Википедија

Izbijanja i pandemije kolere

епидемије колере

Iako je mnogo toga poznato o mehanizmima koji stoje iza širenja kolere, ovo nije dovelo do punog razumevanja zašto se izbijanja kolere dešavaju u nekim mestima a u nekima ne. Nedovoljna briga o odlaganju ljudskih fekalija i nedovoljna briga o pijaćoj vodi uveliko olakšavaju ili pospešuju širenje. Vodena tela/površine/baseni otkriveno je da služe kao rezervoari zaraze, a morski plodovi i sl. hrana što se brodovima prevoze preko velikih udaljenosti mogu da izazovu širenje bolesti. Kolera se nije javljala u Amerikama veći deo 20. veka, u vremenu posle ranih 1900-ih i slučaja u Njujorku. Ponovo je izbila na Karibima potkraj tog veka i čini se da će potrajati.[1]

Letak iz Odbora za zdravlje Grada Njujorka, 1832; zastareli savet za javno zdravlje pokazuje nedostatak razumevanja bolesti i njenih stvarnih uzročnih faktora
Prevod:
OBAVEST.
PREVENTIVE
KOLERE!
Objavljeno naredbom Sanitarnog komiteta, pod sankcijom
Medicinskog saveta.
BUDI UMEREN U JEDENjU I PIJENjU!
Izbegavaj sirovo povrće i neoguljeno voće!.
Suzdržavaj se od HLADNE VODE, kada si
vruć, i iznad svega od Ognjenih duhova,
a ako ih je navika učinila neodloživima,
uzimaj mnogo manje nego obično.

Smrti u Indiji u periodu od 1817. do 1860. godine, u prve tri pandemije 19. veka, procenjuje se da premašuju 15 miliona ljudi. Drugih 23 miliona umrlo je između 1865. i 1917, tokom tri naredne pandemije. Smrti od kolere u Ruskoj Imperiji tokom sličnog vremenskog perioda premašuju 2 miliona.[2]

Pandemije

uredi

Prva, 1816—1826.

uredi

Druga, 1829—1851

uredi
  • Druga pandemija kolere stigla je do Rusije (v. Kolerni nemiri), Ugarske (oko 100.000 smrti) i Nemačke 1831; ubila je 130.000 ljudi u Egiptu te godine.[4] Godine 1832. došla je do Londona, Ujedinjeno Kraljevstvo (gde je više od 55.000 ljudi umrlo);[5] i Pariza, Francuska. U Londonu, bolest je uzela 6.536 žrtava i postala poznata kao „Kralj Kolera” (engl. King Cholera); u Parizu, 20.000 je umrlo (od populacije od 650.000), a ukupan broj smrtnih slučajeva u Francuskoj procenjuje se na 100.000.[6] Epidemija je stigla do Kvebeka, Ontarija i Nova Škotske (Kanada),[7] te države Njujork — iste godine, a do pacifičke obale i Severne Amerike do 1834. U centru zemlje,[pojasniti] širila se gradovima povezanim rekama i parobrodskim saobraćajem.[8] Kolera je pogodila stanovništvo Meksika 1833. i 1850, podstaknuvši zvaničnike da neke populacije stave u karantin i iskade zgrade — pogotovo u pojedinim urbanim centrima; kako god, epidemija je bila katastrofalna.[9]

Preko 15.000 ljudi je umrlo od kolere u Meki (Saudijska Arabija) 1846. godine.[10] Dvogodišnje izbijanje je počelo u Engleskoj i Velsu 1848, a uzelo je 52.000 života.[11]

Godine 1849, drugo veliko izbijanje desilo se u Parizu. U Londonu, bilo je najgore izbijanje u istoriji grada, uzevši 14.137 života — više nego duplo u odnosu na izbijanje 1832. Kolera je pogodila Irsku 1849. i pomorila veći deo onih koji su preživeli Veliku glad u Irskoj i koji su bili već oslabljeni izgladnjelošću i groznicom.[12] Godine 1849, kolera je uzela 5.308 života u velikom lučkom gradu Liverpulu (Engleska) — mestu ukrcavanja imigranata za Severnu Ameriku; te 1.834 u Halu (Engleska).[6]

