Učiteljsko pitanje s početka 20. veka

Učiteljsko pitanje s početka 20. veka, nastalo na prostoru Stare Srbije, obuhvatalo je probleme koji su se odnosili na učiteljske razmeštaje i postavljenja, napredovanja u službi i nagrađivanja. Ovo pitanje nastalo je kao posledica sukoba mitropolita Nićifora i srpskih učitelja iz Stare Srbije. Započeti s kraja 19. veka, sukobi između srpskih učitelja i raško-prizrenskog mitropolita Nićifora Perića postali su sve učestliji s početka 20. veka. Sukobi su bila izazvani sve češćim kažnjavanjem i bespotrebnim premeštajima, svih učitelja, koji su nakon ulaska u sukob sa mitropolitom kažnjavani premeštajem. Tako je, na primer, učitelj Milan Ilić za 13 godina službovanja premešten 21 put.

Ovo pitanje nastalo je kao posledica sukoba Nićifora Perića mitropolita Eparhije raško-prizrenske i srpskih učitelja iz Stare Srbije.

Ovakvi postupci mitropolita Nićifora izazvali su sve veće nezadovoljstvo među učiteljima, i dostigli kulminaciju 15. novembra 1902. godine, kada su učitelji svoje nezadovoljstvo iskazali u Prizrenu, na održanom zboru, na kome su doneli rezoluciju o zaštiti svojih prava. Nakon što su učitelji posle višemesečnih sukoba, i niza bezuspešnih pojedinačnih pokušaja, shvatili da se samo zajedničkim radom i slogom može stvoriti pogodno tlo za uspešan nacionalno-propagandni rad na prostoru Stare Srbije oni su smirili strasti i našli zajednički jezika sa ministarstvom prosvete i mitropolitom Nićiforem.

Svi akteri učiteljskog pitanja, konačno su shvatili da bi svako drugo rešenje, (koje je po mišljenju učitelja, sve više bilo ugroženo i asimilatorskim i zločinačkim namerama arbanasa tih godina), moglo samo da donese pogubne rezultate po njih i prosvetni sistem i srpsko stanovništvo na prostoru Stare Srbije, svi sukobi i neslaganja su obustavljeni u leto 1904. godine.

Opšta istorija i školstvo Stare Srbije

Stara Srbija je geografski termin, nastao u Kneževini Srbiji u 19. veku, za oblasti koje su činile jezgro srednjovekovne Srbije. Ovaj pojam obuhvata Rašku (Sandžak), Kosovo, Metohiju i Vardarsku Makedoniju. Kasnije, tokom 19. veka, Stara Srbija se kao termin učvrstila kao oznaka za zemlju etničkog jezgra i centra srpske srednjovekovne države. Teritorijalno se poklapala sa teritorijom Kraljevine Srbije uz teritorije na jugu, koje su u sastavu Srbije bile u vreme vladavine kralja Milutina. Dakle oblasti Stare Raške, Kosova, Metohije, sliv Binačke Morave i severno Povardarje sa Skopljem do gradova Ohrida, Prilepa i Štipa na jugu. U 19. veku ta teritorija se nalazila pod turskom vlašću omeđena na severu i zapadu granicama slobodnih srpskih država Srbije i Crne Gore, a na jugu i jugoistoku granicama srpske Pećke arhiepiskopije (pre 1346. godine), odnosno južnim međama turskog Skopskog sandžaka (kasnije Kosovskog vilajeta sa sedištem u Prištini, odnosno u Skoplju).

Srpska teritorijalna potraživanja od Turske tokom Srpsko-turskih ratova (1876—1878) obuhvatala su Staru Srbiju, odnosnio Kosovski vilajet koji se unekoliko sa njom poklapao. U periodu od 1885. do 1912. teritorija Stare Srbije je dobila konačni oblik u smernicama srpske spoljne politike i obuhvatala je teritoriju Kosovskog vilajeta i severozapadnog dela Bitoljskog vilajeta. (Rekanska kaza, Prilepska kaza, Debarska kaza i Kičevska kaza). Jovan Cvijić je Staru Srbiju konačno omeđio granicama države kralja Milutina vodeći se teritorijama koje su evropski geografi 16-18. veka označavali kao Srbiju.

