Википедија:Добри чланци/Мај
Добри чланци у мају
уреди
ИЧ-Први крсташки рат
Први крсташки рат (1096—1099) био је војни поход хришћана из Европе, чија је сврха била да помогне Византијском царству у борби против Селџука, и да отму Јерусалим и Свету земљу из руку муслимана.
Покренуо га је папа Урбан II на црквеном сабору у француском граду Клермону који се одазвао на молбу византијског цара Алексија I Комнина за помоћ у борби против Турака. Папин позив доводи до масовних миграција из западне Европе на исток и освајања нових територија. На пут за Јерусалим су отишли племићи, сељаци и сиромашни, копном и морем.
У јулу 1099. су освојили Јерусалим и тако постигли званични циљ. На темељима војних успеха створене су прве крсташке државе, а у самом Јерусалиму су створени први витешки редови. Ово је једини крсташки рат који је испунио задати циљ, освајање Јерусалима.
→ {{ИЧ-Први крсташки рат}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)
ИЧ-Јужни Судан
→ {{ИЧ-Јужни Судан}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)
ИЧ-Византијско-персијски рат (602—628)
Византијско-персијски рат од 602. до 628. године био је последњи и уједно најразорнији у низу ратова вођених између Византије и персијске државе Сасанида. Претходио му рат који се завршио доласком Маврикијевог штићеника, Хозроја II, на престо Персије (591). Једанаест година касније Маврикија је убио узурпатор Фока. Поводећи се смрћу свог патрона, Хозроје II је обновио вишевековни сукоб. Више од две деценије ратовало се у Египту, Леванту, Месопотамији, Кавказу, Анадолији, па чак и пред самим зидинама Константинопоља.
Док је прва етапа рата (602—622) обележена углавном успесима Персијанаца, који су заузели Левант, Египат и делове Анадолије, ступањем Ираклија на сцену (610) у Византији почиње постепени процес прибирања и унутрашњег јачања: и поред жилавог отпора с почетка, од тог тренутка Хозроје губи иницијативу на бојном пољу. Ираклије је против Персијанаца предузео чак шест успешних похода, захваљујући којима су Византинци повратили ратни замах. Међутим, склапањем савезништва са Аварима, Персијанци су предузели последњи очајнички покушај да заузму Константинопољ; но, и ту су били одбијени (626). После тога Ираклије је продро у само срце Персије (627) и једном за свагда одлучио исход вишевековног римско-персијског сукоба у корист Византије.
→ {{ИЧ-Византијско-персијски рат (602—628)}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)
ИЧ-Немања Бјелица
Немања Бјелица (рођен 9. маја 1988. у Београду) јесте српски кошаркашки функционер и бивши кошаркаш. Тренутно врши функцију спортског директора у турском клубу Бахчешехир. Током играчке каријере првенствено је играо на месту крила, али је по потреби играо и на позицијама плејмејкера и крилног центра. Био је стандардан члан кошаркашке репрезентације Србије.
Примарна позиција му је била крило али може да игра и по потреби на позицијама плејмејкера и крилног центра. Године 2009. био је изабран за најбољег спортисту Спортског друштва Црвене звезде. Драфтован је 2010. године у другој рунди НБА драфта. Проглашен је за најкориснијег играча Евролиге 2015. године, а уједно је био и члан најбоље петорке овог такмичења.
Кошарку је почео да тренира са седам година код тренера Аце Јањића. Касније је прошао млађе селекције Партизана и 2000. године дошао до ширег списка за пионирску репрезентацију. Међутим управа Партизана је распустила читаву генерацију 1988. годиште у којој су били још Сава Лешић, Стефан Синовец и Вук Малиџан, и фокусирала се на 1989. годиште коју је прогласила талентованијом. Каријеру је наставио у екипи Суперфунда где је играо у јуниорској лиги Србије. Заједно са Савом Лешићем био је најбољи играч тима. И поред сјајних партија у јуниорском тиму, ипак није успео да одигра ниједан меч за први тим Суперфунда. Касније је на позив Богдана Тањевића тренирао у Риминију, који је тада играо у другој Италијанској лиги али није забележио ниједан наступ.