Izbijanje u Severnoj Americi odnelo je život bivšeg predsednika SAD Džejmsa Noksa Polka. Kolera koja se kako se veruje proširila iz irskih imigrantskih brodova iz Engleske, zahvatila je rečni sistem Misisipija, ubivši preko 4.500 ljudi u Sent Luisu[6] i preko 3.000 u Nju Orleansu.[6] Hiljade su umrle u Njujorku, glavnoj destinaciji za irske imigrante.[6] Kolera je uzela 200.000 žrtava u Meksiku.[13]

Iste godine, kolera se prenosila po Kalifornijskoj, Mormonskoj i Oregonskoj ruti, a veruje se da je 6.000—12.000[14] umrlo na svom putu za Kaliforniju, Jutu i Oregon — u godinama kolere 1849—1855.[6] Veruje se da je više od 150.000 Amerikanaca umrlo tokom dveju pandemija između 1832. i 1849. godine.[15][16]

Godine 1851, brod koji je dolazio sa Kube preneo je bolest u Gran Kanariju.[17] Smatra se da je više od 6.000 ljudi umrlo na ostrvu tokom leta,[18] i to od populacije od 58.000.

Tokom ove pandemije, naučna zajednica je imala različite stavove o tome šta je bilo uzrok kolere. U Francuskoj, doktori[ko?] su verovali da je kolera povezana sa siromaštvom određenih zajednica ili lošim okruženjem. Rusi[ko?] su verovali da je bolest zarazna, ali doktori nisu shvatali kako se širi. SAD[ko?] je verovao da su koleru doneli skorašnji imigranti, pogotovo Irci, a epidemiolozi razumeju da su bolesti donesene iz britanskih luka. Naposletku, neki Britanci[ko?] verovali su da se bolest mogla javiti božanskim delovanjem.[19][pojasniti]

Treća, 1852—1860

uredi
  • Treća pandemija kolere uglavnom je pogodila Rusiju, sa preko jedan milion smrtno stradalih. Godine 1852, kolera se proširila istočno do Indonezije, a kasnije je odneta u Kinu i Japan (1854). Filipini su inficirani 1858, a Koreja 1859. Izbijanje u Bengalu 1859. doprinelo je prenošenju bolesti preko putnika i trupa do Irana, Iraka, Arabije i Rusije.[10] Japan je pretrpeo najmanje sedam velikih izbijanja kolere od 1858. do 1902. Između 100.000 i 200.000 ljudi je umrlo od kolere u Tokiju po izbijanju 1858—1860.[20]
1854: Izbijanje kolere u Čikagu uzelo je život 5,5% populacije (oko 3.500 ljudi).[6][21] Londonska epidemija je uzela 10.739 života 1853/54. Izbijanje u londonskom Sohou okončano je nakon što je lekar Džon Snou identifikovao pumpu u susedstvu Broud strita kao kontaminiranu i uverio zvaničnike da sa nje uklone dršku.[22] Njegovom studijom je dokazano da je kontaminirana voda bila glavno sredstvo širenja kolere, s tim da on nije identifikovao kontaminant. Bilo je potrebno mnogo godina da se poveruje u ovu poruku i sledstveno tome deluje. U Španiji, preko 236.000 ljudi je umrlo od kolere u epidemiji 1854/55.[23] Bolest je došla do Južne Amerike 1854. i 1855. godine, sa žrtvama u Venecueli i Brazilu.[13] Tokom treće pandemije, Tunis (koji nije bio pogođen prethodnim dvema pandemijama) mislio je[ko?] da su Evropljani[ko?] doneli bolest; krivili su njihove sanitarne prakse. Neki naučnici iz SAD[ko?] počeli su da veruju da je kolera nekako povezana sa Afroamerikancima,[kime?] pošto je bolest pretežno bila u južnim predelima sa crnačkom populacijom. Skorašnji (2005) istraživači istakli su da su ove populacije bile loše po pitanju sanitarne infrastrukture i zdravstvene nege te su živele u blizini vodenih puteva/tokova kojima su putnici i brodovi nosili bolest.[24]