Vilajet Kosova (1877-1912), bila je velika politička i administrativna jedinica na površini od 24.000 kvadratnih kilometara podeljen na sandžake, kazase i nahije. Pored hrišćanskih pravoslavnih Srba i muslimana Albanaca, njegovo stanovništvo činio je i značajan broj muslimana, bugara, etničkih Turaka, Vlaha i Grka. Prema podacima o vilajetu Kosova, sa Prištinom (do 1888.) i Skopljem (1888-1912) Albanaci, uglavnom muslimani, činili su manje od polovine stanovništva ovog prostora, do kasnih 1870-ih godina.

Etnička slika Metohije trajno se poremetila na štetu Srba nakon 1878. godine. Prema austrougraskoj statistici iz 1903, u Pećkom sandžaku je živelo 16,4% pravoslavnih Srba, 9,2% Srba muslimana, 6,4% Albanaca katolika i 66,6% Albanaca muslimana. Radi očuvanja preostalog srpskog pravoslavnog življa država Srbija obezbedila je mrežu konzulata, kao i škole sa srpskim učiteljima. Međutim realizacija ovih aktivnosti bila je veoma teška bez postojanja srpskog vladike. Jelinizacija episkopata Pećke patrijaršije počela je još pre njenog ukidanju 1766, a od 1830. godine. U Prizrenu je mitropolit bio neprekidno Grk. Tek 1896, srpske vlada je posle smrti Meletija (Meletios), poslednjeg grčkog mitropolita u Prizrenu, uspela da usklađenim diplomatskim naporima uz pomoć Cetinja, i podrške Ruske ambasade u Carigradu, dobije saglasnost za imenovanje srpskog velikodostojnika, Dionisija Petrović (1896-1900), za poglavara Raško-Prizrenske mitropolije.

U skladu sa Beogradskom vladom, novi mitropolit, kao i njegov naslednik Nićifor Perić (1901-1911), sproveli su široku reorganizaciju crkvenih i obrazovnih institucija hrišćanskih Srba u Staroj Srbiji. Reorganizacija je dovela do otvoranja novih škola, osnivanje novih crkvenih zajednica, i koordiniranog rada od značaja za nacionalno pitanje Srba širom Stare Srbije.

Na ovom prostoru o Srbima i njihovom školovanju sve do osnivanja srpskog konzulata u Prištini (1889. godine), brigu je vodila mitropolija u Prizrenu. Kada je nadležnost za rešavanje svih statusnih pitanja učitelja na prostoru Stare Srbije, odlukom srpske vlade, prešla iz nadležnosti mitropolije u Prizrenu i iz crkveno-školskih opština u nadležnost Ministarstva inostranih dela Srbije.

Međutim, i pored ove odluke, mitropolij u Prizrenu nastavila je da rešava kadrovska i druga školska pitanja na području Stare Srbije. Deo školskih nadzornika koji su vršili revizije po školama, bili su postavljeni od strane Raško-prizrenske mitropolije. Tako su prema mišljenju učitelja, izveštaji koje su oni slali konzulatu u Prištini, o pojedinim učiteljima mogli su da kreiraju onakvu sliku kakva je odgovarala Prizrenskoj mitropoliji. Ministarstvo inostranih dela Srbije, prilikom razmeštaja učitelja tražilo mišljenje i predloge za popjedine učitelje. U slučajevima kada predlozi nisu bili dostavljeni od strane revizora, obaveštenja o potrebama premeštaja učitelja Ministarstvo je tražilo mišljenje od javorske i raške carinarnice, ili od srpskog konzulata u Prištini.

