Planina

Za druge upotrebe, pogledajte stranicu Planina (višeznačna odrednica).

Planina je uzvišenje na Zemljinoj površini koje je nastalo kao rezultat aktivnosti Zemljine kore i vidno se ističe u odnosu na okolni niži i zaravnjeni teren. Planina je uzvišenje više od 500 m. Planina je generalno strmija od brda. Postoje mnoge teorije o nastanku planina. Po najnovijim teorijama planine su nastale kao rezultat sudara velikih tektonskih ploča ili dejstva vulkana. Te sile mogu da lokalno podignu površinu Zemlje. Planine podležu eroziji tokom vremena dejstvom reka, vremenskih uslova, i lednika. Nekoliko planina su izolovani vrhovi, dok je većina njih deo ogromnih planinskih masiva.

Vrh K2 na Himalajima.

Čimboraso, Ekvador. Najudaljenija tačka Zemljine površine od njenog centra.

Egij di Dru u Francuskim Alpima

Visoke nadmorske visine na planinama proizvode hladnije klime nego na nivou mora. Te hladnije klime imaju snažan uticaj na planinske ekosisteme: različite nadmorske visine imaju različite biljke i životinje. Zbog manje gostoljubivog terena i klime, planine se manje koriste za poljoprivredu i više za izvlačenje resursa i rekreaciju, kao što je planinarenje.

Najviša planina na Zemlji je Mont Everest na Himalajama u Aziji, čiji vrh je 8.850 m iznad srednjeg nivoa mora. Najviša poznata planina na bilo kojoj planeti Solarnog sistema je Olimp na Marsu sa 21.171 m.

Definicija

Materhorn, Švajcarski Alpi

Vrh Kenija

Ne postoji univerzalno prihvaćena definicija planine. Kao kriterijum za definisanje termina planine korišćeni su nadmorska visina, zapremina, reljef, strmina, razmak i kontinuitet. U Oksfordskom engleskom rečniku planina se definiše kao „prirodno uzdignuće Zemljina površina koje se izdiže više ili manje naglo iz okolnog nivoa i postiže nadmorsku visinu koja je, relativno na susedne nivoe, impresivna ili zapažena”.

Da li će se geografska formacija nazivati planinom može da zavisi od lokalne upotrebe. Planina Skot izvan Lotona u Oklahomi ima samo 251 m iznad svoje osnove do najvišeg vrha. Vitov Rečnik fizičke geografije navodi „Neki organi smatraju eminencije iznad 600 m planinama, one ispod toga se nazivaju brdima.”

U Ujedinjenom Kraljevstvu i Republici Irskoj, planina se obično definiše kao bilo koji vrh koji je bar 2.000 ft (610 m) visok, dok je po zvaničnoj definiciji planine UK vlade, za potrebe pristupa, ona vrh od 600 m ili više. Osim toga, neke definicije takođe obuhvataju zahteve topografske istaknutosti, tipično 100 or 500 ft (30 or 152 m). Jedno vreme se u SAD planina definisala kao vrh od 1.000 ft (300 m) ili viši. Bilo koja slična zemljišna formacija niža od ove visine se smatrala brdom. Međutim, danas, Geološki topografski institut (USGS) smatra da termini nemaju tehničke definicije u SAD.

Program za životnu sredinu Ujedinjenih nacija definiše da „planinsko okruženje” obuhvata bilo koje od sledećeg:

• Nadmorska visina od bar 2500 m;
• Nadmorska visina od bar 1500 m, sa nagibom većim od 2 stepena;
• Nadmorska visina od bar 1000 m, sa nagibom većim od 5 stepeni;
• Nadmorska visina od bar 300 m, sa 300 m opsegom nadmorske visine od 7 km.

Koristeći ove definicije, planine pokrivaju 33% Evroazije, 19% Južne Amerike, 24% Severne Amerike, i 14% Afrike. Ukupno, 24% zemljine kopnene mase je planinsko.