Četvrta, 1863—1875

uredi
 
Izbijanje kolere 1892. u Hamburgu, bolničko odeljenje
 
Izbijanje kolere 1892. u Hamburgu, dezinfekcioni tim

Četvrta pandemija kolere počela je u delti Ganga u regionu Bengal, a muslimanski hodočasnici su je doneli u Meku. Tokom prve godine, epidemija je uzela živote 30.000 od 90.000 hodočasnika iz Meke.[25] Kolera se proširila Srednjim istokom i odneta je u Rusiju, Evropu, Afriku i Severnu Ameriku; u svakom slučaju se širila od lučkih gradova i uzduž unutrašnjih plovnih puteva.

Pandemija je došla do Severne Afrike 1865. i proširila se do potsaharske Afrike, ubivši 70.000 u Zanzibaru 1869/70.[26] Kolera je uzela 90.000 života u Rusiji 1866.[27] Epidemija kolere koja se širila tokom Austrijsko-pruskog rata (1866) procenjuje se da je odnela 165.000 života u Austrijskom carstvu, uključujući po 30.000 u Mađarskoj i Belgiji te 20.000 u Holandiji.[28]

U Londonu u junu 1866, lokalizovana epidemija u Ist endu uzela je 5.596 života — taman kad je grad završavao izgradnju svog glavnog kanalizacionog i vodovodnog sistema (v. Kanalizacioni sistem Londona); deo u Ist endu nije bio sasvim završen.[29] Epidemiolog Vilijam Far identifikova je Istočnolondonsku vodovodnu kompaniju kao izvor kontaminacije. Far je iskoristio pređašnji rat Džona Snoua i drugih koji je pokazivao da kontaminirana pijaća voda lako može da bude uzrok kolere koja je izbila 1854. Brzim delovanjem sprečene su dalje smrti.[6] Iste godine, upotreba kontaminirane vode iz kanala u lokalnom vodovodu izazvala je manje izbijanje u Istaliferi u Južnom Velsu. Radnici povezani sa kompanijom i njihove porodice bili su oni najpogođeniji; umrlo je 119 ljudi.

Godine 1867, Italija je izgubila 113.000 života; od bolesti je u Alžiru umrlo 80.000 ljudi.[26] Izbijanja u Severnoj Americi tokom 1870-ih ubila su oko 50.000 Amerikanaca, kada se kolera širila iz Nju Orleansa duž reke Misisipi i prema lukama njenih pritoka.[15][nije u datom izvoru]

Peta, 1881—1896

uredi
  • Peta pandemija kolere, prema dr A. Dž. Volu, kao deo epidemije 1883—1887. uzela je 250.000 života u Evropi i najmanje 50.000 u Amerikama. Kolera je uzela 267.890 života u Rusiji (1892);[30] 120.000 u Španiji;[31] 90.000 u Japanu i preko 60.000 u Persiji.[30] U Egiptu, kolera je uzela više od 58.000 života. Od izbijanja u Hamburgu 1892. umrlo je 8.600 ljudi. Iako se gradska vlada generalno smatra odgovornom za virulenciju epidemije, ostala je uveliko nepromenjena. Ovo je bilo poslednje ozbiljno izbijanje kolere u Evropi, pošto su gradovi od tada unapredili svoje sanitacione i vodovodne sisteme.

