Википедија

Franc Kafka

Franc Kafka (nem. Franz Kafka, češ. František Kafka; Prag, 3. jul 1883 — Klosternojburg, 3. jun 1924) je nemački pisac jevrejsko-češkoga porekla kojeg kritika danas smatra jednim od najvećih autora XX veka.[1] Kafka je govorio i svoja dela pisao na nemačkom jeziku.[2] Dobro je znao i češki jezik. Stilom pisanja, Kafka je pripadao avangardi, pravcu iz srednje faze modernizma, ali je svojim delovanjem uveliko uticao na brojne stilove kasnog modernizma, uključujući i egzistencijalizam. Njegova najznačajnija dela, pripovetka Preobražaj, te romani Proces i Dvorac prepuni su tematike koja predstavlja arhetipove otuđenosti, psihofizičke brutalnosti, sukoba na relaciji roditelji-deca, likova na zastrašujućim putovanjima i mističnih transformacija.

Franc Kafka
Fotografija Franca Kafke (oko 1923)
Lični podaci
Datum rođenja(1883-07-03)3. jul 1883.
Mesto rođenjaPrag, Austrougarska
Datum smrti3. jun 1924.(1924-06-03) (40 god.)
Mesto smrtiKirling, pored Beča, Austrija
ObrazovanjeKarlov univerzitet u Pragu
ZanimanjeRomanopisac, pisac kratkih priča, službenik za osiguranje
Porodica
RoditeljiHerman Kafka, Julija Kafka
Književni rad
Uticaji odFjodor Dostojevski
Uticao naHorhe Luis Borhes
Alber Kami
Gabrijel Garsija Markes
Žoze Saramago
Najvažnija dela„Proces“
„Zamak“
„Preobražaj“
Potpis
Zvanični veb-sajtwww.franzkafka.de

Kafka je rođen u jevrejskoj porodici srednje klase u Pragu, tada u Austrougarskoj monarhiji, koja je govorila nemački jezik, a školovao se za pravnika. Po završetku pravnih studija, Kafka se zaposlio u osiguravajućem društvu. U slobodno vreme je počeo pisati kratke priče te je ostatak života proveo žaleći se kako nema dovoljno vremena da se posveti onome što je smatrao svojim pravim pozivom. Takođe je žalio što je toliko vremena morao posvetiti svom Brotberufu (nem.: "Posao koji donosi hleb"; dnevni posao). Zbog nedostatka slobodnog vremena i društvenog života, Kafka je preferirao komunikaciju preko pisama, ostavivši iza sebe stotine pisama među kojima su i ona pisana ocu, zaručnici Felis Bauer te najmlađoj sestri Otli. Kafka je imao problematičan odnos sa svojim autoritativnim ocem koji će uveliko uticati na njegovo pisanje, kao i interni konflikt sa vlastitim jevrejstvom, za koje je smatrao kako nema velike poveznice s njim.

Tokom njegovog života, samo je mali broj Kafkinih dela izašao iz štampe: zbirke kratkih priča Razmatranje i Seoski lekar, te neke individualne pripovetke (Preobražaj) izdavane u časopisima. Iako je zbirku Umetnik u gladovanju pripremio za štampu, ona nije izašla do nakon njegove smrti. Kafkina nedovršena dela, uključujući i romane Proces, Zamak i Amerika, nisu štampana do nakon njegove smrti, a većinu ih je izdao njegov prijatelj Maks Brod, ignorišući tako Kafiknu želju da mu se dela unište nakon smrti. Alber Kami i Žan Pol Sartr predvode listu pisaca na koje je uticalo Kafkino delo, a termin „Kafkijanska atmosfera“ ušao je u teoriju književnosti, kako bi se opisale nadrealne situacije kao u Kafkinim delima.

Biografija

uredi

Porodica

uredi
 
Franc Kafka, 1888. godine.
 
Kafkine sestre (sleva nadesno): Vali, Eli i Otla.
 
Kafkini roditelji, Herman i Julija Kafka.

Franc Kafka rođen je 3. jula 1883. u jevrejskoj porodici srednje klase, koja je govorila nemačkim jezikom, u Pragu, tada delu Austrougarske. Njegovog oca, Hermana Kafku (1852—1931), biograf Stanli Korngold opisao je kao "glomaznog, sebičnog i oholog biznismena",[3] a samog Kafku kao "pravog Kafku, snažnog, zdravog, gladnog, glasnog, elokventnog, samodostatnog, dominantnog, izdržljivog, koncentrisanog i izvrsnog poznavatelja ljudske naravi."[4] Herman je bio četvrto dete Jakoba Kafke,[5][6] obrednog mesara (hebrejski: shochet) koji je u Prag došao iz Oseka, češkog sela u blizini mesta Strakonjice sa brojnom jevrejskom populacijom.[7] Nakon što je radio kao trgovački putnik, vremenom je postao trgovac neobičnim dobrima i odećom, koji je zapošljavao i do 15 radnika, a kao logo svog posla koristio je sliku čavke, koja se na češkom zove kavka.[8] Kafkina majka, Julija (1856—1934), bila je kćerka Jakoba Lovija, uspešnog trgovca na malo iz banjskog mesta Podjebradi,[9] koja je bila obrazovanija od svog supruga.[5] Kafkini su roditelji verovatno govorili varijantom nemačkog pod uticajem jidiša koji se, ponekad, pežorativno naziva Mauscheldeutsch, ali kako se nemački smatrao osnovnim sredstvom društvenog uspona, verovatno su decu podsticali da govore književnim nemačkim.[10]

 
Plaketa koja označava rodnom mesto Franca Kafke u Pragu, koji su dizajnirali Karel Hladik i Jan Kaplicki, 1966

Kafkina rodna kuća nalazi se u blizini trga Staromjestske namjesti u Pragu, a u porodici sa šestoro dece, Franc je bio najstariji.[11] Njegova braća, Georg i Hajnrih, umrli su kao deca, još pre Francove sedme godine; sestre su mu se zvale Gabriele ("Eli") (1889—1944), Valeri ("Vali") (1890—1944) i Otili ("Otla") (1892—1943). Tokom radnih dana, oba roditelja nisu bila kod kuće. Majka Julija je radila i do 12 sati dnevno kako bi pomogla u vođenju Hermanovog posla. Kao rezultat toga, Kafkino je detinjstvo bilo prilično samotno,[12] a decu su mahom odgajale brojne guvernante i sluškinje. Kafkin problematičan odnos s ocem pomno je dokumentovan u njegovom pismu ocu (Brief an den Vater), na preko 100 stranica na kojima piše kako je očev autoritativan stav uveliko uticao na njega.[13] S druge strane, majka mu je bila tiha i sramežljiva.[14] Upravo je očeva dominantna ličnost uveliko uticala na njegovo pisanje.[15]

Obrazovanje

uredi
 
Palata Kinski, gde je Kafka išao u gimnaziju, na Starom gradskom trgu u Pragu.

U razdoblju od 1889. do 1893, Kafka se školovao u Deutsche Knabenschule (Nemačka osnovna škola za dečake) u današnjoj Ulici Masna (tada Masný trh/Fleischmarkt). Mada je govorio češki, Kafka je školovan u nemačkim školama na insistiranje njegovog autoritativnog oca. Njegovo jevrejsko obrazovanje završeno je njegovom bar micvom u uzrastu od 13 godina. Sam Kafka nije uživao u odlascima u sinagogu te je išao samo praznicima, s ocem, četiri puta godišnje.[4][16][17]

Po završetku osnovne škole 1893. godine, Kafka je primljen u strogu, klasično-orijentisanu nemačku gimnaziju Altstädter Deutsches Gymnasium, na Starom gradskom trgu, u sklopu palate Kinski. I ovde se nastava odvijala na nemačkom, ali Kafka je znao i pisati i govoriti češki;[18][19] potonji je učio u gimnaziji punih osam godina, postigavši dobar uspeh.[20] Mada je dobijao samo komplimente za svoj češki, nikada se nije smatrao fluentnim.[21] Maturske ispite položio je 1901. godine.[22]

Nakon maturiranja, Kafka je upisao Karl-Ferdinands-Universität u Pragu, ali se nakon samo dve nedelje studiranja hemije prebacio na pravo.[23] Mada ova struka nije previše zanimala Kafku, otvarala mu je široku lepezu poslova koji su zadovoljavali njegovog oca. Uz sve to, studije prava su trajale znatno duže, što je Kafki omogućilo da istovremeno pohađa predavanja iz nemačkih studija i istorije umetnosti.[24] Takođe se pridružio i studentskom klubu, Lese- und Redehalle der Deutschen Studenten (nem. Čitalački i nastavni klub nemačkih studenata), koji je organizovao književna događanja, čitanja i slične aktivnosti.[25] Među Kafkinim prijateljima bili su novinar Feliks Veltš, koji je studirao filozofiju, glumac Yitzchak Lowy, koji je dolazio iz varšavske hasidističke porodice, te pisci Oskar Baum i Franc Verfel.[26]

Pred kraj prve godine, Kafka je upoznao kolegu Maksa Broda, koji će mu ubrzo postati doživotni prijatelj.[25] Brod je ubrzo primetio da su, iako je Kafka bio sramežljiv i retko je pričao, stvari koje je rekao izrazito duboke.[27] Kafka je tokom celog života bio strastven čitalac;[28] zajedno s Brodom, pročitao je Platonovog Protagoru na izvornom grčkom, na Brodovu inicijativu, te Floberova dela Sentimentalno vaspitanje i Iskušenje svetog Antonija na francuskom, na Kafkin predlog.[29] Kafka je Fjodora Dostojevskog, Gistava Flobera, Franca Grilparzera i Hajnriha fon Klajsta smatrao "istinskom braćom po krvi".[30] Uz navedene, Kafka je bio zainteresovan i za češku književnost[18][19] te dela Johana Volfganga Getea.[31] Kafka je 18. jula 1906. godine[a] stekao titulu doktora pravnih nauka te je odradio godinu dana besplatnog stažiranja kao sudski pripravnik na građanskim i kaznenim sudovima.[33][34]