Klasifikacija

U genetskoj klasifikaciji planina izdvajaju se venačne ili nabrane i gromadne ili rasedne planine. Poseban genetski tip planina su vulkanske planine koje su u celini izgrađene od vulkanskih stena. Ove planine su masivi koji su postali oblikovanjem i hlađenjem ogromnih količina lave i drugog piroklastičnog materijala u daljoj ili bližoj geološkoj prošlosti. Njihov današnji izgled rezultat je delovanja tektonskih pokreta i različitih erozivnih procesa u postvulkanskom periodu. Izrazite vulkanske planine su Kenija u Africi, Akonkagva u Južnoj Americi, Dekan u Indiji, Makinli na Aljasci. Primer ovakve planine u Srbiji predstavlja Crni vrh iznad Bora.

Pored genetskih tipova, u klasifikaciji planina, mogu se izdvojiti i dva stadijalna tipa. To su planinske trupine i regenerirane planine.

Planinske trupine su zaostali, jako sniženi (podinski) delovi starih planina koje su razorene erozijom. One su, u morfološkom pogledu, daleko odmakli stadijum u uništavanju planina delovanjem različitih geomorfoloških agenasa. Sa nastavkom njihovog uništavanja one bi bilo potpuno uništene u procesu aplanacije. Ovakvih planina ima u srednjoj Evropi: Vogezi, Švarcvald, Tirinška šuma, Sudeti. Ima ih i na Uralu, Tjan Šanu, Aligenima itd.

Planinske trupine mogu biti zahvaćene mlađim tektonskim orogenim pokretima i ponovo izdignute i obnovljene kao planinski venci ili masivi. Ovakve planine izdvajaju se kao regenerirane. U morfološkoj evoluciji planina one predstavljaju stadijum ponovnog rađanja. Primer ovakvih planina je većina planinskih venaca hercinske orogeneze. Oni su regenerirani za vreme alpske orogeneze. Izrazit primer je planina Ural. Njegovi hercinski planinski venci bili su razoreni u donjem mezozoiku i preobraćeni u planinske trupine da bi bili izdignuti tokom mlađeg tercijara i mlađeg kvartara.

Prema visini planine se dele na niske (do 1.000 m), srednje (1.000-2.000 m) i visoke (preko 2.000 m).

Geologija

Glavni članci: Planinske formacije i spisak planinskih tipova

Džef Dejvisov vrh gledan sa ledenjačkog vrha Vilerovog pika, Nevada

Postoje tri glavna tipa planina: vulkanske, venčane, i gromadne. Sva tri tipa su formirana od tektonskih ploča: kad se delovi Zemljine kore kreću, skupljaju, i potanjaju. Kompresione sile, izostatičko izdignuće i potanjanje magmatskih stena potiskuje povšinu stena na više, kreirajući zemljišne formacije koje su više od okruženja. Visina izdignuća ga čini bilo brdom, ili ako je veće i strmije, planinom. Glavne planine se javljaju u dugim linearnim lukovima, što ukazuje na granice i aktivnost tektonskih ploča.

Vulkani

Glavni članak: Vulkan

Geološki poprečni presek vulkana Fudži

Vulkani se formiraju kad se jedna ploča biva potisnuta ispod druge ploče, ili na srednjookeanskom grebenu ili u vrućoj tačci. Na dubini od oko 100 km, dolazi do topljenja u steni iznad ploče (zbog dodavanja vode), i formira se magma koja doseže površinu. Kad magma izađe na površinu, ona često formira vulkansku planinu, kao što je štitasti vulkan ili stratovulkan. Neki od primera vulkana su planina Fudži i Japanu i planina Pinatubo na Filipinima. Magma ne mora da izađe na površinu da bi se formirala planina: magma koja se očvrsne ispod površine još uvek može da formira planiske dome, kao što je Navaho planina u SAD.

Venačne planine

Glavni članak: Venačne planine

Venačne planine se javljaju kad dve ploče sudare: skraćivanje se javlja usled grešaka u potiscima i kora se preopterećuje. Pošto manje gusta kontinentalna kora „pluta” na gušćim stenama mantla ispod, težina bilo kog materijala kore koji se potiskuje nagore i formira uzvišenja, platoe ili planine mora da bude balansirana silom uzgona mnogo veće zapremine potisnute nadole u mantl. Stoga je kontinentalna kora normalno znatno deblja ispod planina, u odnosu na niža područja. Stene mogu da se nabiraju bilo simetrično ili asimetrično. Nabori naviše su antiklinalni, a nabori nadole su sinklinalni: kod asimetričnog nabiranja mogu se isto tako javiti ležeći i preokrenuti nabori. Planine Jura su primer venačnih planina.

