Википедија

Opšti izbori u Srbiji 1989.

избори у Србији

Opšti izbori u Srbiji, jednoj od šest republika Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, održani su 12. novembra 1989. na kojima su izabrani predsednik predsedništva Socijalističke Republike Srbije i delegati za Skupštinu SR Srbije. Izbori za delegate su takođe bili održani 10. i 30. novembra 1989. Pored opštih izbora, lokalni izbori su bili održani istovremeno. Ovo su bili prvi direktni izbori nakon usvajanja novog Ustava Jugoslavije i delegatskog izbornog sistema i poslednji izbori koji su sprovedeni po jednopartijskom sistemu.

Opšti izbori u Srbiji 1989.
Predsednički izbori
12. novembar 1989. 1990. →
Izlaznost83,55%
 
Kandidat Slobodan Milošević Mihalj Kertes Zoran Pjanić
Stranka SKS SKS SKS
Br. glasova 4.452.312 480.924 404.853
Procenat 80,36% 8,68% 7,31%
Parlamentarni izbori
← 1986. 10, 12. i 30. novembar 1989. 1990. →
340 poslaničkih mandata Skupštine SR Srbije
171 mandata potrebno za većinu
Izlaznost
82,35%
Stranka Vođa Mandati +/–
SKS Bogdan Trifunović 303 -20
Nezavisni − 37 +20
Ovo je spisak stranaka koje su osvojile mandate.
Pogledajte potpune rezultate ispod.
Predsednik Vlade pre Predsednik Vlade posle
Desimir Jevtić
SKS		 Stanko Radmilović
Desimir Jevtić
Predsednik Predsedništva pre izbora

Slobodan Milošević
SKS

Izabrani predsednik predsedništva

Slobodan Milošević
SKS

Ovim izborima je prethodio uspon Slobodana Miloševića, koji je, nakon što je 1986. godine izabran za predsednika predsedništva Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije (SKS), zbacio svog mentora Ivana Stambolića i Stambolićeve saveznike sa ključnih funkcija 1987. godine. Milošević je potom započeo antibirokratsku revoluciju, tokom koje vlasti Crne Gore, Vojvodine i Kosova bivaju zbačene i zamenjene Miloševićevim pristalicama, i menjanje Ustava Srbije. Nakon što je Milošević u maju 1989. imenovan za predsednik Predsedništva SR Srbije, za novembar 1989. bivaju raspisani predsednički i parlamentarni izbori.

Milošević, Mihalj Kertes, Zoran Pjanić i Miroslav Đorđević bili su kandidati na predsedničkim izborima na kojima je Milošević ubedljivo pobedio. SKS je takođe osvojio 303 mandata, što je neto gubitak od 20 mandata u odnosu na izbore 1986. godine, a 37 pojedinaca koji nisu bili članovi SKS-a osvojilo je ostatak mandata u Skupštini. Savez komunista Jugoslavije je prestao da funkcioniše u januaru 1990. godine, a nakon referenduma u julu 1990. Srbija je usvojila novi ustav kojim je ustanovljen višepartijski sistem i smanjena ovlašćenja autonomnih pokrajina Kosova i Vojvodine. Prvi višepartijski izbori održani su u decembru 1990. godine.

Pozadina

uredi

Nakon Drugog svetskog rata

uredi

Posle Drugog svetskog rata, Komunistička partija je učvrstila vlast u Jugoslaviji, transformišući zemlju u socijalističku državu.[1][2] Svaka republika imala je svoj ogranaka Komunističke partije, te je Srbija imala Komunističku partiju Srbije.[3] Savezna partija se preimenovala u Savez komunista Jugoslavije (SKJ) na svom 6. kongresu 1952. godine.[4][5] Njene grane su učinele isto tako da Komunistička partija Srbije postala je Savez komunista Srbije (SKS).[6][7] Josip Broz Tito bio je predsednik SKJ do svoje smrti 1980. godine.[8]

Nakon Titove smrti, Jugoslavije se suočila sa problemima oko privrede, ustava i potencijalnog porasta etničkog nacionalizma.[9] Jugoslavija je u početku sprovela mere štednje kako bi smanjila svoj dug.[10] Umesto smanjenja, tokom 1980-ih je ipak došlo do brzog povećanja duga, inflacije i nezaposlenosti.[11] Po mišljenju Zlatoja Martinova, republike su zbog krize „ojačale i postale de fakto države sa sopstvenim oružanim snagama“.[12]‍:str. 9 Martinov je takođe rekao da je postepeni proces raspad Jugoslavije već započeo.[12]‍:str. 10 Posle parlamentarnih izbora 1986. Desimir Jevtić je izabran za premijera Srbije.[13]

Uspon Slobodana Miloševića

uredi
Za više informacija pogledajte: Osma sednica CK SK Srbije i Antibirokratska revolucija
 
Slobodan Milošević (levo) došao je na vlast nakon što je zbacio Ivana Stambolića (desno) i njegove saveznike sa ključnih funkcija 1987. godine

