U Beogradu održana Oblasna konferencija KPJ za Beograd, na kojoj je analiziran dotadašnji rad partijske organizacije i doneta Rezolucija o zadacima Partije. Na Konferenciji je izabrano i novo rukovodstvo u koje su ušli — Ljuba Radovanović, Dragomir Marjanović i još sedam članova.[1]
U Beogradu povodom dvadesete godišnjice smrti Radovana Dragovića (1878—1906), jednog od osnivača i predsednika Srpske socijaldemokratske stranke, održano komemoratvno veče kojem je prisustvovao velik broj radnika Beograda.[1]
U Beogradu održana Oblasna konferencija Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ) za Srbiju, na kojoj je analiziran dotadašnji rad i doneta Rezolucija u kojoj su određeni zadaci za dalji rad SKOJ-a u Srbiji — reorganizacija na ćelije po preduzećima, jačanje ekonomske borbe i političkog rada na selu i legitimnim omladinskim i sportskim organizacijama.[1]
U Beogradu uhapšen Franjo Vulč (1891—1926), funkcioner KPJ, koji je od strane CK KPJ imao zadatak da osnuje sekciju za rad u Jugoslovenskoj vojsci. Posle hapšenja u zatvoru Uprave grada Beograda tzv „Glavnjači“ je bio nekoliko meseci strahovito mučen, usled čega je u maju preminuo, a njegovo telo je potom bilo bačeno u Dunav (ovaj zločin je bio zataškan, a 1928. godine ga je javnosti otkrio novinar Otokar Keršovani. Takođe o ovom zločinu je govorio i narodni poslanik Sava Kosanović u svom obraćanju Narodnoj skupštini, februara 1928. godine).
U Lionu (Francuska), od 20. do 26. januara, održan Treći kongres Komunističke partije Italije na kom je prihavaćena koncepcija partijske politike „borbe protiv kapitalizma i fašizma“, čiji je autor bio tadašnji sekretar Centralnog komiteta Antonio Gramši. On je takođe zauzeo i nove stavove o nacionalnom pitanju. U novo rukovodstvo bio je izabran i jedan Slovenac — Jože Srebrnič. Komunisti Julijske krajine su zaključe donete na ovom Kongresu razmatrali i prihvatili na svojoj Konferenciji 14. marta. Takođe, na osnovu odluka ovog Kongresa pri Zemaljskom odboru KP Italije bio je formiran Odbor za rad sa Slovencima i Hrvatima.[1]
U Ravnoj Reci, kod Despotovca odran zbor, kome je prisustvovalo oko 400 rudara i na kome se govorilo o značaju sindikata i vođenju ekonomske borbe radnika. Policija je omela prekinula održavanje zbora.[1]
U Beču (Austrija), grupa jugoslovenskih komunista pokrenut mesečni list „Srp i čekić“. Pokretač lista je bio Mustafa Golubić, a prvi glavni i odgovorni urednik Dimitrije Stanisavljević Krka. Pored njih u prvoj redakciji lista su bili i Žika Konstantinović i Salomon Levi. List je bio pokrenut bez znanja KPJ, ali je odlukom Trećeg kongresa KPJ (održan u maju), od septembra počeo da izlazi kao zvanični partijski organ. List je izlazio do aprila 1927. godine, kada je odlukom CK KPJ, zbog frakcijskih borbi obustavljen. Do tada je bilo izašlo ukupno 12 brojeva i jedan dvobroj. Ponovo je pokrenut u oktobru 1928. godine, ali su tada izašla svega tri broja. Konačno je obustavljen uvođenjem „šestojanuarske diktature“, 1929. godine.[1]
Predsednik Vlade Kraljevine SHS Nikola Pašić podneo ostavku, pod pritiskom zbog korupcionaških skandala u koje je bio umešan njegov sin Rade (Pašić se na mestu predsednika Vlade nalazio od januara 1921, sa malim prekidom od jula do novembra 1924).
Grb Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca Formirana nova Vlada Kraljevine SHS na čijem je čelu bio Nikola Uzunović, jedan od vođa Narodne radikalne stranke. Ubrzo po formiranju ove Vlade, došlo je do sukoba između lidera HSS-aStjepana Radića i ministra saobraćaja Krste Miletića, usled čega je došlo do nove političke krize. Uzunović je 15. aprila formirao novu Vladu, bez Stjepana Radića, ali je ubrzo obnovio koaliciju sa HSS-om i u Vladu vratio njihove ministre (ova Vlada postojala je do 24. decembra 1926. kada je formirana nova Vlada Nikole Uzunovića).