→ {{ИЧ-Немања Бјелица}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)
ИЧ-Војска Републике Српске
Војска Републике Српске, скраћено ВРС, била је оружана сила Републике Српске. Oснована је под називом Војска Српске Републике Босне и Херцеговине 12. маја 1992. године одлуком Народне скупштине Српске Републике Босне и Херцеговине. Постојала је од 12. маја 1992. до 1. јануара 2006. године, након чега је ушла у састав Оружаних снага Босне и Херцеговине. Војно насљеђе и индентитет Војске Републике Српске његује Трећи пјешадијски (Република Српска) пук.
Крсна слава ВРС био је Видовдан, док се 12. мај прославља као Дан Војске Републике Српске и 3. пјешадијског (Република Српска) пука.
Наоружање ВРС чинили су тенкови Т-34-85 и Т-55, а посједовали су и савремене тенкове југословенске производње M-84. Борбена возила БТР и БМР била су представљена југословенским М80, М-60 и БОВ-ВП, а такође и совјетским БТР-50 и БРДМ-2.
→ {{ИЧ-Војска Републике Српске}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)
ИЧ-Марија Терезија
.jpg)
Марија Терезија (њем. Maria Theresia Walburga Amalia Christina; 13. мај 1717 — 29. новембар 1780) је била једини женски владар хабзбуршких посједа и посљедњи члан династије Хабзбург. Владала је као надвојвоткиња Аустрије, краљица Угарске, Чешке, Хрватске, Галиције и Лодомерије, као војвоткиња Мантове, Милана, Парме, Пјаченце и Гвастале и као владарка Аустријске Низоземске и бројних грофовија. Браком је била царица Светог римског царства немачког народа, њемачка краљица, велика војвоткиња Тоскане и кратко војвоткиња Лотарингије.
Постала је владарка после смрти свога оца, цара Карла VI, у октобру 1740. године. Отац јој је Прагматичком санкцијом из 1713. године омогућио да наслиједи његове територије које су се иначе могле наслијеђивати само по мушкој линији и од стране мушкараца. По његовој смрти Саксонија, Пруска, Баварска и Француска, које су Карлу VI обећале да ће подржати Марију Терезију при насљеђивању његових круна, повукле су своја обећања. Пруска је напала Аустрију, што је изазвало осам година дуг сукоб познат као Рат за аустријско насљеђе.
→ {{ИЧ-Марија Терезија}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)
ИЧ-1 − 2 + 3 − 4 + · · ·
1 − 2 + 3 − 4 + · · · је бесконачан ред у математици, који обухвата узастопне природне бројеве са наизменичним знацима. Сума првих чланова реда може да се напише као:
Овај бесконачни низ дивергира, што значи да редослед његових парцијалних сума (1, −1, 2, −2, …), не тежи ка крајњим границама. Међутим, средином 18. века, Леонард Ојлер је написао следеће, што је касније окарактерисао као парадоксално:
Математичка метода која би објаснила ову једначину, развијена је много касније. Почев од 1890. године, Ернесто Чезаро, Емил Борел и други математичари испитивали су постојеће методе за одређивање суме дивергентних редова — укључујући и нова тумачења Ојлерових покушаја. Коришћењем многих од ових метода за израчунавање суме реда 1 − 2 + 3 − 4 + · · · довело је до коначног резултата који је износио 1⁄4. Чезарово сумирање је једна од ретких метода помоћу којих не можемо одредити износ 1 − 2 + 3 − 4 + · · ·, већ се морамо користити јачим методама, као што је Абелово сумирање.
Ред 1 − 2 + 3 − 4 + · · · је много сличан Грандијевом реду 1 − 1 + 1 − 1 + · · ·, а Ојлер је третирао ова два посебна случаја као 1 − 2n + 3n − 4n + · · · за произвољно n. Даља истраживања временом су довела до других функција, које су данас познате као Риманова зета-функција и Дирихлеова ета-функција.
→ {{ИЧ-1 − 2 + 3 − 4 + · · ·}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)
ИЧ-Аненербе
Аненербе (нем. Ahnenerbe) је била нацистичка организација, која се представљала као „друштво за истраживање древне германске историје и наслеђа предака“. Бавила се експериментима и изучавањем праисторије, археологије, паранормалних појава и мистицизма у циљу поткрепљивања „теорије аријевске расе“, а касније је постала саставни део паравојне организације Шуцштафел (познате и као СС). Аненербе су основали 1. јула 1935. године Хајнрих Химлер, Рихард Валтер Дар и Херман Вирт.
