Niški komitet je bila tajna nacionalno-politička organizacija, osnovana 1874. godine neposredno pred oslobođenje Niša od Turaka, koja je obuhvatala ceo niški mutesarifluk (sandžak), tj niški i pirotski sandžak. Njeni osnivači bili su viđeniji ljudi iz društveno-političkog života Niša, koji su istovremeno sačinjavali i njegovo uže političko rukovodstvo, preko koga su slana sva uputstva za pripremanje narodnog ustanka ne samo na prostoru Niša i okolini, nego i u leskovačkom,[2]pirotskom, vranjskom, brezničkom i trnskom kraju.[1]
Polaganje zakletve čelnih ljudi Niškog komiteta, pred niškim sveštenikom Petrom Ikonomovićem, u kući Mihaila Božidarca u Nišu 24. februara1874.
Zaklinjemo se svemogućim Bogom jednim, da ćemo verno i bratski, složno raditi protivu petvekovnog krvopije, a u ime mile i željne nam slobode i dinastije loze Obrenovića. Tako, braćo, sloški, da će nama svima Milosti pomoći, a uskoro nam dati da razvijemo pobedonosnu zastavu našeg jedinovernog Obrenovića na bedemu Niškom.
Ura, Ura, Ura! Živio nam naš omiljeni viteški Knjaz Milana M. Obrenovića IV! Živela Mati Srbija!
Borba srpskog naroda za slobodu i ujedinjenje posle višegodišnjeg robovanja pod Osmanskim carstvom otpočele su početkom 19. veka, ili tačnije 1804. Cilj koji su tada ustanici postavili bio je oslobođenje i ujedinjenje svih teritorija naseljenih srpskim narodom. Međutim do ujedinjena i do ostvarivanja tog cilja nije odmah došlo.
Poluautonomna Miloševa srpska kneževina1830. je uz pomoć velikih sila, pre svega carske Rusije, prvi put dobila autonomiju, a 1833. njoj je prisajedinjenjeno šest nahija.
Položaj hrišćanskog stanovništva u Osmanskom carstvu od 1810. do 1840. nije bio nimalo lak, jer je stalno slabljenje carstva i njegove centralne vlasti dovelo do jačanja pojedinaca, stvaranja lokalnih paša i subaša, koji nisu priznavali, ni poštovali centralnu osmanlijsku vlast. Pokušaji turskih sulatana da izvrše reforme u carstvu nailazili su na neslaganje lokalnih vlasti, jer bi time bile ograničene njihove nadležnosti, i bili su praćeni neredima u kojima je najviše stradalo nedužno hrišćansko stanovništvo, koje je u tim sukobima bilo pod udarom turskih vojski.
Hrišćansko stanovništvo u želji da se oslobodi teških zuluma i pripoji matici Srbiji, podizalo je ustanke dvadesetih i tridesetih godina 19. veka, od kojih su pobune u Kruševcu1832, u paraćinsko-aleksinačkom kraju iste godine, u Timočkoj i Negotinskoj krajini 1833. dovele do pripajanja tih nahija Kneževini Srbiji, hatišerifom iz 1833. Iako su to bili značajni događaji, veliki broj Srba i dalje je ostao van granica autonomne Kneževine Srbije.
Obespravljen narod nastavio je da podiže ustanke u Bosanskoj krajini i Posavini1834. godine, niškoj nahiji 1835. godine i pirotskoj nahiji 1836. godine. Sve te ustanke Knez Miloš je u periodu 1828-1834. javno ili tajno podržavao i pomagao, da bi od 1834. godine, pa do njegovog odlaska sa vlasti 1839. godine, napustio tu politiku i prešao na diplomatsko – političke aktivnosti.
Godine 1834. povučena je granica između nove srpske kneževine i Osmanske carevine. Niš, sa celim okrugom, tako je ostao u sastavu Osmanskog carstva, što je veoma teško palo Srbima, koji su često u svojim pisamima insistirali od kneza Miloša da ih oslobodi turskog jarma.