Posao

uredi
 
Kafka se bojao da će ga ljudi smatrati fizički i psihički odbojnim. Ipak, oni koji su ga upoznali (...) takođe su [ga] smatrali dečački zgodnim, ali mu je pojava bila oštra.[35]

Dana 1. novembra 1907, Franc Kafka je dobio posao u kompaniji Assicurazioni Generali, italijanskoj osiguravajućoj kući za koju je radio gotovo godinu dana. Njegova pisma iz tog razdoblja upućuju kako je bio nezadovoljan radnim vremenom - od 08:00 do 18:00[36][37] - koje mu je onemogućavalo da se posveti pisanju, koje mu je postajalo sve važnije. U tom je razdoblju mogao pisati isključivo noću, a noćno pisanje bilo je izrazito iscrpno s obzirom na radno vreme. Dana 15. jula 1908. dao je otkaz, a za dve nedelje je našao posao u Institutu za radničko osiguranje od ozleda Kraljevine Češke koji mu je omogućio više vremena za pisanje. Opis posla bilo mu je istraživanje i procena kompenzacija za osobne ozlede industrijskih radnika; incidenti kao izgubljeni prsti ili udovi bili su česti u to vreme. Profesor menadžmenta Peter Druker kreditira Kafku kao tvorca prve civilne zaštitne kacige, ali to ne potvrđuje nijedan dokument Kafkinog poslodavca.[38][39] Njegov je otac često njegov posao u osiguravajućem društvu nazivao Brotberuf, posao koji radi samo kako bi plaćao račune; sam Kafka je nekoliko puta izjavio kako ga prezire. Kafka je jako brzo napredovao te su njegovi zadaci uključivali procesovanje i istraživanje zahteva za naknadom, pisanje izvještaja i rešavanje apela raznih biznismena koji su smatrali kako im je kompanija stavljena u kategoriju previsokog rizika, što im je povećavalo premije za osiguranje.[40] Takođe, tokom nekoliko godina rada u društvu, zadatak mu je bio sastavljanje godišnjeg izvještaja o osiguranju. Njegovi nadređeni su jako dobro primali te izvještaje.[41] Radno vreme uglavnom mu je završavalo oko 14:00, što mu je davalo dovoljno vremena za pisanje, kojemu je bio posvećen.[42] U kasnijim godinama, bolest ga je često sprečavala u odlasku na posao, ali i pisanju. Mnogo godina kasnije, Brod je skovao termin Der enge Prager Kreis (nem. Uski praški krug), kako bi objedinio grupu pisaca kojima su pripadali Kafka, Feliks Veltš i on.[43][44]

Krajem 1911. Kafka i Karl Herman, suprug njegove sestre Eli, postaju partneri u prvoj fabrici azbesta u Pragu, znanoj kao Prager Asbestwerke Hermann & Co., otvorenoj uz pomoć miraznog novca, koji je dao Herman Kafka. Iako je isprva pokazivao entuzijazam i velik deo slobodnog vremena posvećivao poslu, Kafka je ubrzo zamrzeo fabriku, jer mu je previše vremena oduzimala od pisanja.[45] U ovom razdoblju se zainteresovao za jevrejsko pozorište na jidišu, uprkos bojazni prijatelja kao što je Brod, koji su ga svejedno podržavali u njegovim interesovanjima. Nakon što je u novembru 1911. prisustvovao pozorišnoj predstavi, Kafka je sledećih šest meseci proveo intenzivno se baveći jidišom i jevrejskom književnošću.[46] Ta preokupacija poslužila mu je i kao temelj za njegovu rastuću povezanost sa jevrejstvom.[47] Otprilike u ovom razdoblju postao je i vegetarijanac.[48] Negde tokom 1915. godine, Kafka je dobio poziv za vojsku kako bi služio u Prvom svetskom ratu, ali su njegovi poslodavci sredili otpust, jer se njegov posao smatrao esencijalnim za državu. Kasnije je ipak pokušao da se pridruži vojsci, ali su ga u tome sprečili zdravstveni problemi. Naime, tuberkuloza[49] mu je dijagnostikovana 1917. godine.[50]

Privatni život

uredi
 
Franc Kafka 1917. godine.

Prema Brodu, Kafku je konstantno "mučila" seksualna požuda.[51] Kao odrasla osoba, često je posvećivao bordele,[52][53][54] a zanimala ga je i pornografija.[51] Uz sve to, tokom života je spavao s mnogo žena. Dana 13. avgusta 1912. Kafka je upoznao Felis Bauer, Brodovu rođaku, koja je radila u Berlinu kao predstavnica jedne diktafonske kompanije. Nedelju dana nakon upoznavanja u domu Brodovih, Kafka je napisao u svoj dnevnik:

Gospođica FB. Kod Broda sam stigao 13. avgusta, ona je sedela za stolom. Nisam uopšte bio željan saznati ko je ona, već sam je odmah uzeo zdravo za gotovo. Koščato, prazno lice koje je otvoreno pokazivalo svoju praznoću. Goli vrat. Nabačena bluza. Izgledala je jako domicilno u svojoj haljini iako, kako se ispostavilo, uopšte nije bila takva. (Posmatrajući je ovako detaljno, pomalo se otuđujem od nje ...) Skoro slomljen nos. Plava, nekako ravna, neatraktivna kosa, snažna brada. Kada sam sedao, dobro sam je pogledao po prvi put, dok sam seo, već sam imao nesalomljivo mišljenje o njoj.[55][56]

Nedugo nakon ovoga, Kafka je u samo jednoj noći napisao priču "Presuda", a u plodnom periodu je radio na svom romanu Amerika i na pripovetki "Preobražaj". Kafka i Felis Bauer su, tokom sledećih pet godina, komunicirali uglavnom preko pisama, povremeno su se viđali i dva su se puta verili.[57] Drugu veridbu, Kafka je raskinuo 1917. kada je oboleo od tuberkuloze. Kafkina opsežna pisma izdata su kao zbirka Pisma Felisi; njena pisma se nisu sačuvala.[55][58][59] Biografi Rehner Stah i Džejms Haves tvrde kako je Kafka, oko 1920. bio veren i treći put, Julijom Vohrizek, siromašnom i neobrazovanom hotelskom sobaricom.[57][60]

Stah i Brod takođe navode kako je Kafka, dok je poznavao Felis Bauer, imao aferu sa njenom prijateljicom, Margaretom "Gretom" Bloh,[61] Jevrejkom iz Berlina. Brod takođe tvrdi kako je Blohova rodila Kafkinog sina, iako ovaj nikada nije saznao za dete. Dečak, čije je ime nepoznato, rođen je ili 1914. ili 1915. te je umro u Minhenu 1921. godine.[62][63] Ipak, Kafkin biograf Peter-Andre Alt tvrdi da, iako Blohova jeste imala sina, Kafka nije otac, jer par nikada nije bio intiman.[64][65] Stah takođe tvrdi kako Kafka nije imao dece.[66]

 
Berlin je odigrao veliku ulogu u Kafkinom privatnom životu. Iz Berlina su bile Felis Bauer i Margareta Bloh, a sam Kafka je tamo krako živeo dok je bio u vezi sa Dorom Dijamant. Na slici je poznati bulevar Unter den Linden, prikaz iz 1900. godine.

U avgustu 1917. Kafki je dijagnostikovana tuberkuloza, nakon čega je nekoliko meseci boravio u selu Siržem (češ. Siřem, nem. Zürau), gde je njegova sestra Otla radila na farmi sa svojim šurakom Hermanom. Boravak tamo mu je veoma prijao, te je kasnije taj period opisao kao verovatno najbolji u svom životu, verovatno zato što nije imao nikakvih obaveza. Pisao je dnevnike i oktave. Iz tih je beleški Kafka uspeo izvući 109 numerisanih komada teksta na Zetelu, komadu papira bez nekog reda. Oni su izdati kao zbirka Razmišljanja o Grehu, Nadi, Patnji i Pravom putu (na nemačkom izdato kao Die Zürauer Aphorismen oder Betrachtungen über Sünde, Hoffnung, Leid und den wahren Weg).[67]

Godine 1920,, Kafka je započeo vezu s češkom novinarkom i književnicom, Milenom Jesenskom. Kafkina pisma njoj kasnije su izdata kao Pisma Mileni.[68] Tokom odmora u julu 1923, koji je proveo u mestu Gral-Miric na Baltiku, Kafka je upoznao Doru Dijamant, dvadesetpetogodišnju odgajateljicu iz ortodoksne jevrejske porodice. Kafka se, u nadi da će se tako osloboditi porodičnog uticaja i moći pisati, nakratko preselio u Berlin, gde je živeo sa Dorom. Postala mu je ljubavnica i zainteresovala ga za Talmud.[69] U tom je periodu radio na četiri priče, koje je trebalo da budu štampane pod naslovom Umetnik u gladovanju.[68]

Ličnost

uredi

Kafka se bojao da će ga ljudi smatrati fizički i psihički odbojnim. Ipak, oni koji su ga upoznali uvideli su kako je tih i staložen, kako poseduje očitu inteligenciju i suh smisao za humor; takođe su ga smatrali dečački zgodnim, ali mu je pojava bila oštra.[35] Brod ga je uporedio s Hajnrihom fon Klajstom, primetivši kako su oba pisca imala sposobnost jasnog i realističkog opisivanja situacije do u detalje.[70] Kafka je bio jedna od najzabavnijih osoba koje je Brod upoznao; uživao je u šalama i zabavljanju s prijateljima, ali im je i davao dobre savete u problematičnim situacijama.[71] Takođe, prema Brodu, Kafka je bio strastven recitator koji je mogao govoriti kao da peva.[72] Brod je smatrao kako su "apsolutna istinoljubivost" i "precizna savesnost" dve Kafkine najznačajnije osobine.[73][74] Istraživao bi detalj, ono neprimetno, temeljito s tolikom ljubavlju i preciznošću da su se počele pojavljivati stvari, koje su dotad bile neviđene, ali su bile ništa doli istinite.[75]

