Википедија

Kšištof Kješlovski

пољски редитељ и сценариста

Kšištof Kješlovski (polj. Krzysztof Kieślowski; Varšava, 27. jun 1941 — Varšava, 13. mart 1996) bio je poljski filmski režiser, scenarista i producent. Najznačajniji je po seriji „Dekalog” (1989) i filmovima „Dvostruki Život Veronike” (1991) i filmskoj „trilogiji o tri boje”, koju čine ostvarenja: „Tri boje: plava” (1993), „Tri boje: bela” (1994) i „Tri boje: crvena” (1994).

Kšištof Kješlovski
Lični podaci
Datum rođenja(1941-06-27)27. jun 1941.
Mesto rođenjaVaršava, Nacistička Nemačka
Datum smrti13. mart 1996.(1996-03-13) (54 god.)
Mesto smrtiVaršava, Poljska
Veza do IMDb-a

Bio je nominovan za dva Oskara (najbolji režiser i scenarista), kao i za tri nagrade BAFTA (najbolji scenario, režiser, film) za film „Tri boje: crveno”, a za koji je nagrađen drugim mestom u kategoriji Nagrada udruženja njujorških filmskih kritičara za najbolju režiju. Nagrađen je i Srebrnim medvedom na Berlinalu za film „Tri boje: belo”. Nagrađen je i nagradom žirija na Kanskom filmskom festivalu za „Kratki film o ubijanju”.

Danas se Kješlovski smatra jednim od najznačajnijih režisera poljske i evropske kinematografije. Godine 2002. našao se na drugom mestu u anketi Sight & Sound za deset najboljih režisera modernog doba. Rodžer Ibert je ne samo uključio „Dekalog” i celokupnu triologiju o tri boje u svoj popis Velikih filmova, već je 2002. i 2012. „Dekalog” uključio u popis 10 najdražih filmova po anketi za časopis Sight & Sound.

Biografija

uredi

Rođen je u Varšavi, u Poljskoj, kao sin Barbare (rođene Szonert) i Romana Kješlovskog.[1] Odrastao je u nekoliko malih gradova, seleći se gde god je njegov otac inženjer, oboleo od tuberkuloze, mogao da pronađe lečenje. Odgajan je kao rimokatolik i zadržao je ono što je nazvao „lični i privatni“ odnos sa Bogom.[2] Sa šesnaest godina pohađao je školu za obuku vatrogasaca, ali je odustao nakon tri meseca. Bez ikakvih karijernih ciljeva, potom je 1957. godine upisao Koledž za pozorišne tehničare u Varšavi jer je koledž vodio rođak. Želeo je da postane pozorišni reditelj, ali mu je nedostajala potrebna diploma za pozorišni odsek, pa je izabrao da studira film kao srednji korak.

Karijera

uredi

Napustio je studio i radio kao pozorišni krojač. Aplicirao je da sutidira na Filmskoj školi u Lođu, gde su prethodno Roman Polanski i Andžej Vajdu bili studenti. Dva puta nije uspeo da prođe na prijemnom. Da bi izbegao obaveznu vojnu službu za to vreme, nakratko je postao student umetnosti, a takođe je otišao na drastičnu dijetu kako bi postao medicinski nesposoban za službu. Posle višemesečnog izbegavanja poziva, 1964. godine, iz trećeg pokušaja, primljen je na rediteljski smer škole.[3] Pohađao je filmsku školu u Lođu do 1968. i, uprkos državnoj cenzuri i zabrani putovanja u inostranstvo, mogao je da putuje po Poljskoj radi svog dokumentarnog istraživanja i snimanja.[3] Izgubio je interesovanje za pozorište i odlučio je da snima dokumentarne filmove.

1966–1980: Rani rad

uredi

Rani dokumentarni filmovi Kješlovski fokusirali su se na svakodnevni život stanovnika grada, radnika i vojnika. Iako nije bio otvoreno politički orijentisan reditelj, ubrzo je otkrio da ga je pokušaj da verno prikaže život Poljske doveo u sukob sa vlastima. Njegov televizijski film Radnici '71, koji prikazuje radnike kako raspravljaju o razlozima masovnih štrajkova 1970. godine, prikazan je samo u drastično cenzurisanom obliku. Posle filma Radnici '71, on se bavio vlašću u filmu Curriculum Vitae, gde je kombinovao dokumentarne snimke sastanaka Politbiroa sa izmišljenom pričom o čoveku pod prismotrom zvaničnika. Iako je verovao da je poruka filma antiautoritarna, njegove kolege su ga kritikovale zbog saradnje sa vladom pri produkciji.[4] Reditelj je kasnije rekao da je napustio snimanje dokumentarnih filmova zbog dva iskustva: cenzure Radnika '71, zbog čega je sumnjao da se istina može reći bukvalno pod autoritarnim režimom, i incidenta na snimanju Stanice (1981) u kojem je deo materijala bio gotovo korišćen kao dokaz u krivičnom predmetu. Odlučio je da fikcija ne samo da dozvoljava više umetničke slobode, već može istinitije prikazati svakodnevni život.[5][6]

