Kalifat

Kalifat ili halifat (arap. الخلافة, alkhilafa — „nasleđe“) oblik je vladavine u kom je vrhovni vladar zakoniti naslednik Muhameda, izabran među najpobožnijim i najobrazovanijim muslimanima. Takav oblik vladavine nije nasledan. Nasleđe muslimanskih carstava, koja su postojala u islamskom svetu, obično su opisana kao „kalifati“. Kalifat predstavlja suverenu državu svih muslimanskih vernika ili ume.

U najranijim danima, prvi kalifat, Pravedni kalifat, pokazivao je elemente neposredne demokratije (Šure). U početku su to vodili Muhamedovi učenici i porodica, kao nastavak religijskog sistema koji je on uveo.

Sunitska grana islama nalaže da poglavara države, kalifu, treba da biraju muslimani ili njihovi predstavnici. Sledbenici šiitskog islama, smatraju da bi kalifa trebalo da bude imam kojeg je izabrao Bog (Alah) iz Ahlu el Bejt („porodica kuće“, Muhamedovi direktni potomci). Od kraja perioda Pravednog kalifata pa sve do 1924. godine, kalifatima su, ponekad i više od jedne u isto vreme, vladale dinastije.

Prva od njih je bila Umajadska dinastija, koja je ponekad bila praćena i ostalim dinastijama, a poslednja je Osmanska dinastija. Godine 2014. je Islamska Država u Iraku i Levantu proglasila sebe za kalifat i proglasila Ebu Bekra el Bagdadijaa kao svog kalifu.

Etimologija

Termin kalifa potiče od arapske reči ẖalīfa خَليفة, što znači „naslednik“, „upravitelj“, ili „zamenika“ i smatra se skraćivanjem termina kalifat Rasul Allaha („naslednika Božijeg glasnika“).

U knjizi Metjua S. Gordona „Uspon islama“ (The Rise of Islam), piše da se kalifa prevedi kao „zameniku (ili predstavnik) od Boga“. Koristi se u Kuranu da uspostavi ulogu Adama kao predstavnika Boga na zemlji. Halifa se takođe koristi da opiše verovanje da je uloga čoveka, u njegovoj pravoj prirodi, je kao kalifa ili namesnik Allahu.

Rana istorija

Pravedni kalifat (632–661)

Muhamedovi naslednici

U svojoj knjizi „Rana islamska osvajanja“ (The Early Islamic Conquests,1981), Fred Doner tvrdi da je standardna arapska praksa u to vreme bila da se istaknuti ljudi jedne srodne grupe, ili plemena, okupe nakon smrti vođe i izaberu lidera među sobom. Nije bilo određene procedure za ovu šuru ili konsultaciju. Kandidati su bili uglavnom, ali ne nužno, iz istog roda kao i preminuli lider. Sposobni ljudi koji bi dobro vladali imali su prednost u odnosu na neefikasne naslednike.

Sunitski muslimani veruju i potvrđuju da je Ebu Bekr je izabran od strane zajednice i da je to odgovarajući postupak. Suniti dalje tvrde bi idealno bilo da se kalifa bira izborima ili konsenzusom zajednice.

Šiitski muslimani veruju da je Ali, zet i rođak Muhameda, izabran je od strane Muhameda kao svog duhovnog i vremenskog naslednika kao mawla (Imama i halifu) svih muslimana na mestu koje se zove Ġadīr ẖum. Mohamed je na ovo mesto pozvao oko 100.000 okupljenih hodočasnika povratnika da daju svoju zakletvu (bayʿa) Aliju u njegovom prisustvu i otada da objavljuju dobru vest o Alijinoj sukcesiji na Muhamedovo mesto rukovoditelja nad svim muslimanima koji će tek doći.

Halifa je često poznat i kao Amir el Muminin (arap. امير المومنين „zapovednik vernika“). Muhamed je za prestonicu odabrao Medinu. Nakon njegove smrti, ona je ostala prestonica za vreme vladavine Pravednih kalifa, sve dok nije navodno kalifa Ali ibn Abu Talib proglasio Kufu za prestonicu. U istoriji muslimana povremeno je dolazilo do sukoba između suparničkih kalifa u različitim delovima islamskog sveta, kao i do podela između sunitskih i šiitskih zajednica.

Prema rečima sunitskih muslimana, prvi kalifa koji je nazvan Amir el Muminin bio je Ebu Bekr, potom Omar ibn el Hatab, drugi od četiri pravoverne kalife, dok su Osman bin Afan i` Ali ibn Abu Talib takođe nosili istu titulu. Šiiti smatraju da je Ali bio jedini istinski pravoverni kalifa od ove četvorice muškaraca.

Posle prve četiri kalife, kalifat su vodile dinastije poput Omejada, Abasida i Osmanlija, a povremeno bi ga na kraći vremenski period vodile i sukobljene dinastije u Andaluziji, severnoj Africi, i Egiptu. Posle raspada Osmanskog carstva, Mustafa Kemal Ataturk zvanično je ukinuo sistem kalifata u islamu (Osmansko carstvo) i osnovao Republiku Tursku 1923. godine. Za Marokance, kraljevi Maroka su i dalje nosioci titule Amir el Muminina, ali se ne pozivaju na kalifat.

Neke muslimanske zemlje, uključujući Somaliju, Indoneziju i Maleziju, nikada nisu bile pod upravom kalifata, izuzimajući Aćeh, koja je na kratko vreme bila pod Osmanskom vlašću. Zato su ove zemlje imale svoje lokalne sultane ili vladare koji nisu u potpunosti priznavali kalifat.

Pravedni kalifi

Glavni članak: Pravedni kalifi

Pravedni kalifat na svom vrhuncu, pod kalifom Osmanom

Ebu Bekr, prvi Muhamedov naslednik, je na samrti za svog naslednika imenovao Omara. Omara ibn Hattaba, drugog kalifu, ubio je Persijanac po imenu Firuz Nahavandi. Njegovog naslednika, Osmana bin Afana, izabrao je savet birača (Medžlis). Nakon što je Osmana ubila grupa pobunjenika, Ali je preuzeo vlast, ali ga guverneri Egipta nisu priznali kao kalifu. Suočio se sa dve velike pobune, a ubio ga je jedan od haridžita, Abdurahman. Alijeva burna vladavina je trajala samo pet godina. Ovaj period je poznat u istoriji kao Fitna, odnosno kao Prvi islamski građanski rat. Sledbenici Alija su kasnije postali šiiti („Šiiti Alija“, sledbenici Alija), manjinska sekta islama koja ne priznaje prve 3 kalife. Sledbenici sve četiri pravoverne kalife (Ebu Bekra, Omara, Osmana i Alija) su postali većinska sunitska sekta.

Pod vlašću Pravedni kalifi svaki region (sultanat, vilajet ili emirat) imao je svog guvernera (sultana, valiju ili emira). Muavija, rođak Osmana i guvernera Sirije, nasledio je Alija kao kalifa. Uveo je promene u kalifat tako što je ustanovio princip nasleđivanja kalifata i na taj način osnovao Omejadski kalifat.

U oblastima koje su prethodno bile pod vlašću Sasanidskog kraljevine ili Vizantije, kalife su smanjile porez, uspostavile veću lokalnu autonomiju (svojim poverenim guvernerima), veću versku slobodu za Jevreje, kao i za neke hrišćane, i donele mir narodu koji je bio demoralisan i razočaran gubicima, kao i visokim porezima iz perioda Rimsko-persijskih ratova.