Iako kao dete nije negovao vežbanje, u kasnijem je dobu pokazivao interes za igre i fizičku aktivnost,[28] postavši dobar biciklista, plivač i ronilac.[73] Vikendima, Kafka bi s prijateljima išao na duge šetnje, koje bi najčešće predložio on sam.[76] Među ostalim interesima bili su alternativna medicina, novi obrazovni sastavi kao metoda Montesori[73] te tehnički noviteti kao što su avioni i film.[77] Samo pisanje bilo mu je toliko bitno da ga je smatrao "vrstom molitve".[78] Bio je i jako osetljiv na zvuk tako da je voleo tišinu prilikom pisanja.[79]

Autor Perez-Alvarez sugerirao je kako je Kafka možda bolovao od šizoidnog poremećaja ličnosti.[80] Njegov stil, ne samo u "Preobražaju" već i u drugim delima, sadrži određene šizoidne karakteristike koje objašnjavaju dobar deo iznenađenja u njegovim delima.[81] Njegova muka vidljiva je u dnevničkom zapisu od 21. jula 1913.:[82]

Veliki je svet što ga nosim u glavi. Ali kako osloboditi sebe i njih a da se ne rastrgnem. I hiljadu puta radije plačem u sebi. Radi toga sam tu, toliko mi je jasno.[83]

Kao i u Zürau Aphorism, broj 50:

Čovek ne može živeti bez permanentnog verovanja u nešto neuništivo u sebi samom, mada mu i to nešto neuništivo i vera u to mogu biti trajno skriveni.[84]

Mada se nikada nije ženio, Kafka je brak i decu izrazito cenio. Iako je imao nekoliko devojaka,[85] neki su autori spekulisali o njegovoj seksualnosti; drugi su, pak, sugerisali kako je imao nekakav poremećaj hranjenja. Doktor M. M. Fihter s Psihijatrijske klinike Univerziteta u Minhenu u svom radu iz 1988. predstavlja „dokaze za hipotezu da je pisac Franc Kafka bolovao od atipičnog oblika anoreksije nervoze.“[86] U svojoj knjizi Franc Kafka, jevrejski pacijent iz 1995, Sander Gilman je istražio "zašto bi jednog Jevrejina smatrali 'hipohondrom' ili 'homoseksualcem' te kako Kafka inkorporira aspekte tih načina shvatanja jevrejskog muškarca u svoju vlastitu sliku i delo."[87] Isto tako, Kafka je barem jednom razmišljao o samoubistvu, pred kraj 1912. godine.[88]

Politički stavovi

uredi
 
Kako tvrdi njegov školski kolega Hugo Bergman, Kafka je u školu nosio crveni karanfil kako bi pokazao svoje simpatije prema socijalizmu.

Pre početka Prvog svetskog rata,[89] Kafka je bio na nekoliko sastanaka Kluba Mladih, češke anarhističke, antimilitarističke i anitikleričke organizacije.[90] Hugo Bergman, koji je pohađao istu osnovnu i srednju školu kao i Kafka, razišao se s Kafkom tokom njihove poslednje akademske godine (1900/1901) jer su "[Kafkin] socijalizam i moj cionizam bili previše stridentni".[91][92] "Franc je postao socijalista, ja sam postao cionista 1898. Sinteza cionizma i socijalizma tada još nije postojala."[92] Bergman tvrdi kako je Kafka u školu nosio crveni karanfil kao znak podrške socijalizmu.[92] U jednom dnevničkom zapisu, Kafka je referirao na anarhističkog filozofa, Pjotra Kropotkina: "Ne zaboravi Kropotkina!"[93] Kasnije je, o češkim anarhistima, rekao: "Oni su svi bezahvalno hteli shvatiti ljudsku sreću. Ja sam ih razumio. Ali... nisam mogao predugo marširati uz njih."[94]

Tokom komunističkog razdoblja, ostavština Kafkinog dela za socijalizam Istočnog bloka je bila vruća tema. Mišljenja su sezala od toga da je satirizirao birokratiju raspadajuće Austrougarske do toga da je utelovio uspon socijalizma.[95] Još jedna bitna tačka bila je alijenacija; dok je konzervativno stajalište glasilo da Kafkini prikazi alijenacije više nisu relevantni za društvo koje je navodno eliminisalo alijenaciju, konferencija održana u čehoslovačkom mestu Liblice 1963. godine, povodom autorovog osamdesetog rođendana, naglasila je trajnu važnost Kafkinog prikaza birokratskog društva.[96] Ipak, pitanje je li Kafka bio politički autor ili nije je još uvek predmet debate.[97]

Judaizam i cionizam

uredi

Odrastajući, Kafka je bio Jevrejin koji je govorio nemački u Pragu, gradu u kojim je dominirao češki jezik.[98] Bio je duboko fasciniran Jevrejima iz istočne Evrope, za koje je smatrao da poseduju intenzitet duhovnog života koji je nedostajao Jevrejima na Zapadu. Njegov dnevnik je pun referenci na jevrejske pisce.[99] Ipak, neretko je bio otuđen kako od Jevreja tako i od judaizma: "Šta ja imam zajedničko sa Jevrejima? Jedva da imam nešto zajedničko sa samim sobom i bolje mi je da stojim tiho u uglu, zadovoljan što mogu disati."[100]

Hejvs sugerira da Kafka, makar izuzetno svestan svog jevrejstva, nije inkorporisao te elemente u svojim delima, kojima, prema Hejvsu, nedostaju jevrejski likova, scena ili tema.[101][102][103] Prema mišljenju književnog kritičara Harolda Bluma, Kafka je, iako mu je vlastito jevrejstvo bilo strano, bio suštinski jevrejski pisac.[104] Lotar Kan je jednako jasan: "Prisutnost jevrejstva u Kafkinom delu sada je nesumnjiva."[105] Pavel Ejsner, prvi prevodilac Kafkinih dela, tumači Proces kao utelovljenje "trostruke dimenzije postojanja Jevreja u Pragu... njegov protagonista, Jozef K. je (simbolično) uhapšen od strane Nemca (Rabensteiner), Čeha (Kullich) i Židova (Kaminer). On predstavlja 'neskrivljenu krivicu' koja prožima jednog Jevrejina u savremenom svetu, iako nema dokaza da je i on sam Jevrejin."[106]

U svom eseju Tuga u Palestini?!, izraelski pisac Dan Miron istražuje Kafkin odnos prema cionizmu: "Čini se da su i oni koji smatraju da takva veza postoji i da je cionizam odigrao centralnu ulogu u njegovom životu i delu, kao i oni koji negiraju takvu vezu u celosti ili joj ne pridaju važnosti, svi u krivu. Istina se nalazi na vrlo nejasnom mestu koje se nalazi između ova dva pojednostavljena pola."[99] Kafka je razmišljao da se, prvo s Felis Bauer, a onda i s Dorom Dijamant, preseli u Palestinu. Dok je boravio u Berlinu učio je hebrejski, unajmivši Brodovog prijatelja iz Palestine, po imenu Pua Bat-Tovim, da ga podučava[99] i odlazeći na časove rabina Julijusa Gutmana[b] na berlinskom Fakultetu za jevrejske studije.[107]

Livija Rotkirhen naziva Kafku "simboličnim figurom svoga vremena".[106] Njegovi savremenici bili su mnogi nemački, češki i jevrejski pisci, koji su bili osetljivi na nemačku, austrijsku, češku i jevrejsku kulturu. Prema Rotkirhenovoj, "ta situacija dala je njihovim delima širok, kosmopolitski izgled i kvalitet egzaltacije koja je graničila s transcedentnom metafizičkom kontemplacijom. Najbolji primer je Franc Kafka."[106]

Smrt

uredi
 
Grob Franca Kafke i njegovih roditelja na groblju u četvrti Žižkov.

Kafkina tuberkuloza grkljana pogoršala se u martu 1924. godine te se morao vratiti iz Berlina u Prag,[57] gde su ga negovali članovi porodice, posebno sestra Otla. Dana 10. aprila 1924. otišao je u sanatorijum doktora Hofmana u Kierlingu, pokraj Beča,[68] gde je i umro 3. juna 1924. godine. Čini se kako je uzrok smrti bilo gladovanje - bol u grlu bila je, očito, toliko snažna da Kafka nije mogao jesti, a kako tada još uvek nisu postojale druge metode hranjenja, nije postojao način da konzumira hranu.[108][109] Telo mu je preneto nazad u Prag, gde je sahranjen 11. juna 1924. na Novom jevrejskom groblju u četvrti Žižkov.[53] Kafka je tokom života bio anoniman, i slavu je smatrao nebitnom. Ipak, stekao je slavu ubrzo nakon smrti.[78]

Delo

uredi
 
Prva stranica Pisma ocu.

Sva izdata dela Franca Kafke, osim nekoliko pisama Čehinji Mileni Jesenskoj, pisana su na nemačkom jeziku. Ono malo što je izdato tokom autorovog života, privuklo je oskudnu pažnju, što se ne može reći za njegova posthumno izdata dela.