U Beogradu rukovodstvo Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) pokrenulo ilegalni „Bilten CK KPJ“. Ovaj bilten, koji je štampan na geštetneru u ilegalnoj štampariji, izlazio je povremeno i služio je za prenošenje odluka i uputstava oblasnim rukovodstvima i članstvu Partije. Do kraja 1926. godine pojavilo se ukupno sedam biltena. Po uzoru na ovaj bilten, je u oktobru pokrenut i „Bilten CK SKOJ-a“.[2]
Oko 2.000 radnika pilana u Đurđenovcu i Ljeskovici stupilo u protestni štrajk, u znak solidarnosti sa radnicima fabrike pokućstva, parketa i bačvi „Našička d.d.“ (i pilane su se nalazile u njenom vlasništvu) koji su bili otpušteni jer nisu hteli prihvatiti sniženje nadnica. Ovaj štrajk radnici „Našičke“ vodili su do 14. maja, kada su postigli sporazum o smanjenju plata za 6-8% umesto predloženih 15%. U štrajku su učestvovali radnici u Đuđenovcu, Podgradcima, Ljeskovici, Karlovcu, Vojniću i Andrijevcima.[2]
Širom Jugoslavije, uprkos policijskim zabranama, proslavljen 1. maj — Praznik rada. U Beogradu, Šapcu, Čačku, Kraljevu, Valjevu, Lazarevcu i drugim mestima su bili organizovani radnički zborovi, dok je u nekoliko mesta bila izvršena obustava rada.[2]
U Beču (Austrija), od 14. do 22. maja, održan Treći kongres KPJ, kome je prisustvovalo 48 delegata, kao i predstavnik Kominterne. Na Kongresu je došlo do „izmirenja“ desne i leve frakcije (ovo izmirenje je bilo samo trenutno, a frakcijske borbe su bile ponovo nastavljene) i donesen je novi Statut partije, prema kome su partijske ćelije formirane u preduzećima predstavljale osnovu partije, dok je trebalo da se partijske ćelije formirane u nasljeima vezuju za njih. U novi Centralni komitet je izabrano 16 članova, koji su bili predstavnici obe frakcije, ali i nekoliko mlađih članova koji nisu pripadali frakcijama. Za političkog sekretara je bio izabran Sima Marković, a za organizacionog sekretara Radomir Vujović. O odlukama Kongresa, oblasna rukovodstva i članstvo su bili upoznati preko „Biltena CK KPJ“ štampanog 23. juna.[2][3]
U Beogradu Odbor za pomoć engleskim rudarima održao predavanje sa temom „Generalni štrajk u Engleskoj“. Istog dana studentsko udruženje „Progres“ je održalo predavanje sa temom „O engleskom sindikalnom pokretu“ (Generalni štrajk u Ujedinjenom Kraljevstvu je trajao od 4. maja do 13. maja 1926. godine, a u njemu je učestvovalo preko milion i po radnika, uglavnom rudara i radnika teške industrije i saobraćaja. I pored velike masovnosti štrajk je završen neuspehom jer je Vlada, pored nasilja nad štrajkačima, za održavanje normalnog stanja u državi organizovala velik broj dobrovoljaca iz srednje klase koji su radili umesto štrajkača)
U blizini sela Guštanje, u slovenačkom delu Koruške, od 17. do 20. juna, održan Treći kongresSaveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ), kome su prisustvovala 32 delegata (iz svih krajeva Jugoslavije, sem iz Bosne), kao i predstavnici CK KPJ (Sima Marković i Rajko Jovanović) i predstavnik Kominterne (Milan Gorkić). Na Kongresu je konstatovano da SKOJ nije uspeo da postane masovna omladinska organizacija i kao glavni zadaci su bili postavljeni učvršćivanje organizacija i iskorišćavanje svih legalinh formi delovanja među radničkom i seljačkom omladinom. Na Kongresu su donete rezolucije, usvojen Statut i izabran novi Centralni komitet, za čijeg je sekretara izabran Zlatko Šnajder.[2][4]
U Sisku, od 23. juna do 24. jula, trajao štrajk radnika u fabrici tkanina. Štrajk je izbio jer su radnici, koji su većinom bili članovi Saveza drvodeljskih radnika, koji je pripadao Nezavisnim sindikatima Jugoslavije, tražili da sami biraju radničke poverenike i nisu prihvatili nametnute poverenike od strane Općeg radničkog saveza za Hrvatsku i Slavoniju i Radničke komore iz Siska. U toku štrajka nekoliko puta je intervenisala policija, a mnogi radnici su bili hapšeni, maltretirani i proterivani iz Siska. I pored toga oni su bili uporni u svojim zahtevima i na kraju su bili održani izbori za radničke poverenike, na kojima je Savez drvodeljskih radnika dobio 4, a Opći radnički savez 2 poverenika.[2]
U Beogradu, 27. i 28. juna, održana Konferencija predstavnika nekoliko sindikalnih saveza i Centralnog radničkog sindikalnog odbora Jugoslavije (CRSOJ) na kome je potekao predlog za ponovno ujedinjenje sindiklanog pokreta, pošto prošlogodišnji nije uspeo.
