Википедија

Осман ибн Афан

Осман ибн Афан (око 576 — 17. јул 656) је био трећи халиф. Сунити га сматрају трећим од четири праведна халифа. Владао је од 644. до 656. Шиити сматрају да је први легитимни халиф Алија.[5][6][7] Рођен у проминентном меканском клану, Бану Омејада из племена Курејш, он је одиграо главну улогу у раној исламској историји и познат је по томе што је наредио састављање стандардне верзије Курана.[8][9] Када је калиф Омар ибн ал-Катаб умро на дужности у својој 59/60 години, наследио га је Осман стар 64/65 година.

Осман ибн Афан
Лични подаци
Пуно имеОсман ибн Афан
арап. عثمان بن عفان
Датум рођењаоко 576.
Место рођењаМека, Арабија
Датум смрти17. јул 656.(656-07-17) (79/80 год.)
(12[1][2]/18 Ду ал-Хиџа 36 AH)[3][4]
Место смртиМедина, Арабија
Породица
СупружникРукаја бинт Мухамед, Ум Култум бинд Мухамед, Наила бинд ал-Фарафиса
ПотомствоАбан бин Утман бин Афан, Амр ибн Утман
РодитељиАфан ибн Аби ал-Ас
Арва бинт Курајз
Калиф[5]
ПретходникОмер

Под Османовим вођством, Исламско царство се проширило на Фарс (данашњи Иран) 650. године, а нека подручја на Хорасана (данашњи Авганистан) 651. године. Освајање Јерменије започело је 640-их.[10] Током његове владавине такође је дошло до широко распрострањених протеста и немира који су на крају довели до оружане побуне и његовог убиства.

Осман је био ожењен Рукајом, а након њене смрти оженио се Ум Култум. Обе његове жене које су биле старије кћери Мухамеда и Хатиџе, што му је донело почасни наслов Ду ал-Нурајн („Поседник две светлости“).[11] Он је такође био зет четвртог рашидунског калифа Алије чија је супруга Фатима је била најмлађа Мухамедова ћерка.

Пре избора за халифа

уреди

Рођен је у богатом Умајадском (Омејидском) клану Кураиш племена у Меки. Осман је рођен од оца Афана ибн Аби ал-Аса од Умаја и од мајке Арве бинт Курајз од Абдшама, обоје из богатог клана племена Курејш у Меки. Његова мајка Арва била је Ум Хаким бинт Абдул Муталиб, чинећи Арву првим рођаком Мухамеда, а Османа сином његове прве рођака.[12][13] Осман је имао једну сестру Амину.[14]

Осман је рођен у Таифу. Тачан датум је споран: назначени су и 576 и 583.[15]‍:57 Он је наведен је као један од 22 Меканца „у зору ислама“ који су знали да пишу.[16]

Његов отац, Афан, умро је млад током путовања у иностранство, остављајући Осману велико наслеђе. Постао је трговац попут свог оца, и посао му је цветао, чинећи га једним од најбогатијих људи међу Курејшима.[17]

Оженио се за Мухамедову ћерку. Када је она умрла оженио се њеном сестром. Рано је прешао на ислам, а велики део свога богатства је потрошио на хуманитарну активност. Његов прелазак на ислам разљутио је његов клан. Учествовао је у хиџри. Није учествовао у првој бици код Бадра, јер је остао да се брине о својој болесној жени. Имао је истакнуту улогу током халифата Ебу Бекра. Пред смрт халиф Омер је одабрао групу од шест људи да одаберу новога халифа. Група је одабрала Османа.

Мухамедово време

уреди

Прелазак на ислам

уреди

По повратку са службеног путовања у Сирији 611. године, Осман је сазнао за Мухамедову проглашену мисију. Након разговора са Ебу Бекром, Осман је одлучио да пређе на ислам, и Ебу Бекр га је довео Мухамеду да изјави своју веру. Осман је тако постао један од најранијих преобраћеника на ислам, пратећи Алија, Зејда, Ебу Бекра и неколико других. Његово прелазак на ислам разљутила је његов клан, Бану Омејаде, који су се оштро успротивили Мухамедовом учењу.[18]

Миграција у Абесинију

уреди

Осман и његова супруга Рукаја мигрирали су у Абесинију (модерна Етиопија) априла 615. године, заједно са десет муслимана и три жене. Бројни муслимани су им се придружили касније. [19][20]‍:235–236 Како је Осман већ имао неке пословне контакте у Абесинији, наставио је да се бави својом трговачком професијом и посао је наставио да цвета.[21]