Pravedni kalifat je na vrhuncu svoje slave bio najveće carstvo na svetu.

Alijev kalifat i uspon Omajadske dinastije

Alijeva vladavina kao kalifa prožeta je velikim previranjima i unutrašnjim sukobima. Ali je suočen sa višestrukim bunama i ustancima. Primarna je došao iz nesporazuma sa Muavijom, guvernerom Damaska, što je označilo početak kraja (pravovernih) kalifa. Persijanci, iskoristivši to, infiltrirali su se u obe vojske i napali drugu vojsku izazvavši haos i unutrašnju mržnju između ashaba u bici kod Sifina. Bitka je trajala nekoliko meseci, što dovodi do zastoja. Da bi se izbeglo dalje krvoproliće, Ali pristao da pregovara sa Muavijom. To je izazvalo frakciju od oko 4.000 ljudi koji će biti poznati kao haridžiti, da napuste borbu. Nakon pobede nad haridžitima u bici kod Nahravana, Ali će kasnije biti ubijen od strane haridžita Ibn Muljam. Alijev sin Hasan izabran je za narednog kalifu, ali uručio je titulu Muaviji nekoliko meseci kasnije. Muavija je postao peti kalifa, osnivajući Omajadsku dinastiju, nazvan po pradeda Osmana i Muavije, Umaje ibn Abdelšamsa.

Omajadski kalifat (661—750)

Glavni članak: Omejadski kalifat

Kalifat, 622–750

  Ekspanzija pod Muhamedom, 622–632

  Ekspanzija za vreme Pravednih kalifa, 632–661

  Ekspanzija za vreme Omajadskog kalifata, 661–750

Pod vlašću Omajada, kalifat se teritorijalno brzo širio, uključujući Kavkaz, Transoksijaniju, Sind, Magreb i Pirinejsko poluostrvo (Al Andaluz) u muslimanski svet. Na vrhuncu svoje moći, Omajadski kalifat je zauzimao 5,17 miliona kvadratnih milja (13,400,000 km²), što ga je činilo najvećim carstvom koje je do tad viđeno i petim najvećim carstvom u istoriji.

Geografski, carstvo je bilo podeljeno na nekoliko provincija, čije su granice bezbroj puta menjane tokom Omajadske vladavine. Svaka pokrajina je imala svog guvernera kojeg je imenovao kalifa. Međutim, iz više razloga, uključujući i to da ih nisu izabrali članovi šure, kao i primedbe na njihovo neprikladno ponašanje, Omajadsku dinastiju nisu sve muslimanske zajednice podržale. Neki su podržali istaknute muslimane kao što je Zubajr ibn Avam, dok su drugi smatrali da samo pripadnici Muhamedovog plemena, Banu Hašima, ili iz njegove loze, potomci Alija, treba da vladaju.

Bilo je brojnih pobuna protiv Omajada, kao i podela među omajadskim redovima (naročito rivalstvo između Jamana i Kajsa]). Navodno je Šimr Ibn Javša ubio Alijevog sina Huseina i njegovu porodicu u bici kod Karbale, 680. godine, čime je raskol između Sunita i Šiita učvršćen. Vremenom će se pristalice Banu Hašima i pristalice Alijevih naslednika ujediniti kako bi porazili Omajade 750. godine. Međutim, Alijevi šiiti, „Alijeva partija“, bili su razočarani kada je na vlast došla Abasidska dinastija, jer su Abasidi vodili poreklo od Muhamedovog ujaka, Abasa ibn Abd el Mutaliba, a ne od Alija.

Abasidski kalifat (750–1517)

Glavni članak: Abasidski kalifat

Abasidski kalifat u Bagdadu

Glavni članak: Abasidski kalifat

Univerzitet Mustansirija u Bagdadu.

Abasidska dinastija je 750. godine, kao jedna od porodica iz Meke, preuzela vlast od Omajada. Abasidi, koji su vladali iz Bagdada kao kalife više od tri veka, učvrstili su islamsku vladavinu i imali veliki uticaj na intelektualni i kulturni razvoj Bliskog istoka. Do 940. godine moć Abasidskog kalifata je polako počela da slabi kod nearapa, posebno Berbera iz Magreba i Turaka, da bi kasnije, u drugoj polovini 13. veka, Mameluci iz Egipta stekli uticaj, a sultani i emiri postepeno postali nezavisni.

Abasidski kalifat u Kairu (1261—1517)

Abasidi su u 9. veku stvorili vojsku lojalnu samo njihovom kalifatu, sastavljenu pretežno od turskih Kumana, Čerkeza i gruzijskih robova poznatih kao Mameluci. Vremenom će Mameluci doći na vlast u Egiptu. Mamelučka vojska, na koju se često gledalo u negativnom smislu, uspela je da uzdigne kalifat ali isto tako i da ga uništi. U početku je ova dinastija uspela da stvori jednu stabilnu silu koja se bavila problemima u samom kalifatu, kao i problemima van njega. Međutim, stvaranje ovakve vojske i Al-Mutasimova promena prestonice iz Bagdada u Samaru, dovela je da stvaranja podele između kalifata i ljudi koji su sebe smatrali vladarima. Pored toga, snaga Mameluka je rasla sve dok Ar-Radi (934–41) nije bio primoran da preda većinu kraljevskih funkcija Muhamedu Ibn Raik

Godine 1261. nakon što su Bagdad razorili Mongoli, Mamlučki vladari Egipta ponovo su osnovali Abasidski kalifat u Kairu. Prvi abasidski kalifa u Kairu bio je Al-Mustansir. Abasidske kalife u Egiptu su i dalje bile deo vlasti, ali su im funkcije bile ograničene na verske probleme. Abasidski kalifat u Kairu trajao je sve do Al-Mutavakila III, koji je vladao kao kalifa od 1508 do 1516. godine, a zatim ga je na kratko svrgnuo s vlasti 1516. njegov prethodnik Al-Mustamsik. Da bi ponovo bio vraćen u kalifat 1517, Osmanski sultan Selim I porazio je Mamelučki sultanat i pripojio Egipat Osmanskom carstvu 1517. godine. Al-Mutavakil III zarobljen je zajedno sa svojom porodicom i deportovan u Carigrad kao zatvorenik gde je bio u povlašćenom položaju. Nakon povratka u Kairo on umire 1543. godine.

Paralelni kalifati

Tokom perioda Abasidske dinastije, abasidska prava na kalifat bila su neosporna. Šiitski vođa Abdulah Al-Mahdi Bilah (̒abdu al-llah al-mahdī bil-llah), Fatimidske dinastije, koji je tvrdio da vodi poreklo od Muhameda preko njegove ćerke, prisvojio je titulu kalife 909. godine, stvarajući posebnu liniju kalifa u Severnoj Africi.

U početku kontrolišući Alžir, Tunis i Libiju, Fatimidske kalife produžile su svoju vladavinu na narednih 150 godina, zauzimajući Egipat i Palestinu, pre nego što su Abasidi bili u mogućnosti da to promene, ograničavajući Fatimidsku vlast u Egiptu. Kraj Fatimidskoj dinastiji došao je 1171. godine. Omajadska dinastija, koja je opstala i došla da vlada Al-Andalusom, povratila je kalifsku titulu 929. godine i trajala je do 1031. kada je uništena.