1975–1988: poljska filmska karijera

uredi

Njegov prvi nedokumentarni igrani film, Personnel (1975), snimljen je za televiziju i osvojio mu je prvu nagradu na Filmskom festivalu u Manhajmu. I Personnel i njegov sledeći igrani film, Ožiljak (Blizina), bili su dela socrealizma sa velikom glumačkom postavom: Personnel je pratio tehničare koji rade na scenskoj produkciji, na osnovu njegovog ranog iskustva sa fakulteta, a Ožiljak je prikazao preokret u malom gradu zbog loše planiranog industrijskog projekta. Ovi filmovi su snimljeni u dokumentarnom stilu sa mnogo neprofesionalnih glumaca; kao i njegovi raniji filmovi, prikazivali su svakodnevni život pod teretom opresivnog sistema, ali bez otvorenog komentara. Camera Buff (Amator, 1979) (koji je osvojio glavnu nagradu na 11. Moskovskom međunarodnom filmskom festivalu)[7] i Slepa šansae (Przipadek, 1981) su se više fokusirali na etičke izbore sa kojima se suočava jedan lik a ne zajednica. Tokom ovog perioda, Kješlovski se smatrao delom labavog pokreta sa drugim poljskim rediteljima tog vremena, uključujući Januša Kijovskog, Andžeja Vajdu i Agnješku Holand, nazvanog Bioskop moralne anksioznosti. Njegove veze sa ovim rediteljima, posebno Holandijom, izazvale su zabrinutost u poljskoj vladi, a svaki od njegovih ranih filmova bio je podvrgnut cenzuri i prinudnom ponovnom snimanju/ponovnoj montaži, ako ne i potpuno zabranjen. Na primer, Slepa šansa nije objavljen u zemlji sve do 1987. godine, skoro šest godina nakon što je završen.

Bez kraja (Bez końca, 1984) bio je možda njegov najjasniji politički film, koji prikazuje politička suđenja u Poljskoj tokom vanrednog stanja, iz neobične tačke gledišta duha advokata i njegove udovice. U to vreme su ga oštro kritikovali i vlada, i disidenti i crkva.[3] Počevši od No End, Kješlovski je blisko sarađivao sa dvoje ljudi, kompozitorom Zbignjevom Prajznerom i advokatom na suđenju Kšištofom Pjesjevičem, koje je Kješlovski upoznao dok je istraživao politička suđenja pod vanrednim stanjem za planirani dokumentarac na tu temu. Pjesjevič je bio koautor scenarija za sve naredne filmove Kješlovskog.[3]

Prajzner je napravio muzičku partituru za No End i većinu narednih filmova Kješlovskog i često igra istaknutu ulogu. Mnogi od Prajznerovih dela se pominju i postaju predmet rasprave od strane likova filmova kao delo (izmišljenog) holandskog kompozitora „Van den Budenmajer“.[8]

Dekalog (1988) je serijal od deset kratkih filmova smeštenih u varšavski stambeni blok. Svaka epizoda je ugrubo zasnovana na jednoj od deset zapovesti i bila je realizovana za poljsku televiziju uz finansiranje Zapadne Nemačke sada važi za jedan od najhvaljenijih filmskih ciklusa svih vremena. Deset jednočasovnih epizoda, koje su napisali zajedno sa Kješlovskim i Pjesjevičom, prvobitno je bilo namenjeno desetorici različitih reditelja, ali Kišlovski nije mogao da se odrekne kontrole nad projektom i sam je režirao sve epizode. Peta i šesta epizoda objavljene su na međunarodnom nivou u dužem obliku kao Kratki film o ubijanju i Kratki film o ljubavi. Kješlovski je takođe planirao da snimi punu verziju Epizode 9 pod naslovom Kratki film o ljubomori,[9] ali ga je iscrpljenost sprečila da snimi film, koji bi bio njegov trinaesti završeni film za manje od godinu dana.

