Википедија

Psihoanaliza

Psihoanaliza je skup teorija i terapeutskih tehnika[1] koje su povezane sa proučavanjem nesvesnog uma,[2] a zajedno čine metodu za lečenje poremećaja mentalnog zdravlja. Ovu disciplinu je, početkom '90-ih godina XIX veka, uspostavio austrijski neurolog Zigmund Frojd, a delom je proistekla iz kliničkog rada Jozefa Brojera i drugih. Psihoanaliza se kasnije razvijala u različitim pravcima, uglavnom pod uticajem Frojdovih učenika Alfreda Adlera i njegovog saradnika Karla Gustava Junga[a] i neofrojdovaca poput Eriha Froma, Karen Hornaj i Harija Stek Salivena.[3] Frojd je izraz psihoanaliza zadržao kao naziv za sopstvenu školu mišljenja.[4]

Kauč u Frojdovoj ordinaciji u Londonu
ICD-9-CM94.31
MeSHD011572

Psihoanaliza je kontroverzna disciplina i njena validnost kao nauke često je bila osporavana. Ipak, ona i dalje ima snažan uticaj u psihijatriji, negde više, a negde manje.[b][v] Psihoanalitičke ideje su široko korišćene i izvan terapeutskog prostora, u oblastima kao što su psihoanalitička književna kritika, analiza filma, mitova i drugih kulturnih fenomena.

Osnovni principi

uredi

Osnovni principi psihoanalize su sledeći:

  1. Razvoj jedne osobe određuju zaboravljeni događaji u ranom detinjstvu, a ne samo nasleđene osobine;
  2. Ljudsko ponašanje i spoznaja (kognicija) su u velikoj meri određeni instinktivnim nagonima koji su ukorenjeni u nesvesnom;
  3. Pokušaji da se ti nagoni osveste izazivaju otpor u vidu odbrambenih mehanizama, naročito potiskivanja;
  4. Konflikti između svesnog i nesvesnog materijala mogu dovesti do duševnih poremećaja kao što su neuroza, razvoj neurotičnih osobina, anksioznost i depresija;
  5. Nesvesni materijal se može naći u snovima i omaškama, uključujući i manirizme i lapsuse;
  6. Oslobađanje od posledica nesvesnog postiže se dovođenjem ovog materijala u svesno pomoću terapijske intervencije;
  7. „Centralni element psihoanalitičkog procesa“ je transfer, pri čemu pacijenti ponovo proživljavaju svoje infantilne sukobe projektujući na analitičara osećanja ljubavi, zavisnosti i ljutnje.[7]

Praksa

uredi

Tokom psihoanalitičkih seansi, koje obično traju 50 minuta i održavaju se, u idealnom slučaju, 4–5 puta nedeljno,[8] pacijent („analizant“) može ležati na kauču, pri čemu analitičar najčešće sedi iza njega i van njegovog vidokruga. Pacijent iznosi svoje misli, uključujući tu slobodne asocijacije, fantazije i snove, iz kojih analitičar izvodi nesvesne sukobe koji prouzrokuju simptome kod pacijenta kao i njegove karakterne probleme. Analizom ovih konflikata koja uključuje tumačenje transfera i kontratransfera (analitičarevih osećanja prema pacijentu), analitičar suočava pacijenta sa njegovim patološkim odbranama kako bi mu pomogao da stekne uvid.

Istorija

uredi

Frojd je prvi put upotrebio izraz psihoanaliza (na francuskom) 1896. godine. Delo Tumačenje snova, koje je Frojd smatrao svojim „najznačajnijim delom“, pojavilo se u novembru 1899.[9] Psihoanaliza se kasnije razvijala u različitim pravcima, uglavnom pod uticajem Frojdovih učenika, poput Alfreda Adlera i Karla Gustava Junga, [g] i neofrojdovaca kao što su Erih From, Karen Hornaj i Hari Stek Salliven.[3] Frojd je izraz psihoanaliza zadržao kao naziv za sopstvenu školu mišljenja.[4]

1890-te

uredi

Ideja psihoanalize (nem. Psychoanalyse) počela je da dobija ozbiljnu pažnju pod Zigmundom Frojdom, koji je formulisao sopstvenu teoriju psihoanalize u Beču 90-ih godina devetnaestog veka. Frojd je bio neurolog koji je pokušavao da nađe efikasan tretman za pacijente sa neurotičnim ili histeričnim simptomima. Da postoje mentalni procesi koji nisu svesni, shvatio je dok je radio kao neurološki konsultant u Dečjoj bolnici, gde je primetio da kod mnoge dece koja imaju afaziju ne postoji očigledan organski uzrok njihovih simptoma. Potom je napisao monografiju o ovoj temi.[10] Godine 1885, dobio je stipendiju za usavršavanje kod Žan-Martena Šarkoa, poznatog neurologa, u Salpetrijeru u Parizu, gde je pratio Šarkoove kliničke prezentacije, posebno u oblastima histerije, paralize i anestezije. Šarko je uveo hipnotizam kao eksperimentalno istraživačko sredstvo i razvio fotografski prikaz kliničkih simptoma.

Frojdova prva teorija koja objašnjava histerične simptome predstavljena je u Studijama o histeriji (1895), gde je koautor sa svojim mentorom, uglednim lekarom Jozefom Brojerom, i taj momenat se uglavnom smatra rođenjem psihoanalize. Ovaj rad je zasnovan na Brojerovom tretmanu Berte Papenhajm, u studijama slučaja pod pseudonimom "Ana O.", tretmanu koji je ona sama nazvala "lekom u vidu razgovora". Brojer piše da mnogi faktori mogu dovesti do takvih simptoma, uključujući razne vrste emocionalnih trauma, a takođe pripisuje zasluge radu drugih, poput Pjera Žanea; dok je Frojd tvrdio da se u korenu histeričnih simptoma nalaze potisnuta sećanja na uznemirujuće događaje, sa, gotovo uvek, direktnim ili indirektnim seksualnim asocijacijama.[11]

Otprilike u isto vreme, Frojd je pokušao da razvije neurofiziološku teoriju nesvesnih mentalnih mehanizama, od koje je ubrzo odustao. To je ostalo neobjavljeno tokom njegovog života.[12]

Izraz "psihoanaliza" prvi put se pojavio u Frojdovom eseju "L'hérédité et l’étiologie des névroses" koji je napisan i objavljen na francuskom 1896. godine.[13][14]

Frojd je 1896. objavio i takozvanu teoriju zavođenja koja govori o tome da su seksualna uzbuđenja u ranom detinjstvu preduslov za histerične simptome i tvrdio je da je otkrio potisnuta sećanja na incidente seksualnog zlostavljanja kod svih svojih trenutnih pacijenata.[15] Međutim, 1898. godine, privatno je priznao svom prijatelju i kolegi Vilhelmu Flisu da više ne veruje u svoju teoriju, mada to javno nije izjavio sve do 1906.[16] Mada je 1896. godine izvestio da se njegovi pacijenti „ne sećaju [infantilnih seksualnih] scena“ i uveravaju ga „nedvosmisleno u svoju nevericu“,[17] u kasnijim izveštajima je naveo da su mu rekli da su bili seksualno zlostavljani u ranom detinjstvu. To je bio istorijski važeći iskaz sve dok ga nisu doveli u pitanje nekolicina frojdovaca, u drugoj polovini XX veka, koji su tvrdili da je Frojd svojim pacijentima nametao unapred formirane ideje.[18][19][20] Međutim, na osnovu svoje tvrdnje da su pacijenti izveštavali o infantilnim iskustva seksualnog zlostavljanja, Frojd je zatim tvrdio da njegovi klinički nalazi sredinom 1890-ih pružaju dokaze za postojanje nesvesnih fantazija u cilju sakrivanja sećanja na infantilnu masturbaciju.[21] Tek mnogo kasnije, izneo je tvrdnju da ovi nalazi predstavljaju dokaz za edipalne želje.[22]

Godine 1899, Frojd je postavio teoriju da snovi imaju simbolički značaj i uglavnom su posebni za svakog sanjača. Frojd je formulisao svoju drugu psihološku teoriju - prema kojoj se u nesvesnom javlja "primarni proces" koji se sastoji od simboličnih i kondenzovanih misli i "sekundarni proces" koji se sastoji od logičkih, svesnih misli. Ova teorija je objavljena u njegovoj knjizi iz 1899. godine Tumačenje snova.[23] Poglavlje 7. predstavlja preradu ranijeg „Projekta“, a Frojd iznosi u glavnim crtama svoju „topografsku teoriju“. U ovoj teoriji, koju je kasnije istisnula strukturalna teorija, neprihvatljive seksualne želje potisnute su u „sistem nesvesnog“, nesvesne zbog osude društva od predbračne seksualne aktivnosti, a ta represija proizvodi anksioznost. Ova „topografska teorija“ je još uvek popularna u većem delu Evrope, mada je u većem delu Severne Amerike izgubila poklonike.[24]

Od 1900. do 1940-tih

uredi
 
Frojd i drugi psihoanalitičari (1922): (sede s leva na desno) Frojd, Šandor Ferenci i Hans Saks; (stoje) Oto Rank, Karl Abraham, Maks Ajtingon i Ernest Džons

Godine 1905, Frojd je objavio Tri eseja o teoriji seksualnosti[25] u kojima je izneo svoje otkriće takozvanih psihoseksualnih faza: oralna (od rođenja do 2. godine), analna (2–4), falusno-edipalna (3–6), faza latencije (od 6. godine do puberteta) i zrela genitalna faza (od puberteta nadalje). Njegova rana formulacija podrazumevala je ideju da se seksualne želje zbog društvenih ograničenja potiskuju u nesvesno stanje i da se energija tih nesvesnih želja može pretvoriti u anksioznost ili fizičke simptome. Zbog toga su prvobitne tehnike lečenja, uključujući hipnotizam i abreakciju, bile osmišljene tako da učine da nesvesno postane svesno kako bi se osoba oslobodila pritiska i posledičnih simptoma. Frojd će ovu metodu kasnije ostaviti po strani, dajući slobodnoj asocijaciji veću ulogu.

U eseju O narcizmu (1915)[26] Frojd je skrenuo pažnju na temu narcizma. Još uvek koristeći energijski sistem, Frojd je okarakterisao razliku između energije usmerene na sebe nasuprot energiji usmerenoj na druge, ili kateksiji. Godine 1917, u "Tugovanju i melanholiji", naveo je da su određene depresije izazvane preokretanjem ljutnje zbog krivice na sebe.[27] Godine 1919, u knjizi „Dete koje tuku“ počeo je da se bavi problemima samodestruktivnog ponašanja (moralnog mazohizma) i seksualnog mazohizma.[28] Na osnovu svog iskustva sa depresivnim i samodestruktivnim pacijentima i razmišljajući o pokolju u Prvom svetskom ratu, Frojd je postao nezadovoljan razmatranjem samo oralnih i seksualnih motivacija za ponašanje. Godine 1920, fokusirao se na moć identifikacije (sa vođom i sa ostalim članovima) u grupama kao motivaciju za ponašanje (u delu Grupna psihologija i analiza ega).[29] Iste godine (1920) izneo je svoju teoriju o "dualnom nagonu" seksualnosti i agresije u eseju S one strane principa zadovoljstva, kako bi pokušao da objasni ljudsku destruktivnost. To je takođe bilo i prvo pojavljivanje njegove „strukturalne teorije“ koja se sastojala od tri nova koncepta ida, ega i superega.[30]

Tri godine kasnije, rezimirao je ideje ida, ega i superega u delu Ego i Id.[31] U ovoj knjizi je revidirao čitavu teoriju mentalnog funkcionisanja, sada smatrajući da je potiskivanje samo jedan od mnogih odbrambenih mehanizama i da se javlja kako bi se smanjila anksioznost. Stoga je potiskivanje okarakterisao i kao uzrok i kao posledicu anksioznosti. Godine 1926, u delu Inhibicije, simptomi i anksioznost, Frojd je opisao kako intrapsihički konflikt između nagona i superega (želje i krivice) izaziva anksioznost i kako ta anksioznost može dovesti do inhibicije mentalnih funkcija, poput intelekta i govora.[32] Delo Inhibicije, simptomi i anksioznost napisano je kao odgovor Otou Ranku, koji je 1924. godine objavio delo Trauma rođenja, gde je analizirao kako su umetnost, mitologija, religija, filozofija i terapija osvetljene anksioznošću zbog separacije u "fazi pre razvoja Edipovog kompleksa".[33] Frojdove teorije, međutim, nemaju tu fazu. Prema Frojdu, Edipov kompleks se nalazi u središtu neuroze i temeljni je izvor celokupne umetnosti, mitologije, religije, filozofije i terapije - u stvari celokupne ljudske kulture i civilizacije. To je bio prvi put da je neko u unutrašnjem krugu označio nešto drugo osim Edipovog kompleksa kao doprinos intrapsihičkom razvoju, pojam koji su Frojd i njegovi sledbenici u tom trenutku odbacili.