Početkom 1835. upravnik u Nišu bio je Salih-paša „čovek tup, i nekako svezan“[3], koji je bio okružen sa dosta Turaka, koji su stanovništvu činili velika zla. Narod niškog kraja bio je opterećen raznim globama i nametima.[a][4] To je izazvalo seljake iz 16 niških sela da ustanu na oružje.[b][5] Ova buna je nakon dogovora kneza Miloša sa niškim Pašom i njegovog obećanja narodu da neće više biti zulumćarenjanja nad stanovništvom umirena, ali samo za kratko vreme.[6]
Niški Salih-paša prihvatio je zahtev ustanika za amnestijom i zabranio boravak svim Turcima po srpskim selima niške nahije, ukinuo sve novine u agraru i dozvolio ponovni izbor narodnog predstavnika, koji bi u ime naroda pregovarao sa lokalnim turskim upraviteljem. Za kneza je izabran Miloje Jovanović iz niškog sela Kamenica.[7] Iz pisma Avrama Petronijevića saznajemo da posle tog događaja svako selo imalo kmeta, a u Nišu kod paše bio je glavni kodžabaša-kmet. Međutim, mirno stanje je bilo samo privremeno.
Nad hrišćanskim stanovništvom u niškom kraju nastavljeno je vršenje zločini, nasilja, pljačkanja, ubistva, silovanja devojaka i žena. Tako su jednom paša, muhasil i kadija otišli u selo Matejevac u kulu, da se časte i napijaju. Onda su zatražili da im seljaci igraju kolo, da im dovedu neku devojku, ali pošto im nisu doveli ni jednu, paša se naljuti, i tako pijan ode za Niš. Posle tog događaja on šalje svoje subaše da siluju žene. Kad su Turci i Arnauti videli šta radi paša, oni onda skupe oko 100 ljudi, pa krenu da pale sela. Dešava se da se Turci varošani posvađaju i krenu da se biju, gađaju, ali ne između sebe, nego sa rajom. Kad se narod požali paši, on traži svedoke, ali ne hrišćane nego dva Turčina.[8]
Svirepi zločini, Osmanlija nad hrišćanskim stanovništvom u Nišu
Svirepi zločini, zulumi nad nedužnim hrišćanskim stanovništvom, napad na čast i dostojanstvo srpskih porodica, ekonomske eksploatacije kao što su: aladžab-vergija (zaostali nenaplaćeni porezi), angarija (kuluk, radna renta) i globe (ucene), bili su povod da stanovništvo niškog i okolnih krajeva ponovo ustane protiv zulumćara i neprijatelja.[9]
Ustanak koji je izbio 1841. godine (u mnogim izvorima nazvan, „Niška buna“), pripreman je dugo, i obuhvatio je niški, pirotski, vranjski i toplički kraj, da bi se ubrzo proširio i na Kumanovsku nahiju u pravcu juga, i na istok preko Stare planine na Bugarsku. Niška, Leskovačka i Pirotska nahija predstavljale su glavno područje ustanka. Tu su bili i glavni organizacioni centri, u kojima je srpsko stanovništvo ustalo protiv turskih zuluma i zato su se na toj teritoriji i odigrale najvažnije bitke. Po gušenju ustanka, u znak osvete, ove teritorije su najviše pretrpele i osetile posledice poraza (paljenja, pljačkanja i ubijanja), koje su ostale duboko urezane u svesti naroda ovog područja Balkana još mnogo desetina godina kasnije.
Posle početnog uspeha, zauzimanja i paljenja karaula i proterivanja Turaka, srpski ustanici izabrali su Miloja Jovanovića da pregovara sa pašom u ime naroda. Poziv na pregovore bio je pre svega taktički potez u kom se tražilo poštovanje narodnih prava i odredaba Gilhanskog hatišerifa. Pošto se očekivalo da Mustafa Sabri-paša to odbije, onda bi ustanici prešli na veće borbe. Iako je tražio pregovore i poslao pismo Mustafa Sabri-paši, Miloje Jovanović je radio i na okupljanju većeg broja ustanika, kao i na samoj organizaciji ustanka.
Glavni cilj ustanika svakako je bio oslobođenje Niša. Ali, kad se Mustafa Sabri paša konsolidovao, skupio je vojsku i u pomoć pozvao okolne turske paše, koji su krenuli da poraze ustanike. Tako je posle samo nedelju dana (19. aprila1841) ustanak ugušen, vođa ustanka ubijene, a veliki deo naroda pobegao je u šume ili u Kneževinu Srbiju, dok je deo pao u zarobljeništvo.