Fatimidski kalifat

Glavni članak: Fatimidski kalifat

Mapa Fatimidskog kalifata na njegovom vrhuncu u ranom 11. veku

Fatimidski kalifat bio je ismailitski šiitski kalifat, koji je obuhvatao beskrajne predele arapskog sveta. Prvobitno sa sedištem u Tunisu, Fatimidska dinastija proširila je svoju vladavinu preko mediteranske obale Afrike, i na kraju od Egipta načinila svoju prestonicu. Na svom vrhuncu, zajedno sa Egiptom, kalifat je uključivao različite oblasti Magreba, Sicilije, Levanta i Hidžaza.

Fatimidi su učvrstili Tunis grad Mahdie i učinili ga svojim središtem, pre osvajanja Egipta i izgradnje Kaira 969. Nakon toga, Kairo je postao prestonica države, sa Egiptom koji postaje politički, verski i kulturni centar zemlje. Islamista Luis Masinjon (Louis Massignon) nazvao je 10. vek nove ere „Ismailitskim vekom u istoriji islama“.

Termin „Fatimidi“ je nekada upućivao na građane ovog kalifata. Vladajuća elita države pripadala je ismailitskom ogranku Šiita. Lideri ove dinastije su takođe bili ismailitski imami, zbog toga su imali verski značaj kod muslimana ismailita. Oni takođe pripadaju lancu kalifskih vladara, što je priznato od strane nekih muslimana. Ovo predstavlja redak period u istoriji u kojem su Alijevi potomci (otuda i ime Fatimidi, koje se odnosi na Fatimu, Alijevu suprugu) i kalifat bili ujedinjeni do izvesnog stupnja, osim u završnom periodu Pravednog kalifata pod Alijem lično. Ovaj kalifat je bio čuven po tome što je ostvario određeni stepen verske tolerancije prema neismailitskim sektama, kao i prema Jevrejima, malteškim i koptskim hrišćanima.

Omajadski Kordopski kalifat

Glavni članci: Kordopski kalifat i Al-Andaluz

Karta Kordopskog kalifata c. 1000

Tokom Omajadske dinastije, Iberijsko poluostrvo bilo je sastavni deo Omajadskog kalifata kojim se upravljalo iz Damaska. Omajadi su izgubili mesto kalife u Damasku 750. godine i Abd el Rahman postaje emir Kordobe nakon šest godina progonstva. S namerom da povrati svoju moć, on je porazio postojeće islamske vladare tog područja koji su prkosili omajadskoj vladavini i ujedinio brojne lokalne feudalce u emirat.

Vladari emirata nosili su titulu „emir“ ili „sultan“ sve do 10. veka, kada je Abdurahman (̒abdu ar-raḥmān) III bio suočen sa pretnjom od invazije Fatimida (oponentskog islamskog carstva sa sedištem u Kairu). Da bi potpomogao svoju borbu protiv okupatorskih Fatimida, koji su prisvajali kalifat i bili u sukobu sa opštepriznatim Abasidskim kalifom u Bagdadu, Abdurahman III (abdu ar-raḥmān) se samoproglasio za kalifu. To je pomoglo Abdurahmanu III da stekne ugled među svojim podređenima, a titula se zadržala i nakon što su Fatimidi poraženi. Vladavina kalifata smatra se vrhuncem muslimanskog uticaja na Iberijskom poluostrvu, pre nego što se rasparčao na brojne taife u 11. veku. Ovaj period karakteriše izuzetni tehnološki, ekonomski i kulturni procvat. Mnoga remek-dela Al-Andalusa su izgrađena u tom periodu.

Almohadski kalifat (1147–1269)

Glavni članak: Almohadski kalifat

Almohadski kalifat je marokanski berberski muslimanski pokret osnovan u 12. veku.

Almohadski pokret je započeo je Ibn Tumart Masmuda plemenima iz južnog Maroka. Almohadi su prvo uspostavili berbersku državu u Tinmelu na planini Atlas oko 1120. godine. Almohadi uspeli su da svrgnu vladajuće Almoravide u upravnim nad Morokom do 1147, kada je Abdalmuamin el Guli (oko 1130-1163) osvojo Marakeš i proglasio sebe za kalifu. Oni su zatim proširili svoju vlast nad celim Magrebom do 1159. Al Andaluz je pratio sudbinu Afrike i cela islamska Iberija bila je pod vlašću Almohada do 1172.

Almohadska dominacija Iberijom nastavila se sve do 1212, kada je Muhamed III, „el Nasir“ (1199-1214) poražen u bici kod Ukaba u Sijera Moreni savezom hrišćanskih knezova Kastilje, Aragona, Navare, i Portugalije. Skoro sva mavarska gospodstva u Iberiji su izgubljena ubrzo posle, sa velikim mavarskim gradovima Kordobom i Seviljom koji dospevaju u ruke hrišćana 1236. i 1248. godine.

Almohadi su nastavili da vladaju u Africi do parcijalnog gubitka teritorije kroz pobune plemena i okruga omogućavajući uspon njihovih najefikasnijih neprijatelja, Marinida 1215. godine. Poslednjem predstavniku linije, Idrisu Al-Vatiku, smanjen je opseg vladavine samo na Marakeš, gde je ubijen od strane jednog roba 1269; Marinidi su osvojili Marakeš, čime su okončali almohadsku dominaciju zapadnog Magreba.

Osmanski kalifat (1517—1924)

Glavni članak: Osmanski kalifat

Bitka Marja Dabika između osmanske i Mamlukove vojske

Od 15. veka kalifat preuzimaju Turci Osmanlije, počevši od sultana Mehmeda Osvajača. Oni su postupno viđeni kao de fakto lideri i predstavnici islamskog sveta. Prema Bartholdu, prvi put kada je titula kalife iskorišćena kao politička umesto kao simboličko-verska titula od strane Osmanlija, jeste potpisivanje mirovnog sporazuma sa Rusijom 1774. godine, kada je carstvo zadržalo moralni autoritet nad teritorijom, čiji je suverenitet bio ustupljen Ruskom carstvu.

Ishod rusko-turskog rata 1768-1774 bio je poražavajući za Osmanlije. Velike teritorije, uključujući i one sa brojnim muslimanskim stanovništvom, kao što je Krim, postale su deo Ruskog carstva. Međutim, Osmanlije su pod Abdul Hamidom I odnele diplomatsku pobedu tako što im je bilo dozvoljeno da ostanu verske vođe muslimana u sada nezavisnom Krimu, što je bio deo mirovnog sporazuma. Zauzvrat Rusija je postala zvanični zaštitnik hrišćana na teritorijama Osmanskog carstva.

Oko 1880. sultan Abdul Hamid II ponovo je iskoristio titulu kao način suprotstavljanja ruskom širenju na muslimanske teritorije. Njegov postupak su najvatrenije podržali muslimani britanske Indije. Uoči Prvog svetskog rata, Osmanska država, iako znatno slabija u odnosu na Evropu, predstavljala je najveći i najjači islamski nezavisni politički entitet. Sultan je imao vlast i izvan granica svog sada umanjenog carstva kao vođa muslimana u Egiptu, Indiji, i srednjoj Aziji.

Ukidanje kalifata (1924)

Abdul Medžid II je bio poslednji kalifa iz Osmanske dinastije.