Godine 1936, Robert Velder je objasnio "Princip višestruke funkcije".[34] On je proširio formulaciju da su psihološki simptomi izazvani konfliktom i istovremeno ga olakšavaju. Štaviše, simptomi (kao što su fobije i kompulzije) predstavljaju elemente neke nagonske želje (seksualne i/ili agresivne), superega, anksioznosti, realnosti i odbrana. Ana Frojd, Sigmundova ćerka, takođe je, 1936. godine, objavila svoju uticajnu knjigu Ego i mehanizmi odbrane, iznoseći brojne načine na koje um može da blokira dopiranje uznemirujućih stvari u svest.[35]

Od 1940-ih do danas

uredi

Kad je Hitlerova moć porasla, porodica Frojd i mnoge njihove kolege su pobegli u London. Posle godinu dana, Zigmund Frojd je umro.[36] U Sjedinjenim Državama, posle Frojdove smrti, jedna nova grupa psihoanalitičara počela je da istražuje funkciju ega. Predvođeni Hajncom Hartmanom, Krisom, Rapaportom i Lovenštajnom, ova grupa je nadograđivala razumevanje sintetičke funkcije ega kao posrednika u psihičkom funkcionisanju. Hartman je posebno razlikovao autonomne funkcije ega (poput memorije i intelekta koje mogu biti sekundarno pogođene konfliktom) i sintetičke funkcije koje su rezultat formiranja kompromisa. Ovi "ego psiholozi" iz 1950-ih trasirali su put za analitički rad fokusiranjem na odbrane (posredstvom ega) pre nego što se počne sa istraživanjem dubljih korena nesvesnih sukoba. Pored toga, javljalo se sve veće interesovanje za dečju psihoanalizu. Iako je od svog početka kritikovana, psihoanaliza se koristi kao istraživačko sredstvo u oblasti dečjeg razvoja,[37] kao i u lečenju određenih mentalnih poremećaja.[38] Šezdesetih godina 20. veka, dovedena su u pitanje Frojdova prvobitna razmišljanja o razvoju ženske seksualnosti u detinjstvu; to je dovelo do pojave različitih teorija o ženskom seksualnom razvoju[traži se izvor], pri čemu su mnoge od njih izmenile vremenski okvir i normalitet nekoliko Frojdovih teorija (koje su prikupljene iz lečenja žena sa mentalnim poremećajima). Nekoliko istraživača[39] sledilo je istraživanja Karen Hornaj o društvenim pritiscima koji utiču na razvoj žena.

U prvoj deceniji 21. veka u Sjedinjenim Državama je postojalo oko 35 instituta za psihoanalitičku obuku akreditovanih od strane Američkog psihoanalitičkog udruženja (APsaA), koja se nalazi u sastavu Međunarodnog psihoanalitičkog udruženja (IPA), a postoji preko 3000 diplomiranih psihoanalitičara koji obavljaju praksu u Sjedinjenim Državama. IPA akredituje centre za psihoanalitičku obuku putem takvih „sastavnih organizacija“ širom sveta, uključujući zemlje kao što su Srbija, Francuska, Nemačka, Austrija, Italija, Švajcarska[40] i mnoge druge, kao i oko šest instituta direktno u Sjedinjenim Državama.

Teorije

uredi

Glavne psihoanalitičke teorije se mogu podeliti u više teorijskih škola. Iako se teorijske škole razlikuju, većina njih naglašava uticaj nesvesnih elemenata na svesno. Takođe je urađen značajan posao na konsolidaciji elemenata sukobljenih teorija (upor. rad Teodora Dorpata, B. Kilingmoa i S. Aktara).[41] Kao i u svim oblastima medicine, postoje neki stalni sukobi u vezi sa specifičnim uzrocima određenih sindroma i sporovi u vezi sa idealnim tehnikama lečenja. U 21. veku, psihoanalitičke ideje su ugrađene u zapadnu kulturu, posebno u oblastima kao što su briga o deci, obrazovanje, književna kritika, kulturne studije, mentalno zdravlje i posebno psihoterapija. Iako postoji mejnstrim razvijenih analitičkih ideja, postoje grupe koje slede pravila jednog ili više kasnijih teoretičara. Psihoanalitičke ideje takođe igraju ulogu u nekim vrstama književne analize poput arhetipske književne kritike.

Topografska teorija

uredi

Topografsku teoriju imenovao je i prvi opisao Zigmund Frojd u Tumačenju snova (1899).[42] Ova teorija pretpostavlja da se mentalni aparat može podeliti na tri sistema: svesno, predsvesno i nesvesno. Ovi sistemi nisu anatomske strukture mozga već mentalni procesi. Iako je zadržao ovu teoriju celog života, Frojd ju je velikim delom zamenio strukturalnom teorijom.[43] Topografska teorija ostaje kao jedno od metapsiholoških gledišta za opisivanje toga kako funkcioniše um u klasičnoj psihoanalitičkoj teoriji.

Strukturalna teorija

uredi

Strukturalna teorija deli psihu na id, ego i superego. Id je prisutan na rođenju kao skladište osnovnih instinkata, koje je Frojd nazvao „Triebe“ („nagoni“): neorganizovan i nesvestan, on deluje samo prema 'principu užitka', bez realizma ili gledanja unapred. Ego se razvija polako i postepeno, posredujući između nagona ida i realnosti spoljnog sveta; na taj način on deluje prema 'principu realnosti'. Superego se smatra delom ega u kojem se razvijaju samoposmatranje, samokritičnost i druge reflektivne sposobnosti i sposobnosti prosuđivanja. Ego i superego su delom svesni, a delom nesvesni.[43]

Teorijski i klinički pristupi

uredi

Tokom 20. veka pojavili su se brojni klinički i teorijski modeli psihoanalize.

Ego psihologija

uredi

Ego psihologiju je prvi predložio Frojd u svojoj studiji Inhibicije, simptomi i anksioznost (1926). Veliki korak napred bio je rad Ane Frojd na mehanizmima odbrane, prvi put objavljen u njenoj knjizi Ego i mehanizmi odbrane (1936).[44]

Teoriju su preradili Hartman, Lovenštajn i Kris u nizu radova i knjiga od 1939. do kasnih 60-ih godina. Leo Belak je kasnije doprineo ovoj teoriji. Ovaj niz konstrukata, paralelno sa nekim kasnijim razvojima kognitivne teorije, uključuje pojmove autonomnih funkcija ega: mentalne funkcije koje nisu, barem po poreklu, zavisne od intrapsihičkog sukoba. Te funkcije obuhvataju: senzornu percepciju, motoričku kontrolu, simboličku misao, logičku misao, govor, apstrakciju, integraciju (sintezu), orijentaciju, koncentraciju, prosuđivanje o opasnosti, testiranje realnosti, adaptivne sposobnosti, izvršno odlučivanje, higijenu i samoočuvanje. Frojd je primetio da je inhibicija jedna metoda koju um može koristiti za ometanje bilo koje od ovih funkcija kako bi se izbegle bolne emocije. Hartman je (1950-tih) istakao da kod tih funkcija može doći do kašnjenja ili deficita.

Froš (1964) je opisao razlike kod onih ljudi koji su imali oštećen odnosom prema realnosti, ali kod kojih je to moglo da se testira.

Prema ego psihologiji, snage ega, koje je kasnije opisao Oto F. Kernberg (1975), uključuju kapacitete za kontrolu oralnih, seksualnih i destruktivnih impulsa; u cilju tolerisanja bolnih uticaja da ne bi došlo do sloma; i kako bi se sprečila erupcija bizarne simboličke fantazije u svesti. Sintetičke funkcije, za razliku od autonomnih, nastaju razvojem ega i služe za upravljanje konfliktnim procesima. Odbrane su sintetičke funkcije koje štite svesni um od svesti o zabranjenim impulsima i mislima. Jedna od svrha ego psihologije bila je naglašavanje da se neke mentalne funkcije mogu smatrati osnovnim, a ne derivatima želja, afekata ili odbrana. Međutim, autonomne funkcije ega mogu biti sekundarno pogođene zbog nesvesnog konflikta. Na primer, pacijent može imati histeričnu amneziju (pri čemu je memorija autonomna funkcija) zbog intrapsihičkog konflikta (želeći da se ne seća jer je to previše bolno).

Gorepomenute teorije uzete zajedno predstavljaju grupu metapsiholoških pretpostavki. Stoga, inkluzivna grupa različitih klasičnih teorija daje poprečni presek čovekove mentalne aktivnosti. Postoji šest "stanovišta", od kojih je pet opisao Frojd, a šesto dodao Hartman. Prema tome, nesvesni procesi se mogu oceniti sa svakog od ovih šest stanovišta. Ta "stanovišta" su: 1. Topografsko 2. Dinamičko (teorija konflikta) 3. Ekonomsko (teorija protoka energije) 4. Strukturno 5. Genetsko (teorije koje se odnose na poreklo i razvoj psiholoških funkcija) i 6. Adaptivno (psihološki fenomeni koji se odnose na spoljni svet).[45]

Savremena teorija konflikta

uredi

Savremena teorija konflikta, varijacija ego psihologije, revidirana je verzija strukturalne teorije, sa najizraženijom razlikom u vezi sa tim gde su uskladištene potisnute misli (Frojd, 1923, 1926). Savremena teorija konflikta razmišlja o emocionalnim simptomima i osobinama karaktera kao složenim rešenjima mentalnog konflikta.[46] Ona izostavlja ideju fiksnog ida, ega i superega i umesto toga pretpostavlja svesni i nesvesni sukob između želja (zavisnih, kontrolišućih, seksualnih i agresivnih), krivice i sramote, emocija (naročito anksioznosti i depresivnog afekta) i odbrambenih operacija koje isključuju iz svesti neki aspekt drugih. Štaviše, zdravo funkcionisanje (adaptivno) takođe je determinisano, u velikoj meri, rešenjima konflikta.

Teorija objektnih odnosa

uredi

Teorija objektnih odnosa pokušava da objasni uspone i padove ljudskih odnosa pomoću proučavanja toga kako su organizovane unutrašnje predstave sebe i drugih. Klinički simptomi koji sugerišu probleme sa objektnim odnosima (tipično zastoji u razvoju tokom života) uključuju poremećaje u sposobnosti pojedinca da oseća toplinu, empatiju, poverenje, osećaj sigurnosti, stabilnost identiteta, konzistentnu emocionalnu bliskost i stabilnost u odnosima sa drugima (Ne sugeriše se da treba verovati svima, na primer). Pojmove o unutrašnjim reprezentacijama (koji se takođe ponekad nazivaju „introspekti“, „predstave selfa i objekta“ ili „internalizacija sebe i drugih“), iako se često pripisuju Melaniji Klajn, prvi put je spomenuo Zigmund Frojd u svojim ranim idejama o teoriji nagona (Tri eseja o teoriji seksualnosti, 1905). U svom radu iz 1917. „Tugovanje i melanholija“, na primer, Frojd pretpostavlja da je nerazrešena tuga prouzrokovana time što se internalizovana slika pokojnika u umu preživelog stapa sa sopstvenom, a zatim preživeli prebacuje neprihvatljivi gnev ka pokojniku na složenu sliku o sebi koju je sada formirao.[47]

Profesor Vamik Volkan je u delu „Povezivanje objekata i fenomen povezivanja“ proširio Frojdove misli o tome, opisujući sindrome „uspostavljenog patološkog tugovanja“ nasuprot „reaktivnoj depresiji“ na osnovu slične dinamike. Hipoteze Melanije Klajn o internalizaciji tokom prve godine života, koja dovodi do paranoidnih i depresivnih pozicija, kasnije je osporio Rene Spic (npr. The First Year of Life, 1965), koji je prvu godinu života podelio u dve faze: cenestetsku, u prvih šest meseci, i dijakritičku, tokom drugih šest meseci. Margaret Maler (Maler, Fajn i Bergman, The Psychological Birth of the Human Infant, 1975) i njena grupa su, najpre u Njujorku, a zatim u Filadelfiji, opisali različite faze i podfaze dečjeg razvoja koje dovode do "separacije-individuacije" tokom prve tri godine života, naglašavajući važnost konstantnosti roditeljskih figura (uprkos destruktivnoj agresiji deteta) za detetove internalizacije, stabilnost u upravljanju afektima i sposobnost razvijanja zdrave autonomije.