Ustanici su imali nekoliko početnih uspeha, ali nisu imali podršku Kneževine Srbije, bili su slabo naoružani, što je to uticalo na njihov brzi slom. Ipak, ovaj događaj izazvao je veliku pažnju svetskih sila i Osmanskog carstva, koje odlučuje da pošalje komisiju, sa zadatkom da smiri stanje u pobunjenim nahijama.
Srpski narod je nastavio borbu za oslobođenje nizom pobuna i ustanka sve do 1878, kada su Niški, Pirotski, Leskovački i Vranjski okrug priključeni Kneževini Srbiji. Tako se dogodio pokušaj podizanja ustanka 1846, kada su Obrenovići iz emigracije hteli da sruše vlast Karađorđevića uz pomoć bivših vođa ustanka Srba u Turskoj. Pošto je Garašaninova policija saznala za ovaj pokret, ustanak je ubrzo ugušen i o tome su obaveštene turske vlasti.
Pedesetih godina 19. veka pripremana je tzv. „Niška zavera“, koja je trebalo da obuhvati jug Srbije i delove Bugarske. Iza toga su opet stajali zaverenici iz Srbije: Stanko Atanacković Bojadžija, Kosta Čavka, Stojan Čavrdar i drugi. Zavera je otkrivena i u Niš je polovinom 1850. poslata vojska pod komandom Omer-paše Latasa, koji je uhapsio nekoliko viđenijih Srba.
Za istoriju Niša i okoline važna je i 1860. kada su Srbi pripremali ustanak. Iste godine Niš je posetio i veliki vezir Kibrizli Mehmed-paša. On je ustanovio Privremeni krivični sud, hapsio i ubijao viđenije Srbe, koji su mogli da podignu ustanak. I dalje, tokom šezdesetih godina 19. veka, Srbi su se bunili, organizovali razne odbore, komisije i udruživali se. Predvođeni Nikolom Rašićem1874. Nišlije i stanovnici okolnih sela, ovnovali su Niški komitet koji se 1876. kada je krenuo Prvi srpsko-turski rat, prvi priključio i sa svojim zaverenicima dao veliki doprinos oslobođenju niških krajeva i njihovom prisajedinjenju matici Srbiji.
Inicijatori za osnivanje ove organizacije, koja se popularno zvala Komitet, bili su Nikola Kole Rašić, Mita Čungurović, Todor Milovanović, Dimitrije Đorđević, Milan Novičić, Tasko Uzunović, Đorđe Pop Manić, Mihajlo Božidarac i Todor Stanković. Na njihov poziv u kući Mihaila Božidarca, a po ugledu na orašački zbor u Šumadiji1804. niški sveštenik Petar Ikonomović izvršio je zakletvu zaverenika na časni krst i Jevanđelje[10] Na zakletvi su pored inicijatora za osnivanje Komiteta prisustvovale i sledeće viđenije Nišlije i ugledni seoski domaćini iz okolnih sela:[11]
Viđenije Nišlije
Među viđenijim nišlijama osnivačima i članovi komiteta bili su:
Dimitrije Mitko Kocić, trgovac svinjama, koji je tokom turske vladavine, u svojoj kući skrivao ljude koji su u raznim misijama dolazili iz slobodne Srbije. Kako je držao svinje u štalama u blizini sela Supovac, do granice sa Srbijom, često je prelazio u Srbiju i odatle u tajnosti donosio knjige potrebne đacima, koje su turske vlasti zabranjivala.[13]
Ugledni seoski domaćini iz okolnih sela
Iz okolnik sela oko Niša komitetu su se pridružili:
Sava Stojanović, iz Orljana,
Đorđe Milošević, iz Jelašnice,
Mateja Radojković, iz Sićeva,
Petko Mitrović, iz Balajinca,
Golub Madić, iz Bresnice,
Janko Stojanović, iz Dudulajca,
Trajko Živković, iz Pečenjevca,
Stojan Đokić, iz Razbojne,
Dina Mirčić, iz Batušinca,
Mladen Milenković i Pera Lebinac, iz Sečanice,
Mita Čungurović, sin čuvenog hajduka Alekse Čungura (kontrolisao Carski drum od Niša do Leskovca u vreme Turske vladavine) iz Pukovca,[14]
Dana Stoiljković, iz Pejkovca,
Rista Simić, iz Lukova,
Miloš Stanković, iz Bresnice,
Milenko Đorđević, iz Merošine,
Dina Petrović, iz Barbeša,
Spasa Dinić, iz Barbeša.