1990–1994: Komercijalni uspeh u inostranstvu

uredi

Poslednja četiri filma Kjeslovskog, njegova komercijalno najuspešnija, bile su strane koprodukcije, napravljene uglavnom novcem iz Francuske, a posebno od rumunskog producenta Marina Karmica . Oni su se fokusirali na moralna i metafizička pitanja na sličan način kao Dekalog i Slepa šansa, ali na apstraktnijem nivou, sa manjom glumačkom podelom, više unutrašnjih priča likova i manje interesovanja za svoje zajednice. Poljska se u ovim filmovima pojavila uglavnom očima evropskih autsajdera.[10]

Prvi od njih bio je Veronikin dvostruki život (La double vie de Veronique, 1990), u kojem je glumila Iren Džejkob. Komercijalni uspeh filma obezbedio je Kješlovskom sredstva za njegove ambiciozne finalne filmove (1993–94), trilogiju Tri boje (Plavo, Belo, Crveno), koja istražuje vrline koje simbolizuje francuska zastava. Trilogija je osvojila prestižne međunarodne nagrade, uključujući Zlatnog lava za najbolji film na Venecijanskom filmskom festivalu i Srebrnog medveda za najbolju režiju na Berlinskom filmskom festivalu,[11] uz tri nominacije za Oskara.

Kješlovski je najavio povlačenje iz filmskog stvaralaštva nakon premijere svog poslednjeg filma Crveno na Filmskom festivalu u Kanu 1994. godine.

Posthumni nastavak projekata

uredi

U vreme svoje smrti, Kješlovski je radio sa svojim dugogodišnjim saradnikom Pjesjevičom na drugoj trilogiji: Raj, pakao i čistilište. Nakon njegove smrti, scenarije su adaptirala i producirala tri različita reditelja: Nebo Toma Tikvera 2002. godine;[12][13] Pakao (L'Enfer) Danisa Tanovića 2005;[14] i Čistilište, koje još nije producirano.

Kasting

uredi

Kješlovski je često koristio iste glumce u ključnim ulogama u svojim filmovima, uključujući:

Lični život

uredi

Kješovski se oženio svojom doživotnom ljubavlju, Marijom (Marizijom) Kautiljo, 21. januara 1967. tokom svoje poslednje godine filmske škole. Imali su ćerku Martu (rođena 8. januara 1972) i ostali u braku do njegove smrti.

Za sebe je rekao da ima „jednu dobru karakteristiku, ja sam pesimista. Uvek zamišljam najgore. Za mene je budućnost crna rupa." Opisan je kao neko ko „prenosi tugu mudraca umornog od sveta", „zamišljenog intelektualca i pesimiste". Tokom posete SAD on je primetio „težnju za praznim pričanjem kombinovano sa veoma visokim stepenom samozadovoljstva“.[2]

Smrt

uredi

Dana 13. marta 1996, manje od dve godine nakon što je otišao u penziju, Kješlovski je umro u 54. godini tokom operacije na otvorenom srcu nakon srčanog udara.[15] Sahranjen je na groblju Povazki u Varšavi. Na njegovom grobu je skulptura palca i kažiprsta dve ruke koji čine okvire kadra; kako se vidi kroz filmsku kameru. Mala skulptura je u crnom mermeru na postolju visokom nešto preko metra. Ploča sa imenom i datumima Kješlovskog nalazi se ispod.[16]

Nasleđe

uredi
 
Grob Kješlovskog

Kješlovski ostaje jedan od najuticajnijih evropskih reditelja, a njegova dela su uključena u proučavanje filmskih časova na univerzitetima širom sveta. Knjiga Kjeslovski o Kjeslovskom iz 1993. opisuje njegov život i rad svojim rečima, na osnovu intervjua Danusije Stok. On je takođe tema biografskog filma Kšištof Kješlovski: Ja sam tako-tako (1995), reditelja Kšištofa Vjerzbickog.

