Теодор Адорно

Теодор Адорно (нем. Theodor W. Adorno, у ствари нем. Theodor Ludwig Wiesengrund; Франкфурт, 11. септембар 1903 — Вјеж, 6. август 1969) је био немачки филозоф, мислилац друштва, социолог, музиколог и композитор. Један од најважнијих немачких интелектулаца у послератном периоду, као и један од зачетника Критичке теорије и активни учесник Франкфуртске школе. Сарађивао је у значајном часопису Zeitschrift für Sozialforschung, који је издавао Институт за социјална истраживања.

Теодор Адорно
Теодор Адорно
Лични подаци
Пуно име	Теодор Лудвиг Визенгрунд
Датум рођења	(1903-09-11)11. септембар 1903.
Место рођења	Франкфурт, Немачко царство
Датум смрти	6. август 1969.(1969-08-06) (65 год.)
Место смрти	Вјеж, Швајцарска
Образовање	Merton College
Филозофски рад
Епоха	20. вијек; Савремена филозофија
Регија	Континентална филозофија
Школа филозофије	Франкфуртска школа; Критичка теорија
Идеје	Критика акционизма (левичарски анти-интелектуализам) Критика "индустријске културе" Зрелост (Mündigkeit) Негативна дијалектика Парадокс естетике Друштвени тоталитет
Утицаји од	Валтер Бенјамин, Макс Хоркхајмер, Георг Вилхелм Фридрих Хегел, Карл Маркс, Фридрих Ниче

Године 1931. хабилитирао је радом: Кјеркегор. Конструкција естетичког. Године 1934. емигрирао је из нацистичке Немачке, прво у Енглеску и затим у САД. Године 1949. вратио се у Франкфурт где је обављао дужности професора филозофије и социологије на Франкфуртском универзитету и дужност директора Института за социјално истраживање.

Шездесетих година 20. вијека, Адорно жестоко критикује филозофију науке Карла Попера и филозофију егзистенције Мартина Хајдегера. Један од битних социјалних филозофа послије 1970, Јирген Хабермас, био је Адорнов студент и асистент. Широк обим Адорнових утицаја почива у интердисциплинарном карактеру његових истраживања, утицају Франкфуртске школе којој је припадао, као и у потпуној и детаљној анализи Западне филозофске традиције, почев од Канта па наовамо и на крају, његове радикалне критике савременог Западног друштва. Играо је одлучујућу улогу у социјалној теорији и био један од водећих лидера прве генерације теоретичара Критичке теорије.

Веома значајна су његова дјела из епистемологије, етике и социјалне филозофије, као и она из естетике, музикологије и теорије културе, која остављају снажан утицај на касније постмодернистичке филозофе и теоретичаре.

Кратка биографија

Споменик Адорну у Франкфурту (сто, столица, стона лампа и други предмети из његове радне собе).

Рођен 11. септембра, 1903. године, као Теодор Лудвиг Визенгрунд (Theodor Ludwig Wiesengrund), живио је у Франкфурту на Мајни прве три и посљедње двије деценије свог живота. Био је син јединац трговца вина јеврејског поријекла и музичарке италијанско-римокатоличког поријекла. Адорно је студирао филозофију као штићеник кантовца Ханса Корнелијуса и музику са Албаном Бергом. Завршава своје дјело из естетике, Habilitationsschrift on Kierkegaard, 1931. године, под туторством хришћанског социјалисте Паула Тилиха. Послије само двије године, као универзитетски инструктор (Privatdozent), бива избачен с посла од стране нацистичких власти, заједно са осталим професорима јеврејског поријекла и политичким љевичарима. Послије неколико година, узима мајчино презиме Адорно као главно, а очево јеврејско, користи само као средњи иницијал.

Напушта Њемачку у прољеће 1934. године. За вријеме епохе нацизма, борави у Оксфорду, Њујорку и јужној Калифорнији. У то вријеме је написао више књига по којима касније постаје познат: Дијалектика просвјетитељства (заједно са Макс Хоркхајмером) 1947, Филозофија нове музике 1949, Минима моралија 1951, Студије о Хусерлу и филозофијским антиномијама 1956, Увод у социологију музике 1962. Три студије о Хегелу 1963, Негативна дијалектика 1966, Жаргон аутентичности 1964, Естетичка теорија 1970, и Ауторитативна личност (пројекат у сарадњи). Из тог времена су и његове провокативне критике масовне културе и њене индустрије. Вративши се у Франкфурт 1949, да би преузео позицију на катедри филозофије, Адорно је убрзо постао водећи њемачки интелектуалац и централна фигура Института социјалних истраживања. У својству јавног интелектуалца, учествовао је у многобројним радио и телевизијским програмима на теме из филозофије, друштва, образовања и умјетности.