Kalifatski pokret (1919–1924) je bio panislamski, politički protest kampanje koja je pokrenuta od strane muslimana u britanskoj Indiji kako bi se uticalo na britansku vladu i zaštitilo Osmansko carstvo na kraju Prvog svetskog rata. Nakon primirja iz Mudrosa (oktobar 1918), vojne okupacije Istanbula i Versajskog sporazuma (1919), položaj Osmanlija je bio neizvestan. Pokret za zaštitu i povratak Osmanlija ojačao je posle sporazuma u Sevru (avgust 1920) koji je nametnuo podelu Osmanskog carstva i Grčkoj dao odličan položaj u Anadoliji, na nesreću Turaka. Turci su zatim uputili apel za pomoć, što je rezultiralo nastankom ovog pokreta. Pokret je ugašen krajem 1922. godine.

Prvi predsednik Republike Turske Mustafa Kemal Ataturk je 3. marta 1924. godine, u sklopu svojih reformi, ustavno ukinuo instituciju kalifata. Sada je njegovu ulogu preuzela Velika narodna skupština, parlament novoosnovane Republike Turske. Titulu kalife je tada nosio Husein bin Ali od Hidžaza, vođa Arapskog ustanka, ali je njegovo kraljevstvo poraženo i anektirano od strane Ibn Saudija 1925. Kalifat je posle toga bio neaktivan sve do 2014. godine.

Samit u Kairu 1926. godine sazvan je da bi se razgovaralo o oživljavanju kalifata, ali pošto većina muslimanskih zemalja nije učestvovala, ništa nije učinjeno kako bi se sprovele odluke donesene na ovom samitu.

Mada je naziv titule Amir el Muminin usvojen od kralja Maroka i mule Muhameda Omara, bivši šef talibanskog režima u Avganistanu, nije uživao pravni položaj ni autoritet nad muslimanima van granica njihovih država.

Od pada Osmanskog carstva, povremeni nemiri bili su poziv na ponovno uspostavljanje kalifata. Organizacije koje su pozivale na oživljavanje kalifata bile su pokret Muslimanske braće i Hizbu at-Tahrir

Savremena istorija

Svi dole navedeni sprovodili su kalifsku vlast u nekom obliku od kraha Osmanskog carstva, ali niko od njih nije uspeo da upravlja masovnim brojem muslimana u svetu.

Sokoto kalifat (1804—1903)

Glavni članak: Kalifat Sokoto

Sokoto kalifat je bio islamska duhovna zajednica u Nigeriji, pod vođstvom Šeha Osmana dan Fodia. Osnovan tokom fulanskog rata na početku 19. veka, Sokoto kalifat je bio jedno od najmoćnijih carstava u subsaharskoj Africi pre evropskog osvajanja i kolonizacije. Kalifat je opstajao tokom kolonijalnog perioda i posle, ali sa znatno umanjenim uticajem.

Šerifski kalifat

Šerifski kalifat (arap. خلافة شريفية) je bio arapski kalifat proklamovan od strane šerifskih vladara Hedžaza 1924. godine umesto Osmanskog kalifata.

Ideja o šerifskom kalifatu je postojala još od 15. veka. Krajem 19. veka, ova ideja je počela da dobija na značaju zbog pada Osmanskog carstva, koje je bilo teško poraženo u Rusko-turskom ratu 1877-1878. Postoji malo dokaza, međutim, da je ideja o Šerifskom kalifatu ikada stekla široku podršku na Bliskom istoku ili bilo gde drugde u tom slučaju.

Kalifatski pokret (1920)

Glavni članci: Kalifatski pokret i Podela Osmanskog carstva

Kalifatski pokret, pokret za odbranu Osmanskog kalifata, se 1920. rasuo širom britanskih kolonija. Naročito je imao jak uticaj u Indiji, gde se postavio kao stožer okupljanja indijskih muslimana, kao jedan od mnogih antibritanskih političkih pokreta. Njegove vođe su bili Mevlana Muhamed Ali, njegov brat Šavkat Ali, Abu el Kalam Azad, Muhtar Ahmed Ansari i advokat Muhamed Džan Abasi. Neko vreme ovaj pokret je radio u savezu sa Hindu zajednicama i bio podržavan od strane Mohandasa Karamčanda Gandija, koji je bio član Centralnog Kalifatskog Komiteta. Međutim, puls pokreta počinje da slabi nakon hapšenja njegovih lidera i tada se iz njega izdvaja niz ogranaka.

ISIL kalifat (2014)

Glavni članak: Islamska država

Grupa Al Kaida u Iraku formirana je kao deo Al Kaidine mreže islamskih ekstremista tokom rata u Iraku. Vremenom se proširila u Siriji i bila poznata kao Islamska država u Iraku i Levantu tokom Sirijskog građanskog rata. Postala je najmoćnija grupa koja se suprotstavila predsedniku Bašar el Asadu. U leto 2014. Al Kaida je pokrenula ofanzivu u severnom Iraku, zauzimajući drugi grad po veličini, Mosul. Grupa je samoproglasila kalifat pod Ebu Bekrom el Bagdadijem koji je uzeo titulu i ime kalife Ibrahima, i preimenovala se u Islamsku državu. Tendencija Islamske države da postane najveći autoritet među muslimanima nije baš široko prihvaćena, te se ona sukobila sa oružanim snagama u Iraku, sirijskom vojskom, Slobodnom sirijskom armijom, Džabat el Nusrom i kurdskom vojskom ne bi li ozvaničila zatečeno stanje.

Mahdijev prorečeni kalifat

Glavni članci: Isa, Parusija, Mahdi i Eshatologija islama

Spiritualni kalifati

Iako apolitični, mnogi spiritualni pokreti, kao što su neki Sufijski redovi i Ahmedije, sebe nazivaju kalifatima (khilafat-un ruḥaniyyat-un). Njihove duhovne vođe se iz tog razloga obično nazivaju kalifama.

Sufijski kalifati

U sufizmu, tarikate (redovi) predvode duhovne vođe, glavne kalife koje imenuju lokalne kalife da organizuju Zaviju (Az-zawiyyatu). Sufijski kalifati nisu nužno nasledni. Halifama je cilj da služe silsilu ( As-silsilatu) u odnosu na duhovne odgovornosti i da propagiraju učenja svog tarikata (reda).

Ahmedijski kalifat

Logo koji je korišćen tokom proslave povodom stogodišnjice Ahemdijskog kalifata

Glavni članak: Ahmedijski kalifat

Ahmedijska muslimanska zajednica je mesijanski pokret koji je osnovao Mirza Gulam Ahmed el Kadijani 1889. u Indiji. On je tvrdio da je izabrani Mahdi i budući prorok. Nakon njegove smrti 1908. godine, njegov prvi naslednik Hakim Nur ud-Din postao je šef zajednice i preuzeo titulu naslednika Mesije(khalifatu al-masiyḥ).

Ahmedije se posmatraju kao jeretici od strane većinskih muslimana zbog tvrdnji osnivača da je očekivani mesija i prorok. Svi muslimani drže stav da je Muhamed bio konačni prorok i da sa izuzetkom Isusa, ni jedan prorok ne može doći posle njega. Pošto su Ahmedijci nisu priznati kao musliman, njihov kalifat nije priznat od većinskih muslimana.

Ahmedijci veruju da Ahmedijski kalifat uspostavljen nakon smrti osnivača zajednice Mirze Gulama Ahmeda i smatraju da je to ponovno uspostavljanje Pravednog kalifata. Zajednica je nastavila da se održava pod ovim strukture, sa kalifom koji ima opštu nadležnost za sve verske i organizacione dužnosti. Prema Ahmedijcima, nije bitno je za kalifu da bude šef države već duhovni i organizacioni značaj je naglašeniji.