Ivan Stambolić, predsednik Gradskog komiteta Saveza komunista Beograda, izabran je 1984. godine za presedsednik predsedništva CK SKS.[14][15] Smatran kao reformista unutar SKS, Stambolić je bio mentor Slobodana Miloševića, njegovog kolege sa Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu.[14][15][16] Nakon što je 1984. godine postao predsednik predsedništva CK SKS, Stambolić je imenovao Miloševića kao naslednika njegove prethodne funkcije, uprkos protivljenju starijih komunističkih funkcionera.[14] Milošević je tada započeo formiranje frakcije činovnika koji su mu bili lojalni.[15]

Stambolić je pred parlamentarne izbore 1986. najavio da će se povući sa mesta predsednika SKS.[17]‍:str. 105 Uprkos podršci 84 opštinska odbora SKS-a, Milošević je i dalje imao snažno protivljenje unutar stranke.[17]‍:str. 105, 108 Bilo je predloga da na izborima za rukovodstvo bude više kandidata, mada je Predsedništvo izglasalo 12 naprem 8 da se Milošević predloži za jedinog kandidata za predsednika predsedništva CK SKS.[17]‍:str. 106, 110 Milošević je uspešno izabran za predsednika SKS maja 1986. godine, dok je Stambolić počeo da obavlja funkciju predsednika Srbije, nakon što ga je izabralo Predsedništvo CK SKS.[15][17]‍:str. 105, 120 Dragiša Pavlović, jedan od Stambolićevih saveznika, postao je predsednik Gradskog komiteta Saveza komunista Beograda.[15][17]‍:str. 118

Milošević je napravio okret ka populističkom diskursu u aprilu 1987. godine.[18][19] Počeo je da sebe predstavlja kao pristalica kosovskih Srba, a tokom jedne posete Kosovu rekao je Srbima da „ne sme niko da vas bije”.[15][18][20] Tokom istog perioda, postao je kritičniji prema Stamboliću i Pavloviću, posebno zbog njihovog umerenog stava prema Kosovu.[16][21] Milošević je sazvao sednicu CK SKS za septembar 1987.[22] Na sednici je Stambolić pokušao da pomiri Pavlovića i Miloševića, ali je Milošević ipak nastavio da kritikuje Stambolića i Pavlovića.[15][23] Pavlović i ostali Stambolićevi saveznici su tada smenjeni sa svojih funkcija.[22] Neki politikolozi su sednici okarakterisali kao državni udar.[24]‍:str. 35 Stambolić je posle sednice smenjen sa mesta predsednika Srbije u decembru 1987.[15][24] Potom se povukao iz politike.[14][22]

Počev od 1988. godine u Srbiji i Crnoj Gori počinju protesti, nazvani antibirokratska revolucija, u znak podrške Miloševićevom programu centralizacije.[24]‍:str. 41[25] Iako je Milošević negirao da je direktno umešan u proteste, on je zapravo imao direktan kontakt sa organizatorima.[25] U Crnoj Gori je rukovodstvo bilo prinuđeno da podnese ostavku.[25] Zamenila ju je promiloševićevska frakcija na čelu sa Momirom Bulatovićem.[25][26] Sličan scenario je usledio ubrzo u Vojvodini i na Kosovu. U Vojvodini je Mihalj Kertes posebno postao istaknuta ličnost zbog izjave: „Zašto se vi kao Srbi plašite Srbije, kad se ja kao Mađar ne plašim?“.[27] Socijalistički savez radnog naroda Srbije (SSRNS), organizacija narodnog fronta podređena SKS-u,[28][29] predložio je Miloševića na mesto predsednika Predsedništva SR Srbije i uspešno je imenovan 8. maja 1989. godine.[12]‍:str. 15[30][31]

Ustavne promene

uredi

Posle antibirokratske revolucije došlo je do amandmana na jugoslovenski Ustav iz 1974. godine.[32]‍:str. 186 Prema Ustavu iz 1974., Kosovu je data puna autonomija i jednak status glasanja kao i ostalih šest republika SFRJ.[33] Posle protesta u martu 1989. Milošević je predložio amandmane koje su ubrzo prihvatile Skupština SAP Kosova i Skupština SR Srbije.[33] Amandmanom su ukinuta ovlašćenja koja su autonomnim pokrajinama Kosovo i Vojvodina dobile Ustavom iz 1974. godine.[32]‍:str. 186[33][34]

Izborni sistem

uredi

Tokom izbora 1989. godine, izborni sistem Srbije bio je u skladu sa ustavom iz 1974. godine.[35] Umesto direktnog izbora članova Skupštine, građani su glasali za sastave delegacijskih tela. Članovi ovih delegacijskih tela tada su birali delegate koji su bili u Skupštini SR Srbije. Sistem glasanja je bio veoma složen i kombinovao je elemente direktnog, posrednog i većinskog sistema glasanja.[36]‍:str. 24[37]‍:str. 63 Pravo glasa imali su oni koji su imali 15 ili više godina, a oni koji su služili vojsku u vreme izbora su mogli da glasaju u svojim vojnim stanicama.[38]‍:str. 69, 72 Nevažeći glasački listići uvedeni su sa izborima 1989. godine; listić koji je bio prazan ili za kojeg se nije moglo utvrditi za koga se glasalo smatrao se nevažećim.[38]‍:str. 69, 72