U rudnicima Ivanopolje, Beletinec i Završje, u okolini Varaždina otpočeo rudarski štrajk, koji je organizovao Hrvatski radnički savez. Razlog štrajka oko 850 rudara bio je odluka uprave rudnika da snizi nadnice za 20%. Štrajk je trajao tri meseca, a 9. avgusta su se rudarima priključili i radnici koji su ostali da rade na održavanju rudnika. Tokom štrajka intervenisala je policija, a veći broj štrajkača je hapšen i maltretiran, a neki od uhapšenih su bili i predati Sudbenom stolu u Varaždinu, gde im je bilo suđeno po Zakonu o zaštitit države.[5]
U Beogradu održana plenarna sednica Centralnog komiteta SKOJ-a, koji je bio izabran na Trećem kongresu. Na sednici je bio izabran Biro CK SKOJ-a i njegov Sekretarijat u koji su uključeni - Zlatko Šnajder, Grgur Vujović i Nikola Petković Seljak. Posle konstituisanja članovi Biroa CK SKOJ-a su počeli da obilaze skojevske organizacije širom zemlje organizujući veoma živ organizaciono-propagandni rad.[5]
u mestu Kaštel Sućurac u fabrici cementa „Dalmacija“ izbio štrajk radnika, jer je uprava fabrike odlučila da smanji radničke dnevnice, kako bi platila dug opštini. Odmah po izbijanju štrajka, kojim je rukovdio Savez građevinskih radnika, koji je bio u članstvu Nezavisnih sindikata Jugoslavije, policija je zabranila radnicima svako okupljanje. I pored policijske torture nad štrajkačima, oni su ostali uporni i posle 25 dana uspešno okončali štrajk.[5]
U Osijeku, od 9. do 30. avgusta u Jugoslovenskoj tvornici sapuna „Georg Šiht“ (Georg Schisht; današnja fabrika „Saponia“) otpočeo štrajk oko 380 radnika, koji su zahtevali povećanje zarada. Kao odgovor na štrajk uprava fabrike je proglasila „lokaut“ i otpustila sve radnike i uz pomoć policije pokušala da u fabriku dovede nove radnike. Policija je najpre uhapsila vođstvo štrajka, a onda su tri radnika bila proterana iz Osijeka. Dana 17. avgusta je na ulazu u fabriku izbio sukob između štrajkača i policije, kada je ranjeno osam radnika. Pošto je policija uspela da silom uvede nove radnike u fabriku, štrajk je počeo da slabi i potpuno je završen neuspehom 30. avgusta.[5]
Brodogradilište u Kraljevici U Ljubljani počeo da izlazi radničko-seljački nedeljni list „Jedinstvo“ (sloven.Enotnost), koji je bio legalni list KPJ u Sloveniji. U listu su razmatrana neka od najznačajnijih teoretskih, iseoloških i strateško-političkih pitanja KPJ, kao na primer - pitanje jedinstvenog radničkog fronta, uzdržavanje od izbora i nacionalno pitanje. Liste je izlazio sve do uvođenja „šestojanuarske diktature“, 1929. godine. Urednik lista tokom većeg dela njegovog izlaženja bio je Albert Hlebec.[5]