Nakon smrti reditelja, Harvi Vajnstin, tadašnji šef Miramak Films -a, koji je distribuirao poslednja četiri filma Kješslovskog u SAD, napisao je nekrolog za njega u časopisu Premjere.[17]

Iako je tvrdio da se povlači nakon Tri boje, u vreme svoje smrti, Kješlovski je radio na novoj trilogiji koja se sastojala od Raja, Pakla i Čistilišta i inspirisana Danteovom Božanstvenom komedijom. Kako je prvobitno bilo zamišljeno za Dekalog, scenariji su navodno bili dati drugim rediteljima na snimanje, ali prerana smrt Kješlovskog znači da je nepoznato da li je možda prekršio svoju samonametnutu penziju da bi sam režirao trilogiju. Jedini završeni scenario, Nebo, snimio je Tom Tikver, a premijerno je prikazan 2002. na Međunarodnom filmskom festivalu u Berlinu. Preostala dva scenarija postojala su samo kao tritmeni od trideset stranic. Pakao u režiji bosanskog reditelja Danisa Tanovića sa Emanijel Bear u glavnoj ulozi i koji je objavljen 2005. Čistilište, o fotografu ubijenom u bosanskom ratu, ostalo je neproizvedeno.[18] Film Nadjeja (Nada) iz 2007. u režiji Iba Kurda i Stanislava Muhe pogrešno je identifikovan kao treći deo trilogije, ali je u stvari nepovezan projekat.[19]

Jerži Stur, koji je glumio u nekoliko filmova Kješlovskog i koscenarista Camera Buff, snimio je sopstvenu adaptaciju nesnimljenog scenarija Kjeslovskog kao Velika životinja (Duże zwierzę) 2000. godine.

U predgovoru za Dekalog: Deset zapovesti, američki reditelj Stenli Kjubrik je napisao:[20]

I am always reluctant to single out some particular feature of the work of a major filmmaker because it tends inevitably to simplify and reduce the work. But in this book of screenplays by Krzysztof Kieślowski and his co-author, Krzysztof Piesiewicz, it should not be out of place to observe that they have the very rare ability to dramatize their ideas rather than just talking about them. By making their points through the dramatic action of the story they gain the added power of allowing the audience to discover what's really going on rather than being told. They do this with such dazzling skill, you never see the ideas coming and don't realize until much later how profoundly they have reached your heart.

Stanley Kubrick

January 1991[21]

Cajrus Friš je 2012. godine glasao za Kratki film o ubijanju kao jedan od „najboljih prokletih filmova“ uz komentar: „U Poljskoj je ovaj film bio ključan za ukidanje smrtne kazne“.[22] Od 1952. časopis Sight & Sound svakih deset godina sprovodi anketu o najboljim svetskim filmskim režiserima kako bi odredio deset najboljih filmova svih vremena, što je postalo najpriznatija anketa te vrste u svetu.[23]

Od 2011. godine, poljska fondacija za savremenu umetnost In Situ organizuje Sokolovsko Film Festival: Omaž Kješlovskom. Reč je o godišnjem filmskom festivalu u Sokolovskom, gde je Kješlovski proveo deo svoje mladosti, a komemoracija na rediteljski rad projekcijama njegovih filmova, kao i filmova mlađih generacija filmskih stvaralaca iz Poljske i Evrope, praćena kreativnim radionicama, tribinama diskusijama, predstavama, izložbam i koncertima.[24]

Gugl je 27. juna 2021. proslavio njegov 80. rođendan Gugl dudlom.[25]

Filmografija

uredi
  • „Osoblje” (Personel TV drama 1975)
  • „Ožiljak” (Blizna 1976)
  • „Spokoj” (Spokój 1976)
  • „Filmski amater” (Amator 1979)
  • „Jedan kratki radni dan” (Krótki dzień pracy 1981)
  • „Bez kraja” (Bez końca 1985)
  • „Verovatni slučaj” (Przypadek 1987)
  • „Dekalog” (Dekalog 1988)
  • „Kratki film o ubijanju” (Krótki film o zabijaniu 1988)
  • „Kratki film o ljubavi” (Krótki film o miłości 1988)
  • „Dvostruki život Veronike” (La Double vie de Véronique/Podwójne życie Weroniki 1991)
  • „Tri boje: Plavo” (Trois couleurs: Bleu/Trzy kolory: Niebieski 1993)
  • „Tri boje: Belo” (Trois couleurs: Blanc/Trzy kolory: Biały 1994)
  • „Tri boje: Crveno” (Trois couleurs: Rouge/Trzy kolory: Czerwony 1994)