Skupština je bila podeljena na tri veća.[37]‍:str. 73–74 Veće udruženog rada imalo je 160 delegata, dok su Veće opština i Društveno-politički savet imali po 90 delegata. Delegati potom biraju članove predsedništva SR Srbije, Saveta Republike i člana predsedništva Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.[35] U vreme izbora 1989. Srbija je još uvek bila jednopartijska država, ali su izbori 1989. bili prvi neposredni izbori održani od 1974. godine.[39]‍:str. 69[40][41]

Parlamentarni izbori održani su u tri odvojena dana: 10, 12. i 30. novembra 1989.[36]‍:str. 27 Lokalni izbori su održani istih dana kao i parlamentarni izbori.[36]‍:str. 27 Predsednički izbori održani su samo 12. novembra.[12]‍:str. 15 Biračka mesta su bila otvorena od 07:00 do 19:00.[38]‍:str. 71

Političke stranke

uredi

U tabeli ispod su navedene političke partije izabrane u Skupštini SR Srbije nakon parlamentarnih izbora 1986. godine.[42]‍:str. 33 U Veću udruženog rada bilo je 148 delegata SKS, u Veću opština ih je bilo 88, a u Društveno-političkom savetu 87 delegata SKS.[42]‍:str. 33 Većina delegata je bila mlađa od 50 godina.[42]‍:str. 33

Naziv Vođa Rezultati 1986.
Mandati
Savez komunista Srbije Ivan Stambolić
323 / 340
Nezavisni –
17 / 340

Sprovođenje izbora

uredi

Nakon Miloševićevog imenovanja na mesto predsednika predsedništva SR Srbije, raspisani su izbori da bi se odbacile sve potencijalne kritike o tome da Miloševićevo imenovanje nije „želja čitavog naroda“.[12]‍:str. 15 Predsednički izbori su tako poslužili kao referendum o tome da li Milošević treba da ostane na mestu predsednika predsedništva.[12]‍:str. 15[38]‍:str. 3 SKS je naveo da ovi izbori „treba da pokažu da verujemo u politiku svog rukovodstva“.[12]‍:str. 15 Tokom izbora predsednik predsedništva CK SKS bio je Bogdan Trifunović.[43] U okviru predizborne kampanje u Srbiji je organizovano preko 10.000 konferencija delegacijskih tela.[38]‍:str. 71 Bilo je 19.478 tela delegacije koja su imala ukupno 346.518 članova.[36]‍:str. 33

Predsednički kandidati

uredi

Na sednici SSRNS 1. novembra 1989. Milošević je formalno predložen za predsedničkog kandidata.[38]‍:str. 68 Kako bi predsednički izbori bili percipirani kao demokratski, SSRNS je na izbore predložio da učestvuje više kandidata.[12]‍:str. 15 Međutim, nijedan kandidat u početku nije želeo da rizikuje da učestvuje protiv Miloševića.[12]‍:str. 15 SSRNS je na kraju predložio ukupno četiri kandidata, a to su bili Milošević, Kertes, i profesori Zoran Pjanić i Miroslav Đorđević.[12]‍:str. 15[44]

Rezultati

uredi

Prema izveštaju Politike iz novembra 1989.godine, tokom izbora je bilo otvoreno 14.855 biračkih mesta.[38]‍:str. 71[40] Zvanični rezultati izbora objavljeni su 20. novembra, osam dana nakon održavanja istih.[12]‍:str. 19

Predsednički

uredi

Radio-televizija Beograd i Politika su od 13. novembra objavljivali izlaznost i rezultate predsedničkih izbora.[12]‍:str. 16 Saopšteno je da je u Kuršumliji 99% birača glasalo za Miloševića, a da je u nekim selima opštine Kraljevo Milošević čak osvojio sve glasove.[12]‍:str. 16 Slični rezultati zabeleženi su u Kačaniku dok je u Vučitrnu Kertes osvojio najviše glasova.[12]‍:str. 17 U regionu Sandžaka, Milošević je osvojio najviše glasova.[12]‍:str. 17–18 Kasnije je objavljeno da je izlaznost bila 83%, a da je Milošević osvojio 80% od svih datih glasova.[12]‍:str. 19 Milošević je takođe osvojio većinu glasova u Centralnoj Srbiji, pa u Vojvodini, dok je na Kosovu osvojio samo 25% glasova.[36]‍:str. 80 U Beogradu je Milošević dobio 93% glasova, gde je izlasnot bila 80.3%.[36]‍:str. 80

Kandidat Stranka Glasovi %
Slobodan Milošević Savez komunista Srbije 4.452.312 80,36
Mihalj Kertes Savez komunista Srbije 480.924 8,68
Zoran Pjanić Savez komunista Srbije 404.853 7,31
Miroslav Đorđević Savez komunista Srbije 202.627 3,66
Ukupno 5.540.716 100,00
Ukupni glasovi 5.540.716 –
Registrovani birači/izlaznost 6.631.839 83.55
Izvor: Republička izborna komisija[12]‍:str. 19