Linija naslednika nastavlja do današnjeg dana. Sadašnji naslednik Mirze Gulama Ahmeda je Mirza Masrur Ahmed Kalifatul Mesih V, koji boravi u Londonu u egzilu sa 10 do 20 miliona sledbenika u više zemalja.

Verska osnova

Glavni članak: Politički aspekti islama

Kuran

U Kuranu se javlja se termin kalifa dva puta. Prvo u suri el Bakara(al-baqara) 30, tu se odnosi na Boga u islamu koji je stvorio čovečanstvo kao svog „kalifu“ na Zemlji. Drugi put u suri Sad (Ṣad) 26, u kojoj se odnosi na kralja Davida kao Božjeg kalifu i podseća ga na obavezu da pravedno vlada.

Pored toga, sledeće odlomke iz Kurana, poznate kao „Istihlaf stih“, koriste neki kao kuransku osnovu za kalifat:

„ Alah obećava da će one među vama koji budu verovali
i dobra dela činili sigurno namesnicima na Zemlji postaviti,
kao što je postavio namesnicima one pre njih,
i da će im zasigurno veru njihovu učvrstiti,
onu koju im On želi, i da će im sigurno strah sigurnošću zameniti;
oni će se samo Meni klanjati,
i neće druge Meni ravnim smatrati.

А они који и после тога буду незахвални — они су прави грешници.

” — Kuran 24:55

U navedenom stihu, reč ẖulifa (množina od ẖalifa) je različito prevođena kao: „naslednici“ i „oni koji pristupaju na vlast“.

Mali deo sunitskog islamizma tvrdi da upravljanje državom po islamskom zakonu (šerijat) je, po definiciji, da vladaju preko kalifata, i koriste sledeće stihove da održe svoju tvrdnju.

„ I sudi im prema onome što Alah objavljuje
i ne povodi se za prohtevima njihovim,
i čuvaj ih se da te ne odvrate od nečega što ti Alah objavljuje.

А ако не пристају, ти онда знај да Алах
 жели да их због неких грехова њихових казни.

А многи људи су, заиста, неверници.

” — Kuran 005:49

„ O vernici, pokoravajte se Alahu
i pokoravajte se Poslaniku i predstavnicima vašim.

А ако се у нечему не слажете,
 обратите се Алаху и Посланику,
 ако верујете у Алаха и у онај свет;
 то вам је боље и за вас решење лепше.

” — Kuran 004:59

Hadisi

Sledeći hadisi Musnada Ahmada ibn Hanbal mogu se shvatiti kao proricanje dve ere kalifata (obe na osnovama poslaničkih objava)

| Citat2|Hazreti Huzaifa pripovedao je da je Alahov poslanik rekao: Poslanstvo će ostati među vama dokle god Alah tako želi. Kalifat će nastati i trajaće dok Alah to želi. Zavladaće korumpirana monarhija i opstajaće dok Alah ne naredi drugačije. Nakon toga će doći despotsko kraljevstvo i trajaće dok Alah to želi. Zatim će kalifat ponovo nastati na osnovama Objave i trajaće dok Alah to želi.

U načelu, prva era kalifata je opšteprihvaćena od strane muslimana kao Pravedni kalifat.

Nafia je govorio:

„ Prema Nafiu, Abdul ibn Omar je posetio Abdula inb Mutija u danima (kada su počinjena zverstva nad Medinjanima) Hare za vreme Jazida ibn Muavija. Ibn Muti je rekao: Postavite jastuk za Abdurahmana (porodično ime Abdulaha ibn Omara). Ali ovaj drugi na to reče: Nisam došao da bih sa vama sedeo, već da bih vam saopštio običaje za koje sam čuo od Alahovog proroka. Čuo sam ga kako kaže: Onaj koji bude otkazao poslušnost, neće imati čime da se odbrani kada bude stajao pred Alahom na Sudnji Dan, a onaj koji umre, a nije položio zakletvu vernosti, umreće kao neznabožac. ”

Prema Ibn Hišamu, koji se poziva na autoritet Abu Saleha i Abu Huraira, Muhamed je rekao:

„ Vođe će vladati vama posle mene, gde će vas vernik (jedan) voditi s ljubavlju i poštovanjem i bezbožnik (jedan) sa svojim grehom, tako slušajte samo njih i pokoravajte im se u svemu što je u skladu sa istinom (islamom). Ako se budu ponašali ispravno, to je za vaše dobro, a ako budu postupali pogrešno, to će ići u vašu korist, a protiv njih. ”

Muslimani su pripovedali prema Al-Aradžu i Abu Hurairu da je Muhamed rekao:

„ Pogledajte, Imam (kalifa) je šitit iza kog se ljudi bore i kojim se brane. ”

Muslimani su se pozivali i na Abdul Aziza el Mukrina koji je govorio:

„ Pratio sam Abu Huraira i od njega sam čuo Muhamedove reči: Proroci su vladali sinovima Izraela, kad bi jedan prorok preminuo, drugi bi ga nasledio, ali posle mene neće biti proroka. Posle mene će biti kalifa, biće ih mnogo. Pitali su ga: Šta nam onda zapovedaš da činimo? Rekao je: Izvršite bay'ah(transakciju/prodaju) sa njima, kako se budu smenjivali, i dajte im ono što im sleduje. Bog će ih sigurno pitati o onome što im je poverio. ”

Muhamedovi ashabi

Kada su se Muhamedovi najbliži prijatelji i pristalice, ashabi, sastali uoči njegove smrti u Sakifi (SaqĪfatu banī as-Sā'id), kući plemena Banu Said, el Habab ibn el Munsir je rekao :

„ Neka jedan emir (vladar) bude jedan od nas, a drugi neka bude neko od vaših (misli se na ansare i haridžite). ”

Abu Bekar je na ovo odgovorio:

„ Zabranjeno je da muslimani imaju dva emira (vladara)... ”

Zatim je ustao i obratio se muslimanima.

Prema Ibn Ishaku Abu Bekar je na dan el Sakife rekao:

„ Zabranjeno je da muslimani imaju dva vladara jer bi to izazvalo razlike u njihovim poslovima i shvatanjima, njihovo jedinstvo bi bilo rasparčno i veliki sukobi bi nastali među njima. Suna bi bila izopštena, inovacije bi se proširile (bid'at-un) i iskušenje bi raslo, a to nikome nije u interesu. ”

Ashabi su se dogovorili i izabrali Ebu Bekra za prvog kalifu. Ibn Munsir, koji je predložio ideju o dva emira, se ispravio i prvi položio zakletvu na vernost (bay'at-un) Ebu Bekru. Svi ashabi su se složili sa tim. Ali inb Abi Talib, koji je bdeo nad Muhamedovim telom u to vreme, takođe je pristao na ovo.