Džon Froš, Oto Kernberg, Salman Aktar i Šeldon Bah su razvili teoriju konstantnosti selfa i objekta s obzirom da ona utiče na psihijatrijske probleme odraslih kao što su psihoze i granična stanja. Piter Blos je opisao (u knjizi pod nazivom O adolescenciji, 1960) kako se slične separacione-individuacione borbe dešavaju tokom adolescencije, naravno sa drugačijim ishodom iz prve tri godine života: tinejdžer obično, na kraju, napusti kuću roditelja (ovo zavisi od kulture). Tokom adolescencije, Erik Erikson (1950-1960) je opisao "krizu identiteta", koja uključuje anksioznost difuzije identiteta. Da bi odrasla osoba mogla da iskusi toplinu, empatiju, poverenje, identitet, bliskost i stabilnost u odnosima (videti Blekmen, 101 odbrana: Kako um štiti sebe, 2001) tinejdžer mora da razreši probleme sa identitetom i ponovo razvije konstantnost selfa i objekta.

Self psihologija

uredi

Self psihologija naglašava razvoj stabilnog i integrisanog osećaja sebe kroz empatične kontakte sa drugim ljudima, na prvom mestu sa važnim osobama koji se shvataju kao "self-objekti". Self-objekti ispunjavaju potrebe razvijajućeg selfa za ogledanjem, idealizacijom i blizanaštvom i tako jačaju razvijajući self. Proces lečenja nastavlja se kroz "transmutiraujuće internalizacije" u kojima pacijent postepeno internalizuje self-objektne funkcije koje pruža terapeut. Osnivač self psihologije je Hajnc Kohut, a dalje su je razvili Arnold Goldberg, Frenk Lahman, Pol i Ana Ornstin, Marijan Tolpin i drugi.

Žak Lakan i lakanijanska psihoanaliza

uredi

Lakanijanska psihoanaliza, koja integriše psihoanalizu sa strukturalnom lingvistikom i hegelijanskom filozofijom, naročito je popularna u Francuskoj i delovima Latinske Amerike. Lakanijanska psihoanaliza predstavlja odstupanje od tradicionalne britanske i američke psihoanalize, a to je pretežno ego psihologija. Žak Lakan je često koristio frazu "retourner à Freud" ("povratak Frojdu") na svojim seminarima i u radovima, jer je tvrdio da su njegove teorije ekstenzija Frojdovih, a suprotne teorijama Ane Frojd, ego psihologiji, teoriji objektnih odnosa i teorijama "selfa", a takođe ističe i to da je neophodno pročitati celokupna Frojdova dela, a ne samo njihov deo. Lakanovi pojmovi odnose se na "fazu ogledala", "realno", "imaginarno" i "simboličko" i tvrdnju da je "nesvesno strukturirano kao jezik".[48]

S obzirom na veliki uticaj na psihoanalizu u Francuskoj i delovima Latinske Amerike, Lakanu i njegovim idejama bilo je potrebno duže vremena da se prevedu na engleski pa je tako izvršio manji uticaj na psihoanalizu i psihoterapiju na engleskom govornom području. U Velikoj Britaniji i Sjedinjenim Državama, njegove ideje se najčešće koriste za analizu tekstova u teoriji književnosti.[49] Zbog svog sve kritičnijeg stava prema odstupanjima od Frojdove misli, često izdvajajući određene tekstove i čitanja svojih kolega, Lakan je bio isključen sa posla analitičara za obuku u Međunarodnom psihoanalitičkom udruženju, što ga je navelo da osnuje sopstvenu školu kako bi zadržao institucionalnu strukturu za mnoge kandidate koji su želeli da nastave analizu sa njim.[50]

Interpersonalna psihoanaliza

uredi

Interpersonalna psihoanaliza naglašava nijanse međuljudskih interakcija, posebno to kako se pojedinci štite od anksioznosti pomoću uspostavljanja obmanjujućih interakcija s drugima, i relevantnost stvarnih iskustava sa drugim osobama u svom razvoju (npr. sa porodicom i vršnjacima) kao i u sadašnjosti. To je u suprotnosti sa primatom intrapsihičkih sila, kao u klasičnoj psihoanalizi. Interpersonalnu teoriju postavio je dr. Hari Stek Saliven, a dalje su je razvili Frida From-Rajhman, Klara Tompson, Erih From i drugi koji su učestvovali u osnivanju Instituta Vilijam Alanson Vajt u Njujorku i interpersonalne psihoanalize uopšte.

Kulturalistička psihoanaliza

uredi

Neke psihoanalitičare nazivaju kulturalistima, zbog važnosti koju daju kulturi u genezi ponašanja.[51] Eriha Froma, Karen Hornaj, Harija Stek Salivena i druge nazivaju kulturološkim psihoanalitičarima. Oni su bili u sukobu sa ortodoksnim psihoanalitičarima.[52]

Feministička psihoanaliza

uredi

Feminističke teorije psihoanalize pojavile su se u drugoj polovini 20. veka, u nastojanju da artikulišu žensku, majčinsku i seksualnu različitost i razvoj sa stanovišta ženskih subjekata. Za Frojda, muškarac je subjekt, a žena objekat. Za Frojda, Vinikota i teorije o objektnim odnosima, majka je strukturirana kao objekat detetovog odbacivanja (Frojd) i destrukcije (Vinikot). Za Lakana, "žena" može ili da prihvati falusni simbol kao objekat ili da otelotvori nedostatak simboličke dimenzije koja saopštava strukturu ljudskog subjekta. Feministička psihoanaliza uglavnom je postfrojdovska i postlakanijanska sa teoretičarima kao što su Toril Moj, Džoan Kopdžek, Džulijet Mičel,[53] Tereza Brenan[54] i Griselda Polok,[55] sledeći francusku feminističku psihoanalizu,[56] pogled i seksualne razlike u ženskom i od ženskog.[57] Francuske teoretičarke poput Lis Irigare osporavaju falogocentrizam.[58][59] Džesika Bendžamin se bavi pitanjem ženskosti i ljubavi.[60] Feministička psihoanaliza saopštava i uključuje rodne, kvir i postfeminističke teorije.

Adaptivna paradigma psihoanalize i psihoterapije

uredi

„Adaptivna paradigma psihoterapije“ razvila se iz rada Roberta Lengsa. Adaptivna paradigma tumači psihički konflikt prvenstveno u smislu svesne i nesvesne adaptacije na realnost. Lengsov skorašnji rad se u određenoj meri vraća ranijem Frojdu, pošto Lengs više preferira modifikovanu verziju topografskog modela uma (svesno, predsvesno i nesvesno) nego strukturalni model (id, ego i super-ego), uključujući prvobitni akcenat na traumi (mada Lengs posmatra traume povezane sa smrću, a ne na seksualne traume).[43] U isto vreme, Lengsov model uma razlikuje se od Frojdovog po tome što um posmatra prema evolucionim biološkim principima.[61]

Relaciona psihoanaliza

uredi

Relaciona psihoanaliza kombinuje interpersonalnu psihoanalizu sa teorijom objektnih odnosa i inter-subjektivnom teorijom. Njen osnivač je Stiven A. Mičel.[62] Relaciona psihoanaliza naglašava to kako ličnost pojedinca oblikuju kako stvarni tako i zamišljeni odnosi sa drugima i kako se ti obrasci odnosa dešavaju u interakcijama između analitičara i pacijenta. U Njujorku, ključni zagovornici relacijske psihoanalize su Lu Aron, Džesika Bendžamin i Edrijen Haris. Fonagi i Target su, u Londonu, izneli svoje mišljenje o potrebi da se pomogne određenim izolovanim pacijentima da razviju sposobnost za "mentalizaciju" povezanu sa razmišljanjem o vezama i sebi. Arijeta Slejd, Suzan Kouts i Danijel Šekter iz Njujorka dodatno su doprineli primeni relacione psihoanalize u lečenju odraslih pacijenata kao roditelja, kliničkoj studiji mentalizacije u odnosima roditelj-dete i međugeneracijskom prenosu povezanosti i traume.

Intersubjektivna psihoanaliza

uredi

Izraz "intersubjektivnost" uveli su u psihoanalizu Džordž E. Etvud i Robert Stolorou (1984). Intersubjektivni pristupi naglašavaju to kako i na razvoj ličnosti i na terapijski proces utiču međuveze između pacijentove subjektivne perspektive i subjektivne perspektive drugih ljudi. Predstavnici interpersonalno-relacionog i intersubjektivnog pristupa su: Oto Rank, Hajnc Kohut, Stiven A. Mičel, Džesika Bendžamin, Bernard Brendšaft, J. Foshage, Dona M. Orindž, Arnold "Arni" Mindel, Tomas Ogden, Oven Renik, Irvin Z. Hofman, Harold Serls, Koluin Trevarten, Edgar A. Levinson, Džej Grinberg, Edvard R. Ritvo, Beatris Bibi, Frenk M. Lekman, Herbert Rozenfeld i Danijel Stern .

Moderna psihoanaliza

uredi

"Moderna psihoanaliza " je termin koji su skovali Hajmen Spotnic i njegove kolege da bi opisali skup teorijskih i kliničkih pristupa koji imaju za cilj da prošire Frojdove teorije tako što će ih učiniti primenljivim na celokupan spektar emocionalnih poremećaja i da prošire potencijal za lečenje na patologije za koje se smatra da se ne mogu izlečiti pomoću klasičnih metoda. Intervencije zasnovane na ovom pristupu prvenstveno su namenjene pružanju emocionalno-sazrevajuće komunikacije pacijentu, a ne proizvođenju intelektualnog uvida. Ove intervencije, izvan ciljeva usmerenih na uvid, koriste se za rešavanje otpora koji su prisutni u kliničkim uslovima. Ova škola psihoanalize doprinela je mogućnostima obuke za studente u Sjedinjenim Državama i iz zemalja širom sveta. Časopis Moderna psihoanaliza objavljuje se od 1976. godine.[63]

Psihopatologija (mentalni poremećaji)

uredi

Odrasli pacijenti

uredi

Različite psihoze uključuju deficit u autonomnim ego funkcijama (vidi gore) integracije (organizacije) mišljenja, u sposobnosti apstrakcije, u odnosu prema realnosti i testiranju realnosti. Kod depresija sa psihotičnim karakteristikama, funkcija samoodržanja takođe može biti oštećena (ponekad od snažnog depresivnog afekta). Zbog integrativnog deficita (koji često prouzrokuje ono što opšti psihijatri nazivaju "labave asocijacije", "blokiranje", "verbigeracija" i "povlačenje misli"), razvoj predstave selfa i objekta takođe je narušen. Stoga, klinički posmatrano, kod psihotičnih osoba manifestuju se ograničenja u osećaju topline, empatije, poverenja, identiteta, bliskosti i/ili stabilnosti u odnosima (zbog problema sa anksioznošću zbog fuzije selfa i objekta).

Kod pacijenata čije su autonomne funkcije ega neoštećene, ali koji i dalje pokazuju probleme sa objektnim odnosima, dijagnoza često spada u kategoriju poznatu kao granični (borderline) poremećaj ličnosti. Granični pacijenti takođe pokazuju deficit, često u kontrolisanju impulsa, afekata ili fantazija – ali njihova sposobnost da testiraju realnost ostaje manje ili više netaknuta. Odrasli koji ne osećaju krivicu i stid i koji se prepuštaju kriminalnom ponašanju, obično dobijaju dijagnozu psihopatije ili, premaDSM-IV-TR, antisocijalnog poremećaja ličnosti.