Parlamentarni

uredi

Za parlamentarne izbore bilo je ukupno registrovano 6.640.675 birača koji su imali pravo glasa.[36]‍:str. 34 Pravo glasa je iskoristilo 82% upisanih birača.[36]‍:str. 34 Na parlamentarnim izborima, SKS je osvojio 303 poslaničkih mesta u Skupštini SR Srbije što je 20 mandata manje u odnosu na parlamentarne izbore iz 1986. godine.[45]‍:str. 29 Na izborima je takođe izabrano 37 kandidata koji nisu bili član SKS.[45]‍:str. 29 U Veću udruženog rada, izabrana su 134 delegata SKS, u Veće oština izabrano je 84 dok u Društveno-političkom savetu izabrano je 85 delegata.[45]‍:str. 29

 
Stranka Glasovi % Mandati +/–
Savez komunista Srbije 303 –20
Nezavisni 37 +20
Ukupno 340 0
Ukupni glasovi 5.486.717 –
Registrovani birači/izlaznost 6.640.675 82,35
Izvor: Republička zavod za statistiku[36]‍:str. 34[42]‍:str. 29

Posledice

uredi

Vođstvo skupštine

uredi

Skupština SR Srbije je konstituisana 5. decembra 1989. godine. Za predsednika Skupštine izabran je Zoran Sokolović, a za potpredsednike Vukašin Jokanović, Slobodan Janjić i Đorđe Šćepančević.[46] Stanko Radmilović je takođe bio izabran za predsednika vlade, dok je 6. decembra Skupština SR Srbije zvanično proglasila Miloševića za predsednika predsedništva.[44][47][48] Radmilović je bio Miloševićev lojalista.[49]

Raspad Saveza komunista Jugoslavije

uredi
Za više informacija pogledajte: Četrnaesti kongres SKJ
 
Savez komunista Jugoslavije (emblem prikazan) je prestao da funkcioniše nakon 14. kongresa

Milošević je 1989. godine predložio reforme Savezne skupštine Jugoslavije.[50]‍:str. 21 Ovim predlozima se usprotivila slovenačka delegacija, koja je bila za to da sastav ostane u skladu sa Ustavom iz 1974.[50]‍:str. 22 Zbog spora je organizovan prvi i jedini vanredni kongres za 1990. godinu.[50]‍:str. 22[51] 14. kongres, održan u Sava centru u Beogradu, na kraju je organizovan za 20–23. januar 1990.[50]‍:str. 26 Milan Pančevski je predsedavao nad kongresom, na kojem je prisustvovalo preko 1.600 delegata svih šest republika i dve autonomne pokrajine.[51]

Kongres je počeo polemikom Boruta Pahora i Milomira Minića, a nastavljen je Milanom Kučanom koji je rekao da Slovenci odbacuju predloženu politiku centralizacije Srbije.[50]‍:str. 26–27 Ciril Ribičič i slovenačka delegacija izrazili su razočaranje prvom plenarnom sednicom 14. kongresa.[50]‍:str. 27 Šef srpske delegacije Milošević je predlagao da se uvede sistem „jedan čovek – jedan glas“, ali se tome usprotivila slovenačka delegacija, koja se zalagala za rekonstrukciju SKJ i Jugoslavije u konfederalni sistem.[51] Uz pomoć delegata Kosova, Vojvodine, Crne Gore i Jugoslovenske narodne armije, svi predlozi slovenačke i bosanske delegacije su odbijeni, dok su predlozi Srbije prihvaćeni.[51][52]‍:str. 83, 84[53]

Slovenačka delegacija je na drugom plenarnom zasedanju napustila Kongres, navodeći da „ne žele biti suodgovorni za agoniju SK Jugoslavije u kojoj je vode sadašnja nametanja volje i nosioci tih nametanja“.[50]‍:str. 28, 29[53] Uprkos želji Miloševića da kongres nastavi bez slovenačke delegacije, hrvatska delegacija, koju je predvodio Ivica Račan, usprotivila se tome.[50]‍:str. 29[53] Hrvatska delegacija, kojoj su se pridružile makedonska i bosanskohercegovačka delegacija, ubrzo je napustila kongres.[50]‍:str. 29[52]‍:str. 84[54] Pančevski je prekinuo sednicu u 3 ujutru za 23. januar; 23. januara prihvaćen je ostatak predloga Srbije.[50]‍:str. 29 Treća plenarna sednica 14. kongresa nikada nije održana, a SKJ je prestao da postoji.[50]‍:str. 29[55]

Ustavni referendum 1990.

uredi

Dok je Srbija još bila jednopartijska država, u julu 1990. organizovan je referendum o tome da li da se usvoji novi ustav ili da se prvo održe višestranački izbori.[56][57][58] Većina birača glasala je za usvajanje novog ustava uprkos tome što su kosovski Albanci bojkotovali referendum; Ustav je usvojen septembra 1990.[57][59][60] Prvi višestranački izbori održani su u decembru 1990. godine.[61][62]