Imam Ali, kog šiiti poštuju, rekao je :

„ Ljudi moraju imati vladara. Gde će vernik raditi i živeti pod njegovom vladavinom (Imara) i pod kojom će takođe i nevernik imati koristi. Dok vladavina ne bude okončana njegovom smrću (ağal), dobrobiti (fay’i) će se nakupiti, neprijatelj će biti pobeđen, izgradiće se sigurni putevi, jak će vratiti ono što je uzeo od slabog, dok će tiranin biti zaustavljen, i nikoga neće mučiti. ”

Mišljenja islamskih teologa

Al-Mavardi kaže :

„ U muslimanskom svetu je zabranjeno postojanje dva vladara. ”

Jahja ibn Šaraf el Navavi (Al-Navavi) kaže :

„ Zabranjeno je zakleti se na vernost dvojici vladara, čak iako su daleko jedan od drugog, u različitim delovima sveta. ”

Ahmed el Kalkašandi kaže:

„ Zabranjeno je imenovati dvojicu vladara istovremeno. ”

Ibn Hazm kaže:

„ Muslimani mogu imati samo jednog vladara na celom svetu. ”

Al-Šarani kaže:

„ Muslimanima je zabranjeno da imaju na čitavom svetu dva vladara, bilo po dogovoru ili razdoru. ”

Abdul Džabar ibn Ahmed (pripadnik mutazilita) kaže:

„ Zabranjeno je zakleti se na vernost više od jednom. ”

Al-Džoziri kaže :

„ Imami (pripadnici četiri pravne škole) - Neka im se Allah smiluje - kalifat je obaveza, muslimani moraju imenovati vođu koji će poštovati ono što vera nalaže, i potlačenima pravdu dati. Zabranjeno je da muslimani imaju dva vladara u svetu . ”

Pripadnici Šiitske pravne škole su se isto izjasnili o ovom pitanju Bilo kako bilo, Šiitska škola mišljenja veruje da vođa (imam) ne sme biti imenovan od strane muslimanske umme, već od Boga.

Al-Kurtubi reče u svom Tefsiru „Doista je, čovek je stvorio kalifu na Zemlji” :

„ Allah je izvor u izboru imama i kalifa, njega slušaju i pokoravaju mu se, reč je ujedinjena kroz njega, i kalifini zakoni (ahkam) su sprovedeni kroz njega, i nema razlike u pogledu obaveza između umme i imama, osim onoga što je pripovedano o el Asamu, mutazilitu. ”

Al-Kurtubi takođe kaže:

„ Halifa je stub na koji se ostali stubovi nadograđuju ”

An Navavi:

„ Učenjaci insistiraju na tome da je obaveza muslimana da odaberu kalifu ”

Al-Gazali je rekao kada je pisao o mogućim posledicama raspada kalifata:

„ Sudije će biti lišene dužnosti, provincije (vilajeti) će biti poništene. Naredbe autoriteta neće biti izvršavane i ljudi će biti na ivici da čine ono što je zabranjeno (haram) ”

Ibn Tajmija je rekao:

„ Morate znati da je biti glavni u komandovanju nad ljudima (biti kalifa) najveća obaveza vere (dīn). U stvari, ne postoji druga institucija vere osim te. Ovo je mišljenje salafa, kao što su Al Fadl ibn Ijad, Ahmed ibn Hanbal i drugi. ”

Period mira

Glavni članak: Panislamizam

Kao predmet intenzivnog sukoba i rivaliteta među muslimanskim vođama, kalifat je bio beskoristan i nije priznavan od 1920. godine. Za veliku većinu muslimana, kalifa je kao vođa umme, bio dragocen kao sećanje i ideal u vreme kada su muslimani globalno bili naučno i vojno superiorniji. Prorok Muhamed je navodno rekao:

„ Verovesnička misija će trajati dok je to Allahova želja, zatim će je Alah prekinuti kad On to bude želeo. Nakon toga, postojaće kalifat koji će se rukovoditi prema Objavi i trajaće onoliko dugo koliko Allah dozvoljava. Zatim će ga ukinuti kada bude želeo. Posle toga, doći će period nasilne ugnjetavačke vladavine i trajaće dok god Allah to želi. Potom će vladati tiranija i vladaće dok je to volja Allahova. I okončaće je kada On to bude želeo . Onda će se ponovo uspostaviti kalifat koji će se voditi Allahovim zakonima. ”

Ahmedijsko gledište

Članovi Ahmedijske zajednice veruju da je Ahmedijski kalifat (arapski: ẖilāfa) nastavak islamskog kalifata, pre svega Pravovernog kalifata. Veruje se da je ukinut sa Alijem, Muhamedovim zetom i ponovo uspostavljen sa dolaskom Mirze Gulama Ahmeda (1835—1908), osnivača pokreta, koga Ahmedije poistovećuju sa Obećanim Mesijom i Mahdijem.

Ahmedije tvrde da prema kuranskim ajetima (kao što su -Kuran 24:55) i brojnim hadisima koji se bave ovom temom, kalifat može uspostaviti jedino Bog i Njegov blagoslov dat onima koji veruju i ispravno čine i podržavaju jedinstvo Boga. Dakle svaki kalifat koji je uspostavljen samo ljudskim nastojanjem je osuđen na propast, posebno kada ljudi odstupaju od pouka Objave, što rezultira njihovim otuđenjem i nesposobnošću da biraju kalifu, prvenstveno zbog nedostatka pravoverja u njima samima. Iako je kalifa izabran, veruje se da sam Bog usmerava srca vernika prema pojedincu. Tako da kalifa nije nužno određen ni po pravu (zakoniti u očima naroda u datom vremenu) niti izborom, već samo od strane Boga.

Prema Ahmedijskom mišljenju, halifa ne mora biti na čelu države. Ahmedijska zajednica radije naglašava duhovni i organizacioni značaj kalifata. To je prvenstveno religiozna, duhovna vladavina sa ciljem podržavanja, jačanja i širenja islama i očuvanja visokih moralnih i duhovnih standarda unutar zajednice koju je osnovao Muhamed — koji nije bio samo politički, već prvenstveno duhovni vođa. Ako se dogodi da kalifa poseduje autoritet vlade, kao šef države, to samo prati i dopunjuje njegovu sveobuhvatnu funkciju kalife.

Ahmedije veruju da im je Bog obećao da će ovaj kalifat opstati do kraja vremena, što zavisi od njihovog pravoverja i vere u Boga. Halifa propagira jedinstvo, sigurnost, moralni pravac i napredak za zajednicu. Od kalife se zahteva da svoje dužnosti obavlja uz savetovanje i razmatranje mišljenja članova „Šure” (savetodavno telo). Međutim on ne mora uvek prihvatati stavove i preporuke članova. Kalifat Mesije ima potpuni autoritet nad organizacionim i verskim pitanjima i obavezan je da postupa u skladu sa Kuranom i Sunom.

Islamski poziv

Brojne islamističke partije i mudžahedini pozivali su na obnavljanje kalifata ujedinjavanjem muslimanskih nacija, bilo putem političkih aktivnosti (Ḥizbu at-Taḥrīri), bilo silom (Al Kaida). Razni islamistički pokreti uzeli su maha poslednjih godina u cilju uspostavljanja kalifata. ISIL je 2014. godine zahtevao ponovno ujedinjenje kalifata. Ova zalaganja za uspostavljanje kalifata razlikovala su se po svojim metodama i pristupu. Neki su bili lokalno orijentisani, dok su glavne političke partije bez sumnje imale internacionalne ciljeve.

Abu al Mavdudi je verovao da kalifa ne može biti vraćen samo kao svetovni vladar, već kao ljudski predstavnik Alahove vladavine na Zemlji:

Halifa znači predstavnik. Čovek je, prema islamskom verovanju, predstavnik naroda, Njegov (Alahov) namesnik. Prema moći koja mu je poverena, i u skladu sa granicama koje mu nameću Kuran i Prorokovo učenje, od kalife se zahteva da sprovede Božju volju na Zemlji.

Muslimanska braća su bila zagovornici panislamizma i implementacije šerijata, islamskog zakona. Osnivač Hasan el Bana (Ḥassan al-Banna) pisao je o obnovi kalifata.