Reference

uredi
  1. ^ „Mikrokosmos w naszym Davos - Dolnośląskie ślady Krzysztofa Kieślowskiego” [Microcosm in our Davos - Lower Silesian traces of Krzysztof Kieślowski]. Twoje Sudety. 3. 12. 2005. Pristupljeno 6. 6. 2017. 
  2. ^ a b Holden, Stephen (5. 8. 1998). „Krzysztof Kieślowski: I'm So-So…”. The New York Times. Arhivirano iz originala 27. 5. 2015. g. Pristupljeno 11. 3. 2022. 
  3. ^ a b v g Jazdon, Mikołaj (jun 2019). „Krzysztof Kieślowski: migratory filmmaker”. Europeana (CC By-SA) (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 15. 10. 2019. g. Pristupljeno 15. 10. 2019. 
  4. ^ Perez, Rodrigo (13. 3. 2013). „The Essentials: Krzysztof Kieslowski”. indiewire.com. Arhivirano iz originala 20. 03. 2019. g. Pristupljeno 21. 3. 2019. 
  5. ^ Cummings, Doug (jul 2003). „Kieslowski, Krzysztof”. sensesofcinema.com. Sense of Cinema Inc. Pristupljeno 21. 3. 2019. 
  6. ^ Trudell, Travis (6. 2. 2015). „Workers '71”. letterboxd.com. Alfred A. Knopf. Pristupljeno 21. 3. 2019. 
  7. ^ „11th Moscow International Film Festival (1979)”. MIFF. Arhivirano iz originala 3. 4. 2014. g. Pristupljeno 18. 1. 2013. 
  8. ^ Abrahamson, Patrick (2. 6. 1995). „Kieślowski's Many Colours”. Oxford University Student. Pristupljeno 19. 5. 2012. 
  9. ^ Bernard, Renata; Woodward, Steven, ur. (2016). Krzysztof Kieslowski: Interviews. University Press of Mississippi. ISBN 978-1626745742. 
  10. ^ Wilkinson, Alissa (27. 9. 2016). „Political movies are hard to pull off. The films of Krzysztof Kieslowki hold the key.”. vox.com. Vox Media Inc. Pristupljeno 21. 3. 2019. 
  11. ^ „Berlinale: 1994 Prize Winners”. Berlinale. Arhivirano iz originala 01. 05. 2014. g. Pristupljeno 30. 12. 2011. 
  12. ^ Rockwell, John (6. 10. 2002). „FILM; A Polish Master's Last Collaboration”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Pristupljeno 27. 4. 2020. 
  13. ^ Roger Ebert (18. 10. 2002). „Heaven”. RogerEbert.com. Arhivirano iz originala 10. 10. 2012. g. Pristupljeno 2. 2. 2015. 
  14. ^ Bradshaw, Peter (21. 4. 2006). „Hell (L'Enfer)”. The Guardian. Pristupljeno 26. 12. 2017. 
  15. ^ Annette Insdorf (15. 5. 2002). Double Lives, Second Chances: The Cinema of Krzysztof Kieslowski. Miamax. str. 182. ISBN 978-0-7868-8474-2. 
  16. ^ About Kieślowski and his grave on his page at Find a Grave website. Also, see the image of his grave, here below.
  17. ^ Harvey Weinstein, In Memoriam – Krzysztof Kieślowski, Premiere, June 1996.Petey.com. Retrieved 19 January 2012
  18. ^ Goodman, Lanie (14. 4. 2006). „Lanie Goodman meets director Danis Tanovic”. The Guardian. Pristupljeno 10. 11. 2011. 
  19. ^ Bradshaw, Peter (18. 4. 2008). „Hope (Nadzieja)”. The Guardian. Pristupljeno 10. 11. 2011. 
  20. ^ Kieślowski, Krzysztof; Piesiewicz, Krzysztof (1991). Decalogue: The Ten Commandments. London: Faber and Faber. ISBN 978-0571144983. 
  21. ^ „Kubrick on Kieślowski”. Visual Memory. Pristupljeno 19. 5. 2012. 
  22. ^ Analysis: The Greatest Films of All Time 2012, Cyrus Frisch The best-damned film Institute, bfi.org, n.d,. Retrieved 6 June 2017
  23. ^ Roger Ebert The best-damned film list of them all www.rogerebert.com, 5 April 2012. Retrieved 6 June 2017
  24. ^ Hommage à Krzysztof Kieślowski Festival- About Arhivirano na sajtu Wayback Machine (6. jun 2019), IN SITU Contemporary Art Foundation, 2017. Retrieved 6 June 2017
  25. ^ „Krzysztof Kieślowski's 80th Birthday”. Google. 27. 6. 2021. 

Spoljašnje veze

uredi


Preuzeto iz „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Кшиштоф_Кјешловски&oldid=28697080”