Donošenjem Ustava iz 1990. godine, autonomne pokrajine Kosovo i Vojvodina preimenovane su u AP Kosovo i Metohija, odnosno Autonomnu pokrajinu Vojvodinu, dok je Socijalistička Republika Srbija preimenovana u Republiku Srbiju.[60] Moć pokrajina je znatno smanjena.[63]‍:str. 170[64] Promenjen je i izborni sistem u Srbiji; ukinut je delegatski sistem, Skupština SR Srbije je preimenovana u Narodnu skupštinu, a broj poslaničkih mesta smanjen na 250.[35] Predsednik Narodne skupštine je bio i taj koji je raspisivao parlamentarne i predsedničke izbore.[35]

Srbija je takođe postala višestranačka država, što znači da su po Zakonu o političkim organizacijama političke partije mogle da se registruju za učešće na budućim izborima.[65]‍:str. 9–10[66] SKS se spojio sa Socijalističkim savezom radnog naroda Jugoslavije i stvorio Socijalističku partiju Srbije, dok su se kao političke stranke registrovale i opozicione stranke, poput Demokratske stranke, Srpskog pokreta obnove, Narodne radikalne stranke i Narodne seljačke stranke.[39]‍:str. xx–xix[65]‍:str. 11[66][67]

Reference

uredi
  1. ^ Lampe, Džon R. (2010). Yugoslavia as History: Twice There Was a Country [Jugoslavija kao istorija: Dvaput je postojala država] (2 izd.). Kembridž, Ujedinjeno Kraljevstvo: Cambridge University Press. str. 233. ISBN 9780521773577. OCLC 917768569. 
  2. ^ Čalić, Mari-Žanin (2019). A History of Yugoslavia Istorija Jugoslavije (1 izd.). Vest Lafajet, Indijana: Purdue University Press. str. 154, 252. ISBN 9781612495644. OCLC 1086547547. 
  3. ^ Banac, Ivo (1988). With Stalin against Tito: Cominformist Splits in Yugoslav Communism [Sa Staljinom protiv Tita: Kominformistički rascepi u jugoslovenskom komunizmu]. Itaka, Njujork: Cornell University Press. str. 110. ISBN 9781501720833. OCLC 1083573283. 
  4. ^ Biondič, Mark (2011). The Balkans: Revolution, War, and Political Violence Since 1878 [Balkan: Revolucija, rat i političko nasilje od 1878.]. Oksford: Oxford University Press. str. 180. ISBN 9780199299058. OCLC 718575569. 
  5. ^ Centrih, Lev (2014). The Road to Collapse: The Demise of the League of Communists of Yugoslavia [Put u kolaps: Raspad Saveza komunista Jugoslavije]. Rosa Luxemburg Foundation Southeast Europe. str. 13. ISBN 9788688745130. OCLC 1356439329. 
  6. ^ Vudvard, Suzan L. (1995). Socialist Unemployment: The Political Economy of Yugoslavia, 1945–1990 [Socijalistička nezaposlenost: politička ekonomija Jugoslavije, 1945-1990.]. Princeton University Press. str. 182. ISBN 9780691086453. Arhivirano iz originala 11. 1. 2023. g. Pristupljeno 1. 1. 2023. 
  7. ^ Darbišir, Denis J.; Darbišir, Ijan (2000). Encyclopedia of World Political Systems [Enciklopedija svetskih političkih sistema]. Armonk, Njujork: Taylor & Francis. str. 456. ISBN 9781317471561. OCLC 948249715. 
  8. ^ Arnold, Džejms R.; Viner, Roberta (2012). Cold War: The Essential Reference Guide [Hladni rat: Osnovni referentni vodič]. Santa Barbara, Kalifornija: ABC-CLIO. str. 215. ISBN 9781610690041. OCLC 780442989. 
  9. ^ Has, Ričard (1998). Economic Sanctions and American Diplomacy [Ekonomske sankcije i američka diplomatija]. Council on Foreign Relations. str. 179. ISBN 9780876092125. OCLC 38993152. 
  10. ^ East European Economies: Slow Growth in the 1980's: Selected Papers [Istočnoevropske ekonomije: Spori rast 1980-ih: Izabrani radovi]. 3. Vašington, Okrug Kolumbija: U.S. Government Printing Office. 1986. str. 630. 
  11. ^ Primorac, Emil; Babić, Mate (1989). „Systemic Changes and Unemployment Growth in Yugoslavia, 1965–1984” [Sistemske promene i rast nezaposlenosti u Jugoslaviji, 1965-1984.]. Slavic Review. 48 (2): 195. JSTOR 2499113. S2CID 4809340. doi:10.2307/2499113. Arhivirano iz originala 12. 8. 2023. g. Pristupljeno 15. 8. 2023. 
  12. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj Martinov, Zlatoje (2000). U podnožju demokratskih propileja: Izbori u Srbiji, 1990–2000 (na jeziku: srpski). Beograd: Republika. OCLC 50410508. 
