Konstantnost objekta

Konstantnost objekta je, kao pojam, u psihoanalitičku literaturu uveo Hajnc Hartman.On je ovim pojmom hteo da označi stadijum u kome se sve dublja detetova veza sa voljenim objektom stabilizuje i postaje proširena unutrašnja povezanost, nezavisna od zadovoljenja potreba. Hartman je smatrao da usvajanje ove sposobnosti zavisi od razvoja „stalnosti predmeta“^[1], tj. od kognitivne trajnosti mentalne predstave nekog predmeta kada je on fizički odsutan i od 'izvesnog nivoa neutralizacije' agresivnih i libidinalnih nagona. Dete je, dakle, na najranijem uzrastu, svesno objekta (majke) dok ona zadovoljava njegove potrebe i dok mu je u vidnom polju. Vremenom (i razvojem kognitivnog aparata), mentalne predstave objekta postaju trajnije (mogli bismo, običnim rečima, mentalne predstave nazvati „uspomenama“ koje se učvršćuju). Razvija se i sposobnost pamćenja. Između deteta i majke razvija se veza koja je prisutna iznutra, u detetu (naravno, i u majci), i kada majka nije fizički prisutna i kada ne zadovoljava njegove potrebe.

Različita viđenja konstantnosti

Većina autora koja je pisala o konstantnosti objekta smestila je dostizanje libidinalne konstantnosti objekta u uzrast između 6 i 18 meseci. Oni koji su smestili dostignuće u taj rani uzrast uzeli su kao kriterijum detetovu libidinalnu vezanost za objekt ljubavi (vidi se da je dete jasno vezano za majku), dok su oni koji su smestili konstantnost objekta u kasniji uzrast u okviru ovog opsega dodali kao kriterijum neki oblik stabilne mentalne reprezentacije objekta, uključujući Pijažeove kriterijume pojavljivanja mentalnih reprezentacija.

Ana Frojd^[2] je, takođe, u opisivanju razvoja od zavisnosti do oslanjanja na sopstvene snage, govorila o 'stadijumu konstantnosti objekta koji omogućava da se pozitivna unutrašnja slika objekta održi, bez obzira na zadovoljstvo ili nezadovoljstvo'. Jasna implikacija da 'objekat' koji, u ovom kontekstu, predstavlja uglavnom majka, postaje eksplicitna u Spicovom^[3] konceptu 'libidinalnog objekta', tj. razvijanja posebne stabilne veze deteta sa majkom. Ipak, tek je u radu Margaret Maler ideja postepenog usvajanje konstantnosti objekta u kontekstu odnosa majka-dete našla svoje istaknuto mesto. Margaret Maler je pojavljivanje konstantnosti objekta smestila u kasniji uzrast deteta smatrajući da dete dostiže izvestan stepen konstantnosti objekta tek između 25 i 36 meseci starosti, za vreme četvrte subfaze procesa separacije-individuacije. Njen glavni kriterijum je bio sposobnost deteta da toleriše kratke separacije od majke-sposobnost za koju je verovala da je rezultat dostizanja stabilne unutrašnje reprezentacije majke od strane deteta. Koncept faze separacije-inidividuacije u razvoju ličnosti odnosi se na razvoj objektnih odnosa. Postoje kompleksne cirkularne interakcije, međutim, između progresivnog psihoseksualnog razvoja, sazrevanja ega, i procesa separacije – individuacije, čiji je ishod diferencijacija self i objekt reprezentacija i početak dostizanja konstantnosti objekta.

Faze razvoja

Margaret Maler je takođe postulirala poredak simbioze i separacije-individuacije, faze kroz koje dete mora da prođe da bi dostiglo dovoljno stabilan doživljaj sebe i drugih.