Gromadne planine

Glavni članak: Gromadne planine

Katskils planine u državi Njujork predstavljaju erodirani plato.

Gromadne planine su posledica raseda u kori: šava gde se stene mogu pomicati jedne pored drugih. Kad se stene na jednoj strani raseda podignu relativno na drugu, može doći do formiranja planine. Uzdignuti blokovi su blokovi planina ili horstovi. Susedni spušteni blokovi se nazivaju grabenima: oni mogu da budu mali ili da formiraju ekstenzivne sisteme riftnih dolina. Time se formira predeo poput onog koji se može videti u istočnoj Africi, u Vogezima, provinciji dolina i venaca u zapadnoj Severnoj Americi i u dolini Rajne. Te oblasti se često javljaju kad je regionalni stres ekstenzivan, a kora razređena.

Erozija

Glavni članak: Erozija

Tokom i nakon podizanja, planina je izložena agensima erozije (voda, vetar, led, i gravitacija) koji postepeno snose podignuto područje nadole. Posledica erozije da su površine planina mlađe nego stene od kojih je sama planina formirana. Glacijalni procesi proizvode karakteristične oblika zemljišta, kao što su piramidalni vrhovi, grebeni poput oštrice noža, i cirkovi oblika posude koji mogu da sadrže jezera. Planinske visoravni, kao što su Katskils, se formiraju erozijom izdignutog platoa.

Klima

Glavni članak: Alpska klima

Planina u okrugu Karbon u Juti

Dolina deset vrhova, Kanadske stenovite planine

Planinska klima postaje hladnija sa povećanjem nadmorske visine, usled interakcije između radijacije i konvekcije. Sunčeva svetlost vidljivog spektra pada na zemlju i zagreva je. Zemlja zatim zagreva vazduh na površini. Kad bi radijacija bila jedini način prenosa toplote sa zemlje na prostor, efekat staklene bašte gasova u atmosferi bi održavao zemlju na oko 333 K (60 °C; 140 °F), i temperatura bi eksponencijalno opadala sa visinom.

Međutim, kad je vazduh topao, on se širi, čime se snižava njegova gustina. Stoga, vrući vazduh teži da se podigne i prenese toplotu nagore. Ovo je proces konvekcije. Konvekcija dolazi u ravnotežu kada segment vazduha na određenoj nadmorskoj visini ima istu gustinu kao i njegovo okruženje. Vazduh je slab provodnik toplote, tako da segment vazduha može da se podigne i padne bez znatne razmene toplote. To je poznato kao adijabatski proces, koji ima karakterističnu krivu zavisnosti pritiska i temperature. Kako pritisak postaje manji, temperatura se snižava. Brzina snižavanja temperature sa nadmorskom visinom je poznata kao adijabatska stopa opadanja, koja je približno 9,8 °C po kilometru visine.

Potrebno je imati na umu da prisustvo vode u atmosferi komplikuje proces konvekcije. Vodena para sadrži latentnu toplotu isparavanja. Kako se vazduh podiže i hladi, on konačno postaje zasićen i ne može više da zadrži svoju količinu vodene pare. Vodena para se kondenzuje (formirajući oblake), i otpušta se toplota, čime se menja brzina opadanja sa suve adijabatske brzine opadanja do vlažne adijabatske brzine opadanja (5,5 °C po kilometru) Stvarna brzina opadanja može da varira sa visinom i lokacijom.

Stoga, kretanje nagore 100 m na planini je približno ekvivalentno kretanju 80 km (45 minja ili 0,75° latitude) ka najbližem polu. Ovaj odnos je samo približan, pošto lokalni faktori kao što je blizina okeana (kao što je Arktički okean) mogu drastično da modifikuju klimu. Sa povećanjem visine, glavni oblik precipitacije postaje sneg i vetrovi se pojačavaju.