U Kraljevici, od 24. avgusta do 8. septembra tekao štrajk oko 150 radnika preduzeća „Jugoslovenska brodogradilišta“ (posle Drugog svetskog rata ovo brodogradilište, osnovano 1729. godine, je nazvano „Titovo brodogradilište“, a posle raspada SFRJ je preimenovano u „Brodgoradilište Kraljevica“ i 2012. ugašeno), koji su zahtevali isplatu zaostalih sedmonedeljnih zarada. Štrajkom je rukovodio Savez radnika metalne industrije i obrta Jugoslavije, koji je bio u sastavu Nezavisnih sindikata Jugoslavije, a organizator štrajka je bio metalski radnik Josip Broz, koji je bio sekretar partijske ćelije i sekretar sindikalne podružnice Nezavisnih sindikata. Štrajk je završen 8. septembra dogovorom sa Upravom brodogradilišta da odmah isplati dvonedeljne snevnice, a ostatak naknadno. Ubrzo po završetku štrajka, 2. oktobra njegov organizator Josip Broz je bio otupšten sa posla, usled čega je ubrzo napustio Kraljevicu.[5][6]
U Beogradu, na inicijativu KPJ osnovana Liga za zaštitu prava građana i pomaganje žrtvama reakcije. Liga je bila legalna organizacija i imala je svoj Statut i svoje pokrajinske i mesne odbore.
U Ljubljani održan Kongres Saveza žena i devojaka radnica. Na Kongresu su učestvovale i žene-komunisti koje su predlagale donošenje Rezolucije o borbi protiv kapitalizma kao najvećeg neprijatelja ravnopravnosti žena. Iako je ova Rezolucija bila prihvaćena, pod pritiskom rukovodstva Saveza, koje je bilo u rukama reformista, žene-komunisti su bile isključene iz Saveza.[7]
U Beogradu, 5. i 6. septembra, održan Plenum Centralnog komiteta KP Jugoslavije na kome se raspravljalo o opasnosti po zemlju od Kraljevine Italije, koja se od 1922. godine nalazila pod vlašću fašista predvođenih Benitom Musolinijem koji je bio predsednik Vlade. Italija je u ostvarivanju svoje ideje prodora na Balkan, najpre pokušala da Jugoslaviju privuče sebi potpisivanjem ugovora, ali su to jugoslovenske vlasti odbile. Potom je u cilju potiskivanja francuskog uticaja na Balkanu i izolacije Jugoslavije, počeo da uspostavlja bolje odnose sa Kraljevinom Mađarskom, Kraljevinom Rumunijom, Kraljevinom Grčkom i Republikom Albanijom. O imperijalističkim sukobima i italijanskom prodoru na Balkan je bilo govoreno i na Trećem kongresu KPJ (održan u maju), a na Plenumu CK KPJ je bilo istaknuto da Italija nastoji da potisne Francusku sa Balkana. U listovima pod uticajem KPJ je pisano o balkanskim sukobima, a krajem godine je u listu „Klasna borba” Filip Filipović analizirao italijansko paktiranje sa Rumunijom, Grčkom, Albanijom i Bugarskom u cilju razbijanja saveza Francuske i Jugoslavije.[7]
U Beogradu održana sednica CK KPJ na kome je konstatovano da su komisije, koje su bile formirane pri CK KPJ slabo radile i zbog toga su bile reorganizovane. Među ovim komisijama je bila i Komisija CK KPJ za rad među ženama, koja je bila formirana 23. maja, neposredno posle Trećeg kongresa.[7]
U Beogradu Kasacioni sud, prethodno poništivši oslobađajuću presudu Prvostepenog suda od 16. decembra 1925, zbog širenja komunističke propagande osudio na godinu dana zatvora Vladislava Milenkovića i Zlatka Šnajdera. (Apelacioni sud je presudu Šnajderu poništio i na ponovnom suđenju 1. februara 1927. godine osuđen je na pet godina zatvora). Branioci osuđenih bili su Uglješa Jovanović, Rajko Jovanović i Strahinja Petrović.