Jedna internacionalna partija čija je ideologija počivala isključivo na obnovi kalifata kao panislamske države je Hizbu at Tahrir (Ḥizbu at-Taḥrīri), bukvalno „Stranka oslobođenja”. Naročito ima uticaja u Srednjoj Aziji i Evropi, a njena aktivnost raste i u arapskom svetu. Temelji se na tvrdnji da muslimani mogu da dokažu da Bog postoji i da je Kuran Reč Božja. Osnovna strategija ove partije je nenasilna, politička i intelektualna borba.

Na jugoistoku Azije, grupe poput Džamaat islami (al-Jamāʿatu al-Islāmiyyatu), imale su za cilj da uspostave kalifat na prostorima Indonezije, Malezije, Bruneja, na delovima Tajlanda, Filipina i Kambodže.

Kalifatski ciljevi Al Kaide

Glavni članak: Al Kaida

Jedan od jasno postavljenih ciljeva Al Kaide jeste obnova halifata. Njen bivši lider, Osama bin Laden, pozvao je muslimane na „obnovu Pravovernog halifata naše umme”. Šefovi Al Kaide su 2005. godine izjavili da će tokom onoga što nazivaju „peta faza” biti uspostavljena Islamska država ili halifat. Al Kaida je svoj program vesti na internetu u Iraku nazvala „Glas Kalifata”. Prema autoru Lorensu Rajtu (Lawrence Wright) i Egipćaninu Ajman el Zavahiriju (Ayman al-Zawahiri), Bin Ladenov mentor i drugi po nadležnosti u Al Kaidi pre 2011. godine, jednom je uspeo da oformi halifat. Kalifat je zvanično ukinut 1924. godine nakon raspada Osmanskog carstva. Zavahiri veruje da kada jednom halifat bude uspostavljen, Egipat će postati centar islamskog sveta, vođa džihada protiv Zapada. „Tada će istorija napraviti novi zaokret, inšallah, u suprotnom smeru protiv carstva Sjedinjenih Američkih Država i svetske Jevrejske vlade”.

Opozicija

Profesor Olivije Roj piše: „Islamisti su još ranije zamenili koncept kalifata sa emiratom. Za to je bilo više razloga, uključujući i taj da je, prema klasičnim autorima, kalifa morao biti član plemena Kurejš (Quraysh). Šta više, kalife su vladale ummom tako da ih islamisti ne smatraju islamskim (Osmanski kalifat)”. Ovo nije stav većine islamističkih grupacija, jer pokret Muslimanske braće i Hizbu at Tahrir Osmansku državu smatraju kalifatom.

Vlada

Kalif (arapski: خليفة), titula duhovnog poglavara muslimana koji se smatra naslednikom Muhameda. Kalifi su vršili svetovnu i versku vlast u prvim državama koje su stvorili Arapi posle Muhamedove smrti. U 16. veku, titulu kalifa su nosili turski sultani.

Izbor ili imenovanje kalife

U svojoj knjizi „Rana islamska osvajanja” (1981), Fred Doner tvrdi da je tokom ranih halifata uobičajena arabljanska praksa bila da se istaknuti ljudi jednog roda ili plemena okupe posle halifine smrti i izaberu vođu među njima, mada za ovo nije bila tačno propisana procedura ili oformljena konsultativna zajednica. Kandidati nisu bili nužno halifini sinovi, već su to bili ljudi iz istog roda ili plemena. Sposobni ljudi koji će dobro vladati su imali prednost u odnosu na možda manje vičnog, direktnog naslednika, jer prema većinskom sunitskom stavu poglavar ili guverner ne mora biti isključivo biran na osnovu krvnog srodstva.

Ovaj argument su učvrstili Suniti, koji veruju da je Muhamedovog saborca Ebu Bekra izabrala zajednica i da je to ispravan postupak. Oni dalje tvrde da je najbolje da halifa bude biran na izborima ili konsenzusom čitave zajednice.

Tradicionalno se Suniti mezhebske pravne škole svi slažu da halifa mora biti član plemena Kurejš (Quraysh) . Ebu Bekr al Bakilani je rekao da vođa muslimana treba da bude čovek iz naroda. Osnivač najveće sunitske pravne škole, Abu Hanifa, isto je napisao da halifa treba da bude narodski čovek.

Sunitsko verovanje

Nakon Muhamedove smrti, sastanak poglavara je održan u Sakifi (Saqīfa). Na ovom sastanku Abu Bekar je izabran za halifu. Suniti su razvili verovanje da je halifa trenutno politički vladar, izabran da vlada u skladu sa islamskim verozakonom, šerijatom (Sharīa). Posao presuđivanja je prepušten idžtihadu i islamskim pravnicima koji su se nazivali mudžtehidi i zajedno činili ulemu. Mnogi muslimani prve četiri halife nazivaju Rašidunskim, što znači Pravoverne halife, zato što su beskompromisno pratili Kuran i Muhamedovu sunu.

Šiitsko verovanje

Glavni članak: Šiizam

Šiiti veruju u imamat, u kom vlada imam, odabran od Boga, nepobediv i bezgrešan iz Muhamedove porodice — Ahlul Bejt (Ahl al-bayt), bukvalno članovi kuće, bez obzira na većinsko mišljenje, Šuru ili izbore. Oni tvrde da je pre svoje smrti Muhamed dao brojne naznake, posebno u jednom hadisu u kom je navodno odredio Alija, njegovog rođak i zeta, kao naslednika. Prema šiitskom verovanju, Ali i njegovih jedanaest naslednika i potomaka, dvanaest imama, su određeni još i pre svog rođenja kao jedini legitimni islamski vladari, imenovani voljom Božjom.

Kada ovih dvanaest imama prođe, i u odsustvu mogućnosti stvaranja vlade vođene od strane imama, neki šiiti veruju da je neophodno da sistem šiitske muslimanske vlade, zasnovan na Vilāyat al-faqīh, bude razvijen, da bi postojao neki oblik vladavine gde će muslimanski pravnik ili fakih da upravlja muslimanima. Bilo kako bilo, ova ideja koja je potekla od Ajatolaha Ruholaha Homeinija i učvrstila se u Iranu, nije prihvaćena od strane svih Šiita.

Ismailiti, Fatimidi i bohriti veruju u gore pomenuti princip imamata, ali oni ne moraju biti vladari. Da bi zaštitili božanski autoritet Allaha (Dīn) od politike sveta (Dunyā), „spoljnog sveta”, oni su osnovali vladu pod nazivom Dā'ī al-Muṭlaq još od vremena dvadeset prvog Imama Tajiba abi el Kasima (Ṭayyib abī al-Qāsim), pod vlašću Sulejhidske kraljice jer je imam bio izolovan od ljudi. I kod dvanaestoimamskih Šiita mnogi imami nisu vladali i žrtvovali su mnogo da bi održali veru.

Parlament (Mağlis aš-Šūra)

Konzervativni sunitski pravnici se slažu da je Šura, slobodnije prevedeno kao „konsultativna zajednica”, glavno telo halifata. Šura ili parlament je predstavljao ideju konsultativnog upravljanja. Značaj ovoga je predočen sledećim kuranskim ajetima:

„ ...za one koji se Gospodaru svome odazivaju, i koji molitvu obavljaju, i koji se o poslovima dogovaraju, a dio onoga čime smo ih opskrbili ujdeljuju].