  13. ^ „Preminuo Desimir Jevtić”. Radio televizija Srbije (na jeziku: srpski). 14. 10. 2017. Arhivirano iz originala 12. 8. 2023. g. Pristupljeno 12. 8. 2023. 
  14. ^ a b v g „O Ivanu Stamboliću”. B92 (na jeziku: srpski). 2002. Arhivirano iz originala 10. 8. 2023. g. Pristupljeno 10. 8. 2023. 
  15. ^ a b v g d đ e ž Mihovilović, Maroje (2. 4. 2003). „Milošević's greatest betrayal: How Milošević killed his best friend” [Miloševićeva najveća izdaja: Kako je Milošević ubio svog najboljeg prijatelja]. Nacional. Arhivirano iz originala 10. 8. 2023. g. Pristupljeno 10. 8. 2023. 
  16. ^ a b Dil, Džekson (20. 11. 1987). „New Serbian leader accused of adding to ethnic tension” [Novi srpski lider optužen za povećanje etničkih tenzija]. Washington Post. ISSN 0190-8286. Arhivirano iz originala 15. 8. 2023. g. Pristupljeno 10. 8. 2023. 
  17. ^ a b v g d Nikolić, Kosta (2006). „Kako je Slobodan Milošević izabran za vođu srpskih komunista (II)”. Istorija 20. Veka (na jeziku: srpski) (2). ISSN 0352-3160. 
  18. ^ a b Hauard, Mark Morje; Sil, Rudra; Tismaneanu, Vladimir (2007). World Order After Leninism [Svetski poredak posle lenjinizma]. University of Washington Press. str. 117. ISBN 9780295986289. OCLC 1273306665. 
  19. ^ Suksina, Šalini (2015). Dictatorship, Fascism, and Totalitarianism [Diktatura, fašizam i totalitarizam]. Britannica Educational Publishing. str. 108. ISBN 9781622753512. OCLC 890726393. 
  20. ^ „"Ne sme niko da vas bije": Rečenica koja je promenila sve”. N1 (na jeziku: srpski). 24. 4. 2023. Arhivirano iz originala 13. 8. 2023. g. Pristupljeno 13. 8. 2023. 
  21. ^ Trejnor, Ijan (1. 4. 2003). „Ivan Stambolic” [Ivan Stambolić]. The Guardian (na jeziku: engleski). ISSN 0261-3077. Arhivirano iz originala 20. 6. 2020. g. Pristupljeno 13. 8. 2023. 
  22. ^ a b v Georgievski, Jovana (25. 8. 2020). „"Fatalni zaokret": Od najbližeg saradnika do poslednje žrtve režima Slobodana Miloševića”. BBC News (na jeziku: srpski). Arhivirano iz originala 11. 8. 2023. g. Pristupljeno 10. 8. 2023. 
  23. ^ Partos, Gabrijel (29. 3. 2003). „Ivan Stambolić: Mentor of Milošević stabbed in the back by his protege” [Ivan Stambolić: Mentor Miloševića zaboden u leđa od njegovog štićenika]. The Independent. Arhivirano iz originala 1. 4. 2018. g. Pristupljeno 10. 8. 2023. 
  24. ^ a b v Grdešić, Marko (2019). The Shape of Populism: Serbia Before the Dissolution of Yugoslavia [Oblik populizma: Srbija pre raspada Jugoslavije]. En Arbor: University of Michigan Press. ISBN 9780472131334. OCLC 1099528798. 
  25. ^ a b v g Biondič, Mark (2011). The Balkans: Revolution, War, and Political Violence since 1878 [Balkan: Revolucija, rat i političko nasilje od 1878.]. OUP Oxford. str. 200. ISBN 9780191559518. 
  26. ^ Sombatpunsiri, Džandžira (2015). Humor and Nonviolent Struggle in Serbia [Humor i nenasilna borba u Srbiji]. Syracuse University Press. str. 195. ISBN 9780815653400. 
  27. ^ Dobs, Majkl (29. 11. 2000). „Crash of Yugoslavia's Money Man” [Krah jugoslovenskog novca]. Washington Post (na jeziku: engleski). ISSN 0190-8286. Arhivirano iz originala 15. 8. 2023. g. Pristupljeno 13. 8. 2023. 
  28. ^ Lojtlof-Grandic, Karolin (2006). Claiming Ownership in Postwar Croatia: The Dynamics of Property Relations and Ethnic Conflict in the Knin Region [Traženje vlasništva u posleratnoj Hrvatskoj: Dinamika imovinskih odnosa i etničkih sukoba u Kninskoj regiji] (1 izd.). Minster, Nemačka: Lit. str. 89. ISBN 9783825880491. OCLC 799864835. 
  29. ^ Blagojević, Borislav T. (1964). Constitution of the Socialist Republic of Serbia [Ustav Socijalističke Republike Srbije]. Beograd: Institute of Comparative Law. str. 18. OCLC 4999540. 
  30. ^ Hasenstab, Kristin M.; Ramet, Sabrina P. (2019). Central and Southeast European Politics since 1989 [Politika centralne i jugoistočne Evrope od 1989.]. Kembridž, Ujedinjeno Kraljevstvo: Cambridge University Press. str. 333. ISBN 9781108499910. OCLC 1122751252. 