U Beogradu izbio štrajk oko 1.200 radnika „Beogradske tekstilne industrije“, zbog velikog smanjenja zarada i odbijanja uprave fabrike da na posao vrati otpuštene radnike. Organizatori štrajka su bili Opšti radnički savez Jugoslavije i Nezavisni sindikati Jugoslavije, ali je on početkom decembra, posle skoro sedam nedelja, završen neuspehom, jer je došlo do nepravilnog stava Opštog radničkog svaeza. Među organizatorima štrajka iz redova Nezavisnih sindikata je bio tkački radnik i član KPJ Miloš Matijević Mrša.[7]
U Zagrebu otvorena izložba slikara Otona Postružnika i Ivana Tabakovića, koja je trajala do 5. novembra. Ova izložba pod nazivom „Groteske“ predstavljala je socijalno angažovano slikarstvo, koje je bilo prethodnica umetničke grupe „Zemlja“, osnovane 1929. godine.[7]
U Beogradu rukovodstvo Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ) pokrenulo ilegalni „Bilten CK SKOJ-a“. Ovaj bilten, bio je štampan na šapirografu u ilegalnoj štampariji i izlazio je povremeno sa ciljem da prenese odluke i uputstava oblasnim rukovodstvima i članstvu SKOJ-a. Pokrenut je na osnovu odluke Plenuma CK SKOJ-a, održanog u julu, a po uzoru na „Bilten CK KPJ“, koji je bio pokrenut u aprilu. Ovaj bilten izlazio je do početka 1927. godine i tada su izašla tri broja. Juna 1928. godine je bio obnovljen u Zagrebu i tada je izašlo još pet brojeva. Konačno je prestao da izlazi posle uvođenja „šestojanuarske diktature“, 1929. godine.[7]
Posle napuštanja Kraljevice, metalski radnik Josip Broz je na poziv Saveza radnika metalne industrije i obrta Jugoslavije došao u Beograd, gde je ostao do kraja godine. Po dolasku u Beograd, najpre je stanovao u prostorijama Saveza, a potom od kraja oktobra kod jednog baštovana u Ivankovačkoj ulici. Početkom novembra je počeo da pohađa Školu za sindikalne funkcionere, a polovinom istog meseca se i zaposlio u mehaničarskoj radionici u Bosanskoj ulici (danas ulica Gavrila Principa). Pošto je Broz bio pristalica antifrakcijske borbe, bio je smetnja desnoj frakciji u Beogradu, zbog čega je krajem decembra bio poslat na rad u Smederevsku Palanku.[6]
U Kraljevini Italiji, posle četiri neuspešna atentata na predsednika Vlade Benita Musolinija (poslednji neuspeli atentat dogodio se 31. oktobra u Bolonji, prilikom proslave godišnjice fašističkogmarša na Rim, a izveo ga je petnaestogodišnji anarhistaAnteo Camboni) donet Zakon o zaštiti države i uveden totalitarni fašistički režim. Komunistička partija Italije, je zajedno sa drugim političkim strankama, bila zabranjena, a njeni poslanici (među kojima je bio i Slovenac Jože Srebrnič) su bili proterani i stavljeni pod prismotru policije. Godine 1927. uveden je i poseban sud za zaštitu države, a do 1943. godine je ovaj sud, pored italijanskih antifašista osudio i 544 Jugoslovena (najčešće Slovenci i Hrvati iz Julijske krajine) — njih 33 je bilo osuđeno na smrt, a 23 smrtne kazne su bile izvršene.[8]
U Beogradu, povodom devete godišnjice Oktobarske revolucije Okružni komitet KPJ za Beograd i Okružni komitet SKOJ-a za Beograd izdali su proglas „Radnici grada Beograd“.[8]
U Beogradu Varoški sud, po Zakonu o zaštiti države osudio zbog komunističke delatnosti Kostu Novakovića, profesora i bivšeg narodnog poslanika KPJ na pet godina zatvora (zatvorsku kaznu, nije izdržao jer je 11. januara uspeo da pobegne iz zatvorske bolnice i potom emigrira u Sovjetski Savez). Na istom procesu osuđen je na šest meseci zatvora i trgovac Petar Bojović, u čijoj su radnji pronađeni komunistički leci. Optužene su branili advokati — Svetolik Grebenac, Veljko Pavlović i Bora Pavlović.