Panika, fobije, konverzije, opsesije, kompulzije i depresije (analitičari ih nazivaju "neurozama") obično nisu uzrokovane deficitom funkcija, već intrapsihičkim konfliktima. Ti konflikti su uglavnom između seksualnih i neprijateljsko-agresivnih želja, krivice i stida i realnosti. Konflikti mogu biti svesni ili nesvesni, ali oni stvaraju anksioznost, depresivni afekt i ljutnju. Konačno, na različite elemente deluju odbrambeni mehanizmi – u osnovi mehanizmi isključivanja uma koji čine da ljudi budu nesvesni tog elementa konflikta. "Potiskivanje" je izraz koji se koristi za mehanizam koji odstranjuje misli iz svesti. „Izolacija afekta“ je termin koji se koristi za mehanizam koji odstranjuje osećaje iz svesti. Neurotski simptomi se mogu pojaviti sa ili bez deficita u funkcijama ega, u objektnim odnosima i u snazi ega. Stoga nije neuobičajena pojava opsesivno-kompulzivnih šizofrenika, paničnih pacijenta koji pate i od graničnog poremećaja ličnosti itd.

Ovo poglavlje je naklonjeno psihoanalitičkoj teoriji "autonomnih funkcija ega". S obzirom da je teorija "autonomnih funkcija ega" samo teorija, ona se može pokazati netačnom.

Poreklo u detinjstvu

uredi

Prema frojdovskim teorijama, problemi odraslih potiču od nerešenih konflikata iz određenih faza detinjstva i adolescencije prouzrokovanih fantazijom koja je proistekla iz njihovih sopstvenih nagona. Frojd je na osnovu podataka prikupljenih od svojih pacijenata u ranom delu karijere sumnjao da neurotične smetnje nastaju u slučajevima kada su deca seksualno zlostavljana u detinjstvu (tzv. teorija zavođenja). Kasnije je smatrao da, iako se zlostavljanje dece dešava, neurotični simptomi nisu povezani sa tim. Smatrao je da neurotični ljudi često imaju nesvesne konflikte koji uključuju incestuozne fantazije koje potiču iz različitih faza razvoja. Otkrio je da u fazi od otprilike 3. do 6. godine (predškolski uzrast, koja se danas naziva "prva genitalna faza") prisutne fantazije o romantičnim vezama sa oba roditelja. U tadašnjem Beču, na početku 20. veka, ubrzo su javile rasprave o tome da li je zavođenje dece od strane odraslih, tj. seksualno zlostavljanje dece, osnova neurotske bolesti. Još uvek ne postoji potpuno slaganje, iako danas profesionalci priznaju štetne posledice seksualnog zlostavljanja dece na mentalno zdravlje.[64]

Mnogi psihoanalitičari koji rade sa decom proučavali su posledice zlostavljanja dece, odnosno deficit ega i objektnih odnosa i teške neurotične sukobe. Mnoga su istraživanja rađena o ovim vrstama trauma iz detinjstva i o njihovim posledicama kod odraslih ljudi. Proučavajući faktore iz detinjstva koji pokreću razvoj neurotskih simptoma, Frojd je pronašao skup faktora koji je, iz književnih razloga, nazvao Edipovim kompleksom (po Sofoklovoj tragediji Kralj Edip, gde glavni junak nehotice ubija svog oca Laja i oženi se svojom majkom Jokastom). Validnost Edipovog kompleksa je široko osporavana i odbacivana.[65][66] Skraćeni izraz, "edipalni" - koji kasnije proširio Džozef Dž. Sendler u delu On the Concept Superego (1960), a modifikovao Čarls Brener u The Mind in Conflict (1982) - odnosi se na snažne privrženosti koje deca imaju prema roditeljima u predškolskim godinama. Ove privrženosti uključuju fantazije o seksualnim odnosima sa jednim (ili oba) roditelja, i, prema tome, takmičarske fantazije usmerene ka jednom (ili oba) roditelja. Humberto Nagera (1975) je posebno doprineo rasvetljavanju mnogih složenosti deteta tokom tog uzrasta.

"Pozitivni" i "negativni" edipalni konflikt su u vezi sa heteroseksualnim i homoseksualnim aspektom. Po svemu sudeći, obe vrste konflikta se dešavaju u razvoju kod većine dece. Na kraju, detetov kompromis sa realnošću (da se neće udati/oženiti za jednog roditelja niti eliminisati drugog) vodi identifikaciji sa roditeljskim vrednostima. Ove identifikacije uglavnom stvaraju novi skup mentalnih operacija u vezi sa vrednostima i krivicom, koje se podvode pod termin "superego". Pored razvoja superega, deca „rešavaju“ svoje edipalne konflikte predškolskog uzrasta putem usmeravanja želja ka nečemu što roditelji odobravaju („sublimacija“) i razvoja, tokom školskog uzrasta („latencije“), opsesivno-kompulzivnih odbrambenih manevara prilagođenih uzrastu (pravila, ponavljajuće igre).

Lečenje

uredi

Za procenu mentalnih problema koriste se različite analitičke i psihološke tehnike. Neki smatraju da postoje posebne konstelacije problema koje su posebno pogodne za analitički tretman (vidi dole), dok bi drugi problemi mogli bolje da se tretiraju pomoću lekova i drugih interpersonalnih intervencija. Da bi se osoba koja traži pomoć lečila psihoanalizom, bez obzira na problem koji ima, mora pokazati želju za započinjanjem analize. Ona mora imati određeni kapacitet za govor i komunikaciju. Takođe, mora biti sposobna za razvijanje poverenja i uvida u psihoanalitičkoj seansi. Potencijalni pacijenti moraju proći kroz preliminarnu fazu lečenja da bi se procenila njihova sklonost psihoanalizi, a takođe i da bi analitičar mogao da formira radni psihološki model koji će koristiti za usmeravanje lečenja. Psihoanalitičari uglavnom rade sa neurozama i histerijom; međutim, prilagođeni oblici psihoanalize koriste se i u radu sa šizofrenijom i drugim oblicima psihoze ili mentalnih poremećaja. Konačno, ako potencijalni pacijent ima jaku sklonost ka samoubistvu, preliminarna faza može biti duža, ponekad sa seansama koje imaju dvadesetominutnu pauzu u sredini. Postoje brojne modifikacije u tehnici psihoanalize zbog individualističke prirode ličnosti, kako pacijenta tako i analitičara.

Najčešći problemi koji se leče pomoću psihoanalize su: fobije, konverzije, kompulzije, opsesije, napadi anksioznosti, depresije, seksualne disfunkcije, širok spektar problema u odnosima (kao što su zabavljanje i bračna nesloga), kao i širok spektar karakternih problema (npr. ekstremna stidljivost, zloba, radoholičarstvo, hiperseduktivnost, hiperemocionalnost itd.). Činjenica da mnogi takvi pacijenti takođe pokazuju gorepomenute deficite otežava dijagnozu i izbor lečenja.

Analitičke organizacije poput IPA-e, APsaA-e i Evropske federacije za psihoanalitičku psihoterapiju ustanovile su procedure i modele za indikaciju i praksu psihoanalitičke terapije za polaznike u analizi. Poklapanje analitičara i pacijenta može se posmatrati kao još jedan faktor koji doprinosi indikacijama i kontraindikacijama za psihoanalitički tretman. Analitičar odlučuje da li je pacijent pogodan za psihoanalizu. Ova odluka koju analitičar donosi, osim što je doneta na osnovu uobičajenih indikacija i patologije, takođe se u određenoj meri zasniva i na „poklapanju“ analitičara i pacijenta. Prikladnost osobe za analizu zasniva se na želji te osobe da sazna nešto o tome odakle potiče njena bolest. Neko ko nije pogodan za analizu ne pokazuje nikakvu želju da sazna nešto više o korenima svoje bolesti.

Procena može da uključi mišljenje jednog ili više nezavisnih analitičara i uključiće razgovor o finansijskoj situaciji pacijenta.

Tehnike

uredi

Osnovna metoda psihoanalize je interpretacija pacijentovih nesvesnih konflikata koji ometaju njegovo funkcionisanje tokom dana - konflikata koji izazivaju bolne simptome kao što su fobije, anksioznost, depresija i kompulzije. Dž. Strejči (1936) je naglasio da shvatanje načina na koje pacijent iskrivljuje percepcije o analitičaru dovodi do razumevanja onoga što je možda zaboravljeno (takođe pogledati Frojdov članak "Ponavljanje, prisećanje i elaboracija"). Naročito, nesvesni neprijateljski osećaji prema analitičaru mogu se naći u simboličnim, negativnim reakcijama na ono što je Robert Lengs kasnije nazvao "okvirom" terapije[67] - konfiguracijom koja uključuje trajanje seanse, plaćanje honorara i neophodnost pričanja. Kod pacijenata koji prave greške, zaboravljaju ili pokazuju druge neobičnosti u vezi sa vremenom, naknadama i pričanjem, analitičar obično pronalazi razne nesvesne „otpore“ misaonom toku (koji se ponekad naziva i slobodnim asocijacijama).

Kada pacijent legne na kauč, pri čemu se analitičar izvan njegovog vidokruga, pacijent ima tendenciju da se seti više doživljaja, otpora i prenosa i može da reorganizuje misli nakon uvida – pomoću interpretacija analitičara. Iako se fantazije mogu razumeti putem ispitivanja snova, masturbacione fantazije (up. Marcus, I. and Francis, J. (1975), Masturbation from Infancy to Senescence) su takođe važne. Analitičara zanima kako pacijent reaguje na takve fantazije i kako ih izbegava (up. Pol Grej (1994), Ego i analiza odbrane).[68] Različiti događaji iz ranog života uglavnom su iskrivljeni u sećanju – a u svakom slučaju, vrlo rana iskustva (pre druge godine) ne mogu se zapamtiti (videti dečje studije Elenor Galenson o "evokativnom sećanju").

Varijacije u tehnici

uredi

Postoji ono što je među psihoanalitičarima poznato kao "klasična tehnika", mada je Frojd u svojim spisima značajno odstupao od toga, u zavisnosti od problema konkretnog pacijenta. Dr Alan Kompton je rezimirao klasičnu tehniku kao uputstvo (reći pacijentu da pokuša da kaže šta mu smeta, uključujući i smetnje); istraživanje (postavljanje pitanja); i razjašnjenje (parafraziranje i rezimiranje onoga što je pacijent opisao). Analitičar takođe može upotrebiti konfrontaciju kako bi pacijentu skrenuo pažnju na neki aspekt funkcionisanja, obično na odbranu. Analitičar zatim koristi razne metode interpretacije, poput dinamičke interpretacije (objašnjavanje pacijentu kako se preteranom ljubaznošću štiti od krivice, npr. – odbrana nasuprot afektu); genetske interpretacije (objašnjavanje kako prošli događaj utiče na sadašnji); interpretacije otpora (pokazivanje pacijentu kako izbegava svoje probleme); interpretacije transfera (pokazivanje pacijentu kako stari sukobi iskrsavaju u trenutnim odnosima, uključujući i onaj sa analitičarem); ili tumačenja snova (slušanje pacijentovih ideja o njegovim snovima i povezivanje sa trenutnim problemima). Analitičari takođe mogu da koriste rekonstrukciju da bi procenili šta se možda dogodilo u prošlosti što je stvorilo neki trenutni problem.

Ove tehnike se primarno zasnivaju na teoriji konflikta (vidi gore). Kako se teorija objektnih odnosa razvijala, dopunjena radovima Džona Boulbija i Meri Ejnsvort, tehnikama sa pacijentima koji su imali ozbiljnije probleme sa osnovnim poverenjem (Erikson, 1950) i istorijom majčinske deprivacije (vidi radove Auguste Alpert) doveli su do novih tehnika sa odraslima. Te tehnike se ponekad nazivaju interpersonalne, intersubjektivne (up. Stolorou), relacione ili tehnike korekcije objektnih odnosa. Ove tehnike uključuju izražavanje empatičnog prilagođavanja pacijentu ili toplinu; izlaganje delića analitičarevog ličnog života ili stavova pacijentu; omogućavanje autonomije pacijentu u vidu neslaganja sa analitičarem (up. I. H. Pol, Pisma Sajmonu ); i objašnjavanje motivacija drugih koje pacijent pogrešno shvata. Psihološki ego koncepti deficita u funkcionisanju doveli su do usavršavanja suportivne terapije. Te tehnike su posebno primenljive na psihotične i skoro psihotične pacijente (up. Eric Marcus, Psychosis and Near-psychosis). Ove metode suportivne terapije uključuju razgovore o realnosti; podsticaj za ostanak u životu (uključujući hospitalizaciju); psihotropne lekove za ublažavanje veoma snažnog depresivnog afekta ili veoma snažnih fantazija (halucinacija i sumanutih ideja); i savete o značenjima stvari (da se suprotstave neuspehu apstrakcije).

