Théorie analytique de la chaleur (на језику: француски). Paris: Firmin Didot Père et Fils. 1822. OCLC 2688081.
- „Remarques Générales Sur Les Températures Du Globe Terrestre Et Des Espaces Planétaires”. Annales de Chimie et de Physique. 27: 136—167. 1824a.
- Gay-Lussac, Joseph Louis; Arago, François, ур. (1824b). „Resume theorique des Proprietes de la chaleur rayonette”. Annales de Chimie et de Physique. Paris. 27: 236—281.
- Mémoire sur la température du globe terrestre et des espaces planétaires. 7. Mémoires de l'Académie Royale des Sciences. 1827a. стр. 569—604. Translation by W M Connolley
- Mémoire sur la distinction des racines imaginaires, et sur l'application des théorèmes d'analyse algébrique aux équations transcendantes qui dépendant de la théorie de la chaleur. 7. Memoirs of the Royal Academy of Sciences of the Institut de France. 1827b. стр. 605—624.
- Analyse des équations déterminées. 10. Firmin Didot frères. 1827c. стр. 119—146. Архивирано из оригинала 2011-09-30. г. Приступљено 2011-04-20.
- Remarques générales sur l'application du principe de l'analyse algébrique aux équations transcendantes. 10. Paris: Memoirs of the Royal Academy of Sciences of the Institut de France. 1827d. стр. 119—146.
- Mémoire d'analyse sur le mouvement de la chaleur dans les fluides. 12. Paris: Memoirs of the Royal Academy of Sciences of the Institut de France. 1833. стр. 507—530.
- Rapport sur les tontines. 5. Paris: Memoirs of the Royal Academy of Sciences of the Institut de France. 1821. стр. 26—43.
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ „Fourier”. Dictionary.com Unabridged. Random House.
- ^ Cowie 2007
- ^ а б „Жозеф Фурије”. Хрватска енциклопедија. Приступљено 27. 1. 2018.
- ^ Boilly, Julien-Léopold. Album de 73 Portraits-Charge Aquarelle’s des Membres de I’Institute. 1820. (watercolor portrait #29). Biliotheque de l’Institut de France.
- ^ а б в O'Connor, John J.; Robertson, Edmund F. „Жозеф Фурије”. MacTutor History of Mathematics archive. University of St Andrews.
- ^ Nowlan, Robert. A Chronicle of Mathematical People (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 2016-03-04. г. Приступљено 2015-02-02.
- ^ „No. 1878: Jean Baptiste Joseph Fourier”. www.uh.edu. Приступљено 2022-11-06.
- ^ Arago, François (1857). Biographies of Distinguished Scientific Men.
- ^ „Joseph Fourier | Biography & Facts | Britannica”. www.britannica.com (на језику: енглески). Приступљено 2024-01-27.
- ^ Fourier 1822.
- ^ Freeman, A (1878). The Analytical Theory of Heat. Cambridge UK: Cambridge University Press. стр. 52. ISBN 0-387-90403-4., cited by Truesdell, C.A. (1980), The Tragicomical History of Thermodynamics, 1822–1854, Springer, New York.
- ^ а б Truesdell, C.A. (1980). The Tragicomical History of Thermodynamics, 1822–1854. New York: Springer. стр. 52. ISBN 0-387-90403-4..
- ^ Gonzalez, Rafael; Woods, Richard E. (2010). Digital Image Processing (Third изд.). Upper Saddle River: Pearson Prentice Hall. стр. 200. ISBN 978-0-13-234563-7.
Литература
уреди- Nowlan, Robert. A Chronicle of Mathematical People (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 2016-03-04. г. Приступљено 2015-02-02.
- Initial text from the public domain Rouse History of Mathematics
- Fourier, Joseph (1822). Theorie Analytique de la Chaleur. ISBN 978-1-108-00180-9.. Firmin Didot (reissued by Cambridge University Press, (2009) )
- Fourier, Joseph (1878). The Analytical Theory of Heat. ISBN 978-1-108-00178-6.. Cambridge University Press (reissued by Cambridge University Press, (2009) )
- Fourier, J.-B.-J. (1824). Mémoires de l'Académie Royale des Sciences de l'Institut de France VII. 570–604 (Mémoire sur Les Temperatures du Globe Terrestre et Des Espaces Planetaires – greenhouse effect essay published in 1827)
- Fourier, J. Éloge historique de Sir William Herschel, prononcé dans la séance publique de l'Académie royale des sciences le 7 Juin, 1824. Historie de l'Académie Royale des Sciences de l'Institut de France, tome vi., année 1823, p. lxi.[Pg 227]
Спољашње везе
уреди- O'Connor, John J.; Robertson, Edmund F. „Жозеф Фурије”. MacTutor History of Mathematics archive. University of St Andrews.
- Fourier, J. B. J., 1824, Remarques Générales Sur Les Températures Du Globe Terrestre Et Des Espaces Planétaires., in Annales de Chimie et de Physique, Vol. 27, pp. 136–167 – translation by Burgess (1837).
- Fourier 1827: MEMOIRE sur les températures du globe terrestre et des espaces planétaires
- Université Joseph Fourier, Grenoble, France Архивирано на сајту Wayback Machine (22. јун 2006)
- Joseph Fourier and the Vuvuzela on MathsBank.co.uk Архивирано на сајту Wayback Machine (28. април 2012)
- Жозеф Фурије на сајту MGP (језик: енглески)
- Joseph Fourier – Œuvres complètes, tome 2 Gallica-Math
- Joseph Fourier, Théorie analytique de la chaleur Google books