Avram Stanimirović iz Malošišta (koji je 24. februara 1874.godine položili zakletvu, bio je organizator sastanke u Malošištu i okolnim selima radi pripreme za ustanak, na isti način kako su to činili i drugi članovi Niškog komiteta.[14]
Sazivači ovog sastanka (zavere), koji je održan 24. februara1874. bili su istovremeno i članovi izvršnog odbora Niškog komiteta. Na sastanku je Kole Rašić izabran za „vojvodu ustaša“ (kako se tada govorilo), koji je trebalo; „da, kada za to bude došlo vreme, podigne stanovništvo niškog kraja na Turke“.
Komitet je tajnim kanalima održavao vezu sa određenim predstavnicima srpske pogranične službe u Aleksincu (ili prema potrebi u Kruševcu), odnosno sa osobama koje su bile u neposrednom kontaktu sa vladom u Beogradu.
Prvi vojvoda[v] i čelni čovek Niškog komiteta bio je niški trgovac Nikola Kole Rašić. On je rukovodio četama između Niša i Leskovca, a sam je obrazovao četu od oko 300 ljudi. Njegov zadatak je bio da probije put vojsci i olakša dalje prodiranje na jug. Vojvoda Kole je, u Drugom srpsko-turskom ratu prvi ušao u Leskovac i držao govor oslobođenom narodu.
Todor Toša Stanković je među prvima organizovao četu koja je kasnije ušla u sastav Dobričkog odreda (pod komandom Miloša S. Milojevića). Toša Stanković će nešto kasnije, u niškoj tvrđavi, biti jedan od pregovarača o predaji turske vojske.
Tanasije Tasko Uzunović je bio nerazdvojni prijatelj Koletu Rašiću, treći je istaknuti ustanik, koji je uspea da pobegne od Turaka iz niške tvrđave i priključi se odredu Koleta Rašića.
Niški komitet je nastao kao potreba za odbranu egzistencijalnih prava Srba u Osmanskoj carevini i ponovno jačanje starih centara narodnih buna i ustanaka i učvršćivanje veze sa vlastima u Srbiji i Crnoj Gori. Osnivanjem Niškog komiteta stvorena je nova, slična staroj Garašaninovoj iz Načertanija, srpska pogranična organizacija u Staroj Srbiji, koja je svoje aktivnosti sprovodila na području koje je obuhvatalo Niški, Prizrenski i delove Vidinskog, Sofijskog; Novopazarskog i Skopskog sandžaka.[15]
Članovi komiteta su osnovali više četa između Niša i Leskovca, a sam Rašić je obrazovao četu od oko 300 ljudi.[14]
Polovinom februara1875. radeći na poslovima organizacije, jedna deputacija je tajno otišla u Beograd da pozdravi kneza Milana od strane srpskog stanovništva niškog područja i da zamoli kneza da što pre oslobodi i ujednini Srbiju „stavljajući mu na raspoloženje svoje živote i imovinu“.[11]
Sa radom Niškog komiteta bila je upoznata srpska vlada, koja je i odobrila njen rad, i pružila svaku moguću pomoć i obećanja za vrlo brzo oslobođenje niškog područja i svih srpskih teritorija. Tako je Niš postao glavni centar, preko koga se odvijao nacionalni rad srpske vlade sa Srbima u Turskoj.[11]
Niški komitet je osnovan i delovao je u uzavreloj društveno - političkoj atmosferi i ustaničko - revolucionarnom raspoloženju srpskog naroda u Osmanskoj carevini. Vlade Velikih sila Evrope, pa donekle i Rusija, bile su protivne izbijanju jednog oružanog revolucionarnog pokreta na Balkanu, posebno Austrougarska i Velika Britanija (dok su Francuska posle kapitulacije na Sedanu 1870. i Italija posle poraza 1866, bile uzdržane). U Rusiji carska vlada bila je pod jakim pritiskom ratnički raspoloženih Slavjanofilskih komiteta, a dosta protivnika održanja turske vlasti na Balkanu bilo je i među zapadnim evropskim državama.[16]