Kafka nije dovršio nijedan svoj roman, a spalio je gotovo 90% svega što je napisao,[110][111] posebno dok je živeo u Berlinu, gde mu je Dora Dijamant pomogla u paljenju skica za dela.[112] U ranoj stvaralačkoj fazi, uzor mu je bio nemački pisac Hajnrih fon Klajst koga je, u jednom pismu Felisi Bauer, opisao kao zastrašujućeg i za koga je smatrao da mu je bliži nego sopstvena porodica.[113]

Priče

uredi

Kafka je bio plodan pisac kratkih priča i pripovetki. Neke njegove izdate priče nazivane su Erzählung (nemački: priče), a neke Geschichte (nemački: pripovijetke). Neke od njih su relativno duge ("Preobražaj", "U kažnjeničkoj koloniji", "Presuda"), dok su druge bile samo paragraf duge (gotovo kao aforizmi; na primer "Odustani!", "Prometej", "Mala basna" ili "Istina o Sanču Panzi"). Najstarija sačuvana Kafkina priča je |"Der Unredliche in seinem Herzen". Ona nikada nije štampana, ali je bila deo pisma prijatelju Oskaru Polaku iz 1902. godine. Kafkina prva izdana dela su osam priča koje su se 1908. godine pojavile u prvom izdanju časopisa Hyperion pod zbirnim naslovom Razmišljanje. U razdoblju od 1904. do 1909. radio je na priči "Opis jedne borbe". Kada ju je pokazao Brodu, ovaj ga je savetovao da nastavi raditi i pošalje je Hyperionu. Jedan odlomak priče izdao je 1908,[114] a dva u proleće 1909, sve u Minhenu.[115]

U kreativnom naletu u noći 22. septembra 1912, Kafka je napisao priču "Presuda", koju je posvetio Felisi Bauer. Brod je uočio sličnost u imenima glavnog lika i njegove fiktivne zaručnice, Georga Bendemanna i Friede Brandenfeld, s imenima Franca Kafke i Felise Bauer.[116] Ova priča se uglavnom smatra za delo koje je stvorilo Kafku kao pisca. Priča se bavi problematičnim odnosom sina i njegovog dominantnog oca, koji dobija novu dimenziju nakon što se sin zaruči.[117][118] Kafka je kasnije rekao kako je pisao s "potpunim otkrivanjem svoje duše i tela"[119] tu priču koja se "razvila kao pravo rođenje, prekrivena prljavštinom i muljem."[120] Rukopis priče Kafka je poslao i Felisi (u pismu od 2. juna 1913), dodavši neobičnu tvrdnju: "Nalaziš li u Presudi ikakav smisao, hoću reći određen, koherentno izražen, shvatljiv smisao? Ja ga ne nalazim i nisam u stanju išta tumačiti?"[121] Priča je prvi put štampana u Lajpcigu 1912. godine uz posvetu "Gospođici Felisi Bauer", koja je u kasnijim izdanjima promenjena "za F".[68]

Godine 1912,, Franc Kafka je napisao pripovetku "Preobražaj",[122] izdanu 1915. godine u Lajpcigu. Radi se o neobičnoj, gotovo nadrealnoj priči koja je verovatno jedan od najboljih i najreprezentativnijih primera Kafkinog magijskog realizma. Priča započinje in medias res, prvom rečenicom Kad se Gregor Samsa jednoga jutra probudio iz nemirnih snova, nađe se u svom krevetu preobražen u golemog insekta. Nemački izvornik koristi termin ungeheuren Ungeziefer, koji se doslovno može prevesti kao monstruozno čudovište, s tim da reč Ungeziefer generalno označava neželjene i prljave životinje. Bubašvaba, u koju se Gregor Samsa pretvorio, bio je upravo to. Pripovetka dalje prati život (ili životarenje) i propadanje bubašvabe Gregora Samse i njegovu postepenu alijenaciju, prvo od spoljnog sveta, a onda i od porodice i vlastitog života. Kritičari ovo delo, koje je prepuno simbolike i metafora, smatraju jednim od temeljnih dela 20. veka.[123][124][125] Priča "U kažnjeničkoj koloniji", koja govori o razrađenom uređaju za mučenje i smaknuće, napisana je u oktobru 1914,[68] revizirana 1918. te izdata u Lajpcigu tokom oktobra 1919. godine. Priča "Umetnik u gladovanju", izdata u časopisu Die neue Rundschau'' 1924. godine, opisuje glavni lik, žrtvu, koji doživljava pad razumevanja za njegovu čudnu veštinu izgladnjivanja samog sebe na određene periode.[126] Njegova poslednja priča, "Pevačica Žosefina, ili puk miševa" takođe se bavi odnosom umetnika i njegove publike.[127]

Romani

uredi
 
 
 
Naslovne strane nemačkih izdanja Kafkina tri romana (odozgo nadole): Proces (1925), Dvorac (1926), Amerika (1927)

Kafka nije dovršio nijedan svoj roman, a spalio je gotovo 90% vlastitog opusa. Prvi roman počeo je pisati 1912. godine,[128] a prvo poglavlje istog danas je poznato kao kratka priča pod naslovom "Ložač". Kafka je to delo, koje je ostalo nedovršeno, nazvao Der Verschollene, ali kada ga je Brod posthumno štampao, odabrao je naslov Amerika.[129] Iako osetno humorističniji i realističniji od ostalih Kafkinih dela, ovaj roman, koji prati lutanja evropskog emigranta Karla Rosmana po Americi, deli iste motive opresivnog i nedodirljivog sistema koji protagonistu stavlja u razne bizarne situacije.[130] Roman inkorporira mnoge detalje iz iskustava Kafkinih rođaka koji su emigrirali u Ameriku[131] te ostaje jedino delo za koje Kafka nije odabrao optimističan završetak.[132]

Tokom 1914. Kafka je započeo rad na romanu Proces,[115] svom verovatno najuticajnijem romanu.[v] Proces govori o Jozefu K., bankovnom službeniku koji jednog jutra biva uhvaćen i optužen od strane daleke i nepoznate vlasti zbog zločina koji je nepoznat kako njemu tako i čitaocu. Jozef K. upada u niz bizarnih i nejasnih situacija, bori se protiv u potpunosti dehumanizirane birokratije i dobija pomoć od niza grotesknih likova koji su, u suštini, potpuno beskorisni (uz izuzetak tajanstvenog zatvorskog kapelana) sve do samoga kraja, kada realizuje snagu tog birokratskog mehanizma te mu se ultimatno prepušta. Ipak, za razliku od Amerike, prozorsko svetlo na samom kraju romana ostavlja nadu, koja je jedan od ključnih motiva u Kafkinim delima. No, roman je, uprkos tome što je Kafka napisao poslednje poglavlje, ostao nedovršen. Ipak, novija izdanja romana u sebi sadrže i nedovršena ili neuklopljena poglavlja (iako su ona izdvojena od glavnog romana). Prema nobelovcu Elijasu Kanetiju, Felisa je ključna za radnju Procesa, a sam je Kafka rekao kako je to "njena priča".[133][134] Kaneti je svoju knjigu o Kafkinim pismima Felisi nazvao Der andere Prozess (Kafkin drugi proces), u čast vezi između romana i pisama.[134] Mitiko Kakutani, u kritici Njujork tajmsa, piše da Kafkina pisma sadrže "temeljne znakove njegove fikcije - onu istu nervoznu pažnju posvećenu minucioznim detaljima; onu istu paranoidnu svest o promenljivim balansima moći; istu atmosferu emocionalnog gušenja - kombinovanu, na opšte iznenađenje, s trenucima dečačkog žara i oduševljenja."[134]

Prema vlastitom dnevniku, Kafka je već do 11. juna 1914. godine planirao roman Zamak, ali je počeo da ga piše tek 27. januara 1922.[115] Protagonista ovog romana je Landvermesser (nem. zemljomer, geodeta, geometar) po imenu K., koji se iz nepoznatih razloga bori kako bi dobio pristup misterioznim upraviteljima dvorca koji upravljaju selom. Kafkina namera bila je da vlasti u dvorcu obaveste K.-a na trenutku samrti kako njegova „zakonska osnova da živi u selu nije važeća, ali je, s obzirom na brojne sporedne činjenice, imao dozvolu da živi i radi u selu.“[135] Mračan i na momente nadrealan, roman se fokusira na alijenaciji, birokratiji, naizgled beskrajnim frustracijama ljudskih pokušaja u borbi s vlašću i beskorisnim i beznadežnim traganjem za nedostižnim ciljem. Hartmut M. Rastalski je u svojoj disertaciji napisao sledeće: "Kao i snovi, njegova dela kombinuju precizne, "realistične" detalje s apsurdnim, pažljivo posmatranje i rezonovanje protagoniste s neobjašnjivom glupošću i nemarom."[136]

Istorija izdavanja

uredi

Kafkine priče su izvorno izlazile u književnim časopisima. Prvih osam izdato je 1908. u prvom izdanju dvomesečnika Hyperion.[137] Franc Blej je 1914. izdao dva dijaloga koja će postati "Opis jedne borbe".[137] Fragment priče "Avioni u Breši", napisane tokom puta za Italiju brodom, izdat je 28. septembra 1909. u dnevniku Bohemija.[137][138] Dana 27. jula 1910, nekoliko priča koje će kasnije postati deo Razmišljanja, izdano je u uskršnjem izdanju dnevnika Bohemija.[137][139] U Lajpcigu, tokom 1913, Brod je s izdavačem Kurtom Volfom izdao priču "Das Urteil. Eine Geschichte von Franz Kafka" (nem. "Presuda, priča Franca Kafke") u književnom godišnjaku za umetničku poeziju Arkadija. Priča "Pred zakonom" izdata je 1915. u novogodišnjem izdanju nezavisnog židovskog nedeljnika Selbstwehr; priča je ponovo izdata 1919. u sklopu zbirke Seoski lekar te je postala deo romana Proces. Ostale priče izlazile su po raznim časopisima, među kojima su Brodov Der Jude, novine Prager Tagblatt te magazini Die neue Rundschau, Genius i Prager Presse.[137]

Kafkina prva izdata knjiga bila je zbirka Razmišljanje, koja sadrži 18 priča napisanih od 1904. do 1912. Tokom letnjeg putovanja u Vajmar, Brod je inicirao susret između Kafke i Kurta Volfa;[140] Volf je Razmišljanje izdao u kući Rowohlt Verlag krajem 1912. godine (mada je godina izdanja navedena kao 1913).[141] Kafka je zbirku posvetio Brodu ("Für M.B."), da bi u ličnoj kopiji koju je dao prijatelju dodao: „So wie es hier schon gedruckt ist, für meinen liebsten Max — Franz K.“ (nem. „Kako je ovdje već napisano, za mog najdražeg Maksa - Franc. K.“).[142]

Kafkina priča „Preobražaj“ prvi put je odštampana u oktobru 1915. u mesečniku Die Weißen Blätter, ekspresionističkom časopisu čiji je urednik bio René Schickele.[141] Drugu zbirku, s naslovom Seoski lekar, izdao je 1919. Kurt Volf,[141] a posvećena je Kafkinom ocu.[143] Posljednju zbirku, od četiri priče, koju je Kafka pripremio za štampanje, zbirku Umetnik u gladovanju, izdala je avangardna izdavačka kuća Verlag Die Schmiede 1924. godine nakon autorove smrti. Dana 20. aprila 1924, Berliner Börsen-Courier izdaje Kafkin esej o piscu Adalbertu Stifteru.[144]