Šesta, 1899—1923

uredi
  • Šesta pandemija kolere ostavila je malo traga u zapadnoj Evropi zaslugom unapređenja u javnom zdravstvu, ali glavni ruski gradovi i Osmansko carstvo bili su naročito pogođeni smrtima od kolere. Više od 500.000 ljudi je umrlo od kolere u Rusiji od 1900. do 1925. godine, što je takođe bilo vreme socijalnih nereda usled revolucija i rata.[32]
  • Epidemija kolere 1902—1904. uzela je 200.000 života na Filipinima,[33] među kojima i onaj revolucionarnog heroja i prvog premijera Apolinarija Mabinija. Kolera je izbila 27 puta tokom hadža u Meki od 19. veka do 1930.[32] Šesta pandemija je ubila više od 800.000 u Indiji.
  • Poslednje izbijanje u SAD bilo je 1910/11, kada je parobrod Moltke dovezao inficirane ljude iz Napulja u Njujork Siti. Predostrožno zdravstveno osoblje izolovalo je inficirane u karantin na ostrvu Svinbern. Jedanaest osoba je umrlo, uključujući zdravstvenog radnika u bolnici na ostrvu.[34][35][36]
  • U ovom vremenskom periodu, pošto su imigranti i putnici uglavnom donosili koleru iz inficiranih mesta, bolest je postala povezana sa autsajderima u svakom društvu. Italijani su krivili Jevreje i Cigane, Britanci koji su bili u Indiji su optuživali „prljave starosedeoce”, a Amerikanci su mislili da problem dolazi sa Filipina.[37]

Sedma, 1961—1975

uredi
  • Sedma pandemija kolere počela je u Indoneziji i nazvana je El Tur[38] (po soju bakterije Vibrio cholerae odnosno karantinskom kampu u egipatskom gradiću El Turu na Sinaju; Gotšlih, 1905), a došla je do Istočnog Pakistana (danas Bangladeš) 1963, Indije 1964. i Sovjetskog Saveza 1966. Od Severne Afrike se proširila u Italiju do 1973. Kasnih 1970-ih, bilo je manjih izbijanja u Japanu i na južnom Pacifiku. Takođe je bilo manjih izvešća o izbijanju kolere u blizini Bakua 1972, ali informacije o ovome je potiskivao SSSR.[traži se izvor] Godine 1970, izbijanje kolere je pogodilo istanbulski distrikt Sagmaldžilar, a potom i siromašnu sirotinjsku četvrt, uzevši više od 50 života; na kraju je incident doveo do preimenovanja distrikta u današnji naziv Bajrampaša, što su uradile vlasti koje su bile oštro kritikovane. Takođe 1970, avgusta meseca, nekoliko slučajeva je prijavljeno u Jerusalimu.

Značajna izbijanja (1991—2009)