Koncept „tihog analitičara“ je kritikovan. Zapravo, analitičar sluša koristeći Arlouov pristup onako kako je prikazan u "The Genesis of Interpretation", koristeći aktivnu intervenciju za interpretaciju otpora, odbrana koje stvaraju patologiju i fantazija. Ćutanje nije tehnika psihoanalize (takođe videti studije i stavove dr Ovena Renika). „Analitička neutralnost“ je koncept koji ne znači da analitičar ćuti, već se odnosi na položaj analitičara da ne zauzima strane u unutrašnjim borbama pacijenta. Na primer, ako se pacijent oseća krivim, analitičar može istražiti šta pacijent čini ili misli što prouzrokuje krivicu, ali ne da uverava pacijenta da ne treba da se oseća krivim. Analitičar takođe može da istraži identifikacije sa roditeljima i drugima koje su dovele do krivice.

Interpersonalno-relacioni psihoanalitičari ističu koncept da je nemoguće biti neutralan. Saliven uvodi termin "učesnik-posmatrač" kako bi označio da analitičar neizbežno stupa u interakciju sa analizantom i predlaže detaljno ispitivanje kao alternativu interpretaciji. Detaljno ispitivanje uključuje uočavanje momenta gde analizant izostavlja važne elemente iskaza i uočavanje kada je priča zbrkana i obazrivo postavljanje pitanja za otvaranje dijaloga.

Grupna i plej terapija

uredi

Iako individualne seanse ostaju norma, psihoanalitička teorija se koristi i u drugim vrstama psihološkog lečenja. Grupnu psihoanalitičku terapiju prvi su počeli da koriste T. Barou, Džozef Prat, Pol F. Šilder, Semjuel R. Slavson, Hari Stek Saliven i Volf. Roditeljsko savetovanje usmereno na dete ustanovio je Frojd još na početku analitičke istorije, a kasnije su ga dalje razvili Irvin Markus, Edit Šulhofer i Gilbert Kliman. Terapijom parova zasnovanom na psihoanalizi prvi je počeo da se bavi Dr Fred Sander. Tehnike i alati razvijeni u prvoj deceniji 21. veka učinili su psihoanalizu dostupnom pacijentima čije lečenje nije bilo moguće ranijim tehnikama. To znači da je analitička situacija modifikovana tako da bude pogodnija i korisnija ovim pacijentima. M. N. Igl (2007) smatra da psihoanaliza ne može biti samostalna disciplina, već mora biti otvorena za uticaj i integraciju sa nalazima i teorijom iz drugih disciplina.[69]

Psihoanalitičke koncepcije su prilagođene za upotrebu kod dece pomoću tretmana kao što su plej terapija, art terapija i pričanje priča. Tokom cele svoje karijere, od 1920-ih do 1970-ih godina, Ana Frojd je prilagođavala psihoanalizu deci kroz igru. Te metode se i danas koriste kod dece, naročito u preadolescentom uzrastu (v. Leon Hofman, Centar za decu psihoanalitičkog instituta u Njujorku). Pomoću igračaka i igara, deca su u stanju da simbolično prikažu svoje strahove, fantazije i odbrane; iako nije identična, ova tehnika kod dece analogna je tehnici slobodnih asocijacija kod odraslih. Psihoanalitička plej terapija omogućava detetu i analitičaru da razumeju dečje konflikte, naročito odbrane poput neposlušnosti i povlačenja, koje ih štite od raznih neprijatnih osećaja i neprijateljskih želja. U art terapiji, terapeut može detetu nacrtati portret i onda ispričati priču o tom portretu. Terapeut obraća pažnju na ponavljajuće teme - bez obzira na to da li je u pitanju crtež ili igračke.

Kulturološke varijacije

uredi

Psihoanaliza se može prilagoditi različitim kulturama, sve dok terapeut ili savetnik razume klijentovu kulturu. Na primer, Tori i Blajms su utvrdili da su odbrambeni mehanizmi validni u normativnom uzorku od 2.624 Tajlanđana. Upotreba određenih odbrambenih mehanizama je u vezi sa kulturnim vrednostima. Na primer, Tajlanđani cene smirenost i zajedništvo (zbog budističkih verovanja), pa imaju nisku regresivnu emocionalnost. Psihoanaliza se može primeniti i zato što je Frojd koristio tehnike koje su mu omogućavale da dobije subjektivna zapažanja svojih pacijenata. On je koristio objektivni pristup tako što se nije gledao u klijenta tokom seansi. Sastajao se sa svojim pacijentima gde god da su, na primer kada je koristio slobodne asocijacije - gde klijenti govore šta god im padne na pamet bez autocenzure. Njegovi tretmani imaju slabu ili nikakvu strukturu za većinu kultura, posebno azijskih. Stoga je verovatnije da će se frojdovski konstrukti koristiti u strukturiranoj terapiji (Thompson et al, 2004). Pored toga, Kori pretpostavlja da će terapeutu biti neophodno da pomogne klijentima da razviju kulturni identitet kao i identitet ega.

Cena i dužina tretmana

uredi

Troškovi psihoanalitičkog lečenja za pacijenta znatno variraju od mesta do mesta i od terapeuta do terapeuta. Analiza sa niskom cenom često je dostupna u klinici za psihoanalitičku obuku i kod specijalizanata. Inače, cena koju određuje svaki analitičar za sebe varira u zavisnosti od stepena njegove obuke i njegovog iskustva. Budući da na većini mesta u Sjedinjenim Državama, za razliku od Ontarija i Nemačke, klasična analiza (koja obično zahteva seanse tri do pet puta nedeljno) nije pokrivena zdravstvenim osiguranjem, mnogi analitičari mogu pregovarati o svom honoraru sa pacijentima za koje osećaju da mogu da im pomognu, ali koji nemaju finansijskih sredstava. Modifikacije analize, u koje spadaju psihodinamska terapija, kratke terapije i određene vrste grupne terapije (up. Slavson, S. R., A Textbook in Analytic Group Therapy), imaju manju frekvenciju - obično jednom, dva ili tri puta nedeljno – i obično pacijent sedi okrenut terapeutu. Kao rezultat odbrambenih mehanizama i slabog pristupa skrivenim elementima nesvesnog, psihoanaliza može biti ekstenzivan proces sa 2 do 5 seansi nedeljno tokom nekoliko godina. Ova vrsta terapije oslanja se na uverenje da ublažavanje simptoma zapravo neće pomoći suštinskim uzrocima ili iracionalnim nagonima. Analitičar obično predstavlja „prazan ekran“, otkrivajući vrlo malo o sebi kako bi klijent mogao da koristi u tom odnosu prostor za rad na svom nesvesnom bez mešanja spolja.

Psihoanalitičar koristi različite metode kako bi pomogao pacijentu da postane samosvesniji i da stekne uvid u svoje ponašanje i u značenje simptoma. Prvo i najvažnije, psihoanalitičar pokušava da uspostavi atmosferu poverenja u kojoj će se pacijent osećati sigurno dok govori o svojim osećanjima, mislima i maštarijama. Od analizanata (kako se osobe na analizi zovu) se traži da govore o svemu što im padne na pamet bez straha od osvete. Frojd je ovo nazvao "osnovnim pravilom". Od analizanata se traži da pričaju o svom životu, uključujući detinjstvo i trenutni život, kao i o očekivanjima i težnjama u budućnosti. Analizanti se podstiču da govore o svojim fantazijama, „blic mislima“ i snovima. Frojd je verovao da snovi predstavljaju "kraljevski put ka nesvesnom"; jednu celu svoju knjigu je posvetio tumačenju snova. Takođe, psihoanalitičari podstiču svoje pacijente da legnu na kauč. Psihoanalitičar obično sedi iza pacijenta, izvan njegovog vidokruga.

Zadatak psihoanlitičara je da, u saradnji s analizantom, produbi analizantovo razumevanje onih faktora koji se nalaze izvan njegove svesti, a koji pokreću njegovo ponašanje. U sigurnom psihoanalitičkom okruženju, analizant se vezuje za analitičara i ubrzo počinje da doživljava iste konflikte sa analitičarem koje doživljava (ili je doživljavao) sa ključnim ličnostima u životu kao što su roditelji, šef, partner itd. Uloga psihoanalitičara je da ukaže na ove konflikte i protumači ih. Prenošenje ovih unutrašnjih konflikata na analitičara naziva se "transfer".

Rađene su takođe i mnogobrojne studije kraćih „dinamičkih“ tretmana; ovi tretmani su pogodniji za merenje i osvetljavaju terapijski proces u nekoj meri. Kratka relaciona terapija (BRT), kratka psihodinamska terapija (BPT) i vremenski ograničena dinamička terapija (TLDP) ograničavaju lečenje na 20–30 seansi. U proseku, klasična analiza može trajati 5,7 godina[traži se izvor], ali kod fobija i depresija koje nisu iskomplikovane deficitom ega ili objektnih odnosa, može da traje kraće. Duže analize su indikovane za one sa ozbiljnijim poremećajima objektnih odnosa, većim brojem simptoma i ukorenjenijom patologijom karaktera.

Obuka i istraživanja

uredi

Sjedinjene Države

uredi

Psihoanalitička obuka u Sjedinjenim Državama uključuje ličnu psihoanalizu polaznika, približno 600 sati instrukcija, sa standardnim nastavnim planom i programom, tokom četiri ili pet godina.

Obično ovu psihoanalizu mora sprovesti analitičar za nadzor i obuku. Većina instituta (ali ne svi) u okviru Američkog psihoanalitičkog udruženja, zahteva da analitičari za nadzor i obuku budu sertifikovani od strane Američkog odbora psihoanalitičara. Sertifikacija podrazumeva anonimnu reviziju kojom psihoanalitičarev rad proveravaju psihoanalitičari izvan njegove lokalne zajednice. Nakon dobijanja sertifikata, ovi psihoanalitičari prolaze kroz još jednu proveru, ovoga puta od strane starijih članova njihovog instituta. Analitičari za nadzor i obuku se pridržavaju najviših kliničkih i etičkih standarda. Pored toga, oni moraju imati i veliko iskustvo u praktikovanju psihoanalize.

Slično tome, časovi instrukcija za psihoanalitičke kandidate su rigorozni. Obično grupe imaju časove nekoliko sati nedeljno ili ceo dan ili dva dana svakog drugog vikenda tokom akademske godine; ovo varira od instituta do instituta.

Kandidati obično imaju jedan sat supervizije svake nedelje, sa analitičarem za nadgledanje i obuku, za svaki psihoanalitički slučaj. Minimalni broj slučajeva varira od instituta do instituta, često su to dva do četiri slučaja. Moraju postojati i muški i ženski slučajevi. Supervizija mora da traje najmanje nekoliko godina za jedan ili više slučajeva. Ona se obavlja u kancelariji supervizora, gde pripravnik predstavlja materijal iz psihoanalitičkog rada te nedelje. U superviziji se istražuju nesvesni konflikti pacijenta i ispituju se konstelacije transfera i kontratransfera. Takođe se uči i klinička tehnika.

Mnogi centri za psihoanalitičku obuku u Sjedinjenim Državama su akreditovani od strane posebnih odbora APsaA ili IPA. Zbog teorijskih razlika, postoje nezavisni instituti, koje obično osnivaju psiholozi, kojima do 1987. nije bila dozvoljena obuka u psihoanalitičkim institutima APsaA. Trenutno u Sjedinjenim Državama postoji između 75 i 100 nezavisnih instituta. Takođe su i drugi instituti pridruženi drugim organizacijama kao što su Američka akademija za psihoanalizu i dinamičku psihijatriju i Nacionalna asocijacija za unapređenje psihoanalize. U većini psihoanalitičkih instituta u Sjedinjenim Državama, kvalifikacija neophodna za upis je završni stepen obrazovanja na polju mentalnog zdravlja, kao što su doktorat iz psihologije (Ph.D. ili Psy.D), master socijalnog rada (M.S.W.) ili diploma doktora medicine (M.D). Prvi institut za obuku u Americi koji je počeo da edukuje psihoanalitičare koji nisu lekari bilo je Nacionalno psihološko udruženje za psihoanalizu (1978) u Njujorku, koje je osnovao analitičar Teodor Rajk.