Критичка теорија

Адорно је дао значајан допринос развоју критичке теорије, дијалектичког, историјског приступа и размишљања и писања, који је безусловно имао за циљ да открије грешке (апорије) доминирајућих научно-филозофских, емпиричких и позитивистичких текућих метода. Године 1961. у Тибингену, ушао је у такозвани „позитивистички спор” са, између осталих, Карлом Попером и Јиргеном Хабермасом. Оно што је Адорно заступао био је тек наставак његове непрекидне двоструке критике, односно критике редукционистичког или елиминативистичког метода, с једне, и претјерано утемељене или исувише сигурно утемељене тотализирајуће метафизике, с друге стране. (Са потоњим, обично је повезивао рад Хајдегера и послијератних Хајдегеријанаца.) Његов рад у естетичкој теорији одражавао је истовјетан, двоструки критички циљ.

Пројекти у сарадњи

По темпераменту више близак усамљеним мислиоцима и композиторима модерног доба, Адорнову мисао су обликовали појмови као што су изгнанство и отуђеност. Упркос томе, не може га се сматрати изолованим и езотеричним мислиоцем, пошто је већи дио његовог дјела настао у сарадњи са другим колегама, врло често као пројекат под покровитељстовм јавних истраживачких институција.

Као један од водећих чланова франкфуртског Института за социјална истраживања, сарађивао је са његовим оснивачем Максом Хоркхајмером, али и са другим члановима института као што су Валтер Бенјамин и Лео Ловентхал.

Филозофија

Заједно са Хоркхајмером, Адорно дефинише филозофску оријентацију Франкфуртске школе, као и њених истраживачких пројеката у различитим областима друштвених наука. Пошто је био изузетан пијаниста и композитор, Адорно се на првом мјесту концентрисао на теорију умјетности и културе, радећи, кроз велики број есеја написаних 1930—их година, на развоју једне материјалистичке, (али у исто вријеме нередукционистичке), теорије музике и умјетности. Под утицајем Валтера Бенјамина, Адорно је усмјерио своју пажњу на развој једног микролошког третмана културних производа у којем су исти посматрани као констелације историјских и друштвених сила.

Писао је на теме метафизике, епистемологије, политичке филозофије, етике, историје филозофије и филозофије историје. Најпознатији је по томе што је покушао да открије замршени историјски и дијалектички однос између филозофије, друштва и умјетности, односно између филозофије, социологије и естетичке теорије.

Дијалектика просвјетитељства

Како се развијала његова сарадња са Хоркхајмером, Адорно се све више интересовао за проблем аутодеструктивне дијалектике модернистичког разума и слободе. Под утицајем што је тада изгледало као неодложива побједа нацизма у Европи, та анализа је усмјерена на „повезаност мита и разума”. У Дијалектици просвјетитељства (1941. године), Адорно тврди да је инструменталистички разум спреман да обећа аутономију субјекта наспрам сила природе, једино по цијену његовог поновног ропства кроз властиту репресију импулса и мотивације. Једини начин да се избјегне та врста аутоподређивања је преко „диференцијалне мисли”, која се налази у сједињујућим тенденцијама једног нерепрезентативног разума. Та аутодеструктивна дијалектика је представљена преко упечатљиве слике везаног Одисеја на свом броду, како би преживио сусрет са сиренама. У почетку, Адорно је вјеровао да једна позитивна анализа просвјетитељства може спасити ту врсту генеалогије модернистичког разума, али никад није стигао да развије идеју. Умјесто тога, све се више усмјеравао на једну песимистичку анализу растуће конкретизације модерног живота и могућности једног „у потпуности администрираног друштва”.

Теорија естетике

Адорно тврди да једна „аутономна умјетност” може сломити успостављену стварност и негирати искуство конкретизације која превладава савременим друштвом. У Теорији естетике (1970. године), развио је идеју једне аутономне умјетности у оквиру концепта естетичке форме или способности умјетности за унутрашњу организацију саме себе, како би се реструктурисали постојећи шаблони мисли. Аутентично умјетничко дјело стиче једну врсту „вриједносне истине”, кроз своју способност да предочи нашој свијести друштвене контрадикције и антиномије (противрјечности).

Негативна дијалектика

У Негативној дијалектици (1966. године), Адорно нуди један генерални третман социјалне критике под „фрагментаристичким” условима модернистичке рационализације и доминације. Овај и други слични есеји социјалне критике, имали су јак утицај на даљу критику културе, нарочито анализа популарне културе и индустрије културе коју Адорно овдје посматра.

Мјесто у историји филозофије

Адорно је смјештен у оквиру Континенталне филозофске традиције и сматран једним од великих интелектуалаца и мислиоца 20. вијека. Његова сабрана дјела се састоје из 23 књиге.

Адорнова филозофија се обично сматра непрекидним дијалогом са три претходна њемачка филозофа: Хегелом, Марксом и Ничеом. Такође, његово ангажовање у Институту за социјална истраживања има пресудан утицај у уобличавању његове филозофије.

Институт за социјална истраживања је успостављен 1923. године на Франкфуртском универзитету. Институт, или Франкфуртска школа како је касније постао познат, је био интердисциплинарна институција гдје су се окупљали стручњаци из економије, политичких наука, теорије права, психоанализе и студије културних феномена као што су музика, филм, и масовна култура.