uredi
  • Januar 1991 — septembar 1994: Izbijanje u Južnoj Americi, navodno započelo kada je kineski brod ispustio balasnu vodu. Počev od Perua,[39] bilo je 1,04 miliona identifikovanih slučajeva i skoro 10.000 smrti. Uzročni agent je bio O1, soj El Tur, sa malim razlikama od soja sedme epidemije. Godine 1992, novi soj je javio u Aziji, ne-O1, neaglutinabilni vibrio (NAG), nazvan O139 Bengal. Prvi put je identifikovan u Tamil Naduu (Indija), a ubrzo je raširio El Tor po južnoj Aziji. Smanjila se prisutnost od 1995. do oko 10% svih slučajeva. Smatra se prelazom između El Tora i klasičnog soja, a javlja se u novoj serogrupi. Naučnici upozoravaju o dokazima širokospektralnog otpora koji pružaju bakterije kolere na lekove kao što je trimetoprim, sulfametoksazol i streptomicin.
  • Izbijanje u Gomi (DR Kongo) u julu 1994. uzelo je 12.000 života do sredine avgusta. Tokom najgoreg perioda, procenjuje se da je i do 3.000 ljudi umiralo po danu od kolere.[40]
  • Perzistentni soj „Gulf Coast” kolere, 01, pronađen je u prljavim vodama močvara Luzijane i Teksasa (SAD), što je dovelo do situacije mogućeg prenošenja brodovima koji dopremaju hranu do drugih delova zemlje. Medicinsko osoblje je savetovano da razmisli o koleri pri proceni simptoma kod ljudi koji nisu putovali. Bilo je javljanja i na Jugu, ali bez većih izbijanja zbog dobre sanitacije i sistema upozorenja. Zabeleženo je da je bilo više slučajeva u dve godine od latinoameričke epidemije, soj El Tur, nego za 20 godina od „Gulf Coast” soja.[41]
  • Godine 2000, nekih 140.000 slučajeva kolere zvanično je prijavljeno WHO-u. Na zemlje u Africi otpada 87% od ovih slučajeva.[42]
  • Jul—decembar 2007: Nedovoljno pijaće vode u Iraku dovelo je do izbijanja kolere.[43][44] Do 2. decembra 2007, UN je objavio 22 smrti i 4.569 laboratorijski potvrđenih slučajeva.[45]
  • Avgust 2007: Epidemija kolere je počela u Orisi (Indija). Izbijanje je pogodilo distrikte Rajagada, Koraput i Kalagandi, gde je više od 2.000 ljudi primljeno u bolnice.[46]
  • Mart—april 2008: Oko 2.490 ljudi iz 20 provincija širom Vijetnama hospitalizovano je sa akutnom dijarejom. Od svih hospitalizovanih, 377 pacijenata je tesitirano i bilo pozitivno na koleru.[47]
  • Avgust—oktobar 2008: Do 29. oktobra 2008, ukupno 644 laboratorijski potvrđena slučaja kolere, uključujući osam smrti, potvrđeno je u Iraku.[48]
  • Novembar 2008: Lekari bez granica izvestili su o izbijanju kolere u pobunjeničkom kampu u istočnom provincijalnom glavnom gradu Gomi (DR Kongo).[49] Nekih 45 slučajeva je navodno tretirano 7—9. novembra.
 
Do 12. februara 2009, broj slučajeva infekcije od kolere u potsaharskoj Africi dosegao je 128.548 a broj stradalih 4.053
  • Januar 2009: Provincija Mpumalanga u Južnoj Africi potvrdila je preko 381 novi slučaj kolere, čime je ukupan broj lečenih od novembra 2008. narastao na 2.276. Devetnaest osoba je umrlo u provinciji od izbijanja.[50]
  • Avgust 2008 — april 2009: U izbijanju u Zimbabveu 2008, koje je potrajalo do 2009, procenjeni broj ljudi u ovoj zemlji koji su inficirani kolerom bio je 96.591; do 16. aprila 2009, prijavljen je 4.201 smrtni slučaj.[51][52] Prema WHO-u, tokom nedelje 22—28. mart 2009, „Crude Case Fatality Ratio (CFR)” (sirovi omer smrtnih slučajeva) spao je sa 4,2% na 3,7%.[51] Dnevna ažuriranja iz perioda 29. mart 2009. — 7. april 2009. daju spisak 1.748 slučajeva i 64 smrtna slučaja, čime je sedmični CFR 3,66%.[53] Oni za period 8. april — 16. april daju spisak 1.375 novih slučajeva i 62 smrti (te rezultujući CFR 4,5%).[54] CFR je ostao iznad 4,7% veći deo januara i početka februara 2009.[55]

Značajna izbijanja (2010—danas)