Iskustva psihoanalitičara i psihoanalitičkih psihoterapeuta i istraživanja dečjeg razvoja dovela su do novih uvida. Teorije se dalje razvijaju i rezultati empirijskih istraživanja se integrišu u psihoanalitičku teoriju.[70]

Psihoanalitička psihoterapija

uredi

Postoje različiti oblici psihoanalize i psihoterapije u kojima se praktikuje psihoanalitičko mišljenje. Pored klasične psihoanalize postoji psihoanalitička psihoterapija, terapeutski pristup koji čini "psihoanalitičku teoriju i kliničke prakse koje su razvijane tokom više od 100 godina dostupnijim većem broju ljudi."[71] Ostali primeri dobro poznatih terapija koji takođe koriste uvide psihoanalize su lečenje zasnovano na mentalizaciji (MBT) i psihoterapija fokusirana na transfer (TFP).[70] Takođe postoji kontinuirani uticaj psihoanalitičkog razmišljanja u zaštiti mentalnog zdravlja.[72]

Istraživanja

uredi

Tokom više od sto godina psihoanalitičkih tretmana i studija slučaja, u časopisima Modern Psychoanalysis, Psychoanalytic Quarterly, International Journal of Psychoanalysis i Journal of the American Psychoanalytic Association, analizirana je efikasnost analize u slučajevima neuroze i problema sa karakterom ili ličnošću. Psihoanaliza modifikovana tehnikama objektnih odnosa pokazala se efikasnom u mnogim slučajevima ukorenjenih problema sa intimnošću i odnosima (up. sa mnogim knjigama Ota Kernberga). Psihoanalitički tretman, u drugim situacijama, može trajati od jedne do mnogo godina, u zavisnosti od težine i složenosti poremećaja.

Psihoanalitička teorija je od svojih početaka bila predmet kritike i polemike. Frojd je to primetio na početku svoje karijere, kada su ga drugi lekari u Beču ekskomunicirali zbog njegovog otkrića da simptomi histerične konverzije nisu ograničeni samo na žene. Izazovi analitičkoj teoriji započeli sa Otoom Rankom i Alfredom Adlerom (na početku XX veka), da bi se nastavili sa bihejvioristima (npr. Volpeom) '40-tih i '50-tih godina pa sve do današnjih dana (npr. Alis Miler). Kritike dolaze od onih koji prigovaraju konceptu da u umu postoje mehanizmi, misli ili osećanja koji mogu biti nesvesni. Kritike su takođe usmerene i na ideju „infantilne seksualnosti“ (da deca u dobi od dve do šest godina razmišljaju o prokreaciji). Kritike teorije dovele su do varijacija u analitičkim teorijama, kao na primer u radovima Ronalda Ferberna, Majkla Balinta i Džona Baulbija. U poslednjih trideset godina otprilike, kritike su se fokusirale na pitanje empirijske provere.[73]

Psihoanaliza se koristi kao istraživačko sredstvo za dečji razvoj (up. časopis The Psychoanalytic Study of the Child) i razvijena je u fleksibilan, efikasan tretman za određene mentalne poremećaje.[38] Šezdesetih godina XX veka, dovedena su u pitanje Frojdova rana razmišljanja (1905) o razvoju ženske seksualnosti u detinjstvu; ovo pitanje je dovelo do značajnih istraživanja '70-ih i '80-ih godina, a potom do reformulacija ženskog seksualnog razvoja i ispravki nekih od Frojdovih koncepata.[74] Takođe videti različite radove Elenor Galenson, Nensi Čodorou, Karen Hornaj, Fransoaz Dolto, Melanije Klajn, Selme Frajberg i drugih. Nedavno su psihoanalitički istraživači poput Alisije Liberman, Suzan Kouts i Danijela Šektera, koji su u svoj rad integrisali teoriju vezanosti, istraživali ulogu roditeljske traumatizacije u razvoju dečje mentalne reprezentacije sebe i drugih.[75]

Procena efikasnosti

uredi

Iskustvo

uredi

Psihoanalitička profesija je otporna na ispitivanje efikasnosti.[76] Mera efikasnosti zasnovana samo na interpretaciji terapeuta ne može se dokazati.

Rezultati ispitivanja

uredi

Rezultati ispitivanja uglavnom idu u prilog stavovima o efikasnosti na duži rok.

Studija iz 2015. je potvrdila bolje dugoročne rezultate u otklanjanju depresije nakon psihoanalize.[76]

Pomoću metaanaliza iz 2012. i 2013. godine pronađeni su dokazi efikasnosti psihoanalitičke terapije, pa su potrebna dodatna istraživanja.[77][78] Ostale metaanalize objavljene poslednjih godina pokazale su da su psihoanaliza i psihodinamska terapija efikasne, sa rezultatima jednakim ili većim od drugih vrsta psihoterapije ili lečenja antidepresivima,[79][80][81] ali su i ti argumenti bili predmet raznih kritika.[82][83][84][85] Posebno, uključivanje istraživanja pre ili posle umesto randomizovanih kontrolisanih testova i odsustvo adekvatnih poređenja sa kontrolnim tretmanima predstavlja ozbiljno ograničenje u tumačenju rezultata.

Prema francuskom pregledu iz 2004. godine koji je obavio INSERM, psihoanaliza se pokazala efikasna u lečenju paničnog poremećaja, posttraumatskog stresa i poremećaja ličnosti.[86]

Najveće randomizovano kontrolisano ispitivanje terapije ambulantnih bolesnika od anoreksije nervoze, studija ANTOP, objavljena 2013. u časopisu The Lancet, potvrdila je da je modifikovana psihodinamska terapija efikasna u povećanju indeksa telesne mase nakon desetomesečnog tretmana i da efekat traje najmanje godinu dana nakon završetka lečenja. U odnosu na druge tretmane, nađeno je da je delotvorna u povećanju indeksa telesne mase isto kao i kognitivna bihejvioralna terapija i kao standardni protokol lečenja (koji se sastoji od upućivanja na spisak psihoterapeuta sa iskustvom u lečenju poremećaja ishrane pored nadgledanja i lečenja kod porodičnog lekara).[87]

Sistematskim pregledom medicinske literature koji je obavila organizacija Kokran 2001. godine došlo se do zaključka da ne postoje podaci koji pokazuju da je psihodinamska psihoterapija efikasna u lečenju shizofrenije i teških mentalnih bolesti, te je upozoreno da se lekovi moraju uvek koristiti uz bilo koju vrstu psihoterapije u slučajevima shizofrenije.[88] Francuski pregled iz 2004. godine ustanovio je isto.[86] Istraživački tim za rezultate pacijenata sa shizofrenijom savetuje upotrebu psihodinamske terapije u slučajevima shizofrenije i tvrdi da je potrebno više ispitivanja kako bi se potvrdila njena efikasnost.[89][90]

Kritike

uredi

Kao oblast nauke

uredi

I Frojd i psihoanaliza su ekstremno kritikovani.[91] Polemike između kritičara i branitelja psihoanalize često su bile toliko oštre da su dobile naziv Frojdovi ratovi.[92]

Rani kritičari psihoanalize smatrali su da su njegove teorije premalo zasnovane na kvantitativnim i eksperimentalnim istraživanjima, a previše na metodi kliničke studije slučaja. Neki su optužili Frojda za fabrikaciju, kao na primer u slučaju Ane O.[93] Filozof Frenk Čofi navodi lažne tvrdnje o čvrstoj naučnoj verifikaciji teorije i njenih elemenata kao najjaču osnovu za svrstavanje rada Frojda i njegove škole u pseudonauku.[94] Drugi spekulišu da su njegovi pacijenti patili od danas lako prepoznatljivih stanja koja nisu povezana sa psihoanalizom; na primer, smatraju da je Ana O. patila od neke organske bolesti kao što je tuberkulozni meningitis ili epilepsija temporalnog režnja, a ne od histerije.[95]

Karl Poper je tvrdio da je psihoanaliza pseudonauka jer se njene tvrdnje ne mogu testirati niti pobiti; to jest, one nisu opovrgljive.[96] Imre Lakatoš je kasnije napisao da su "Frojdovci bili zbunjeni Poperovim osnovnim dovođenjem u pitanje naučne iskrenosti. Zapravo su odbili da preciziraju eksperimentalne uslove pod kojima bi se odrekli svojih osnovnih pretpostavki."[97] Filozof Rodžer Skruton, kao što je napisao u knjizi "Sexual Desire" (1986), odbacio je Poperove argumente, ukazujući na teoriju represije kao na primer frojdovske teorije koja ima posledice koje su proverljive. Skruton je ipak zaključio da psihoanaliza nije istinski naučna, na osnovu toga što uključuje neprihvatljivu zavisnost od metafora.[98]

Kognitivni naučnici su, naročito, iznosili kritike. Martin Seligman, istaknuti akademik na polju pozitivne psihologije, piše: „Pre trideset godina kognitivna revolucija u psihologiji srušila je i Frojda i bihejvioriste, barem u akademiji.... Razmišljanje ... nije samo rezultat emocija ili ponašanja.... Emocija se uvek generiše kognicijom, a ne obrnuto."[99] Lingvista Noam Čomski kritikovao je psihoanalizu zbog nedostatka naučne osnove.[100] Stiven Pinker smatra da je frojdovska teorija nenaučna za razumevanje uma.[101] Evolucioni biolog Stiven Džej Guld smatrao je da je psihoanaliza pod uticajem pseudonaučnih teorija poput teorije rekapitulacije.[102] Psiholozi Hans Ajzenk[103] i Džon F. Kilstrom[104] takođe su kritikovali psihoanalizu kao pseudonauku.

Ričard Fajnman otpisao je psihoanalitičare kao obične "vračeve":

Ako pogledate sve te komplikovane ideje koje su nastale u beskonačno kratkom vremenskom periodu, ako uporedite sa bilo kojom drugom naukom koliko vremena je potrebno da se dođe do sledeće ideje, ako uzmete u obzir sve strukture i pronalaske i komplikovane stvari, idove i ega, napetosti i sile, pritiske i privlačenja, kažem vam da ne može sve to postojati. Previše je za jedan ili nekoliko mozgova da izmisle sve to u tako kratkom roku. Psihijatar E. Fuler Tori se, u svojoj knjizi Vračevi i psihijatri (1986), slaže da psihoanalitičke teorije nemaju više naučne osnove od teorija tradicionalnih domorodačkih iscelitelja, „vračeva“ ili modernih „kultnih“ alternativa, poput esta.[105] Psihološkinja Alis Miler je optužila psihoanalizu da je slična crnoj pedagogiji, što je opisala u svojoj knjizi "Za tvoje dobro". Ona je kritički razmotrila i odbacila validnost Frojdove teorije nagona, uključujući Edipov kompleks, koji, po njoj i Džefriju Mejsonu, krivi dete za nasilno seksualno ponašanje odraslih.[106] Psiholog Džoel Kupfersmid je istražio validnost Edipovog kompleksa, ispitujući njegovu prirodu i poreklo. Zaključio je da ima malo dokaza koji podržavaju postojanje Edipovog kompleksa.[66]

Mišel Fuko i Žil Delez su tvrdili da je institucija psihoanalize postala centar moći i da njene ispovedačke tehnike podsećaju na hrišćansku tradiciju.[107] Žak Lakan je kritikovao isticanje, u nekim američkim i britanskim psihoanalitičkim tradicijama, onoga što je on smatrao zamišljenim "uzrocima" simptoma i preporučivao povratak Frojdu.[108] Zajedno sa Delezom, Feliks Gatari je kritikovao edipalni sistem.[109] Lus Irigaraj je kritikovala psihoanalizu, koristeći koncept falogocentrizma Žaka Deride da opiše isključivanje žene iz frojdijanske i lakanijanske psihoanalitičke teorije.[110] U svom radu Anti-Edip, iz 1972. godine, Delez i Gatari uzimaju slučajeve Žerara Mendela, Bele Grunbergera i Žanin Šasege-Smirgel, istaknutih članova najuglednijih udruženja ( IPa ), da bi istakli kako psihoanaliza, tradicionalno, entuzijastično prihvata policijsku državu.[111]

Teorijske osnove psihoanalize leže u onim filozofskim strujama koje naginju interpretativnoj fenomenologiji, a ne u onim koje naginju naučnom pozitivizmu, čineći teoriju uglavnom nekompatibilnom sa pozitivističkim pristupima proučavanju uma.[95][112][113]

Iako su brojne studije pokazale da je efikasnost terapije pre svega u vezi sa kvalitetom terapeuta[114], a ne sa školom ili tehnikom ili obukom, francuski izveštaj iz INSERM-a je zaključio da je psihoanalitička terapija manje efikasna nego druge psihoterapije (uključujući i kognitivno-bihejvioralnu terapiju) za neke bolesti. Izveštaj je koristio metaanalizu brojnih drugih studija sa ciljem da se proveri da li je "dokazano" ili "se pretpostavlja" da je ovaj tretman efikasan kod različitih bolesti.[86]