Maks Brod

uredi
 
„So wie es hier schon gedruckt ist, für meinen liebsten Max — Franz K.“

Kafka je svoje delo, kako izdano tako i neizdano, ostavio svom najboljem prijatelju Maksu Brodu, s jasnim instrukcijama da ih ovaj uništi nakon piščeve smrti. Kafka mu je napisao: "Najdraži Maks, moj poslednji zahtev: Sve što ostavim za sobom... u obliku dnevnika, rukopisa, pisama (mojih i tuđih), skica i tako dalje, ima da bude spaljeno i nepročitano."[145][146] Brod je odlučio da ignoriše ovaj zahtev te je romane i zbirke izdao u razdoblju od 1925. do 1935. Mnoge papire, koji su ostali neizdani, poneo je sa sobom u Palestinu u jednom kovčegu kada je tamo pobegao 1939.[147] Kafkina poslednja ljubav, Dora Dijamant (kasnije Dijaman-Lask), takođe je ignorisala njegove želje, tajno sačuvašvi 20 beležnica i 35 pisama. Njih je 1933. konfiskovao Gestapo, ali ih biografi i danas traže.[148]

Kako je Brod izdao sve ono što je bilo u njegovom posedu,[34] Kafkin je opus počeo privlačiti sve više pažnje. Brodu je bilo teško da hronološki poređa Kafkine beleške. Jedan od problema bio je u tome što je Kafka često počinjao pisati u različitim delovima knjige - nekad u sredini, nekad počevši od kraja prema početku.[149][150] Ipak, Brod je dovršio dobar deo Kafkinih nezavršenih dela kako bi ih mogao predati za štampanje. Na primer, Kafka je Proces ostavio s nedovršenim i nenumeriranim poglavljima, a Dvorac pun nedovršenih rečenica s dvojakim značenjem [150]- Brod je sredio poglavlja, uredio tekst i dodao interpunkciju. Proces je izdat 1925. od strane kuće Verlag Die Schmiede. Kurt Volf je izdao druga dva romana, Dvorac 1926. i Ameriku 1927. godine. Godine 1931,, Brod je kao urednik izdao zbirku proze i nedovršenih priča pod naslovom Veliki kineski zid, koja je uključivala i istoimenu priču. Knjigu je izdala izvavačka kuća Gustav Kiepenheuer Verlag.

Savremena izdanja

uredi

Godine 1961. Malkom Pajsli uspeo je da dobije većinu Kafkinih originalnih rukopisa za zbirku oksfordske biblioteke Bodlejan.[151][152] Rukopis Procesa kasnije je prodan na aukciji te se danas nalazi u Nemačkom književnom arhivu u mestu Marbah na Nekaru.[152][153] Kasnije je Pejsli vodio tim (u kom su bili Gerhad Njuman, Jost Šilemejt i Jirgen Born) koji je rekonstruirao romane na nemačkom; reizdao ih je S. Fischer Verlag.[154] Pejsli je bio urednik Dvorca, izdatog 1982. godine, i Procesa, izdatog 1990. godine. Jost Šilemejt je bio urednik Amerike, izdane 1983. godine. Ova izdanja nazivaju se "Kritičarska izdanja" ili "Fišerova izdanja".[155]

Neizdani papiri

uredi

Kada je Brod umro 1968. godine, Kafkine je neizdane papire, kojih verovatno ima na hiljade, ostavio svojoj sekretarici Ester Hofe.[156] Deo je objavila i prodala, ali je većinu ostavila svojim kćerima, Evi i Rut, koje su takođe odbile da objave papire. Godine 2008. započela je sudska bitka između sestara i Nacionalne biblioteke Izraela, koja smatra da su ti papiri postali vlasništvo države Izrael kada je Brod 1939. emigrirao u Palestinu. Ester Hofe je 1988. prodala originalni rukopis Procesa Nemačkim književnim arhivima za $2,000,000.[110][157] Godine 2012. živa je bila samo Eva.[158] Presuda Porodičnog suda u Tel Avivu iz 2010. obavezala je sestre Hof na izdavanje papira. Deo njih je izdat, uključujući i dotad nepoznatu priču, ali pravna bitka se nastavila.[159] Hofeovi tvrde kako su papiri njihovo privatno vlasništvo, dok NBI tvrdi kako su to "kulturna dobra koja pripadaju jevrejskom narodu".[159] NBI takođe sugeriše kako je Brod upravo njima ostavio papire u svojoj oporuci. U presudi iz oktobra 2012. Porodični sud u Tel Avivu presudio je da su papiri vlasništvo Nacionalne biblioteke.[160]

Kritička analiza

uredi

Mnogi su kritičari hvalili Kafkina dela. Pesnik Vistan Hju Oden nazvao je Kafku „Danteom 20. veka“,[161] dok ga je pisac Vladimir Nabokov svrstao među najbolje pisce XX veka.[162] Gabrijel Garsija Markes je rekao kako mu je upravo čitanje Kafkinog "Preobražaja" pokazalo "da je moguće pisati na drugačiji način".[100][163] Alber Kami je u svom delu Nade i apsurd u delu Franca Kafke rekao kako "cela Kafkina umetnost leži u tome što prisiljava čitaoce da nanovo čitaju njegova dela."[164] Ključna tema Kafkinog dela, uspostavljena u priči „Presuda“,[165] je konflikt na nivou otac-sin: krivnja indukovana u sinu je razrešena preko patnje i pokajanja.[13][165] Ostale česte teme i arhetipovi su alijenacija, psihofizička brutalnost, likovi na zastrašujućim putovanjima i mistična preobrazba.[166]

Kafkin stil upoređen je s onim fon Klijesta još 1916. godine, u analizi "Preobražaja" i "Žarača" koju je za Berliner Beiträge napravio Oscar Valzel.[167] Priroda Kafkine proze omogućava različite interpretacije i kritičari su njegov opus svrstavali u različite književne pravce.[97] Marksisti su, na primer, bili veoma nesložni po pitanju interpretacije Kafkinih dela.[90][97] Jedni su ga optužili kako uništava realnost dok su drugi tvrdili kako kritikuje kapitalizam.[97] Beznađe i apsurd, koji su česti u njegovim delima, smatraju se znakovima egzistencijalizma.[168] Neka su Kafkina dela nastala pod uticajem ekspresionizma, dok većinu opusa ipak karakteriše eksperimentalni modernistički žanr. Kafka se takođe bavio temom ljudskog sukoba s birokracijom. Vilijam Barovs tvrdi kako su ta dela koncentrirana na koncepte borbe, bola, samoće i potrebe za vezama.[169] Drugi, među kojima i Tomas Man, smatraju Kafkina dela alegorijama: potragom, metafizičke prirode, za Bogom.[170][171]

 
Skulptura pred ulazom u Muzej Franca Kafke u Pragu.

Ipak, Žil Delez i Feliks Gvatari, tvrde kako su teme alijenacije i progona, iako prisutne u Kafkinim delima, prenaglašavane od strane kritičara. Tvrde kako su Kafkina dela znatno više namerna i subverzivna - čak i vesela - nego što se čini na prvu ruku. Ističu kako čitanje njegovih dela fokusirajući se na beznađe borbi njegovih likova otkriva Kafkinu igru s humorom; on ne komentira nužno vlastite probleme, već naglašava kako su ljudi skloni izmišljaju problema. U svojim delima, Kafka je često stvarao zlokobne, apsurdne svetove.[172][173] Kafka je nacrte svojih dela čitao svojim prijateljima, uglavnom se koncentrirajući na svoju humorističnu prozu. Pisac Milan Kundera sugeriše kako bi Kafkin nadrealni humor mogao biti inverzija Dostojevskog, koji je pisao o likovima koji su kažnjeni zbog zločina. U Kafkinom delu, lik će biti kažnjen iako zločin nije počinjen. Kundera veruje kako je Kafka inspiracije za svoje karakteristične situacije vukao iz odrastanja u patrijarhalnom domu i u totalitarnoj državi.[174]

Teodor Adorno, u svom delu Aufzeichungen zu Kafka (1953), upravo naglašava realno-nadrealno kontrast u Kafkinim delima. Naime, polazeći od toga da se Kafkina proza tačno definiše kao parabola, on tvrdi kako ona predstavlja plodno tlo za interpretaciju (Svaka nam rečenica govori: tumači me), ali je sam autor onemogućuje svojim stilom. Naglašava kako pokušaj interpretacije stvara začarani krug u kojem se čitalac zapita odakle mu je situacija poznata, stvara se perpetualni déjà vu. Adorno takođe navodi kako Kafka napušta bilo kakvu estetsku distanciju prilikom tumačenja. On stvara takve likove i atmosferu koji ukidaju odnos između čitaoca i čitanog, između čitaoca kao promatrača i likova kao žrtava sistema. Takva blizina nužno izaziva strah kod čitaoca, strah koji onemogućuje čitaocu da se poistoveti s likovima romana, što zbog same atmosfere što zbog straha da čitalac upravo jeste jedan takav lik. Adorno upravo to navodi kao glavni element nadrealnog u Kafkinom delu.[175]

Viktor Žmegač navodi, između ostalog, dve odlike u Kafkinom opusu. Mada Kafku danas poznajemo i po romanima i po kratkoj prozi, on bi, čak i da nema tih romana, nesumnjivo bio svrstan među majstore kratke proze, zajedno s Poem, Čehovim i Borhesom. Ipak, s obzirom da njegova kratka proza ne prelazi pedesetak stranica, Žmegač ističe kako je upravo ta lakonska, koncentrirana kratkoća izraza jedna od temeljnih odrednica njegovog stila. Drugu stvar što Žmegač naglašava je Kafkina nesklonost kritičkoj prozi. Navodi Tomasa Mana, Roberta Muzila, Hermana Broha, Andrea Žida, Virdžiniju Vulf, Džordža Bernarda Šoa i Luiđija Pirandela, kao i ekspresioniste i futuriste kao kontraprimere autora koji su, u istom razdoblju kao i Kafka, stvarali dela koja obiluju poetološkim programom ili esejističkim komentarom, što je Kafka svesrdno izbegavao. Upravo u tome leži još jedan element Kafkine zagonetnosti, s obzirom da on krši napisano pravilno ranomodernističke književnosti - odsutnost kritičkoumetničkog tumačenja u njegovim delima upravo zbunjuje čitaoca koji je navikao na te elemente u modernističkoj književnosti.[176]