Mitropolit Nićifor Perić (1901—1911), hirotonisan u Carigradu 21. januara 1901.godine — bio je sušta suprotnost svome prethodniku Dionisiju (uglavnom po temperamentu!). Mahom je boravio u Prištini. Nastavio je rad svoga prethodnika, a osobito je „značajan i zaslužan zbog otvaranja škola (srpskih!) i rada na jačanju nacionalne svesti u svojoj eparhiji". Za njegove kontroverzne stavovove vezano je „Učiteljsko pitanje“ i tzv. „Dečansko pitanje", zbog čega je došao u sukob sa vladom Srbije, „te od njega (ona) kategorički zatraži da podnese ostavku na mitropolitsku stolicu. A on, valjda, sit borbe, podnese je i Patrijaršija, pod uticajem Srbije, uvaži mu je marta 1911. Za administratora raško-prizrenske mitropolije postavljen je arhimandrit Sava, rodom iz Tetova.

Tok događaja

Učiteljsko pitanje, kao neka vrsta bunta, nastalo je kao posledica sukoba mitropolita Nićifora i srpskih učitelja iz Stare Srbije. Započeti s kraja 19. veka, sukobi između srpskih učitelja i raško-prizrenskog mitropolita Nićifora Perića koji su postali sve učestliji nastali su s početka 20. veka, zbog sve češćeg kažnjavanja i bespotrebnog premeštaja, svih učitelja, koji su nakon ulaska u sukob sa mitropolitom kažnjavani premeštajem, u druge škole gradove i sela.

Postupci mitropolita Nićifora koji su skraja 1902. izazvali kulminaciju nezadovoljstva među učiteljima Stare Srbije, 15. novembra 1902. godine, rezultovali su zborom nezadovoljnih učitelja u Prizrenu i donošenjem sledeća rezolucija:

„ Povodom otpuštanja nekih učitelja iz eparhije i zbog razmeštaja mnogih učitelja u vremenu kada svaki treba da je u svojoj školi na svome ognjištu, učitelji grada Prizrena i njegove okoline držali su 15. novembra zbor, na kojem su doneli ovu rezoluciju:
1. Da se umoli Njegovo V. Mitropolit Gosp. Nićifor da ne tera iz Eparhije učitelje: Mitra Pantića, Trajka Kovačevića, Andru Grozdanovića, Danila Katanića, Damnjana Prlinčevića, Sultanu Prlinčevićku, Mitra Šešliju, Ljubomira H. Spasića, Simu Grujića i Olgu Grujićku. Svi su ovi učitelji ljudi na svom mestu i nisu učinili nikakvu pogrešku zbog koje bi ih trebalo terati iz eparhije, za to, ako gospodin Mitr. I dalje ostane pri svome i goni ove nevine učitelje onda potpisani skidaju sa sebe odgovornost, ako budu prinuđeni da obustavom rada po školama izjave svoje negodovanje.
2. Po rasporedu koji je Nj. V. Prvosveš. G. Mitrop. tek sada u Prištini načinio i ovome ga prosvetnom odboru ovde na izvršavanje poslao premešteno je 54 i slovima pedesetčetiri učitelja, a to je više no polovina. Kad se zna, da bi premeštanje ovolikih učitelja bilo štetno i onda, kad bi se to izvršilo u julu i avgustu, onda se može zamisliti kolika je to grdna šteta za naše škole, kada se ovako premeštanje čini u novembru i decembru mesecu, a da ne uzmemo u račun i to, što će učiteljska deca, pa i sami učitelji i njihove žene slabijega zdravlja glavom platiti ili dobiti neizlečivu bolest prilikom putovanja po snegu i ciči preko planina, koje su zimi gotovo neprohodne. Zato umoliti Gosp. Mitrop. da do ispita ne čini nikakve premeštaje osim ako neki učitelj moli za premeštaj, pa i to da ne bude na uštrb drugome učitelju.
3. Zbor osuđuje sve učitelje koji su istupili iz učiteljske zajednice i po novom rasporedu, pohitali da zauzmu tuđa mesta. Takvi su: Bogoljub Paj, Krsta Kotorač, An. Kujundžić, Mara Samardžićka i drugi ako ih bude bilo.
4. Ovu rezoluciju poslati Nj. V. Prvosveš. Gosp. Mitropolitu Nićiforu, ovd. Prosvetnom odboru, prosvetnom savetu, ovd. Bogosloviji i svima upraviteljima osn. Škola u Raško-prizrenskoj eparhiji. Upravitelje umoliti da povodom ove stvari i oni drže zborove sa svojim učiteljima, ili ako to nije moguće, da bar saopšte ovu rezoluciju svima odručnim im učiteljima. ”

Sličan zbor učitelji su održali u Prištini 8. decembra 1902. Nakon što je na na stranu učitelja početkom 1903. godine stao rektor Bogoslovsko-učiteljske škole u Prizrenu, Stevan M. Dimitrijević, sukob se još više zakomplikovao.