Frojdijanska teorija

uredi

U jednom pregledu naučnog istraživanja se navodi da iako se mogu razlikovati osobine ličnosti koje odgovaraju Frojdovim fazama - oralnoj, analnoj, edipalnoj i genitalnoj, one se ne moraju nužno manifestovati kao faze u razvoju dece. Ova istraživanja takođe nisu potvrdila da takve osobine odraslih potiču iz dečijih iskustava (Fisher & Greenberg, 1977, 399). Međutim, ove faze ne treba posmatrati kao presudne za modernu psihoanalizu. Ono što je ključno za modernu psihoanalitičku teoriju i praksu je moć nesvesnog i fenomen transfera.[115]

Ideja o "nesvesnom" se osporava jer se ljudsko ponašanje može posmatrati, dok se o ljudskoj mentalnoj aktivnosti mora zaključiti. Međutim, nesvesno je danas popularna tema proučavanja u oblastima eksperimentalne i socijalne psihologije (npr. implicitne mere stava, fMRI i PET i drugi indirektni testovi). Ideja o nesvesnom i fenomen prenosa su široko istraženi i, kako se tvrdi, potvrđeni u oblastima kognitivne psihologije i socijalne psihologije (Westen & Gabbard 2002), mada Frojdovu interpretaciju nesvesne mentalne aktivnosti ne podržava većina kognitivnih psihologa. Noviji razvoji u neuronauci rezultirali su s jedne strane stavom da je ona dala biološku osnovu za nesvesnu emocionalnu obradu u skladu sa psihoanalitičkom teorijom, tj. neuropsihoanalizu (Westen & Gabbard 2002), dok druga strana tvrdi da takvi nalazi čine psihoanalitičku teoriju zastarelom i nevažnom.

Šlomo Kalo objašnjava da je naučni materijalizam koji je procvetao u XIX veku ozbiljno naškodio religiji i odbacio ono što se naziva duhovnim. Posebno je oštećena institucija sveštenika ispovednika. Prazninu koju je ova institucija ostavila za sobom brzo je zauzela novorođena psihoanaliza. U svojim spisima, Kalo tvrdi da je osnovni pristup psihoanalize pogrešan. Ona zastupa pogrešne ključne pretpostavke da je sreća nedostižna i da je prirodna težnja čoveka da iskoristi svoje bližnje za sopstveni užitak i korist.[116]

Vidi još

uredi

Napomene

uredi
  1. ^ Alfred Adler developed the school of thought known as individual psychology, while Carl Jung established analytical psychology.
  2. ^ Kaplan and Sadock's Synopsis of Psychiatry, 2007: "Psychoanalysis has existed before the turn of the 20th century and, in that span of years, has established itself as one of the fundamental disciplines within psychiatry. The science of psychoanalysis is the bedrock of psychodynamic understanding and forms the fundamental theoretical frame of reference for a variety of forms of therapeutic intervention, embracing not only psychoanalysis itself but also various forms of psychoanalytically oriented psychotherapy and related forms of therapy using psychodynamic concepts."[5]
  3. ^ Robert Michels, 2009: "Psychoanalysis continues to be an important paradigm organizing the way many psychiatrists think about patients and treatment. However, its limitations are more widely recognized and it is assumed that many important advances in the future will come from other areas, particularly biologic psychiatry. As yet unresolved is the appropriate role of psychoanalytic thinking in organizing the treatment of patients and the training of psychiatrists after that biologic revolution has born fruit. Will treatments aimed at biologic defects or abnormalities become technical steps in a program organized in a psychoanalytic framework? Will psychoanalysis serve to explain and guide supportive intervention for individuals whose lives are deformed by biologic defect and therapeutic interventions, much as it now does for patients with chronic physical illness, with the psychoanalyst on the psychiatric dialysis program? Or will we look back on the role of psychoanalysis in the treatment of the seriously mentally ill as the last and most scientifically enlightened phase of the humanistic tradition in psychiatry, a tradition that became extinct when advances in biology allowed us to cure those we had so long only comforted?"[6]
  4. ^ Alfred Adler developed the school of thought known as individual psychology, while Carl Jung established analytical psychology.

