Четрнаести конгрес СКЈ
Четрнаести (ванредни) конгрес Савеза комуниста Југославије одржан је од 20. до 22. јануара 1990, у Сава центру у Београду. Присуствовали су делегати из свих република и покрајина, као и партијска делегација ЈНА. Тадашњи председник Председништва ЦК СКЈ био је Милан Панчевски из Македоније.[1]
| Четрнаести конгрес СКЈ | |
|---|---|
 Плакат Четврнаестог конгреса | |
| Датум(и) | 20—22. јануар 1990. |
| Трајање | три дана |
| Локација | Београд, СР Србија СФР Југославија |
| Претходно | Тринаести конгрес |
| Учесници | 1.612 делегата |
| Организатор | Савез комуниста Југославије |
На конгресу су се највише сукобиле српска и словеначка делегација. Први су се залагали за увођење система „један човек - један глас“, тј. за централизовање Југославије. Словенци су, међутим, предлагали конфедерацију партије и државе. Сви предлози словеначке делегације, коју је предводио Милан Кучан, били су одбијени. Истовремено, српски предлози су прихватани већином гласова.
После два дана рада и оштрих вербалних сукоба, делегација СК Словеније напустила је, 22. јануара увече, конгресну дворану центра „Сава“. Одмах након тога, шеф делегације СК Србије, Слободан Милошевић, предложио је да конгрес настави рад и пређе на доношење одлука. Међутим, томе се оштро супротставила делегација СК Хрватске. Они су саопштили да ће, уколико се то буде десило, и они напустити конгрес. Њима су се придружиле делегације СК Македоније и СК Босне и Херцеговине.
Милан Панчевски закључио је рад конгреса и рекао да ће он наставити рад. Али се то у наредним данима није десило. Тиме је, након 45 година, прекинута владавина СКЈ. Овај догађај био је један од кључних у распаду СФРЈ.[2]
Број учесника
уреди
- Број изабраних делегата
Изабраних делегата конгреса било је 1.457, и то:
- Србије — 564 (укључујући делегате Војводине: 137 и Косова: 94),
- Босне и Херцеговине — 248,
- Хрватске — 216,
- Македоније — 141,
- Словеније — 114,
- Црне Горе — 99
- Југословенске народне армије — 68,
- Органа Федерације — 7 чланова
- Органа СКЈ — 198 делегата
То је све укупно чинило 1.655 делегата Конгреса.[3]
- Број учесника 1. пленарне седнице
Према извештају Верификационе комисије, поднесеном након 1. пленарне седнице, у раду конгреса учествовало је 1.601 делегат са правом гласа.[4][5]
- Број учесника 2. пленарне седнице
На почетку 2. пленарне седнице, у раду конгреса учествовало је 1.612 делегата са правом гласа.[6]
Референце
уредиЛитература
уреди- Bilandžić, D. (1999): Hrvatska moderna povijest, Zagreb: Golden marketing
- Cohen, L. J. (1993): Broken Bonds: The Disintegration of Yugoslavia, Boulder-San Francisco-Oxford: Westview Press
- Duka, Z. (2005): Račan – biografija, Zagreb: Profil
- Goldstein, I. (2003): Hrvatska povijest, Zagreb: Novi Liber
- Jović, B. (1996): Poslednji dani SFRJ, Izvodi iz dnevnika, Beograd: Politika
- Jović, D. (2003): Jugoslavija – država koja je odumrla, Zagreb: Prometej
- Milosavljević, O. (2004): Antibirokratska revolucija 1987-1989. godine, u: Fleck, H.G., Graovac, I. (ur.)
- Dijalog povjesničara/istoričara, 8, Zagreb: Zaklada Friedrich Naumann
- Milošević, S. (1989): Godine raspleta, Beograd: BIGZ
- Osnovni pravci djelovanja SKH na reformi društva i SK, Naše teme, 1990 (3-4): 602-622
- Pauković, D. (2008): Predizborna kampanja u Hrvatskoj 1990. u svjetlu hrvatskog i srpskog novinstva,
- Časopis za suvremenu povijest, 2008(1): 13-31
- Ramet, S. P. (2005): Balkanski Babilon. Raspad Jugoslavije od Titove smrti do Miloševićeva pada, Zagreb: Alinea
- Silber, L., Little, A. (1996): Smrt Jugoslavije, Opatija: Otokar Keršovani