uredi
  • Avgust 2010: Kolera u Nigeriji je dostizala epidemijske proporcije nakon široko raširene potvrde izbijanja bolesti u 12 od 36 država ove zemlje. O 6.400 slučajeva je izvešteno, sa 352 potvrđene smrti. Ministarstvo zdravstva je za izbijanje okrivilo teške sezonske padavine i lošu sanitaciju.[56]
  • Oktobar 2010 — danas, Haiti i Dominikanska Republika: Kasno u oktobru 2010, prijavljeno je izbijanje na Haitiju.[57] Do 16. novembra, Haićansko ministarstvo zdravstva objavilo je da je broj mrtvih 1.034 — sa hospitalizovanima od simptoma kolere ovaj broj iznosi ukupno 16.700.[58] Govorilo se da se izbijanje desilo u kampu mirovnjaka iz nepalskih Ujedinjenih nacija; ovo je osporavano, ali UN je na kraju priznao svoju krivicu.[59] Izbijanja su počela u gornjem delu reke Artibonit;[60] ljudi su prvi put uzeli bolest iz ove reke.[61] Dodatno, neki naučnici misle da je uragan i vremensko stanje na Haitiju pogoršalo posledice izbijanja, te oštetilo sanitarne sisteme — čime je širenje pospešeno.[60] Do novembra 2010, bolest se proširila u susednu Dominikansku Republiku. Avgusta 2016, epidemija je zvanično zarazila 790.000 ljudi i ubila više od 9.000 na Haitiju,[62] ali stvarni broj žrtava je verovatno mnogo veći.[63] U susednoj Dominikanskoj Republici, bilo je najmanje 32.000 slučajeva na koje se sumnjalo, te 500 povezanih slučajeva.[64] Na Haitiju, izbijanje je pogoršao uragan Metju, koji je pogodio južni deo Haitija u jesen 2016.[65] UN je priznao svoju ulogu u epidemiji.[66] U avgustu 2016, UN je obećao borbu sa bolešću i pružanje pomoći žrtvama kroz fond od 400 miliona dolara;[67] Međutim, do aprila 2017, zemlje članice su doprinele sa oskudnih 10 miliona dolara od 400 miliona koliko je obećano.[67]
  • U januaru 2011, oko 411 građana Venecuele prisustvovalo je venčanju u Dominikanskoj Republici, gde su jeli seviče (sirova riba kuvana u soku limuna) na slavlju. Za neko vreme su se vratili u Karakas i druge venecuelanske gradove; neki od ovih putnika su bolovali od simptoma kolere. Do 28. januara, gotovo 111 slučajeva su potvrdili nadležni za zdravlje u Venecueli, nakon čega je brzo uveden broj 800 za ljude koji treba da provere da li su inficirani. Na međunarodnom nivou, Kolumbija je osigurala svoju istočnu granicu od imigracija i mogućeg unošenja bolesti. Dominikanski zvaničnici su započeli nacionalnu studiju kako bi odredili uzrok izbijanja, a stanovnici su upozoreni o potencijalnoj opasnosti koja se veže za konzumaciju sirove ribe i školjki. Do 29. januara 2011, nijedan slučaj iz Venecuele nije se pokazao fatalnim, ali dva pacijenta su hospitalizovana. Pošto su žrtve brzo potražile pomoć, izbijanje je detektovano i stavljeno pod kontrolu.[traži se izvor]
  • 2011: Nigerija i Demokratska Republika Kongo su imali izbijanja; potonja je trpela godine ometenosti od ratovanja. Somalija je pretrpela dvostruku katastrofu: pogođena je kolerom i glađu, što se povezuje sa pobunjeničkim kampovima, ograničenom sanitacijom i teškom sušom koja je i izazvala glad i smanjila otpornost.[68]
  • Kolera se vratila u južnu Indiju 2012, gde se prethodno smatrala iskorenjenom, i to u relativno bogatoj Kerali. Toaleti su napravljeni s namerom da se poboljša sanitacija. Ironično, dok su ovi toaleti bili u izgradnji, radnici su se defecirali i tako kontaminirali bunare — izazivajući izbijanje.[69]
  • Izbijanje kolere u nekoliko afričkih nacija 2011. i 2012. godine, u svim regionima osim Severne Afrike, među njima i u zemlji Gani, dovelo je do intenzivne kampanje za pranje ruku.[70] U Sijera Leoneu, nekih 21.500 slučajeva sa 290 smrti je prijavljeno 2012.[71]