Da bi rešili ovu situaciju i time sprečili preteću i potpuno blokadu izvođenje nastave, Srpski kraljevski konzulat u Prištini je 7. februara 1903. godine, izričito naredio premeštenim učiteljima da u roku od 8 dana moraju biti na novim dužnostima.

Oba održana protesta učitelja izazvala su ishitrenu i opštu reakciju mitropolita Nićifora. On je nekoliko učitelja izbacio iz službe, neke novčano kaznio, a preko svojih prosvetnih organa izvršio je pritisak na pojedine učitelje, sa namerom da oni povuku svoje potpise sa rezolucije učitelja. Takođe o sukobu sa sa svojim protivnicima, Nićifor je februara 1903. godine obavestio srpskog konzula u Skoplju. Nićifor je u pismu naveo: da je ruski konzul u Prizrenu na strani njegovih protivnika, a da bi u cilju smirivanja strasti i zavođenja reda, trebalo udaljiti iz Prizrena rektora Bogoslovsko-učiteljske škole Stevana Dimitrijevića.

Ni Prizrenski učitelji nisu sedeli skrštnih ruku, pa su početkom jula 1903. godine poslali pismo carigradskom patrijarhu Joakimu III, u kome su istakli da je mitropolit Nićifor 15 meseci odsutan iz Prizrena i da u njegovoj eparhiji izbijaju svađe, dok u crkvama i manastirima vlada nered.

Ministarstvo inostranih dela Srbije je 14. septembra 1903. godine, kako bi smirilo situaciju i omogućilo otpočinjanje školske godine na vreme, poslalo konačni raspored učitelja za školsku 1903/1904. godinu, što nije naišlo na odobravanje kod mitropolita Nićifora, koji je kategorički odbio da izvršiti razmeštaj učitelja.

U pokušaju da urazumi mitropolita Nićifora ministar inostranih dela Andra Nikolić poslao je pismo srpskom konzulatu u Prištini (2. decembra 1903. godine) u kojem je izneo svoje viđenje sukoba izbilih na liniji mitropolija-učitelji, i u njemu naveo da sve to što se zbiva ide na štetu političko-prosvetnog rada Srbije u Staroj Srbiji... kao i da mitropolit nije vodio računa o smirivanju stanja, nego je, naprotiv, stalno pokazivao sklonost da samostalno radi mimo uputstva dobijenih iz Srbije... i podvukao da mitropolit Nićifor treba da bude upoznat sa sledećim:

„ ...da je eparhija telo koje obavlja prosvetno-kulturni i nacionalno-politički rad, a da škole moraju biti pod upravom Ministarstva inostranih dela Srbije. Učitelji su svojim radom u školi i van nje istovremeno i prosvetni radnici i aktivisti srpske politike te se kao takvi moraju nalaziti pod upravom Ministarstva;
... mitropoliti su dužni da svoja prava koja su im osigurana patrijaršijskim privilegijama stave u službu srpskih narodnih interesa, dok su konzuli odgovorni za usklađivanje ovih privilegija prema uputstvima Ministarstva. Mitropoliti ne smeju da za sebe traže isključivo pravo nad školama i učiteljima, a između konzulata, mitropolita i učitelja treba uvek da postoji puna saglasnost;
...mitropolit ima isključivo pravo da se stara o crkvi i crkvenim poslovima, konzulat nema pravo da se meša u mitropolitske naredbe u vezi manastira, crkava i sveštenika, ali ima pravo da od mitropolita zahteva da se njegovo mišljenje proceni. ”

I na ovu intervenciju i pokušaje srpske valde da smiri situaciju, odnosi između mitropolije i učitelja nisu se popravili. Februara 1904. godine, Nićifor je srpskom konzulatu u Prištini i konzulu Markoviću, stavio na znanja...da pojedine učitelje neće trpeti u školama svoje eparhije.[15] tj. da neće raditi saglasno sa naredbama iz Ministarstva. Mitropolit je bio odlučan u tome da ukloni sve učitelje koje je Ministarstvo rasporedom postavilo, i na njihova mesta postavi „svoje kandidate“ za učiteljska mesta.