  31. ^ Džuda, Tim (1997). The Serbs: History, Myth, and the Destruction of Yugoslavia [Srbi: Istorija, mit i uništenje Jugoslavije]. Nju Hejven, Konektikat: Yale University Press. str. 163. ISBN 9780300071139. OCLC 36042583. 
  32. ^ a b Ribić, Vladimir (2009). „Ustavne promene i državno jedinstvo u retorici "Antibirokratske Revolucije" u Srbiji”. Etnoantropološki problemi. 1 (1). ISSN 0353-1589. Arhivirano iz originala 15. 8. 2023. g. Pristupljeno 15. 8. 2023. 
  33. ^ a b v Nelson, Ričard (20. 3. 2019). „How Milosevic stripped Kosovo's autonomy – archive, 1989” [Kako je Milošević oduzeo autonomiju Kosova - arhiv, 1989]. The Guardian (na jeziku: engleski). ISSN 0261-3077. Arhivirano iz originala 8. 6. 2023. g. Pristupljeno 13. 8. 2023. 
  34. ^ Hadžiaj, Serbeze; Stojanović, Milica (23. 3. 2020). „Ukidanje autonomije Kosova: Kako je Milošević stvorio uslove za rat”. Balkan Insight (na jeziku: srpski). Arhivirano iz originala 6. 3. 2023. g. Pristupljeno 13. 8. 2023. 
  35. ^ a b v g „Posle Drugog svetskog rata”. Narodna skupština Republike Srbije (na jeziku: srpski). Arhivirano iz originala 27. 6. 2023. g. Pristupljeno 10. 8. 2023. 
  36. ^ a b v g d đ e ž z Vukmirović, Dragan (2008). Dva veka razvoja Srbije: statistički pregled [Two centuries of Serbia's development: a statistical overview] (PDF) (na jeziku: srpski). Beograd: Republički zavod za statistiku. ISBN 978-86-84433-80-2. Arhivirano (PDF) iz originala 12. 8. 2023. g. Pristupljeno 15. 8. 2023. 
  37. ^ a b Kulić, Dimitrije (1976). „Izborni sistem i izborni postupak u Ustavu od 1974. god.”. Zbornik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu. 16: 61—82. ISSN 0350-8501. 
  38. ^ a b v g d đ e Todorović, Zoran (2019). Izbori 1989. godine na stranicama beogradske štampe (PDF) (Teza) (na jeziku: srpski). Beograd: Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu. Arhivirano (PDF) iz originala 15. 8. 2023. g. Pristupljeno 15. 8. 2023. 
  39. ^ a b Tomas, Robert (1998). Serbia Under Milošević: Politics in the 1990s [Srbija pod Miloševićem: Politika 1990-ih] (1 izd.). London: C. Hurst & Co. Publishers. ISBN 9781850653677. OCLC 1280730017. 
  40. ^ a b Belić, Nikola (11. 11. 2016). „Kobno kašnjenje Beograda dok se rušio Berlinski zid”. Politika (na jeziku: srpski). Arhivirano iz originala 18. 4. 2022. g. Pristupljeno 14. 8. 2023. 
  41. ^ Vilson, Dankon (1980). Tito's Yugoslavia [Titova Jugoslavija] (1 izd.). Cambridge University Press. str. 38. ISBN 9780521226554. OCLC 1046233643. 
  42. ^ a b v g „Statistički godišnjak SR Srbije 1986.”. Statistički godišnjak SR Srbije (na jeziku: srpski). Beograd: Republički zavod za statistiku. decembar 1986. ISSN 0351-4064. 
  43. ^ Da Grača, Džon (2017). Heads of State and Government [Šefovi država i vlada]. London: Palgrave Macmillan. str. 1094. ISBN 9781349657711. OCLC 1085213973. 
  44. ^ a b „Pre 30 godina Milošević je došao na vlast: Dan kad mu je narod dao moć da kroji sudbinu Srba”. Telegraf (na jeziku: srpski). 6. 12. 2019. Arhivirano iz originala 29. 12. 2022. g. Pristupljeno 14. 8. 2023. 
  45. ^ a b v „Statistički godišnjak SR Srbije 1990.”. Statistički godišnjak SR Srbije (na jeziku: srpski). Beograd: Republički zavod za statistiku. decembar 1990. ISSN 0351-4064. 
  46. ^ „Delegatska skupština (1974–1990)”. Narodna skupština Republike Srbije (na jeziku: srpski). Arhivirano iz originala 30. 11. 2022. g. Pristupljeno 10. 8. 2023. 
  47. ^ Star, Ričard Feliks (1990). 1990 Yearbook on International Communist Affairs [Godišnjak za međunarodna komunistička pitanja iz 1990.]. Kalifornija: Hoover Institution on War, Revolution, and Peace. str. 449. ISBN 9780817989415. OCLC 22599369. 
  48. ^ Ekonomska politika (na jeziku: srpski). Čaroltsvil, Virdžinija: Novinsko izdavačko-grafičko preduzeće Borba. 1993. str. 13. 