Simbiotska faza

Dok se 'bazična srž'^[4] deteta u simbiotskoj fazi (prva faza) budi u stanju isprepletanosti sa majčinim selfom, samo u podfazi diferencijacije (otprilike od 4-5 do 8-9 meseci), koja predstavlja prvu podfazu separacije-individuacije, dete je pogurano ka unutra težnjom za autonomijom, počinje da raspoznaje svoju psihološku razdvojenost kroz rudimentarno istraživanje selfa, majke i njihovog okruženja. Ovo je period sa dosta manuelne, taktilne i vizuelne eksploracije majčinog lica i tela. Može postojati angažovanje u igrama ’skrivalice’ u kojima dete i dalje ima pasivnu ulogu. Uporedo sa distanciranjem od majke dolazi i do veće svesti o njoj kao o zasebnoj osobi.

Subfaza praktikovanja

Za ovim sledi subfaza praktikovanja (od 9 do 16-18 meseci) u kojoj dete koje puže i kasnije hoda gegajući se, oduševljeno pokazuje svoju novootkrivenu psihičku autonomiju i motoričku slobodu. Ohrabreno probojnim sekundarnim narcizmom i relativno nepristupačno za spoljašnje izazove, čini se da je dete krenulo u osvajanje sveta. Oduševljenje je možda takođe i slavljenje bega od majčinog okrilja. Iako se dete često osvrće na majku, radi ’emotivnog dopunjavanja’, njegova glavna preokupacija je da uvežba alate svoga ega i proširi krug istraživanja.

Subfaza ponovnog približavanja

Zatim sledi subfaza ponovnog približavanja (između 16. i 24. meseca), u kojoj dete oseća da njegova autonomija i psihomotorička sloboda imaju svoja ograničenja i da je spoljašnji svet kompleksniji nego što je ono to prethodno zamišljalo. Dete koje je pretrpelo narcističku povredu (shvatilo da nije tako moćno i sposobno kao što mu se činilo u prethodnoj fazi), regredira u nadi da će ponovo naći simbiotsko jedinstvo sa majkom. Ipak, povratak izaziva ambivalenciju, s obzirom da je nagon za individuacijom već uzeo maha, a dete se susrelo sa zadovoljstvom ega koje donosi autonomno funkcionisanje. Ova ambivalencija ima i svoju bihevioralnu manifestaciju, tj. tendenciju da se rade kontradiktorne stvari. Tako se dete u jednom trenutku naginje i pripija uz majku tražeći sigurnost, čak i stapanje, a u drugom hrabro distancira da bi potvrdilo autonomiju, kontrolu i separaciju. Ako na ovu neodlučnost deteta majka odgovara prilagodljivo, i ako pozitivne emocije prevladaju hostilnost, nove regulacione strukture će početi da se pojavljuju. Pored toga što je subfaza približavanja burna, ona je takođe i najznačajnija, pošto njeno uspešno savladavanje rezultuje dubokim intrapsihičkim promenama uključujući:

ovladavanje kognitivno intenziviranom separacionom anksioznošću; (razvoj detetovih kognitivnih sposobnosti dovodi do toga da shvati da je svet složeniji nego što je ranije videlo u fazi praktikovanja, kad je bilo poneto svojim novootkrivenim sposobnostima, i nekritično. Te spoznaje intenziviraju separacionu anksioznost, koja se umanjuje ponovnim približavanjem objektu, i osvajanjem novih sposobnosti.
afirmaciju osećaja bazičnog poverenja ( ako majka razume dete u ovoj fazi, i omogući mu ponovno približavanje i autonomiju, uprkos njegovoj hirovitosti, dete ponovo potvrđuje osećaj bazičnog poverenja, što ga ohrabruje na dalju separaciju;
postepeno snižavanje i napuštanje osećaja omnipotencije koja je doživljena u simbiotskoj zajednici sa majkom;
postepenu kompenzaciju za umanjeni osećaj omnipotencije kroz razvoj detetovih narastajućih kapaciteta ega i osećaja autonomije; (da bi se napustio nerealni osećaj omnipotencije potrebno je da razočarenja u svoju svemoć i svemoć objekta budu postepena i optimalna, kao i to da da se, umesto toga, dobije nešto novo-razvoj autonomije i ovladavanje veštinama);
očvršćivanje sržnog doživljaja selfa;
uspostavljanje osećaja kapaciteta za ego kontrolu i modulaciju snažnih libidinalnih i agresivnih poriva i afekata (kao npr. infantilni bes);
saniranje razvojno normalne tendencije da se održi veza sa voljenim objektom kroz njegovo cepanje na ’dobar’ i ’loš’ objekat, a time i saniranje odgovarajućeg intrapsihičkog rascepa;
zamenu cepanja kao mehanizma odbrane potiskivanjem, kao kasnijim mehanizmom za obuzdavanje neprihvatljivih afekata i impulsa prema objektu.