Efekat klime na ekologiju na datoj nadmorskoj visini se može u velikoj meri odrediti putem kombinacije količine precipitacije, i biotemperature, kao što je opisao Lesli Holdridža 1947. godine. Biotemperatura je prosečna temperatura; sve temperature ispod 0 °C se smatraju da su 0 °C. Kad je temperatura ispod 0 °C, biljke su dormantne, tako da je precizna temperatura nevažna. Pikovi planina sa permanentnim snegom mogu da imaju biotemperaturu ispod 1,5 °C.

Ekologija

Glavni članak: Planinska ekologija

Alpska močvara u Švajcarskim Alpima

Hladnija planinska klima utiče na biljke i životinje koje žive na planinama. Specifičan skup biljaka i životinja se prilagođava relativno uskom opsegu klime. Stoga, ekosistemi teže da leže duž visinskih pojaseva grubo konstantne klime. Ovo se naziva nadmorskom zonacijom. U regionima sa suvom klimom, planinska tendencija da imaju viši nivo precipitacije kao i niže temperature takođe omogućavaju različite uslove, što poboljšava zonaciju.

Neke biljke i životinje prisutne u nadmorskim zonama imaju tendenciju da postaju izolovane, jer će uslovi iznad i ispod određene zone biti negostoljubivi i na taj način ograničiti njihovo kretanje ili rasipanje. Ovi izolovani ekološki sistemi su poznati kao nebeska ostrva.

Visinske zone obično slede tipičan patern. Na najvišim nadmorskim visinama, drveće ne može da raste, i kakav god život možda postoji, on će biti alpskog tipa, nalik na tundru. Neposredno ispod linije drveća, može se naći subalpska šuma četinarskog drveća, koja može da podnese hladnoću i suvo okruženje. Ispod toga rastu planinske šume. U umerenim delovima Zemlje, te šume imaju tendenciju da budu od četinarskog drveta, dok u tropima mogu biti od listopadnog drveća koje raste u kišnim šumama.

U društvu

Planinari se penju na planinu Rejnir

Vrh Ben Nevis, najviši vrh Velike Britanije, ima spomenik

Planine su uglavnom manje poželjne za ljudsko stanovanje nego nizije, zbog oštrih vremenskih prilika i male količine obradivog zemljišta. Mada je 7% kopnene oblasti Zemlje iznad 2500 m, samo 140 miliona ljudi živi iznad te nadmorske visine i samo 20-30 miliona ljudi iznad 3000 m nadmorske visine. Opadanje atmosferskog pritisaka sa povećanjem nadmorske visine znači da je manje kiseonika dostupno za disanje, i postoji manji nivo zaštite protiv solarne radijacije (UV). Usled sniženja sadržaja kiseonika, najviše poznato permanentno naselje na svetu je na 5100 m, dok je najviša poznata permanentno tolerisana visina 5950 m. Iznad 8000 m nadmorske visine, atmosfera ne sadrži dovoljno kiseonika za održavanje ljudskog života. Ovo je poznato kao „zona smrti”". Vrhovi Mont Everesta i K2 su u zoni smrti.

Oko polovine planinskog stanovništva živi na Andima, u srednjoj Aziji, i Africi. Tradicionalna planinska društva se oslanjaju na poljoprivredu, koja ima viši rizik od neuspešne žetve nego na nižim nadmorskim visinama. Minerali su često prisutni u planinama, i stoga je rudarstvo važna privredna komponenta nekih planinskih društava. Odnedavno, turizam donosi prihode planinskim zajednicama, delom zahvaljujući intenzivnom razvoju oko atrakcija kao što su nacionalni parkovi ili skijališta. Oko 80% planinskog stanovništva živo ispod linije siromaštva.

Većina svetskih reka se napaja iz planinskih izvora, pri čemu sneg deluje kao skladišni mehanizam za nizijske korisnik. Više od polovine ljudske populacije zavisi od planina kao izvora vode.