U Beogradu održana Prva konferencija radničkih predstavnika iz fabrika vagona iz Smedereva, Smederevske Palanke, Kruševca, Subotice i Slavonskog Broda. Na Konferenciji je konstatovano da se u svim fabrikama masovno krše zakonski propisi o zaštiti i osiguranju radnika i potom je upućeno pismo Ministarstvu socijalne politike i ministru Milanu Simonoviću. U vreme održavanja ove konferencije, u pet fabrika vagona je bilo zaposleno oko 2.350 radnika, od čega je njih 555 pripadalo Nezavisnim sindikatima.[8]
U Zagrebu otvorna izložba slikara Krsta Hegedušića i Juraja Plančića, koja je trajala do 7. januara 1927. godine. Ova izložba sa politički motivima, bila je prethodnica umetničke grupe „Zemlja“, osnovane 1929. godine.[8]
U Beogradu umro Nikola Pašić (1845—1926), osnivač i vođa Narodne radikalne stranke i dugogodišnji predsednik Vlade Kraljevine SHS, do januara 1921. do jula 1924. i od novembra 1924. do aprila 1926. godine. Pašić je u mladosti, tokom studija u Švajcarskoj, bio blizak sa jednim od prvih srpskih socijalista Svetozarom Markovićem, ali je posle njegove smrti napustio socijalističke ideje. Kao vođa Radikalne stranke, tokom vladavine dinastije Obrenović bio je veliki borac protiv njihovog apsolutističkog načina vladavine, a 1883. godine, je bio jedan od vođa Timočke bune, koja je u sebi imala elemente socijalne revolucije. Posle dolaska na vlast dinastije Karađorđević, u periodu od 1904. do 1918. bio je pet puta predsednik Vlade. Aktivno je učestvovao i u stvaranju Jugoslovenske države. U svojoj politici delovao je kao izraziti antikomunista. Za vreme mandata njegovih vlada u Kraljevini SHS donet je avgusta 1921. „Zakon o zaštiti države“, kojim je defakto zabranjen rad Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) i svaka komunistička delatnost smatrana protivzakonitom, a jula 1924. godine je zabranjen rad Nezavisne radničke partije Jugoslavije (NRPJ), koja je predstavljala legalan nastavak rada KPJ. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu.
Grb Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca Formirana nova Vlada Kraljevine SHS na čijem je čelu bio Nikola Uzunović, jedan od vođa Narodne radikalne stranke. Do pada prethodne Vlade je došlo usled ostavke ministra inostranih poslova Momčila Ninčića i ponovnih sukoba radikala sa liderom HSS-aStjepanom Radićem (ova Vlada postojala je do 1. februara 1927. kada je ponovo formirana nova Vlada Nikole Uzunovića).
U Moskvi (Sovjetski Savez) pokrenut marksistički časopis „Klasna borba“, koji je bio organ KPJ. Ovaj list je bio teoretski časopis koji je u najvećem broju radova sa gledišta marksizma objašnjavao praktična partijska pitanja. Takođe u listu su razmatrani unutar partijski odnosi, organizacioni razvitak i strategija KPJ, odnosi Kominterne i KPJ, društveno-politički razvoj u Kraljevini SHS, radnički i komunistički pokreti u svetu i dr. Potreba za izdavanjem ovog časopisa istaknuta je još na Trećem kongresu KPJ (održan u maju). List je najpre štampan u Moskvi, a potom u Beču i ilegalno rasturan u Jugoslaviji. Prvi odgovorni urednik lista bio je Filip Filipović. Do zavođenja „šestojanuarske diktature“, 1929. godine objavljeno je devet brojeva časopisa. Kasnije je list obnovljen i izlazio je tokom 1934. i 1937. godine i ukupno je izašlo 28 brojeva.
U Smederevsku Palanku došao metalski radnik Josip Broz i zaposlio se kao bravar-alatničar u fabrici vagona „Jasenica“ (danas fabrika „Goša“). Odmah po dolasku u S. Palanku Broz se uključio u rad mesne organizacije KPJ i Pododbora SRMIOJ. Zbog partijskog rada je kao „opasan komunista i agitator“ 20. marta 1927. godine bio otpušten sa posla, pa se ubrzo potom ponovo vratio u Beograd.[8]