Под њеним окриљем су се од 1938. године до краја Другог светског рата спроводила сва археолошка истраживања. Због значајних финансијских средстава којима је организација располагала и бројних области којима се бавила, у њене редове је временом ступио велики број академика. Неки од резултата ове организације су: ископавање викиншког утврђења из 9. века, експедиције на Тибет, Блиски исток и бројна друга места широм света, заштита праисторијских локација у јужној Русији након немачке окупације ове територије итд. За време рата је прекинуто истраживање наслеђа, али су започети бројни други пројекти: антрополошки (у оквиру којих су мерене лобање логораша из Аушвица или погубљених руских комесара ради упоређивања са лобањама припадника аријевске расе), медицински (попут експеримената Сигмунда Рашера и Јозефа Менгелеа) и др. Аненербе се временом развијала, тако да је крајем рата успоставила контролу и над тотално несродним програмом „V-2“ на чијем челу је био Вернер фон Браун. Постоје тврдње да се организација бавила и истраживањем летећих тањира, мада за то не постоје чврсти научни докази.
→ {{ИЧ-Аненербе}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)
ИЧ-Гомељ
Гомељ (блр. Гомель, рус. Гомель) је град на истоку Белорусије, близу границе са Русијом са око 500.000 становника. Центар је Гомељске области и други град по величини у Белорусији. Налази се на југоистоку земље на реци Сож на 302 km од главног града Минска, 534 km источно од Бреста, 213 km од Могиљева, 279 km западно од Брјанска и 111 km северно од Чернигова. Површина града је 121 km². Гомељ је добио Магдебуршко право 1670. године.
Постоји више теорија о пореклу назива града. Једна од најраспрострањенијих је она по којој је град добио име по потоку „Гомејук“ који се некада уливао у реку Сож на месту где је основан град. Ова теорија је настала по аналогији са другим градовима у Белорусији, Минск — поток Менка, Полоцк — река Полота, Витепск — река Витба. Сама реч „Гомејук“ је могуће финског порекла, homma joki, што значи „брза река“.
У летописима име града се од 1142. године до XVI века јавља у разним формама — Гомь, Гомье, Гомей, Гомьи. Истраживачи лингвисти у овоме виде порекло из словенске речи „гом“ која значи брдо. Савремена форма назива се усталила тек у XVII—XVIII веку.
→ {{ИЧ-Гомељ}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)
ИЧ-Битка за Едсонов гребен
Битка за Едсонов гребен, позната и као Битка за крвави гребен и Битка за гребен, је била копнена битка на Пацифичком фронту у Другом светском рату, између царске јапанске армије и савезничких копнених снага (већином америчких маринаца). Битка се одиграла од 12. до 14. септембра 1942. године, на острву Гвадалканал – Соломонова острва, и била је то друга од три посебне велике јапанске копнене офанзиве током Гвадалканалске кампање.
У бици, амерички маринци, под општом командом америчког генерал-мајора Александра Вандегрифта, одбијају нападе јапанске 35. пешадијске бригаде, која је била под командом јапанског генерал-мајора Кијотаке Кавагучија. Маринци су бранили периметар Лунга, где се налазио аеродром „Хендерсеново поље“, који је преузет од Јапанаца одмах након савезничког искрцавања на Гвадалканал 7. августа 1942. године. Кавагучијева јединица је послата ка Гвадалканалу као одговор на савезничка искрцавања, са задатком да преотме аеродром и истера савезничке војнике са острва. Потцењујући бројност савезничких снага на Гвадалканалу, које су у то време бројале око 12.000 људи, Кавагучијевих 6.000 војника изводе неколико ноћних фронталних јуриша на савезничку одбрану. Главни јапански напад се догодио у близини гребена Лунга, јужно од аеродрома „Хендерсеново поље“, где су се налазиле неколико јединице из америчког маринског корпуса, углавном трупе из 1. рејдерског и 1. падобранског батаљона, које су биле под командом америчког потпуковника Едсона. Премда је одбрана америчких маринаца готово прегажена, Кавагучијев напад је пропао са великим губицима јапанских војника.