Planinarenje, visinsko penjanje, ili alpinizam je sport, hobi ili profesija hodanja, skijanja, i penjanja na planinama. Dok je planinarenje počelo kao pokušaj da se dosegne najviša tačka neosvojenih velikih planina, ono se razgranalo u specijalizacije koje adresiraju različite aspekte planina, i sastoje se od više oblasti, u zavisnosti od toga da li izabrana ruta vodi preko kamena, snega ili leda. Svi oblici zahtevaju iskustvo, atletske sposobnosti, i tehničko znanje radi održavanja bezbednosti.

Najviši planinski vrhovi

• Evropa — Elbrus (5.642 m), Mon Blan (4.807 m)
• Azija — Mont Everest (8.848 m), K2 (8.611 m)
• Afrika — Kilimandžaro (5.895 m)
• Australija — Košćuško (2.230 m)
• Severna Amerika — Makinli (6.196 m)
• Južna Amerika — Akonkagva (6.960 m)
• Antarktik — Vinson (5.140 m)
• Srbija — Đeravica, Prokletije (2.656 m)
• Crna Gora — Zla Kolata, Prokletije (2.534 m)
• Republika Srpska (Bosna i Hercegovina) — Maglić (2.386 m)

Vidi još

• Vrste planina

Literatura

• Cox, Steven M.; Fulsaas, Kris, ur. (2009) [2003]. Mountaineering: The Freedom of the Hills (7 izd.). Seattle: The Mountaineers. ISBN 978-0-89886-828-9. 
• Tweit, Susan J. (1992). The Great Southwest Nature Factbook. Alaska Northwest Books. str. 209—210. ISBN 978-0-88240-434-9. 
• Goody, Richard M.; Walker, James C.G. (1972). „Atmospheric Temperatures” (PDF). Atmospheres. Prentice-Hall. Arhivirano iz originala (PDF) 29. 07. 2016. g. Pristupljeno 01. 08. 2017. 
• Ryan, Scott (2006). „Figure 13-1”. CliffsQuickReview Earth Science. Wiley. ISBN 978-0-471-78937-6. 
• Press, Frank; Siever, Raymond (1985). Earth (4th izd.). W. H. Freeman. str. 413. ISBN 978-0-7167-1743-0. 
• Searle, Michael P (2007). „Diagnostic features and processes in the construction and evolution of Oman-, Zagros-, Himalayan-, Karakoram-, and Tibetan type orogenic belts”. Ur.: Robert D. Hatcher Jr.; MP Carlson; JH McBride; JR Martinez Catalán. 4-D framework of continental crust. Geological Society of America. str. 41ff. ISBN 978-0-8137-1200-0. 
• Butz, Stephen D (2004). „Chapter 8: Plate tectonics”. Science of Earth Systems. Thompson/Delmar Learning. str. 136. ISBN 978-0-7668-3391-3. 
• „Chapter 6: Mountain building”. Science matters: earth and beyond; module 4. Pearson South Africa. 2002. str. 75. ISBN 978-0-7986-6059-4. 
• Helman, Adam (2005). The Finest Peaks - Prominence and Other Mountain Measures. Trafford Publishing. ISBN 978-1412059954. 
• Nuttall, John & Anne (2008). England. The Mountains of England & Wales. 2 (3rd izd.). Milnthorpe, Cumbria: Cicerone. ISBN 978-1-85284-037-2. 
• Whittow, John (1984). Dictionary of Physical Geography. London: Penguin. str. 352. ISBN 978-0-14-051094-2. 
• Blyth, S.; Groombridge, B.; Lysenko, I.; Miles, L.; Newton, A. (2002). „Mountain Watch” (PDF). UNEP World Conservation Monitoring Centre, Cambridge, UK. Arhivirano iz originala (PDF) 11. 5. 2008. g. Pristupljeno 17. 2. 2009. 
• Fraknoi, A.; Morrison, D.; Wolff, S. (2004). Voyages to the Planets (3rd izd.). Belmont: Thomson Books/Cole. ISBN 9780534395674. 
• Gerrard, A.J. (1990). Mountain Environments: An Examination of the Physical Geography of Mountains. Cambridge, Mass: MIT Press. ISBN 978-0262071284. 

Spoljašnje veze

• Mediji vezani za članak Planina na Vikimedijinoj ostavi
• „Mountain”. Encyclopædia Britannica (na jeziku: engleski). 18 (11 izd.). 1911.