Након четири године, међу муслиманима у Абесинији проширила се вест да су Мекејски Курејши прихватили ислам, а то прихватање је подстакло Османа, Рукају и 39 муслимана да се врате. Међутим, када су стигли до Меке, открили су да су вести о Курејшком прихватању ислама биле лажне. Ипак, Осман и Рукаја су се поново настанили у Меки.[19]‍:167–169[20]‍:238 Осман је морао поново да започне посао, али контакти које је већ успоставио у Абесинији су му ишли у корист и његов посао поново напредовао.[21]

Миграција у Медину

уреди

Године 622, Осман и његова супруга Рукаја били су међу трећом групом муслимана која је мигрирала у Медину. По приспећу, Осман је становао код Абу Талха ибн Табита пре него што се уселио у кућу коју је купио након краћег времена. Осман је био један од најбогатијих трговаца у Меки, без потребе за новчаном помоћи своје Ансарске браће, јер је у Медину донео знатно богатство које је стекао. Већина муслимана у Медини били су пољопривредници са мало интереса за трговину, а Јевреји су највише трговали у граду. Осман је схватио да постоји значајна комерцијална прилика за промоцију трговине међу муслиманима и убрзо се успоставио као трговац у Медини. Уз напоран рад и поштење, његов посао је процветао, чинећи га једним од најбогатијих људи у Медини.[22]

Живот у Медини

уреди

Када се Али оженио Фатимом, Осман је купио Алијин штит за пет стотина дирхама. Четири стотине је било издвојено као махр (довер) за Фатимин брак, а стотина је остало за све остале трошкове. Касније је Осман оклоп вратио Алију као венчани поклон.[23][24]

Халиф

уреди

Владао је 12 година од 644. до 656. и за време његове власти под исламску власт су дошли Кавказ, Кипар, већина северне Африке и цели Иран. Његова власт је карактеризована појачаном централизацијом контроле прихода од провинција. Гувернери провинција би углавном били његови саплеменици из Омејидскога клана. Муслимански халифат је остао тако велик да је било јако тешко владати. Осман је могао веровати само својим саплеменицима да се неће побунити.

Куран

уреди

Осман је познат по томе да је оформио групу људи да сакупе основни текст Курана. Различити муслимански центри започели су властитим исписивањима Курана. Осман се бојао да ће се халифат распасти ако сви не буду имали приступ оригиналном тексту Курана. Религиозне контроверзе би могле бити опасност по царство. При крају Османове власти коначно је комитет саставио Куран. Осман је у све муслиманске градове послао куран и наредио да се униште све друге различите верзије Курана и да се користи само оригинална верзија.

Побуна и смрт

уреди

Пошто је свуда постављао само своје рођаке, који су уз то били и корумпирани на много места је настало незадовољство, које се претворило у побуне. Побуне су избиле у Куфу, Басри и Египту. У Египту су припремали и напад на халифа.

Осман је убијен након двадесет дана опсаде, коју је предводио Мухамед бин Ебу Бекр. Побуњеници су настојали да спрече покоп и да мрцваре мртво тело Османа. Када су кренули да то учине две удовице су покриле Османово мртво тело и гласним јадиковкама су спречиле побуњенике да оскрвнаве мртво тело. Побуњеници су спречавали сахрану, а Османово мртво тело је лежало три дана. Постоје различите приче како је ипак дошло до сахране. Сахрањен је у јеврејском гробљу, јер је спречена сахрана у муслиманском гробљу.

Процена и наслеђе

уреди

За Османа се каже да је био први халифа који је усвојио титулу халифат Алахa ('Божји заменик').[25] Опште мишљење заједнице сунитских муслимана и сунитских историчара о Османовој владавини било је позитивно, посебно у погледу његове попустљивости; по њиховом мишљењу, рођаци које је он именовао, као што су Муавија и Абдула ибн Амир, показали су се ефикасним у војном и политичком менаџменту. Историчари, попут Закија Мухамеда, оптужили су Османа за корупцију, посебно у случају Валида ибн Укбе.[26]