  49. ^ Vujačić, Veljko Marko (1995). Communism and Nationalism in Russia and Serbia [Komunizam i nacionalizam u Rusiji i Srbiji]. 2. str. 388. OCLC 645773749. 
  50. ^ a b v g d đ e ž z i j Pauković, Davor (2008). „Posljednji kongres Saveza komunista Jugoslavije: uzroci, tijek i posljedice raspada” [Poslednji kongres Saveza komunista Jugoslavije: uzroci, tok i posledice raspada]. Suvremene Teme. 1 (1). ISSN 1847-2397. Arhivirano iz originala 20. 5. 2023. g. Pristupljeno 15. 8. 2023. 
  51. ^ a b v g „Šest stvari koje treba da znate o 14. kongresu SKJ”. Radio televizija Srbije (na jeziku: srpski). 22. 1. 2020. Arhivirano iz originala 14. 8. 2023. g. Pristupljeno 14. 8. 2023. 
  52. ^ a b Gagnog, Valere Filip (2004). The Myth of Ethnic War: Serbia and Croatia in the 1990s [Mit o etničkom ratu: Srbija i Hrvatska 1990-ih]. Itaka, Njujork: Cornell University Press. ISBN 9780801472916. OCLC 1024012168. doi:10.7591/9780801468889. 
  53. ^ a b v Tempest, Ron (23. 1. 1990). „Communists in Yugoslavia Split Into Factions” [Komunisti ju Jugoslaviji podeljeni u frakcije]. Los Angeles Times. Arhivirano iz originala 19. 10. 2020. g. Pristupljeno 14. 8. 2023. 
  54. ^ Aljović, Armin (20. 1. 2022). „Poslednji kongres SKJ: Prošle su 32 godine od početka raspada Jugoslavije”. Al Džazira (na jeziku: bošnjački). Arhivirano iz originala 7. 12. 2022. g. Pristupljeno 14. 8. 2023. 
  55. ^ Čolak, Andrija (26. 11. 1990). „Agonija SKJ”. Vreme (na jeziku: srpski). Arhivirano iz originala 14. 8. 2023. g. Pristupljeno 14. 8. 2023. 
  56. ^ Grković, Branislav (30. 12. 2021). „Ko nas je do sada šta pitao - na referendumima?”. Istinomer (na jeziku: srpski). Arhivirano iz originala 14. 8. 2023. g. Pristupljeno 14. 8. 2023. 
  57. ^ a b Ignja, Petar (22. 10. 1998). „Odlučivanje: Stranci na Kosovu - bez referenduma”. NIN (na jeziku: srpski). ISSN 0027-6685. Arhivirano iz originala 15. 8. 2023. g. Pristupljeno 14. 8. 2023. 
  58. ^ Galger, Tom (2006). Outcast Europe: The Balkans, 1789–1989: From the Ottomans to Milošević [Prognana Evropa: Balkan, 1789–1989: Od Osmanlija do Miloševića]. London: Routledge. str. 269. ISBN 9780415270892. OCLC 838129328. 
  59. ^ „Rekorder po broju referenduma Milošević”. Danas (na jeziku: srpski). 1. 12. 2021. Arhivirano iz originala 14. 8. 2023. g. Pristupljeno 14. 8. 2023. 
  60. ^ a b Živanović, Maja (16. 4. 2021). „Sve o izmenama Ustava u Srbiji”. Radio slobodna Evropa (na jeziku: srpski). Arhivirano iz originala 27. 11. 2021. g. Pristupljeno 14. 8. 2023. 
  61. ^ Faf, Vilijam (8. 11. 1990). „Trouble in the Balkans” [Nevolje na Balkanu]. Baltimor San. ProQuest 407084628. Arhivirano iz originala 15. 8. 2023. g. Pristupljeno 14. 8. 2023. 
  62. ^ „Odluka o raspisivanju izbora za narodne poslanike u Narodnu skupštinu Republike Srbije”. Službeni glasnik Republike Srbije. 1: 30. 28. 9. 1990. ISSN 1452-5151. 
  63. ^ Tirni, Stiven (2014). Constitutional Referendums: The Theory and Practice of Republican Deliberation [Ustavni referendumi: teorija i praksa republikanskog odlučivanja]. Oxford University Press. ISBN 9780198713968. OCLC 865491258. 
  64. ^ „Serbians Vote; Communists Try to Keep Power” [Srbi glasaju: Komunisti pokušavaju da zadrže vlast]. Los Angeles Times. 2. 7. 1990. ISSN 0458-3035. Arhivirano iz originala 15. 8. 2023. g. Pristupljeno 14. 8. 2023. 
  65. ^ a b Sotirović, Vladislav B. (2010). „The Multiparty Elections in Serbia in 1990” [Višestranački izbori u Srbiji 1990]. Politikos mokslų almanachas (6). ISSN 1822-9212. 
  66. ^ a b Dedeić, Siniša (9. 12. 2010). „Početak višestranačja na četiri M”. Istinomer (na jeziku: srpski). Arhivirano iz originala 14. 8. 2023. g. Pristupljeno 14. 8. 2023. 
  67. ^ Borel, Džon (6. 8. 1990). „Yugoslavia The Old Demons Arise” [Jugoslavija Stari demoni nastaju]. Time. Arhivirano iz originala 2. 1. 2023. g. Pristupljeno 2. 1. 2023. 

Literatura

uredi

Spoljašnje veze

uredi
Preuzeto iz „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Општи_избори_у_Србији_1989.&oldid=28922856”