Nakon ustanka Srba u Osmanskom carstvu, sledio je i pokušaj Bugara u istočnoj Bugarskoj da se oslobode turske vlasti (aprilski ustanak), kao i neki pokreti Grčke u Epiru i Tesaliji. Ali do oživljavanja Balkanskog saveza iz vremena kneza Mihaila nije došlo: Grčka nije ušla u rat, Rumunija se držala neutralno, pokret Bugara nije uspeo, a Arbanasi su potpuno stali na stranu, odnosno u odbranu Osmanskog carstva.[16]
U Prvom srpsko-turskom ratu Niški komitet je sa četom od 300 boraca, koju je formirao i sa njom direktno komandovao Kole Rašić i drugim oslobodilačkim četama, između Niša i Leskovca i pomogao srpskoj vojsci. Zadatak Koleta Rašića zajedno je sa Todorom Stankovićem i nekim drugim istaknutijim rukovodiocima Niškog Komiteta bio je da probije put srpskoj vojsci i olakša njeno dalje prodiranje na jug Srbije, ali se rat završio turskom pobedom.
Tokom Prvog srpsko-turskog rata niški mutesarif zatvorio je Taska Uzunovića koji je tom prilikom bio čak i osuđen na smrt (1876). Uhapšen je bio i Petar Ikonomović, sveštenik koji je blagosiljao niške zaverenike i jedan od njihovih članova. On je bio zatvoren u manastiru Gabrovac, u neposrednoj okolini Niša. Članove i saradnike Komiteta koje su osmanske vlasti sumnjičile ili držale u kazamatima spasavali su ugledne Nišlije koji su uživali veliko poverenje lokalne vlasti. Tako je dosta lica spašeno pritvora (raznim garancijama i jemstvima) ili sklonjeno iz javnosti, van domašaja državnih organa. U stvari, i ti ugledni prvaci bili su članovi Komiteta, ali o njihovim vezama sa ovom organizacijom niški mutesarif i njegovi ljudi nisu znali.[18]
Među najzaslužnijima za spasavanje niških rodoljuba spadaju član sudskog medžlisa Mihailo Adamušević Miho, apotekar Đorđe Blesides i pasoški službenik Nastas Nastasijević, zet Učitelja Tase i čovek koji je dobro poznavao ljude u lokalnoj vlasti.[18][19][20] Nakon što je Koletu Rašiću ilegalno izdao pasoš za odlazak u Srbiju, Nastasijević je od samog Ali Riza-paše bio isleđivan, međutim, sem kraćeg pritvora, nije imao ozbiljnijih problema da odvrati sumnju sa sebe.[21][22]
Zavereničko ponašanje srpskih prvaka i kolaboracionizam osmanskih zvaničnika jasno pokazuju do koje mere je tokom sedamdesetih godina 19. veka Osmansko carstvo izgubilo ugled i kontrolu nad stanovništvom Niškog sandžaka.[18][23]
Srpska vojska na čelu sa knezom Milanom ulazi u oslobođeni Niš, ilustracija Feliksa Kanica objavljena u velikom islustrovanom kalendaru „Orao“ (1879).
Drugi rat Srbije sa Turskom (od početak decembra 1877. do kraj januara 1878) bio je uspešan i doveo je do oslobođenja cele teritorije (današnje) jugoistočne Srbije – Niški sandžak i delovi Vidinskog i Sofijskog sandžaka (danas u zapadnoj Bugarskoj), kao i Prištinskog i Novopazarskog.[16] U Drugom srpsko-turskog ratu u decembru 1877. ljudstvo Komitetske organizacije mnogo je doprineo pometnji u turskoj vojsci, delujući oružano u njenoj pozadini.[24] Na čelu kombinovanog odreda srpske vojske i dobrovoljaca Kole Rašić , Mita Čungurović i Todor Stanković su sa svojim saborcima 9. decembra oslobodili sela Kočane, Pukovac i most na Moravi kod Čečine, što je bilo od velikog strateškog značaja, jer je time Niš bio odsečen prema jugu.