  • Od 2010, fatalna izbijanja kolere, ne samo ona koja pogađaju putnike, prijavljena su na Haitiju, u Dominikanskoj Republici, na Kubi, u Venecueli, u Iraku, u Nepalu, u Pakistanu, u Iranu, u Bangladešu, u Mjanmaru, u Laosu, u Kambodži, u Vijetnamu, u Avganistanu, u Indiji, u Kini, u Nigeriji, u Sijera Leoneu, u Keniji, u Ugandi, u Zimbabveu, u Zambiji, u Angoli, u Somaliji, u Etiopiji, u Obali Slonovače, u DR Kongu, u Kongu, u Mozambiku, u Gani, u Gvineji, na Maliju, u Ukrajini i u Nigeru.[traži se izvor]
  • Dana 21. avgusta 2013. Stejt department je izdao bezbednosnu poruku kojom su građani SAD koji su u Kubi ili putuju za Kubu obavešteni o izbijanju kolere u Havani — koje je možda povezano sa prijavljenim izbijanjem kolere u istočnoj Kubi.[traži se izvor]
  • Trenutno izbijanje kolere u Gani od 2014, koje je teško pogodilo prestonicu Akru, uzelo je oko 100 života; preko 11.000 slučajeva je prijavljeno do septembra, ali ovo je uveliko prošlo neprimećeno pošto su vesti o eboli u obližnjim zemljama bile mnogo glasnije; kako god, kolera može da ubije za nekoliko sati, što je značajno brže od ebole. Godine 2011. i godine 2012. Gana je imala epidemije kolere koje zajedno broje 16.000 slučajeva i 130 smrti.[72]
  • Septembar 2015: Trenutna epidemija kolere u Tanzaniji rezultovala je sa 13 smrtnih slučajeva i gotovo 1.000 slučajeva dosad — uglavnom u Dar es Salamu, ali i u Morogoru i Iringi; izazvao ju je soj „O1 Ogawa”.[73] Bilo je i ranijih izbijanja u oblasti oko jezera Tanganjika, a počela su u populaciji izbeglica koji su pobegli iz Burundija. 30 smrti i 4.400 slučajeva je prijavljeno u maju 2015.[74]
  • Somalija, 2017: Trenutno izbijanje počelo je u januaru 2017. u Somaliji. Do kraja maja, bilo je više od 50.000 slučajeva, povezanih sa 880 smrti; smrtnost slučajeva je 1,7% (2,1% kod dece). Šesnaest od osamnaest regiona u zemlji je uključeno, a najteže pogođeni su Bej i Togder.[75]
  • U aprilu 2017, došlo je do ponovnog izbijanja u Jemenu (počelo je u oktobru 2016).[76][77] UNICEF i WHO su procenili da je do 24. juna 2017. ukupan broj slučajeva u zemlji premašio 200.000, uz 1.300 smrti. UNICEF i WHO su okrivili izbijanje za pothranjenost, remećenje sanitacije i ometanje pristupa čistoj vodi zbog tekućeg građanskog rata.[76][78] Uticaji izbijanja su uveličani kolapsom zdravstvenih službi u Jemenu; mnogi zdravstveni radnici su bili neplaćeni mesecima.[76] Do izbijanja je došlo deset dana nakon što su kanalizacioni sistem u jemenskoj prestonici Sani kolabirali (17. april).[76] Otprilike pola slučajeva, i četvrtina smrtnih slučajeva, bila su deca. Dana 14. avgusta, WHO je izjavio da je oko 500.000[79] ljudi pogođeno od kolere.[77] WHO je ovo izbijanje nazvao „najgorim izbijanjem kolere u svetu”.[80]
  • U avgustu 2018, Alžirsko ministarstvo zdravstva objavilo je da je potvrđeno 56 slučajeva kolere u regionu prestonice Alžira i okolnih provincija Tipaza, Blida, Buira, Medea i Ejn Defla, sa izveštajem o 2 smrtna slučaja kao rezultata ove epidemije.[81] Izvor vode u gradu Hamr el Ajn, Tipaza otkriven je da je bio uzrok kontaminacije kolerom. Pristup izvoru vode je zabranjen.[82]
  • U septembru 2018, izbijanje kolere je proglašeno u Zimbabveu, a Vlada je proglasila stanje hitnog slučaja 11. septembra 2018. Izbijanje je do sada odnelo 48 života, a ima još 98 potvrđenih slučajeva (27. septembra 2018).[83][84]