Bilo je i pokušaja da se identifikuje uticaj Kafkine pravničke pozadine i uloga prava u njegovom delu.[177][178] Većina interpretacija smatra kako su pojmovi zakona i zakonitosti važni za njegova dela,[179] u kojima je pravosudni sistem uglavnom opresivan.[180] Zakon se u Kafkinim delima ne smatra utelovljenjem nekog određenog političkog ili pravosudnog entiteta, već skupom anonimnih i neshvatljivih sila. Te su sile skrivene od individualca, ali kontrolišu život ljudi, koji su nedužne žrtve sistema izvan njihove kontrole.[179] Kritičari koji podržavaju ovakvu apsurdnu koncepciju citiraju situacije u kojima je sam Kafka opisivao svoj konflikt s apsurdnim svemirom, kao što je ova iz njegova dnevnika:

Zatvoren u vlastita četiri zida, osećam se kao imigrant zatvoren u stranoj zemlji... Svoju sam porodicu video kao čudne vanzemaljce sa stranim mi običajima, posvetama i vrlo apsurdnom komunikacijom... iako to nisam hteo, prisilili su me da sudelujem u njihovim bizarnim obredima... nisam se mogao odupreti.[181]

Ipak, Džejms Hejvs tvrdi kako je većina opisa sudskih postupaka u Procesu - koliko god oni bili metafizički, apsurdni, konfuzni i košmarni - utemeljena na tačnim opisima nemačkih i austrijskih kaznenih postupaka tog doba, koji su više bili inkvizitorni nego akuzatorni.[182] Iako je radio u osiguranju, kao školovani advokat, Kafka je bio "jako svestan pravnih debata svog doba".[178][183] U jednoj publikaciji s početka XXI. veka, koja polazi od Kafkinih uredskih spisa,[184] Pothik Goš tvrdi kako za Kafku, zakon "nije imao nikakvo značenje izvan činjenice da on čista sila dominacije i determinacije."[185]

Ostavština

uredi
 
Bronzana statua Franca Kafke u Pragu koju je izradio Jaroslav Rona. Ovaj kip se nalazi u Ulici Dušni, u staroj židovskoj četvrti, a inspirian je Kafkinom pričom "Opis jedne borbe".

„Kafkijanska atmosfera”

uredi

Kafkin opus uveo je, u teoriju književnosti, termin „kafkijanska atmosfera”, kojim se označavaju neobične situacije slične onima iz njegovih dela, posebno Procesa i "Preobražaja". Primeri takve atmosfere su situacije u kojima birokratija nadvlada pojedinca, često u nadrealnom, košmarnim miljeu koji izaziva osećaje beznađa, bespomoćnosti i izgubljenosti. Likovi u takvoj atmosferi najčešće nemaju jasnu viziju kako bi iz nje izašli. Kafkijanski elementi često se pojavljuju u egzistencijalističkim delima, ali termin je nadišao čisto književnu interpretaciju te se danas koristi kako bi se označili svakodnevni događaji i situacije koje su neshvatljivo kompleksne, bizarne ili nelogične.[186][187][188][189]

Komemoracija

uredi

Muzej Franca Kafke u Pragu posvećen je autorovom životu i delu. Važna komponenta muzeja je izložba Grad K. Franc Kafka i Prag, koja je prvi put izložena u Barseloni 1999. godine, zatim se preselila u Židovski muzej u Njujorku da bi 2005. postala stalni eksponat u Pragu, u četvrti Mala Strana, uz Vltavu. Muzej svoju zbirku originalnih fotografija i dokumenata naziva Město K. Franz Kafka a Praha, a za cilj ima uvesti posetioca u svet u kojem je Kafka živeo i o kojem je pisao.[190]

Nagrada Franc Kafka je godišnja književna nagrada koju su 2001. utemeljili Grad Prag i Društvo Franca Kafke. Nagrada komemorira književni trud kao "humanističkog karaktera i doprinos kulturnoj, nacionalnoj, jezičnoj i verskoj toleranciji, njezin egzistencijalni, bezvremenski karakter, njenu generalnu, ljudsku vrednost i njenu sposobnost da bude svedok naših vremena."[191] Izborni komitet i dobitnici dolaze iz celoga sveta, ali su ograničeni na žive autore čije je barem jedno delo izdano na češkom jeziku.[191] Nagrada se sastoji od iznosa od 10,000, američkih dolara diplome i bronzanog kipa koji se dodeljuju u Pragu krajem oktobra.[191]

San Dijego državni univerzitet (SDSU) predvodi tzv. Kafkin projekat, započet 1998. s ciljem pronalaska Kafkinih posljednjih zapisa. Četveromesečna potraga vladinih arhiva u Berlinu 1998. rezultirala je otkrićem Gestapove naredbe o konfiskaciji i nekoliko drugih važnih dokumenata. Godine 2003,, u sklopu projekta su pronađena tri originalna Kafkina pisma, datirana 1923. godine.

Književni i kulturološki uticaj

uredi

Za razliku od drugih poznatih pisaca, Kafka nije često citiran od strane drugih autora. Umesto toga, počast u se odaje zbog njegovih ideja i perspektiva.[192] Profesor i pisac Šimon Sandbank smatra kako su Horhe Luis Borhes, Alber Kami, Ežen Jonesko i Žan Pol Sartr neki od pisaca na koje je Kafka uticao.[193] Književni kritičar novina Fajnenšl tajms smatra kako je Kafka uticao i na portugalskog nobelovca Žozea Saramaga,[194] dok urednik Al Silverman tvrdi kako je i J. D. Selindžer voleo da čita Kafkina dela.[195] Godine 1999,, grupa od 99 pisaca, naučnika i kritičara proglasila je romane Proces i Dvorac drugim, odnosno devetim najznačajnijim romanom na nemačkom jeziku u XX veku.[196] Kritičar Šimon Sandbank smatra da, uprkos Kafkinoj sveprisutnosti, njegov enigmatični stil još treba doseći.[193] Nil Pejges, profesor koji se posebno bavi Kafkom, smatra kako Kafkin uticaj nadilazi književnost i nauku o književnosti - on utiče na vizuelnu umetnost, muziku i pop-kulturu.[197] Hari Steinhauer, profesor nemačke i židovske književnost, tvrdi da je Kafka "ostavio veći uticaj na pismeno društvo od bilo kojeg drugog pisca XX veka."[186] Brod je jednom rekao da će 20. vek biti poznat kao „Kafkin vek“.[186]

Mišel-Andre Bosi piše kako je Kafka stvorio rigidno nefleksibilno i sterilno birokratsko društvo. Kafka je pisao na rezerviran način pun pravne i naučne terminologije. Ipak, njegov je ozbiljni univerzum imao i humor, sve s ciljem isticanja „iracionalnosti u korenu navodno racionalnog svjeta“.[166] Njegovi su likovi zarobljeni, zbunjeni, puno krivnje, frustrirani i ne mogu shvatiti svoj nadrealni svet. Jako puno post-kafkijanske književnosti, posebno naučne fantastike, sledi teme Kafkinih dela. Upečatljiv primer za to je podžanr sajberpanka, koji kombinuje antiutopističke elemente s tehnički superiornim, ali depersonalizovanim svetom. Neki od tih elemenata vidljivi su u delima Džordža Orvela i Reja Bredberija.[166]

Ovde se nalazi kratak spisak raznoraznih umetničkih ostvarenja koji su, na ovaj ili onaj način, povezani s Kafkom:

Naslov Godina Medijum Beleške Reference
"A Friend of Kafka" 1962. kratka priča nobelovca Isaka Baševisa Singera, o židovskom glumcu po imenu Žak Kohn koji je rekao da je poznavao Franca Kafku; u ovoj priči, prema Žaku Konu, Kafka je verovao u Golema, legendarno biće iz židovskog folklora [198]
The Trial 1962. film u režiji Orsona Velsa, koji je rekao: "Možete reći što hoćete, ali Proces je moje najveće delo, veće i od Građanina Kanea." Josefa K. u filmu tumači Anthoni Perkins, a od značajnih glumica pojavljuju se Žana Moro, Romi Šnajder i sam Vels; film je delomično sniman i u Jugoslaviji (lokacije u Zagrebu i Dubrovniku) [187][199]
Watermelon Man 1970. film delomično inspirisan "Preobražajem", u kojem se belac budi kao crnac [200]
"Kafka-Fragmente, Op. 24" 1985. muzika mađarskog kompozitora Đerđa Kurtaga za sopran i violinu, koristeći fragmente Kafkinih dnevnika i pisama [201]
Kafka's Dick 1986. drama autora Alana Beneta, u kojoj se duhovi Kafkr, njegova oca Hermana i Broda nalaze u kući engleskog osiguravatelja i njegove žene [202]
Kafka 1991. film u kojem Džeremi Ajrons glumi pisca iz naslova; scenario je napisao Lem Dobs, a film režirao Stiven Soderberg; film meša njegov život i delo stvarajući tako polubiografsku reprezentaciju autorovog života; Kafka istražuje nestanak jednog od svojih radnih kolega, što ga vodi kroz brojna njegova dela, među kojima se ističu Dvorac i Proces [203]
Franz Kafka's It's a Wonderful Life 1993. film kratka komedija rađena za BBC Scotland, dobitnica Oskara; režiju i scenario potpisuje Piter Kapaldi, a glavnu ulogu (Kafke) tumači Ričard E. Grant [204]
The Trial 1993. film BBC-jev film u režiji Davida Džonsa u kojem Josefa K. tumači Kajl Maklaklan; scenario za film potpisuje nobelovac Harold Pinter, a u nastupima se pojavljuju mnogi poznati glumci među kojima Entoni Hopkins, Džulijet Stivenson, Alfred Molina, Dejvid Tjulis i Majkl Kitčen [205]
"Bad Mojo" 1996. video igra temeljena na "Preobražaju", u kojoj su glavni likovi Franc i Roxer Sams, što je aluzija na Gregora Samsu [206]
Umibe no Kafka 2002. roman japanskog pisca Harukija Murakamija, stavljena na popis 10 najboljih knjiga 2005. godine Njujork tajmsa, dobitnica nagrade World Fantasy Award [207]
Proces Kafka 2005. opera danskog kompozitora Poula Rudersa, temeljena na istoimenom romanu i autorovom životu; praizvedena 2005, danas dostupna kao CD [208]
Kafka's Soup 2005. knjiga autora Marka Krika, književni pastiš u formi kuvara, s receptima pisanim u stilu slavnog autora [209]
"Kafka the Musical" 2011. radio drama koju je napravio BBC Radio 3; Kafku je tumačio David Tenant [210]
"Sound Interpretations — Dedication To Franz Kafka" 2012. muzika HAZE Netlabel je izdao muzičku kompilaciju Sound Interpretations — Dedication To Franz Kafka [211]
Preobrazba 2012. drama drama Hrvatskog narodnog pozorišta u Splitu praizvedena 28. marta 2012. na Sceni 55; dramatizaciju i režiju potpisuje Ivan Plazibat, a ulogu Gregora Samse tumači Nikša Arčanin, dok se ulozi njegovog šefa pojavljuje Nenad Srdelić; radi se o rediteljskog viziji priče, čija je radnja proširena za scenu tako da su dodati novi elementi kojih u priči nema; takođe, za preobražaj Samse nije korišten kostim ili posebni efekt, već je preobrazba prikazana glumačkom mimikom [212][213]