Reference

uredi
  1. ^ Merton M. Gill, American Mental Health Foundation: "What is psychoanalysis? Of course, one is supposed to answer that it is many things — a theory, a research method, a therapy, a body of knowledge. In what might be considered an unfortunately abbreviated description, Freud said that anyone who recognizes transference and resistance is a psychoanalyst, even if he comes to conclusions other than his own. ... I prefer to think of the analytic situation more broadly, as one in which someone seeking help tries to speak as freely as he can to someone who listens as carefully as he can with the aim of articulating what is going on between them and why. David Rapaport (1967a) once defined the analytic situation as carrying the method of interpersonal relationship to its last consequences." Gill, Merton M. „"Psychoanalysis, Part 1: Proposals for the Future"”. , American Mental Health Foundation, archived 10 June 2009
  2. ^ Jane Milton, Caroline Polmear, Julia Fabricius. A Short Introduction to Psychoanalysis. SAGE, 2011, 27. "All psychoanalytic theories include the idea that unconscious thoughts and feelings are central in mental functioning."
  3. ^ a b Birnbach, Martin (1961). Neo-Freudian Social Philosophy. Stanford University Press. , 3.
  4. ^ a b Mitchell, Juliet (2000). Psychoanalysis and Feminism: A Radical Reassessment of Freudian Psychoanalysis. Penguin Books. , 341.
  5. ^ Sadock, Benjamin J. and Sadock, Virginia A. Kaplan and Sadock's Synopsis of Psychiatry. 10th ed., Lippincott Williams & Wilkins, 2007, 190.
  6. ^ Michels, Robert. „"Psychoanalysis and Psychiatry: A Changing Relationship"”. , American Mental Health Foundation, archived 6 June 2009.
  7. ^ For points 1–6, see Fromm, Erich. The Revision of Psychoanalysis, New York: Open Road, 1992, 12–13. For point 7, Chessick, Richard D. The Future of Psychoanalysis, New York: State University of New York Press, 2007, 125.
  8. ^ For session length, Thompson, M. Guy. The Ethic of Honesty: The Fundamental Rule of Psychoanalysis, Rodopi, 2004, 75.
  9. ^ Gay, Peter. Freud: A Life for Our Time. New York: W. W. Norton, 1988, 3–4, 103.
  10. ^ Stengel, E. (1953), Sigmund Freud on Aphasia (1891), New York: International Universities Press 
  11. ^ Freud, S. Studies on Hysteria (1895), Standard Edition, vol. 2, Hogarth Press, 1955.
  12. ^ Freud, S. (1895), "Project for a Scientific Psychology", Standard Edition, vol. 1, Hogarth Press, 1966.
  13. ^ „"L'hérédité et l’étiologie des névroses"”.  Arhivirano na sajtu Wayback Machine (4. januar 2019) – Psychanalyse-Paris.com
  14. ^ Élisabeth Roudinesco, Michel Plon, Dictionnaire de la psychanalyse, Paris, Fayard, 2011 [1997], p. 1216.
  15. ^ Freud, S. (1896), "The Aetiology of Hysteria", Standard Edition, vol. 7, Hogarth Press, 1953.
  16. ^ Freud, S. (1906), "My Views on the Part Played by Sexuality in the Aetiology of the Neuroses", Standard Edition, vol. 7, Hogarth Press, 1953.
  17. ^ Freud 1896, str. 204
  18. ^ Cioffi, F. (1973), "Was Freud a Liar", reprinted in Freud and the Question of Pseudoscience. 1998. , Open Court, 199–204.
  19. ^ Schimek, J. G. (1987). "Fact and Fantasy in the Seduction Theory: a Historical Review", Journal of the American Psychoanalytic Association, xxxv: 937–965.
  20. ^ Esterson, Allen (februar 1998). „Jeffrey Masson and Freud's seduction theory: a new fable based on old myths (synopsis in Human Nature Review)”. History of the Human Sciences. 11 (1): 1—21. S2CID 170827479. doi:10.1177/095269519801100101. 
  21. ^ Freud, S. (1906).
  22. ^ Freud, S. (1925), "An Autobiographical Study", Standard Edition, vol. 20, Hogarth Press, 1959.
  23. ^ Freud, S. (1899), The Interpretation of Dreams, Macmillan, 1913 
  24. ^ Arlow, Brenner (1964), Psychoanalytic Concepts and the Structural Theory, NY: International Universities Press 
  25. ^ Freud, S. (1905), Three Essays on the Theory of Sexuality, VII (2nd izd.), Hogarth Press, 1955 
  26. ^ Freud, S. (1915), On Narcissism, XIV (2nd izd.), Hogarth Press, 1955 
  27. ^ Freud, S. (1917), Mourning and Melancholia, XVII (2nd izd.), Hogarth Press, 1955 
  28. ^ Freud, S. (1919), A Child is Being Beaten, XVII (2nd izd.), Hogarth Press, 1955 
  29. ^ Freud, S. (1920), „Group Psychology and Analysis of the Ego”, Nature (2nd izd.), XVII (2784): 321, Bibcode:1923Natur.111T.321., doi:10.1038/111321d0, hdl:2027/coo.31924032306320 
  30. ^ Freud, S. (1920), Beyond the Pleasure Principle, XVIII (2nd izd.), Hogarth Press, 1955 
  31. ^ Freud, S. (1923), The Ego and the Id, XIX (2nd izd.), Hogarth Press, 1955 
  32. ^ Freud, S. (1926), Inhibitions, Symptoms and Anxiety, XX (2nd izd.), Hogarth Press, 1955 
  33. ^ (Pol.), Professor Dr A. Mustafa M. B. A., M. A. (Eng ), M. A. (Eco ), M. A. (Hist ), M. A. (24. 8. 2013). Organisational Behaviour. Global Professional Publishing Limited. ISBN 9781908287366 — preko Google Books. 
  34. ^ Waelder, R. (1936), „The Principles of Multiple Function: Observations on Over-Determination”, The Psychoanalytic Quarterly, 5: 45—62, doi:10.1080/21674086.1936.11925272 
  35. ^ Freud, A. (1966), The Ego and the Mechanisms of Defense, IUP 
  36. ^ Kuriloff, Emily A. (2013). Contemporary Psychoanalysis and the Legacy of the Third Reich. Routledge. str. 45. ISBN 978-1136930416. 
  37. ^ (cf. the journal The Psychoanalytic Study of the Child)
  38. ^ a b Wallerstein (2000), Forty-Two Lives in Treatment: A Study of Psychoanalysis and Psychotherapy 
  39. ^ Blum H. Masochism, the Ego Ideal and the Psychology of Women, JAPA 1976
  40. ^ IPA Component Organisations in Europe, Arhivirano iz originala 23. 10. 2015. g., Pristupljeno 26. 04. 2020 
  41. ^ „Journal of the American Psychoanalytical Association”. 24. avgust 1976: 855—874. 
  42. ^ Freud, S. (1915), The Unconscious, XIV (2nd izd.), Hogarth Press, 1955 
  43. ^ a b v Langs, R. (2010), Freud on a Precipice. How Freud's Fate pushed Psychoanalysis over the Edge, Lanham MD: Jason Aronson 
  44. ^ Freud, A (1937). The Ego and the Mechanisms of Defence. London: Hogarth Press and Institute of Psycho-Analysis. . (Revised edition 1966 (US), 1968 (UK))
  45. ^ Rapaport, Gill (1959), „The Points of View and Assumptions of Metapsychology”, The International Journal of Psycho-Analysis, 40: 153—62, PMID 14436240 
  46. ^ Brenner (2006), „Psychoanalysis: Mind and Meaning”, Psychoanalytic Quarterly Press, New York 
  47. ^ „Archived copy” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 1. 5. 2015. g. Pristupljeno 27. 6. 2015. 
  48. ^ Lacan, Jacques, The Function and Field of Speech and Language in Psychoanalysis. Trans. Bruce Fink. New York – London: W.W. Norton, 2006.
  49. ^ Evans, Dylan "From Lacan to Darwin", in The Literary Animal; Evolution and the Nature of Narrative, eds. Jonathan Gottschall and David Sloan Wilson, Evanston: Northwestern University Press, 2005.
  50. ^ Lacan, J., Television/A Challenge to the Psychoanalytic Establishment
  51. ^ J. Guimón (2003) Relational mental health: beyond evidence-based interventions, 68.
  52. ^ Deleuze and Guattari (1972). Anti-Oedipus. , 190–191.
  53. ^ Mitchell, Juliet. Psychoanalysis and Feminism, (1974), reissued in Basic Books 2000.
  54. ^ Brenan, Teresa, ur. (1989). Between Feminism and Psychoanalysis. London and NY: Routledge. ISBN 0-415-01490-5. 
  55. ^ Pollock, Griselda. Encounters in the Virtual Feminist Museum. London: Routledge. 2007. ISBN 0-415-41374-5.
  56. ^ Zajko, Vanda, and Leonard, Miriam, eds. Laughing with Medusa. Oxford University Press. 2006. ISBN 0-19-927438-X..
  57. ^ Pollock, Griselda, ur. (2006). Psychoanalysis and the Image. Oxford: Blackwell. ISBN 1-4051-3461-5. .
  58. ^ Irigaray, Luce. (1985). Speculum of the Other Woman. NY: Cornell University Press. ISBN 978-0801493300. 
  59. ^ Irigaray, Luce. This Sex which is Not One. NY: Cornell University Press., 1985
  60. ^ Benjamin, Jessica (1995). Like Subjects, Love Objects. Yale University. ISBN 0-300-06419-5. 
  61. ^ Langs, R. (2010), Fundamentals of Adaptive Psychotherapy and Counseling, London: Palgrave-MacMillan 
  62. ^ Mitchell, S. (1997), Influence and Autonomy in Psychoanalysis, The Analytic Press 
  63. ^ „The Journal | Center for Modern Psychoanalytic Studies”. 
  64. ^ „Apologies: Page Not Found - PTSD: National Center for PTSD”. Arhivirano iz originala 28. 7. 2013. g. 
  65. ^ Miller, Alice. Thou Shalt Not Be Aware, Society's Betrayal of the Child New York: Farrar Straus Giroux, 1984, 105–227.
  66. ^ a b Kupfersmid, Joel. Abstract Does the Oedipus complex exist?, American Psychological Association, 1995
  67. ^ Langs, R. (1998), Ground Rules in Psychotherapy and Counselling, London: Karnac 
  68. ^ Gray, P. (1994), The Ego and Analysis of Defense, J. Aronson 
  69. ^ Morris N, Eagle (2007), „Psychoanalysis and its critics”, Psychoanalytic Psychology, 24: 10—24, S2CID 143559287, doi:10.1037/0736-9735.24.1.10 
  70. ^ a b Nederlands Psychoanalytisch Instituut, Arhivirano iz originala 14. 10. 2008. g. 
  71. ^ [What is Psychoanalytic Psychotherapy? Toronto Psychoanalytic Society and Institute – ]
  72. ^ Nederlands Psychoanalytisch Genootschap, Arhivirano iz originala 16. 9. 2009. g. 
  73. ^ Tallis, R. C. (1996), „Burying Freud”, Lancet, 347 (9002): 669—671, PMID 8596386, S2CID 35537033, doi:10.1016/S0140-6736(96)91210-6 
  74. ^ Blum HP, ur. (1977), Female Psychology, New York: International Universities Press 
  75. ^ Schechter, D. S.; Zygmunt A; Coates SW; Davies M; Trabka KA; McCaw J; Kolodji A.; Robinson JL (2007). „Caregiver traumatization adversely impacts young children's mental representations of self and others”. Attachment & Human Development. 9 (3): 187—20. PMC 2078523  . PMID 18007959. doi:10.1080/14616730701453762. 
  76. ^ a b „Here's what psychoanalysis really is, and what research says about its effectiveness”. 15. 8. 2016. Arhivirano iz originala 10. 09. 2019. g. Pristupljeno 26. 04. 2020. 
  77. ^ Leichsenring, F (2013). „The emerging evidence for long-term psychodynamic therapy”. Psychodynamic Psychiatry. 41 (3): 361—84. PMID 24001160. S2CID 10911045. doi:10.1521/pdps.2013.41.3.361. 
  78. ^ De Maat, S; De Jonghe, F; De Kraker, R; Leichsenring, F; Abbass, A; Luyten, P; Barber, J. P; Rien, Van; Dekker, J (2013). „The current state of the empirical evidence for psychoanalysis: A meta-analytic approach”. Harvard Review of Psychiatry. 21 (3): 107—37. PMID 23660968. S2CID 205642382. doi:10.1097/HRP.0b013e318294f5fd. 
  79. ^ Shedler, J (2010), „The Efficacy of Psychodynamic Psychotherapy” (PDF), American Psychologist, 65 (2): 98—109, PMID 20141265, S2CID 2034090, doi:10.1037/a0018378, Arhivirano iz originala (PDF) 09. 08. 2017. g., Pristupljeno 26. 04. 2020 
  80. ^ Leichsenring, F (2005), „Are psychodynamic and psychoanalytic therapies effective”, International Journal of Psychoanalysis, 86 (3): 841—68, PMID 16096078, S2CID 38880785, doi:10.1516/rfee-lkpn-b7tf-kpdu 
  81. ^ Leichsenring, Falk; Rabung, Sven (jul 2011). „Long-term psychodynamic psychotherapy in complex mental disorders: update of a meta-analysis”. Br J Psychiatry. 199 (1): 15—22. PMID 21719877. doi:10.1192/bjp.bp.110.082776. 
  82. ^ McKay, D. (2011). „Methods and mechanisms in the efficacy of psychodynamic psychotherapy”. American Psychologist. 66 (2): 147—148; discussion 148—4. PMID 21299262. doi:10.1037/a0021195. 
  83. ^ Thombs, B. D.; Jewett, L. R.; Bassel, M. (2011). „Is there room for criticism of studies of psychodynamic psychotherapy?”. American Psychologist. 66 (2): 148—149; discussion 149—4. PMID 21299263. doi:10.1037/a0021248. 
  84. ^ Anestis, M. D.; Anestis, J. C.; Lilienfeld, S. O. (2011). „When it comes to evaluating psychodynamic therapy, the devil is in the details”. American Psychologist. 66 (2): 149—151; discussion 151—4. PMID 21299264. doi:10.1037/a0021190. 
  85. ^ Tryon, W. W.; Tryon, G. S. (2011). „No ownership of common factors”. American Psychologist. 66 (2): 151—152; discussion 152—4. PMID 21299265. doi:10.1037/a0021056. 
  86. ^ a b v National Institute for health and medical research (2004), Psychotherapy: Three approaches evaluated, PMID 21348158 
  87. ^ Zipfel, Stephan; Wild, Beate; Groß, Gaby; Friederich, Hans-Christoph; Teufel, Martin; Schellberg, Dieter; Giel, Katrin E; De Zwaan, Martina; Dinkel, Andreas (2014). „Focal psychodynamic therapy, cognitive behaviour therapy, and optimised treatment as usual in outpatients with anorexia nervosa (ANTOP study): Randomised controlled trial”. The Lancet. 383 (9912): 127—37. PMID 24131861. S2CID 31166483. doi:10.1016/S0140-6736(13)61746-8. 
  88. ^ Malmberg, Lena; Fenton, Mark; Rathbone, John (2001). „Individual psychodynamic psychotherapy and psychoanalysis for schizophrenia and severe mental illness”. Cochrane Database of Systematic Reviews. 2012 (3): CD001360. PMC 4171459  . PMID 11686988. doi:10.1002/14651858.CD001360. 
  89. ^ AHRQ.gov Initial Results from the Schizophrenia Patient Outcomes Research Team (PORT) Client Survey 2001
  90. ^ AHRQ.gov The Schizophrenia Patient Outcomes Research Team (PORT) Treatment (continued) 1998
  91. ^ Brunner, José (2001), Freud and the politics of psychoanalysis, Transaction, str. xxi, ISBN 978-0-7658-0672-7 
  92. ^ „washingtonpost.com: Dispatches from the Freud Wars: Psychoanalysis and Its Passions”. The Washington Post. 
  93. ^ Borch-Jacobsen 1996
  94. ^ Cioffi, Frank (9. 11. 2005). „Was Freud a Pseudoscientist?”. Pristupljeno 13. 4. 2011. 
  95. ^ a b Webster, Richard (1996). Why Freud was wrong. Sin, science and psychoanalysis. London: Harper Collins. .
  96. ^ Popper KR, "Science: Conjectures and Refutations", reprinted in Grim P (1990) Philosophy of Science and the Occult, Albany, 104–110. See also Conjectures and Refutations.
  97. ^ Lakatos, Imre; John Worrall and Gregory Currie, eds. (1978). The Methodology of Scientific Research Programmes. Philosophical Papers, Volume 1. Cambridge: Cambridge University Press. str. 146. 
  98. ^ Scruton, Roger (1994). Sexual Desire: A Philosophical Investigation. Phoenix Books. str. 201. ISBN 978-1-85799-100-0. 
  99. ^ Seligman, Martin, Authentic Happiness. The Free Press.  (Simon & Schuster, 2002), p. 64.
  100. ^ „The Professorial Provocateur, Noam Chomsky interviewed by Deborah Solomon”. Arhivirano iz originala 23. 09. 2015. g. Pristupljeno 26. 04. 2020. 
  101. ^ Pinker, Steven (1997). How The Mind Works. .
  102. ^ Gould, Stephen Jay (1977). Ontogeny and Phylogeny . Harvard University Press. ISBN 9780674639409. 
  103. ^ Eysneck, Hans (1985). Decline and Fall of the Freudian Empire. 
  104. ^ „Is Freud Still Alive? No, Not Really”.  Arhivirano 2013-05-10 na sajtu Wayback Machine. John F. Kihlstrom
  105. ^ Fuller Torrey E (1986), Witchdoctors and Psychiatrists, стр. 76 
  106. ^ Miller, Alice (1984). Thou shalt not be aware: society's betrayal of the child. NY: Meridan Printing. 
  107. ^ Weeks, Jeffrey (1989), Sexuality and its Discontents: Meanings, Myths, and Modern Sexualities, New York: Routledge, стр. 176, ISBN 978-0-415-04503-2 
  108. ^ Lacan, J. (1977), Ecrits. A Selection and The Seminars, Alan Sheridan, London: Tavistock 
  109. ^ Anti-Oedipus, London: Athlone, 1984, ISBN 978-0-485-30018-5 
  110. ^ Irigaray, L. (1974), Speculum, Paris: Minuit, ISBN 978-2-7073-0024-9 
  111. ^ Deleuze, Guattari (1972). Anti-Œdipus. , section 2.4 The disjunctive synthesis of recording 89.
  112. ^ Fuller, Torrey E (1986), Witchdoctors and Psychiatrists, 76.
  113. ^ Popper, KR, "Science: Conjectures and Refutations", reprinted in Grim P Philosophy of Science and the Occult, Albany, 104–110. See also Conjectures and Refutations. 1990. 
  114. ^ Horvath, A. (2001), „The Alliance”, Psychotherapy: Theory, Research, Practice, Training, 38 (4): 365—372, doi:10.1037/0033-3204.38.4.365 
  115. ^ Milton, Jane (2000). Psychoanalysis and Cognitive Behaviour Therapy. стр. 440. 
  116. ^ Kalo, Shlomo Powerlessness as a Parable, 1997, D.A.T. Publ., 16 and backcover text

Литература

uredi

Уводи

uredi
  • Brenner, Charles (1954). An Elementary Textbook of Psychoanalysis. .
  • Elliott, Anthony (2002). Psychoanalytic Theory: An Introduction. Duke University Press. , Second Edition,.
    An introduction that explains psychoanalytic theory with interpretations of major theorists.
  • Fine, Reuben (1990). The History of Psychoanalysis. ISBN 0-8264-0452-9.  New Expanded Edition. Northvale: Jason Aronson.
  • Samuel, Lawrence R (2013). Shrink: A Cultural History of Psychoanalysis in America. University of Nebraska Press.  253 pp.
  • Psychoanalysis Historical: Sigmund Freud's 1926 Encyclopædia Britannica article

Референтни радови

uredi

Serija knjiga

uredi
  • Contemporary Psychoanalytic Studies, Rodopi, Amsterdam/New York.

Analize, rasprave i kritike

uredi

Odgovori na kritike

uredi

Spoljašnje veze

uredi
Preuzeto iz „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Психоанализа&oldid=28577002”