→ {{ИЧ-Битка за Едсонов гребен}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)
ИЧ-Шеик Муџибур Рахман
Шеик Муџибур Рахман (бенг. শেখ মুজিবুর রহমান; Тунгипари, 17. март 1920 — Дака, 15. август 1975) био је бенгалски политичар и оснивач Народне Републике Бангладеш 1971. године. Био је вођа Народног савеза Бангладеша, служио као први председник Бангладеша и касније премијер. У јавности је познат и као Шеик Муџиб (скраћено од Муџибур), те Бангабанду (Пријатељ Бенгала) и генерално се у Бангладешу сматра оснивачем бенгалске нације.
Почео је да се бави политиком још за студентских дана и с временом се уздигао као вођа бенгалског националистичког покрета у Пакистану. Прогласио је независност Бангладеша марта 1971. године, пошто је пакистанска војска одбила да призна резултате демократских избора и покренула бруталну инвазију усмерену углавном против бенгалског становништва Источног Пакистана. Муџибур је био ухапшен и држан у затвору у Западном Пакистану током деветомесечног бангладешког рата за ослобођење. Пуштен је јануара 1972. године и вратио се у Бангладеш да преузме вођство над земљом. Међутим, његова администрација показала се недораслом у решавању проблема земље уништене ратом и преплављене епидемијом глади. Група војних официра извршила је пуч 15. августа 1975. године и убила Муџибура и већи део његове породице.
→ {{ИЧ-Шеик Муџибур Рахман}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)
ИЧ-Warcraft: Orcs & Humans
Warcraft: Orcs & Humans (прим. превода Умеће ратовања: Орци и људи) је стратегија у реалном времену, коју је развио и објавио Близард ентертејнмент заједно са компанијом Интерплеј ентертејнмент. MS-DOS верзија је објављена 23. новембра 1994, а Макинтош верзија крајем 1996. Продаја је била углавном велика, рецезенти су углавном били импресионирани, а игра је добила три награде и била финалиста за још три. Било је и компакт-диск реиздање (верзија 1.21) које није имало корисничко упутство, као претходне верзије. Наставак, Warcraft II: Tides of Darkness је постао главни конкурент Command & Conquer серијалу компаније Westwood Studios и њихово надметање је изазвало експлозију стратегија у реалном времену током средине и крајем деведесетих година 20. века.
Иако Warcraft: Orcs & Humans није била прва стратегија у реалном времену која је имала мултиплејер, игра је поставила стандард да мулитплејер компонента буде кључна за све будуће игре из овог жанра. Игра је донела иновације и када је у питању дизајн мисија и елементи играчке механике, које су касније преузели други девелопери.
→ {{ИЧ-Warcraft: Orcs & Humans}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)
ИЧ-ФК Црвена звезда
ФК Црвена звезда је српски фудбалски клуб из Београда и део је СД Црвена звезда. Формиран је на темељима предратног клуба Југославија. Црвена звезда је најтрофејнији фудбалски клуб у Србији освојивши укупно 56 титула, укључујући 28 домаћих шампионата, 24 национална купа, два Митропа купа, један Куп шампиона и један Интерконтинентални куп. Највећи успех постигнут је 1991. године када осваја Куп европских шампиона у Барију и Интерконтинентални куп у Токију исте године. Било је то највеће достигнуће Црвене звезде и било ког српског, а тада и југословенског фудбалског клуба. Поред тог успеха у европским такмичењима, издваја се и финале Купа УЕФА 1979, где су поражени од Борусије из Менхенгладбаха. Клуб има дугогодишње ривалство са Партизаном. Од 2011. године постоји и женски клуб Црвене звезде.
Игра на свом стадиону који од 2014. носи име по легенди Црвене звезде Рајку Митићу, са капацитетом од 55.538 седећих места. Стадион је међу домаћом публиком познат као Маракана по називу истоименог стадиона у Бразилу, иако му то никад није био званичан назив. Према већини истраживања Црвена звезда је најпопуларнији клуб у Србији и Београду. Такође веома је популаран готово у свим суседним државама али и међу српском дијаспором.
→ {{ИЧ-ФК Црвена звезда}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)