Dela

uredi

Romani

Pripovetke

Pisma

Drugi književni oblici

Napomene

uredi
  1. ^ Neki izvori navode jun (Murray), a neki jul (Brod) kao datum Kafkine diplome.[32][33]
  2. ^ Neki izvori spominju ime Julius Grünthal.
  3. ^ Iako neki kritičari navode da je Zamak Kafkin najbolji roman, Proces je ipak njegovo najuticajnije delo, obzirom na broj ekranizacija i svekoliki kulturni uticaj.

Reference

uredi
  1. ^ Krivokapić, M. (1971). „Kafka kod Jugoslovena. Prilog proučavanja prihvatanja njegovog dela kod nas.”. Godišnjak Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. XIV/2: 519—554. 
  2. ^ Knjiga "Zar i on..??", izdavač B'nai B'rit loža Loža Srbija 676. ISBN 86-90619-38-8 nevažeći ISBN.
  3. ^ Corngold 1972, str. xii, 11.
  4. ^ a b Kafka-Franz, Father 2012.
  5. ^ a b Gilman 2005, str. 20–21.
  6. ^ Northey 1997, str. 8–10.
  7. ^ Kohoutikriz 2011.
  8. ^ Brod 1960, str. 3–5.
  9. ^ Northey 1997, str. 92.
  10. ^ Gray 2005, str. 147–148.
  11. ^ Hamalian 1974, str. 3.
  12. ^ Brod 1960, str. 9.
  13. ^ a b Brod 1960, str. 15–16.
  14. ^ Brod 1960, str. 19–20.
  15. ^ Brod 1960, str. 15, 17, 22–23.
  16. ^ Stach 2005, str. 13.
  17. ^ Brod 1960, str. 26–27.
  18. ^ a b Hawes 2008, str. 29.
  19. ^ a b Sayer 1996, str. 164–210.
  20. ^ Kempf 2005.
  21. ^ Koelb 2010, str. 12.
  22. ^ Corngold 2004, str. xii.
  23. ^ Diamant 2003, str. 36–38.
  24. ^ Brod 1960, str. 40–41.
  25. ^ a b Gray 2005, str. 179.
  26. ^ Stach 2005, str. 43–70.
  27. ^ Brod 1960, str. 40.
  28. ^ a b Brod 1960, str. 14.
  29. ^ Brod 1966, str. 53–54.
  30. ^ Gray 2005, str. 74, 273.
  31. ^ Brod 1960, str. 51, 122–124.
  32. ^ Murray 2004, str. 62.
  33. ^ a b Brod 1960, str. 78.
  34. ^ a b Contijoch 2000.
  35. ^ a b Repertory 2005.
  36. ^ Karl 1991, str. 210.
  37. ^ Glen 2007, str. 23–66.
  38. ^ Drucker 2002, str. 24.
  39. ^ Corngold et. al. 2009, str. 250–254.
  40. ^ Stach 2005, str. 26–30.
  41. ^ Brod 1960, str. 81–84.
  42. ^ Stach 2005, str. 23–25.
  43. ^ Spector 2000, str. 17.
  44. ^ Keren 1993, str. 3.
  45. ^ Stach 2005, str. 34–39.
  46. ^ Koelb 2010, str. 32.
  47. ^ Stach 2005, str. 56–58.
  48. ^ Brod 1960, str. 29, 73–75, 109–110, 206.
  49. ^ Brod 1960, str. 154.
  50. ^ Corngold 2011, str. 339–343.
  51. ^ a b Hawes 2008, str. 186.
  52. ^ Hawes 2008, str. 186, 191.
  53. ^ a b European Graduate School 2012.
  54. ^ Stach 2005, str. 43.
  55. ^ a b Banville 2011.
  56. ^ Köhler 2012.
  57. ^ a b v Stach 2005, str. 1.
  58. ^ Seubert 2012.
  59. ^ Brod 1960, str. 196–197.
  60. ^ Hawes 2008, str. 129, 198–199.
  61. ^ Stach 2005, str. 379–389.
  62. ^ Brod 1960, str. 240–242.
  63. ^ S. Fischer 2012.
  64. ^ Alt 2005, str. 303.
  65. ^ Hawes 2008, str. 180–181.
  66. ^ Stach 2005, str. 1, 379–389.
  67. ^ Apel 2012, str. 28.
  68. ^ a b v g d Brod 1966, str. 389.
  69. ^ Hempel 2002.
  70. ^ Brod 1966, str. 41.
  71. ^ Brod 1966, str. 42.
  72. ^ Brod 1966, str. 97.
  73. ^ a b v Brod 1966, str. 49.
  74. ^ Brod 1960, str. 47.
  75. ^ Brod 1966, str. 52.
  76. ^ Brod 1966, str. 90.
  77. ^ Brod 1966, str. 92.
  78. ^ a b Brod 1960, str. 214.
  79. ^ Brod 1960, str. 156.
  80. ^ Pérez-Álvarez 2003, str. 181–194.
  81. ^ Miller 1984, str. 242–306.
  82. ^ McElroy 1985, str. 217–232.
  83. ^ Project Gutenberg 2012.
  84. ^ Gray 1973, str. 196.
  85. ^ Brod 1960, str. 139–140.
  86. ^ Fichter 1988, str. 231–238.
  87. ^ Gilman 1995, back cover.
  88. ^ Brod 1960, str. 128.
  89. ^ Brod 1960, str. 86.
  90. ^ a b Lib.com 2008.
  91. ^ Bergman 1969, str. 8.
  92. ^ a b v Bruce 2007, str. 17.
  93. ^ Preece 2001, str. 131.
  94. ^ Janouch 1998, str. 118–119.
  95. ^ Hughes 1986, str. 248–249.
  96. ^ Bathrick 1995, str. 67–70.
  97. ^ a b v g Socialist Worker 2007.
  98. ^ History Guide 2006.
  99. ^ a b v Haaretz 2008.
  100. ^ a b Kafka-Franz 2012.
  101. ^ Connolly 2008.
  102. ^ Harper's 2008.
  103. ^ Hawes 2008, str. 119–126.
  104. ^ Bloom 1994, str. 428.
  105. ^ Kahn & Hook 1993, str. 191.
  106. ^ a b v Rothkirchen 2005, str. 23.
  107. ^ Brod 1960, str. 196.
  108. ^ Believer 2006.
  109. ^ Brod 1960, str. 209–211.
  110. ^ a b New York Times 2010.
  111. ^ Stach 2005, str. 2.
  112. ^ Murray 2004, str. 367.
  113. ^ Furst 1992, str. 84.
  114. ^ Pawel 1985, str. 160–163.
  115. ^ a b v Brod 1966, str. 388.
  116. ^ Brod 1966114f
  117. ^ Ernst 2010.
  118. ^ Hawes 2008, str. 159, 192.
  119. ^ Stach 2005, str. 113.
  120. ^ Brod 1960, str. 129.
  121. ^ Žmegač 2003, str. 429.
  122. ^ Brod 1966, str. 113.
  123. ^ Sokel 1956, str. 203–214.
  124. ^ Luke 1951, str. 232–245.
  125. ^ Dodd 1994, str. 165–168.
  126. ^ Gray 2005, str. 131.
  127. ^ Horstkotte 2009.
  128. ^ Brod 1960, str. 113.
  129. ^ Brod 1960, str. 128, 135, 218.
  130. ^ Sussman 1979, str. 72–94.
  131. ^ Stach 2005, str. 79.
  132. ^ Brod 1960, str. 137.
  133. ^ Stach 2005, str. 108–115, 147, 139, 232.
  134. ^ a b v Kakutani 1988.
  135. ^ Boyd 2004, str. 139.
  136. ^ Rastalsky 1997, str. 1.
  137. ^ a b v g d Itk 2008.
  138. ^ Brod 1966, str. 94.
  139. ^ Brod 1966, str. 61.
  140. ^ Brod 1966, str. 110.
  141. ^ a b v European Graduate School, Articles 2012.
  142. ^ Brod 1966, str. 115.
  143. ^ Leiter 1958, str. 337–347.
  144. ^ Krolop 1994, str. 103.
  145. ^ Kafka 1988, publisher's notes.
  146. ^ McCarthy 2009. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFMcCarthy2009 (help)
  147. ^ Butler 2011, str. 3–8.
  148. ^ Kafka Project SDSU 2012.
  149. ^ Kafka 2009, str. xxvii.
  150. ^ a b Diamant 2003, str. 144.
  151. ^ Jewish Heritage 2012.
  152. ^ a b Kafka 1998, publisher's notes.
  153. ^ O'Neill 2004, str. 681.
  154. ^ Adler 1995.
  155. ^ Oxford Kafka Research Centre 2012.
  156. ^ Guardian 2010.
  157. ^ Buehrer 2011.
  158. ^ NPR 2012.
  159. ^ a b Lerman 2010. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFLerman2010 (help)
  160. ^ Rudoren & Noveck 2012.
  161. ^ Bloom 2002, str. 206.
  162. ^ Durantaye 2007, str. 315–317.
  163. ^ Paris Review 2012.
  164. ^ Proces-Preobražaj 2003, str. 7.
  165. ^ a b Gale Research Inc. 1979, str. 288–311.
  166. ^ a b v Bossy 2001, str. 100.
  167. ^ Furst 1992, str. 83.
  168. ^ Sokel 2001, str. 102–109.
  169. ^ Burrows 2011.
  170. ^ Panichas 2004, str. 83–107.
  171. ^ Gray 1973, str. 3.
  172. ^ Kavanagh 1972, str. 242–253.
  173. ^ Rahn 2011.
  174. ^ Kundera 1988, str. 82–99.
  175. ^ Adorno (vidi: Žmegač - Književne zagonetke Franca Kafke, 2003) 1953, str. 442–443.
  176. ^ Žmegač 2003, str. 429–431.
  177. ^ Glen 2007.
  178. ^ a b Banakar 2010.
  179. ^ a b Glen 2011, str. 47–94.
  180. ^ Hawes 2008, str. 216–218.
  181. ^ Preece 2001, str. 15–31.
  182. ^ Hawes 2008, str. 212–214.
  183. ^ Ziolkowski 2003, str. 224.
  184. ^ Corngold et. al. 2009, str. xi, 169, 188, 388.
  185. ^ Ghosh 2009.
  186. ^ a b v Steinhauer 1983, str. 390–408.
  187. ^ a b Adams 2002, str. 140–157.
  188. ^ Aizenberg 1986, str. 11–19.
  189. ^ Strelka 1984, str. 434–444.
  190. ^ Kafka Museum 2005.
  191. ^ a b v Kafka Society 2011.
  192. ^ Hawes 2008, str. 4.
  193. ^ a b Sandbank 1992, str. 441–443.
  194. ^ Financial Times 2009.
  195. ^ Silverman 1986, str. 129–130.
  196. ^ LiteraturHaus 1999.
  197. ^ Coker 2012.
  198. ^ Singer 1970, str. 311.
  199. ^ Welles Net 1962.
  200. ^ Elsaesser 2004, str. 117.
  201. ^ Opera Today 2010.
  202. ^ Times Literary Supplement 2005.
  203. ^ Writer's Institute 1992.
  204. ^ New York Times 1993.
  205. ^ IMDb 1993.
  206. ^ Dembo 1996, str. 106.
  207. ^ Updike 2005.
  208. ^ Ruders 2005.
  209. ^ Milner 2005.
  210. ^ BBC 2012.
  211. ^ HAZE 2012.
  212. ^ HNK Split 2012.
  213. ^ Slobodna Dalmacija 2012.
  214. ^ „Jedini roman Franca Kafke koji ima srećan kraj”. B92. 25. 7. 2022. Pristupljeno 31. 7. 2022. 