” — Kuran 42:38

„ ...dogovaraj se sa njima. A kada se odlučiš, onda se pouzdaj u Allaha, jer Allah zaista voli one koji se uzdaju u njega
” — Kuran 3:159

Medžlis takođe služi da se izabere novi halifa. Al Mavardi je napisao da članovi medžlisa treba da ispune tri uslova: moraju biti pravedni, da znaju da ocene ko je dobar a ko loš halifa, i da budu dovoljno mudri da izaberu najboljeg. Al Mavardi je još pisao i da u ekstremnim slučajevima, kada nema ni halifata, ni medžlisa, ljudi treba sami da oforme medžlis i da naprave listu kandidata za halifsko mesto; tada medžlis treba da odabere halifu sa te liste kandidata.

Postoji nekoliko muslimanskih interpretacija uloge Šure: U analizi poglavlja o Šuri u Kuranu, muslimanski autor Sejid Kutb tvrdi da islam zahteva vladara samo da bi se on dogovarao sa predstavnicima vlasti u kontekstu Šerijata. Takidun al Nabhani, osnivač internacionalnog političkog pokreta i posvećen oživljavanju halifata, kaže da, iako je Šura jedan od bitnih delova „vladajuće strukture” islamskog halifata, „nije jedan od njegovih stubova”, što znači da njeno napuštanje neće halifinu vladavinu učiniti nemuslimanskom kao što će opravdati pobunu. Međutim, Muslimanska braća, najveći islamski pokret u Egiptu, ublažila su ove islamističke stavove prihvatajući u principu da je u savremenom dobu Šura demokratija, ali tokom svoje vladavine u Egiptu, Muslimanska braća se nisu vodila ovim principom.

Odgovornost vladara

Ortodoksni muslimanski pravnici su polemisali o tome kada je dozvoljeno ne poslušati, razrešiti ili ukloniti vladare iz halifata. To se najčešće događa ukoliko vladar ne ispunjava svoje obaveze prema islamu u javnosti.

Mavardi je rekao da ako vladari ispunjavaju svoje muslimanske obaveze, onda ljudi moraju poštovati njihove zakone, ali ako halifa ili vladar bude nepravedan ili neefikasan onda mora biti smenjen na medžlisu. Tako i Al Bagdadi veruje da ako se vladari ne drže pravde, umma ga treba upozoriti preko medžlisa, i halifa koji se ne osvrne na upozorenja može biti smenjen. Al Džuvajni je tvrdio da je islam cilj umme, tako svaki vladar koji odstupa od cilja mora biti smenjen. Al Gazali je verovao da je opresija od stane halife dovoljan razlog za opoziv. Ibn Hadžer al Askalani izjavio je da ljudi imaju obavezu da se bune ako halifa počne da krši islamski zakon. On još kaže da je ignorisanje takve situacije haraam i oni koji ne mogu da se pobune unutar samog halifata treba da započnu borbu izvan. Al Askalani je naveo dva ajeta iz Kurana da opravda ovu tvrdnju:

„ ... I govoriće (grešnici na Sudnji dan): ”Gospodaru naš, mi smo prvake naše i starješine naše slušali, pa su nas oni s Pravog puta odveli. Gospodaru naš, podaj im dvostruku patnju i prokuni ih prokletstvom velikim!”... ”

 — Kuran 33:67:68

Islamski pravnici kažu da kada vladari odbiju da daju ostavku nakon što ih medžlis ili parlament smeni, oni postaju diktatori uz pomoć korumpirane vojske, ako se većina složi, oni će biti u mogućnosti da organizuju revoluciju.

Vladavina prava

Vidi još: Šerijat

Sledeći hadis uspostavlja princip vladavine prava u vezi sa nepotizmom i odgovornošću

Vidi još

• Omejadski kalifat
• Abasidski kalifat
• Osmansko carstvo
• Kordopski kalifat

Literatura

• Buresi, Pascal; El Aallaoui, Hicham (2012). Governing the Empire: Provincial Administration in the Almohad Caliphate (1224-1269). Studies in the History and Society of the Maghrib. 3. Leiden: Brill. 
• Sonn, Tamara (2010). Islam: A Brief History (2nd izd.). Wiley-Blackwell. str. 38. ISBN 978-1-4051-8094-8. 
• Baksh, Kaiyume (2007). Islam and Other Major World Religions. Trafford Publishing. str. 148—. ISBN 978-1-4251-1303-2. 
• Desplat, Patrick A.; Schulz, Dorothea E. (2014). Prayer in the City: The Making of Muslim Sacred Places and Urban Life. transcript Verlag. str. 82. ISBN 978-3-8394-1945-8. 
• Ramirez-Faria, Carlos (2007). Concise Encyclopeida Of World History. Atlantic Publishers & Dist. str. 861. ISBN 978-81-269-0775-5. 
• Arnold, T. W. (1993). „Khalīfa”. Ur.: Houtsma, M. Th. E.J. Brill's First Encyclopaedia of Islam, 1913–1936. Volume IV. Leiden: BRILL. str. 881—885. ISBN 978-90-04-09790-2. Pristupljeno 23. 7. 2010. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Crone, Patricia; Hinds, Martin (1986), God's Caliph: Religious Authority in the First Centuries of Islam, Cambridge, England: Cambridge University Press, ISBN 978-0-521-32185-3 
• Donner, Fred McGraw (1981), The Early Islamic Conquests, Princeton, N.J: Princeton University Press, ISBN 978-0-691-05327-1, hdl:2027/heb.00877 
• Goeje, Michael Jan de (1911). „Caliphate”. Ur.: Chisholm, Hugh. Encyclopædia Britannica (na jeziku: engleski). 5 (11 izd.). Cambridge University Press. 
• Wright, Lawrence (2007) [2006], The Looming Tower: Al Qaeda and the Road to 9/11, London: Vintage, ISBN 978-1-4000-3084-2 
• Holt, Peter M. (1984). „Some Observations on the 'Abbāsid Caliphate of Cairo”. Bulletin of the School of Oriental and African Studies. 47 (3): 501—507. S2CID 161092185. doi:10.1017/s0041977x00113710. 
• The theory of government in Islam, by The Internet Islamic University
• The History of Al-Khilafah Ar-Rashidah (The Rightly Guided Caliphates) School Textbook, By Dr. 'Abdullah al-Ahsan, `Abdullah Ahsan
• The Crisis of the Early Caliphate By Richard Stephen Humphreys, Stephen (EDT) Humphreys from The History of al-Tabari
• The Reunification of the Abbasid Caliphate By Clifford Edmund (TRN) Bosworth, from The History of al-Tabari
• Return of the Caliphate to Baghdad By Franz Rosenthal from The History of al-Tabari
• Pan-Islamism: Indian Muslims, the Ottomans and Britain (1877–1924) By Azmi Özcan
• Baghdad during the Abbasid Caliphate from Contemporary Arabic and Persian Sources By Guy Le Strange
• The Fall of the Caliphate of Cordoba: Berbers and Andalusis in conflict By Peter C. Scales
• Khilafat and Caliphate, By Mubasher Ahmad
• The abolition of the Caliphate, From The Economist 8 March 1924
• The Clash of the Caliphates: Understanding the real war of ideas, By Tony Corn, Small Wars Journal, March 2011
• Hüseyin Yılmaz. Caliphate Redefined: The Mystical Turn in Ottoman Political Thought. ISBN 978-1-4008-8804-7. . Princeton University Press, 2018.

Spoljašnje veze

• The Caliph – a three-part documentary by Al Jazeera English
• The return of the caliphate, The Guardian.
• Islamists urge caliphate revival, BBC News.