Литература

• Day, Gary (2008). Literary Criticism: A New History. стр. 265. ISBN 9780748615636. 
• Adorno, Theodor (1990). „On Popular Music”. Ур.: Simon Frith and Andrew Goodwin. On Record: Rock, Pop, and the Written Word. Превод: George Simpson. London: Routledge. стр. 301—14. ISBN 978-0-415-05306-8. . ISBN 978-0-415-05305-1. ISBN 978-0-679-72288-5; New York: Pantheon. ISBN 978-0-415-05305-1. ISBN 978-0-394-56475-3. ISBN 978-0-415-05306-8. ISBN 978-0-679-72288-5.
• Adorno, Theodor (1992). Notes to Literature: Volume two. New York: Columbia University Press. 
• Adorno, Theodor (2000). Brian O'Connor, ур. The Adorno Reader. Malden, MA: Blackwell Publishing. 
• Adorno, Theodor (2002). Essays on Music. Berkeley: University of California Press. 
• Adorno, Theodor (2003). Negative Dialectics. New York: Continuum. 
• Arato, Andrew; Gephart, Eike, ур. (1982). The Essential Frankfurt School Reader. New York: Continuum. 
• Claussen, Detlev (2008). Theodor W. Adorno: One Last Genius. Cambridge, MA: Harvard University Press. 
• Durão, Fabio Akcelrud (2008). „Robert Hullot-Kentor in Conversation with Fabio Akcelrud Durão”. The Brooklyn Rail: Critical Perspectives on Art, Politics and Culture. Приступљено 28. 11. 2011. 
• Laughey, Dan (2007). Key Themes in Media Theory. England: Open University Press. 
• Müller-Doohm, Stefan (2005). Adorno: A Biography. Malden, MA: Polity Press. 
• Wiggershaus, Rolf (1995). The Frankfurt School, Its History, Theories and Political Significance. Cambridge, MA: MIT Press. ISBN 9780262731133. 
• Edwards, Peter. "Convergences and Discord in the Correspondence Between Ligeti and Adorno", Music & Letters, 96/2, 2015.
• Gerhardt, Christina (2006). „Introduction: Adorno and Ethics”. New German Critique. 97 (97): 1—3. JSTOR 27669151. doi:10.1215/0094033X-2005-001. .
• Brunger, Jeremy. 2015. "The Administered World of Theodor Adorno". Numero Cinq magazine (5 May).
• Hogh, Philip. Communication and Expression: Adorno's Philosophy of Language. Translated by Antonia Hofstätter. London and New York: Rowman & Littlefield International, 2017.
• Hohendahl, Peter Uwe. Prismatic Thought: Theodor W. Adorno. Lincoln, Nebr.: University of Nebraska Press, 1995.
• Jarvis, Simon (1998). Adorno: A Critical Introduction. Cambridge: Polity. 
• Jay, Martin (1996). The Dialectical Imagination: A History of the Frankfurt School and the Institute for Social Research 1923–1950. Berkeley and Los Angeles: University of California Press. 
• Jay, Martin (1984). Adorno. Cambridge, Mass: Harvard University Press. 
• Jeffries, Stuart (2016). Grand Hotel Abyss: The Lives of the Frankfurt School. New York: Verso. 
• Paddison, Max (2004). Adorno, Modernism and Mass Culture: Essays on Critical Theory. London: Kahn & Averill. ISBN 1-871-08281-1. .
• Morgan, Ben (2001). „The project of the Frankfurt School”. Telos. 119: 75—98. 
• Scruton, Roger (2015). Fools, Frauds and Firebrands: Thinkers of the New Left. New York: Bloomsbury USA. 
• Delanty, Gerard, ур. (2004). Theodor W. Adorno. London: SAGE. 

Спољашње везе

• Текстови Теодора Адорноа у Анархистичку библиотеци.
• Адорнова филозофија уметности, негативност и естетска теорија, докторска дисертација (2016)
• Adorno, Theodor. Aesthetic Theory. Архивирано на сајту Wayback Machine (8. јул 2011) University of Minnesota Press, 1996
• „Theodor Adorno”. Internet Encyclopedia of Philosophy. 
• Zuidervaart, Lambert. „Theodor W. Adorno”. Ур.: Zalta, Edward N. Stanford Encyclopedia of Philosophy. 
• Теодор Адорно на сајту Find a Grave (језик: енглески)
• Illuminations – The Critical Theory Project
• Odysseus and the Siren Call of Reason: The Frankfurt School Critique of Enlightenment published in Other Voices, n.1 v.1, 1997.
• "Adorno during the 1950s" by Juergen Habermas Архивирано на сајту Wayback Machine (7. фебруар 2016)
• Daniel Sherer. „Adorno's Reception of Loos: Modern Architecture, Aesthetic Theory, and the Critique of Ornament,”. Potlatch. 3: 19—31. пролеће 2014. CS1 одржавање: Формат датума (веза).

Онлине радови

• Теодор Адорно на сајту Internet Archive (језик: енглески)
• The Adorno Reference Archive at Marxists.org. Contains complete texts of Enlightenment as Mass Deception, Supramundane Character of the Hegelian World Spirit and Minima Moralia.
• Negative Dialectics at efn.org.