Literatura

uredi

Žurnali

  • Adams, Jeffrey (2002). „Orson Welles's "The Trial:" Film Noir and the Kafkaesque”. College Literature, Literature and the Visual Arts. West Chester, PA. 29 (3). JSTOR 25112662. 
  • Aizenberg, Edna (1986). „Kafkaesque Strategy and Anti-Peronist Ideology Martinez Estrada's Stories as Socially Symbolic Acts”. Latin American Literary Review. Chicago, IL. 14 (28). JSTOR 20119426. 
  • Banakar, Reza (2010). „In Search of Heimat: A Note on Franz Kafka's Concept of Law”. Law and Literature. Berkeley, CA. 22 (2). doi:10.2139/ssrn.1574870. 
  • Butler, Judith (3. 3. 2011). „Who Owns Kafka”. London Review of Books. London. 33 (5). Pristupljeno 1. 8. 2012. 
  • Corngold, Stanley (2011). „Kafkas Spätstil/Kafka's Late Style: Introduction”. Monatshefte. Madison, WI. 103 (3). doi:10.1353/mon.2011.0069. 
  • Dembo, Arinn (1996). „Twilight of the Cockroaches: Bad Mojo Evokes Kafka So Well It'll Turn Your Stomach”. Computer Gaming World. New York (143). 
  • Dodd, W. J. (1994). „Kafka and Dostoyevsky: The Shaping of Influence”. Comparative Literature Studies. State College, PA. 31 (2). JSTOR 40246931. 
  • Durantaye, Leland de la (2007). „Kafka's Reality and Nabokov's Fantasy: On Dwarves, Saints, Beetles, Symbolism and Genius”. Comparative Literature. 59 (4). doi:10.1215/-59-4-315. 
  • Fichter, Manfred M. (1987). „The Anorexia Nervosa of Franz Kafka”. International Journal of Eating Disorders. Washington, D.C.: American Psychological Association. 6 (3). 
  • Fichter, Manfred M. (1988). „Franz Kafka's anorexia nervosa”. Fortschritte der Neurologie-Psychiatrie (na jeziku: German). Munich: Psychiatrische Klinik der Universität München. 56 (7). PMID 3061914. doi:10.1055/s-2007-1001787. Pristupljeno 1. 8. 2012. 
  • Fort, Jeff (2006). „The Man Who Could Not Disappear”. The Believer. Arhivirano iz originala 12. 02. 2018. g. Pristupljeno 7. 8. 2012. 
  • Glen, Patrick J. (2007). „The Deconstruction and Reification of Law in Franz Kafka's Before the Law and The Trial” (PDF). Southern California Interdisciplinary Law Journal. Los Angeles: University of Southern California. 17 (23). Arhivirano iz originala (PDF) 16. 09. 2012. g. Pristupljeno 3. 8. 2012. 
  • Glen, Patrick J. (2011). Franz Kafka, Lawrence Joseph, and the Possibilities of Jurisprudential Literature (PDF). Southern California Interdisciplinary Law Journal. 21. Los Angeles: University of Southern California. Pristupljeno 21. 9. 2012. 
  • Horton, Scott (19. 8. 2008). In Pursuit of Kafka's Porn Cache: Six questions for James Hawes. Harper's Magazine. Pristupljeno 3. 8. 2012. 
  • Hughes, Kenneth (1986). Franz Kafka: An Anthology of Marxist Criticism. Monatshefte. 78. Madison, WI. JSTOR 30159253. 
  • Kavanagh, Thomas M. (1972). Kafka's "The Trial": The Semiotics of the Absurd. NOVEL: A Forum on Fiction. 5. Durham, NC: Duke University Press. JSTOR 1345282. doi:10.2307/1345282. 
  • Kempf, Franz R. (2005). Franz Kafkas Sprachen: "... in einem Stockwerk des innern babylonischen Turmes. ..". Shofar: An Interdisciplinary Journal of Jewish Studies. 23. West Lafayette, IN: Purdue University Press. doi:10.1353/sho.2005.0155. 
  • Keren, Michael (1993). The "Prague Circle" and the Challenge of Nationalism. History of European Ideas. 16. Oxford: Pergamon Press. doi:10.1016/S0191-6599(05)80096-8. 
  • Kundera, Milan (1988). Kafka's World. The Wilson Quarterly. 12. Washington, DC: The Woodrow Wilson International Center for Scholars. JSTOR 40257735. 
  • Leiter, Louis H. (1958). „A Problem in Analysis: Franz Kafka's 'A Country Doctor'”. The Journal of Aesthetics and Art Criticism. Philadelphia, PA: American Society for Aesthetics. 16 (3). doi:10.2307/427381. 
  • Luke, F. D. (1951). „Kafka's "Die Verwandlung"”. The Modern Language Review. Cambridge. 46 (2). JSTOR 3718565. doi:10.2307/3718565. 
  • McElroy, Bernard (1985). „The Art of Projective Thinking: Franz Kafka and the Paranoid Vision”. Modern Fiction Studies. Cambridge. 31 (2). doi:10.1353/mfs.0.0042. 
  • Panichas, George A. (2004). „Kafka's Afflicted Vision: A Literary-Theological Critique”. Humanitas. Bowie, MD: National Humanities Institute. 17 (1–2). 
  • Pérez-Álvarez, Marino (2003). „The Schizoid Personality of Our Time”. International Journal of Psychology and Psychological Therapy. Almería, Spain. 3 (2). 
  • Sayer, Derek (1996). „The language of nationality and the nationality of language: Prague 1780–1920 – Czech Republic history”. Past and Present. Oxford. 153 (1). doi:10.1093/past/153.1.164. 
  • Sandbank, Shimon (1992). „After Kafka: The Influence of Kafka's Fiction”. Penn State University Press. Oxford. 29 (4). JSTOR 40246852. 
  • Sokel, Walter H. (1956). „Kafka's "Metamorphosis": Rebellion and Punishment”. Monatshefte. Madison, WI. 48 (4). JSTOR 30166165. 
  • Steinhauer, Harry (1983). „Franz Kafka: A World Built on a Lie”. The Antioch Review. Yellow Springs, OH. 41 (4). JSTOR 4611280. 
  • Strelka, Joseph P. (1984). „Kafkaesque Elements in Kafka's Novels and in Contemporary Narrative Prose”. Comparative Literature Studies. State College, PA. 21 (4). JSTOR 40246504. 
  • Updike, John (24. 1. 2005). „Subconscious Tunnels: Haruki Murakami's dreamlike new novel”. The New Yorker. Pristupljeno 22. 9. 2012. 

Novinski članci

Onlajn izvori

Spoljašnje veze

uredi
Preuzeto iz „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Франц_Кафка&oldid=28888736”