На олимпијском турниру учествовало је 16 репрезентација, а репрезентације су биле подељене у две квалитетне групе са по 8 тимова. Учесници турнира одређени су на основу пласмана на СП 1963, док су састави група одређени на основу квалификационих мечева. Екипе из групе А такмичиле су се за олимпијске медаље, док су се екипе из групе Б такмичиле за пласман од 9. до 16. места. Репрезентација Совјетског Савеза, иначе актуелног светског првака остварила је максималан учинак и тако освојила другу олимпијску титулу, а уједно и четврту титулу светског првака и осму титулу првака Европе. Сребрна медаља припала је селекцији Шведске, док је бронзу освојила репрезентација Чехословачке. Репрезентацију Канаде по први пут нису чинили играчи аматерског првака те земље, већ је олимпијски тим био наменски састављен од најбољих аматерских играча у земљи.
Олимпијски турнир обележио је и својеврсни преседан пошто је ИИХФ током последње трећине последње утакмице првенства изненада променио правила и на тај начин директно одузео бронзану медаљу Канађанима и доделио је Чехословацима. Иако су Канађани уложили жалбу на ту одлуку, она је одбачена, а чланови ИИХФ-а су одбили и последњи покушај промене поретка на табели у септембру 2005. године.[1][2]
Најефикаснији играч турнира био је совјетски нападач Константин Локтев са 15 индексних поена (6 голова и 9 асистенција). На укупно одиграних 56 утакмица постигнуто је 469 голова или у просеку 8,38 голова по утакмици. Све утакмице посматрало је укупно 199.450 гледалаца.
Репрезентација Југославије по први пут је заиграла на олимпијским играма, а играчи селектора Вацлава Бубњика заузели су укупно 14. место.
На олимпијском турниру учествовало је укупно 16 репрезентација, 13 из Европе, две из Северне Америке, а једно место је било резервисано и за екипу из азијско-пацифичке зоне.
На првенству је учествовала укупно 21 репрезентација подељена у три квалитетне дивизије. Распоред по дивизијама је одређен на основу пласмана на СП 1961. због чињенице да је првенство годину дана раније било обележено бројним бојкотима. У дивизији А такмичило се 8, дивизији Б 7 и дивизији Ц 6 репрезентација.
Како је Немачку на олимпијским играма представљао уједињени тим, у директном окршају између селекција Западне и Источне Немачке одлучено је која од тих репрезентација ће представљати ту земљу на олимпијском турниру у Инзбруку.
У квалификацијама за састав група учествовало је свих 16 екипа, а играло се по нокаут систему у 8 дуела. Противници су одређени на основу пласмана на светском првенству годину дана раније.
Аустрија
Шампион
Совјетски Савез (2 титула)
Други
Шведска
Трећи
Чехословачка
Фисен
Источна Немачка
Токио
Јапан
Аустралија
Канада
Југославија
Швајцарска
Норвешка
Мађарска
Италија
САД
Румунија
Пољска
Финска
Румунија
.svg)
Сет Мартин
Франтишек Тикал
Едуард Иванов