I pored toga što je prema turskim propisima, mitropolija je bila dužna da šalje diplome svih srpskih učitelja iz Stare Srbije na potvrđivanje u mearnfat u Skoplju, Nićifor, to nije činio tj. nije slao diplome onih učitelja koji su mu se zamerili. Time je mitropolit Nićifor izložio progonima i represalijama od strane turskih vlasti, po njemu nepodobne učitelje.. O posledicama Nićiforovih represalija najbolje govori ovaj citat:

„ U Gnjilanu se u sukob između mitropolita Nićifora i srpskih učitelja umešala i turska vlast. Naime, Nićifor je od turskih lokalnih vlasti u Gnjilanu zatražio da protera učitelje Trajka Kovačevića, Petra Katanića i Stojanku Katanić. Da bi to sprečila i zadržala svoje najbolje učitelje, gnjilanska opština je intervenisala kod vilajetskih vlasti u Skoplju i zatražila da se ovi prosvetni radnici ostave u svojim školama. ”

Ova situacija se sve više negativno odražavala na rad srpskih škola na Kosovu i Metohiji od 1902 do 1904. godini. Tako je npr. u vučitrnskim i prištinskim osnovnim školama, nastava ne samo otežano izvođena, več ponekad i sa povremenim prekidima.

Rasplet

Konačno je tokom leta 1904. godine došlo do smirivanja strasti između učitelja i raško-prizrenskog mitropolita Nićifora Perića. Na smirivanje situacije uticali su sledeći činioci:

• Stav Ministarstva inostranih dela Srbije koji je mitropolitu jasno stavio do znanja da se svaka naredba pristigla iz Ministarstva, kao i svaka preporuka poslata iz konzulata u Prištini i Skoplju i poslanstva u Carigradu, a koja se tiče školstva, mora strogo poštovati.
• Kraj školske godine i predstojeća letnja pauza, koja je donekle uticala na odustajanje od čvrstih stavova sukobljenih strana u pogledu Učiteljskog pitanja.
• Promena (pogoršanje) političko-bezbednosna situacija u Staroj Srbiji, tokom leta 1904. Naime arbanaške kačačke čete preplavile su Staru Srbiju, koristeći se nezainteresovanošću turskih vlasti da zavedu red i mir na Prostoru Kosova i Metohije, Arbanasi su ubijali, pljačkali, otimale srpske devojke, i zaktevali globu od srpski sela.

Sve je ovo delovalo na ujedinjujuće na sve učesnike Učiteljskog pitanja, koji su shvatili da samo dobrom organizovanošću i zajedničkim radom i slogom mogu stvoriti pogodno tlo za uspešan nacionalno-propagandni rad. Svako drugo rešenje moglo im je samo doneti pogubne rezultate. Zahvaljujući jedinstvu prosvete i crkve počev od kraja 1903. godine, u narednih nekoliko godina, na prostorima Stare Srbije otvoren je veći broj srpskih škola..

„ Tako je, i pored nezadovoljstva i sukoba, školstvo kod Srba na Kosovu i Metohiji imalo svoj uhodani pravac i razvoj. ”

Literatura

• Slaviša Nedeljković, Učiteljsko pitanje (problemi izazvani premeštajima srpskih učitelja u Staroj Srbiji početkom XX veka) Filozofski fakultet, Niš, UDK 371.12 (497.11) (0.91)
• Istorija srpskog naroda, vol. VI-1 (Beograd: Srpska književna zadruga, 1983)
• Janićije Popović, Život Srba na Kosovu i Metohiji 1812–1912 (Beograd: Narodna knjiga, 1987)