Можда најзначајнији Османов чин је био што је дозволио Муавији и Абдулаху ибн Саду, гувернерима Сирије и Северне Африке, да формирају прву интегрисану муслиманску морнарицу у Средоземном мору, која ће се такмичити са поморском доминацијом Византијског царства.[27][28] Ибн Садово освајање југоисточне обале Шпаније, његова запањујућа победа у бици јарбола у Ликији и ширење на друге обале Средоземног мора се генерално занемарују. Ова достигнућа су изнедрила прву муслиманску сталну морнарицу, што је омогућило прво муслиманско поморско освајање Кипра[27][28] и Родоса.[29][30] Ово је касније утрло пут за успостављање неколико муслиманских држава на Средоземном мору током каснијих омајадских и абасидских ера,[31][32] које су се појавиле у облику Емирата Сицилије[33] и његовог мањег вазала Емирата Бари,[34][35] као и Емирата Крит[36] и династије Аглабида.[37] Са значајем Османовог поморског развоја и његовог политичког наслеђа сложио се Мухамед М.Аг, аутор Исламске фискалне и монетарне политике[38] и то је додатно ојачао Хасан Халилех позивајући се на Tarikh al Bahriyya wal Islamiyya fii Misr wal Sham („Историја мора и ислама у Египту и Леванту") од Ахмада Абадија и Есаједа Салема.[39]

Из експанзионистичке перспективе, Осман се сматра вештим у управљању сукобима, што је очигледно из начина на који се носио са узаврелим и проблематичним територијама које су рано муслимани освојили, као што су Куфа и Басра, усмеравајући усијане арапске насељенике на нове војне кампање и проширења.[40] Ово не само да је довело до решавања унутрашњих сукоба у тим насељима, већ је додатно проширило територију Рашидуна на запад до јужне Иберије[41] и на исток до Синда у Пакистану.[42]