Subfaza separacije-individuacije

Poslednja subfaza separacije-individuacije (između 24 i 36 meseci) se završava postizanjem konstantnosti objekta i, sa tim u vezi, konstantnosti selfa. Ovu subfazu karakteriše pojavljivanje realističnijeg i manje promenljivog doživljaja selfa. Takođe je karakteriše učvršćivanje dublje, donekle ambivalentne, ali održivije internalizovane objekt-reprezentacije majke, libidinalne vezanosti koja nije ozbiljno ugrožena privremenim frustracijama. Postojanje konstantnosti objekta osigurava majčino dugotrajno prisustvo u mentalnoj strukturi deteta. Razvoj konstantnosti selfa uspostavlja koherentnu, samostalnu self-reprezentaciju, sa minimalnim fluktuacijama pod pritiskom nagona. Zajedno, ove dve funkcije, rezultuju (a u dijalektičkom smislu i doprinose) odstranjivanjem agresivnosti prema selfu i objektu putem potiskivanja, a ne cepanja. Kapacitet za toleranciju ambivalencije se sada pojavljuje na psihičkom horizontu Dete postaje sposobno za kompleksnije veze sa objektom. Unutrašnje prisustvo 'dovoljno dobre majke' smanjuje potrebu za njenim fizičkim prisustvom. Pripijanje i odvajanje od nje omogućavaju održavanje 'optimalne distance'. 'Psihičko pozicioniranje koje dopušta intimnost bez gubitka autonomije i odvojenost bez bolne usamljenosti'. Paralelno sa ovim se odvija razvoj 'konstantnosti realnosti', koja omogućava autonomnim ego funkcijama 'da tolerišu promene u sredini bez psihičke pometnje ili poremećaja adaptacije'.

U O.L.I. Integrativnoj Psihodinamskoj Psihoterapiji konstantnost objekta, prema funkciji koju obavlja, osnivač O.L.I. metoda,Nebojša Jovanović naziva “stabilizator psihe”^[5] i spade u bazične emocionalne kompetencije, sposobnosti za obradu i upravljanje emocijama na koje su sastavni delovi složenijih sposobnosti-sposobnosti za ljubav i rad. Rad na razvoju bazičnih emocionalnih kompetencija je osnova O.L.I. Metoda.

Vidi još

Reference

^ Jean Piaget, The Construction of Reality in the Child (New York, 1937)
^ Anna Freud, The ego and the mechanisms of defence(New York, 1946)
^ René Árpád Spitz, Hospitalism—An Inquiry Into the Genesis of Psychiatric Conditions in Early Childhood (1945)
^ Annemarie Weil, The basic core (1970)
^ „Sposobnost za ljubav i rad - O.L.I. Psihodinamska Integrativna Psihoterapija”. Архивирано из оригинала 18. 01. 2014. г. Приступљено 28. 01. 2014.

[1] Jean Piaget, The Construction of Reality in the Child (New York, 1937)

[2] Anna Freud, The ego and the mechanisms of defence(New York, 1946)

[3] René Árpád Spitz, Hospitalism—An Inquiry Into the Genesis of Psychiatric Conditions in Early Childhood (1945)

[4] Annemarie Weil, The basic core (1970)

[5] „Sposobnost za ljubav i rad - O.L.I. Psihodinamska Integrativna Psihoterapija”. Архивирано из оригинала 18. 01. 2014. г. Приступљено 28. 01. 2014.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]