Privremena uprava Leskovca je preko delegacije i Niškog komiteta uspostovila veze sa Koletom Rašićem, nakon čega je ugovoren ulazak njegovog dobrovoljačko-ustaničkog odreda u Leskovac. Sa svojim odredom i prethodnicom srpske vojske, Rašić je ušao 11. decembra1877. u Leskovac i tom prilikom održao je govor oslobođenom narodu.
Po nalogu Vrhovne komande Niški komitet je nastavio sa organizovanjem ustanka u pravcu Vlasotinca, Rudara i Turekovca. Na tom pravcu Koleta Rašića, koji je sa dobrovoljcima krenuo iz oslobođenog Leskovca, dočekali su i pridružili mu se vlasotinački ustanici koji su prethodno razoružali 170 Turaka.
Tokom višenedeljnih borbi za oslobođenje Niša (1877/78), pored Vojske Kneževine Srbije, učestvovalo je i 6.000 dobrovoljaca i ustanika, sa tek oslobođenih teritorija od Osmanskog carstva, pod rukovodstvom Niškog komiteta na čelu sa Koletom Rašićem.
Primirje je zateklo Niški komitet i srpsku vojsku na domaku starih prestonica srednjovekovne srpske države: Rasa, (pod Novim Pazarom), Prištine i Skoplja. Tako je bio oslobođen Niš i dobar deo Stare Srbije, ali je odlukom predstavnika Velikih sila na Berlinskom kongresu u leto 1878. Srbiji priznata samo teritorija Niškog sandžaka (bez Znepolja sa Trnom, Dragomira i Caribroda).[16]
^U niškim selima su pored spahijskih poseda postojali i čitluci. Čitluh-sahibije su globile narod, uzimale devetak u žitu od svake kuće i još po dve i po oke masla, procenat od baštenskih useva i drugih poljoprivrednih proizvoda. Spahije su takođe uzimale deseti deo, dok je niški paša tražio vanredne kuluke i globe.
^Januara 1835. godine podigli su se seljaci 16 niških pograničnih sela (Paligrace, Vrelo, Vele Polje, Miljkovac, Gornja i Donja Trnava, Gornja i Donja Toponica, Cerje, Gornji i Donji Matejevac, Kamenica, Kravlje, Draževac, Gornji Krupac i Beli Breg
^Turcizam „harambaša“ zamenjen je slovenskom rečju „vojvoda“ nastalom od glagola „vojevati“.
^Dr. Živan Stojković, Dr. Slobodanka Stojičić, Hransilav Rakić, Istorija Leskovca, Beograd 1992 - pp. 117, 118, 119, 120
^Milan Đ. Milićević, Kraljevina Srbija, Beograd 1884, 36
^Vladimir Stojančević, Miloš Obrenović i njegovo doba, Beograd 1966, 324
^Borislav Andrejević, Zapisi o Niškoj buni 1841. godine i drugim pokretima protiv Turaka na marginama crkvene knjige. Pentikostar, Leskovački zbornik, broj XXVIII, Leskovac 1988,258.
^Milan Đ. Milićević, Kraljevina Srbija, Beograd 1884, str. 37–38.
^Milan Đ. Milićević, Kraljevina Srbija, Beograd 1884, str. 42–43.
^Spomenica 60-godišnjice i osvećenja spomenika oslobođenja Niša 1877-1937, Niš 1937. str. 131.
^ abvgdđVladimir Stojančević, Evropski veliki pokreti i oslobodilačke sile u Turskoj 1875-1878. UDK 327.8 (4:497) "1856/1878" 94 (497.11) "1875/1878", Beograd Istorijski arhiv NišArhivirano na sajtu Wayback Machine (15. septembar 2014)
^Mihail Eminesku, Eugen Urikaru, Miljurko Vukadinović, Blagoje Čobotin. Istočno pitanje Oktoih, 2000. str. 1–130
^ abvMilan H. Ranđelović, Kulturne prilike u Nišu u XIX veku u vreme osmanske uprave: arhivističko-dokumentalistički pristup, Doktorska disertacija, Univerzitet u Beogradu, Filološki fakultet Beograd, 2021. str.262