Референце

уреди
  1. ^ Musannaf Ibn Abi Shaybah vol. 13, pg 388, no. 38727. , status of naration: Sahih.
  2. ^ Muhammad, Muhammad Hamid (7. 5. 2018). سيرة ومناقب عثمان بن عفان. Dar al-Taqwa. ISBN 9789776603585. „استشهد في أوسط أيام التشريق (12 ذي الحجة) لصحة نقله عن أبي عثمان النهدي، المعاصر للحادثة. وما سواه من أقوال لم يصح إسناد شيء منها، وكل ما جاء به من أسانيد فهي ضعيفة، وبعض منها صدر ممن لم يعاصر الحادثة. [He was martyred in the middle of the days of Tashreeq, because it was reported by Abu Uthman Al-Nahdi, a contemporary of the incident. As for other sayings, none of them are authentic, and all the chain of narrators that scholars brought are weak, and some of them were issued by those who did not contemporary with the incident.]” 
  3. ^ [R. Stephen Humphreys (transl.), The History of al-Tabari: Volume XV. The Crisis of the Early Caliphate. New York: State University of New York Press,. , pp. 250-251.]
  4. ^ Wilferd Madelung (1997). The Succession to Muhammad: A Study of the Early Caliphate. Cambridge: Cambridge University Press. , p. 135.
  5. ^ а б „ʿUthmān ibn ʿAffān Muslim caliph”. Britannica. Приступљено 1. 2. 2021. (језик: енглески)
  6. ^ „Uthman”. Ancient History Encyclopedia. Приступљено 1. 2. 2021. (језик: енглески)
  7. ^ „Uthman ibn Affan”. Jewish Virtual Library. Приступљено 1. 2. 2021. (језик: енглески)
  8. ^ Tabatabai, Sayyid M. H. (1987). The Qur'an in Islam : its impact and influence on the life of muslims . Zahra Publ. ISBN 978-0710302663. 
  9. ^ al-Bukhari, Muhammad (810—870). „Sahih Bukhari, volume 6, book 61, narrations number 509 and 510”. sahih-bukhari.com. Приступљено 16. 2. 2018. 
  10. ^ Ochsenweld, William; Fisher, Sydney Nettleton (2004). The Middle East: A History (6th изд.). New York: McGraw Hill. ISBN 978-0-07-244233-5. 
  11. ^ Asma Afsaruddin, Oliver (2009). „ʿUthmān ibn ʿAffān”. Ур.: John L. Esposito. The Oxford Encyclopedia of the Islamic World. Oxford: Oxford University Press. 
  12. ^ Bewley & Saad, стр. 32.
  13. ^ Laundau-Tasseron & Tabari, стр. 198.
  14. ^ Bewley & Saad, стр. 161.
  15. ^ Muhammad ibn Saad. Kitab al-Tabaqat al-Kabir Volume 3. Translated by Bewley, A. The Companions of Badr. London: TaHa Publishers. 2013. .
  16. ^ Ahmed ibn Jabir al-Baladhuri. Kitab Futuh al-Buldan. Translated by Murgotten, F. C. (1924). The Origins of the Islamic State Part 2. стр. 271. . New York: Longmans, Green & Co., & London: P. S. King & Son, Ltd.
  17. ^ Al-Mubarakphuri, Safi-ur-Rahman (1996), Ar-Raheeq Al-Makhtum [The Sealed Nectar], Riyadh: Dar-us-Salam Publications .
  18. ^ Ahmad; Basit, Abdul (2000), Uthman bin Affan, the Third Caliph of Islam, Riyadh: Dar-us-Salam Publications .
  19. ^ а б Muhammad ibn Ishaq. Sirat Rasul Allah. Translated by Guillaume, A. (1955). The Life of Muhammad. Oxford: Oxford University Press. стр. 146—148. :.
  20. ^ а б Muhammad ibn Saad. Kitab al-Tabaqat al-Kabir. Translated by Haq, S. M. (1967). Ibn Sa'd's Kitab al-Tabaqat al-Kabir Volume I Parts I & II. Delhi: Kitab Bhavan. .
  21. ^ а б Hazrat Usman – by Rafi Ahmad Fidai, Publisher: Islamic Book Service Pages: 32
  22. ^ „Talhah bin 'Ubaydullah R”. Архивирано из оригинала 1. 6. 2006. г. 
  23. ^ Rogerson, Barnaby (4. 11. 2010). The Heirs Of The Prophet Muhammad: And The Roots Of The Sunni–Shia Schism. ISBN 9780748124701. Архивирано из оригинала 18. 9. 2015. г. 
  24. ^ A Chronology Of Islamic History 570–1000 CE, by H.U. Rahman 1999 Page 48 and Page 52–53
  25. ^ Crone & Hinds 1986, стр. 5–6.
  26. ^ History of Muslim Rule – The Prophet and The Early Rulers by Dr. Muhammad Zaki. Google Books.
  27. ^ а б A Chronology Of Islamic History 570–1000 CE, by H.U. Rahman 1999 Page 48–49
  28. ^ а б The Great Arab Conquests By Hugh Kennedy, page 326
  29. ^ Treadgold, Warren (1997). A History of the Byzantine State and Society. Stanford, California: Stanford University Press. стр. 313. ISBN 978-0-8047-2630-6. 
  30. ^ Warren Treadgold (1997). A history of the Byzantine State and Society. Stanford University Press. ISBN 0-8047-2630-2. , 314.
  31. ^ Khadra Jayyusi, Salma; Marín, Manuela (1992). The Legacy of Muslim Spain. BRILL. стр. 649. ISBN 978-9004095991. 
  32. ^ Abū al-ʿAbbās Aḥmad b. Muḥammad Maqqarī (1848). History of the Mohammedan Dynasties in Spain Oriental translation Fund. стр. 383. 
  33. ^ „Brief history of Sicily” (PDF). Archaeology.Stanford.edu. 24. 11. 2008. Архивирано из оригинала 8. 5. 2009. г. 
  34. ^ Kreutz, Barbara M. (1991). Before the Normans: Southern Italy in the Ninth and Tenth Centuries. Philadelphia: University of Pennsylvania Press. ISBN 0-8122-1587-7. 
  35. ^ Kreutz citation of Baladhuri, 38.
  36. ^ Makrypoulias 2000, стр. 347–348
  37. ^ Goldschmidt, Arthur (2002). A Concise History of the Middle East. Boulder, Colorado: Westview Press. стр. 79. ISBN 978-0-8133-3885-9. 
  38. ^ Muhammad (2009) [2002]. Kebijakan fiskal dan moneter dalam ekonomi Islami. Salemba Empat. ISBN 9789796911189. 
  39. ^ Khalileh, Hassan (2006). „Navy”. Ур.: Meri, Josef; Bacharach, Jere L. Medieval Islamic Civilization: An Encyclopedia (Volume 2). Taylor & Francis. стр. 558. ISBN 978-0-415-96692-4. 
  40. ^ Shaban, M. A. (1979). The 'Abbāsid Revolution. стр. 17—18. .
  41. ^ Stephen Humphreys, R. (1990). translation The History of al-Tabari Vol. 15. SUNY Press. стр. 22. ISBN 9780791401545. 
  42. ^ Tabri vol: 4 page no: 180–181

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди
Преузето из „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Осман_ибн_Афан&oldid=28871954”