Lažna izvešća

uredi
Glavni članak: Mit o epidemiji kolere u Čikagu 1885.

Istrajni urbani mit kaže da je 90.000 ljudi umrlo u Čikagu od kolere i tifusa (1885), ali ova priča nema činjeničnu osnovu.[85] Godine 1885, kišna oluja je izazvala veliku rečnu bujicu Čikaga i prisutni polutanti su se izlili u jezero Mičigen, u dovoljnoj količini da je vodosnabdevanje grada bilo kontaminirano. Kako god, kolere nije bilo u gradu; nema smrti koje se povezuju sa kolerom. Kao rezultat zagađenja, grad je napravio promene da bi unapredio odlaganje otpadnih voda tj. sanirao kanalizaciju i tako izbegao slične događaje u budućnosti.

Vidi još

uredi

Reference

uredi
  1. ^ Blake, PA (1993). „Epidemiology of cholera in the Americas.”. Gastroenterology clinics of North America. 22 (3): 639—60. PMID 7691740. 
  2. ^ Beardslee, G. William (2000). „The 1832 Cholera Epidemic in New York State: 19th Century Responses to Cholerae Vibrio (part 1)”. The Early America Review. 3 (2). Pristupljeno 9. 11. 2017. 
  3. ^ Pike, J (23. 10. 2007). „Cholera- Biological Weapons”. Weapons of Mass Destruction (WMD). GlobalSecurity.com. Pristupljeno 1. 2. 2010. 
  4. ^ Cholera Epidemic in Egypt (1947).
  5. ^ „Asiatic Cholera Pandemic of 1817”. Pristupljeno 9. 11. 2017. 
  6. ^ a b v g d đ e ž Rosenberg, Charles E. (1987). The cholera years: the United States in 1832, 1849 and 1866. Chicago: University of Chicago Press. ISBN 0-226-72677-0. 
  7. ^ „Browsing Vol. 14 (1935) by Subject "Epidemic of cholera in Halifax, Nova Scotia....1834 [Title],"”. dalspace.library.dal.ca. Pristupljeno 9. 11. 2017. 
  8. ^ Wilford, John Noble (15. 4. 2008). „How Epidemics Helped Shape the Modern Metropolis”. New York Times. Pristupljeno 9. 11. 2017. „On a Sunday in July 1832, a fearful and somber crowd of New Yorkers gathered in City Hall Park for more bad news. The epidemic of cholera, cause unknown and prognosis dire, had reached its peak.” 
  9. ^ Laveaga, Gabriela Soto; Agostoni, Claudia. „Science and Public Health in the Century of Revolution”. u: Beezley, William H.; ur. (2011). A Companion to Mexican History and Culture. Blackwell Publishing Ltd. str. 562.
  10. ^ a b Asiatic Cholera Pandemic of 1846-63. UCLA School of Public Health. Pristupljeno 9. 11. 2017.
  11. ^ „Cholera's seven pandemics”. cbc.ca. 2. 12. 2008. Pristupljeno 9. 11. 2017.
  12. ^ „The Irish Famine”. Arhivirano iz originala 27. 10. 2009. g. Pristupljeno 9. 6. 2014. 
  13. ^ a b Byrne, Joseph Patrick (2008). Encyclopedia of Pestilence, Pandemics, and Plagues: A-M. ABC-CLIO. str. 101. ISBN 0-313-34102-8. 
  14. ^ Unruh, John David (1993). The plains across: the overland emigrants and the trans-Mississippi West, 1840–60. Urbana, IL: University of Illinois Press. str. 408–10. ISBN 0-252-06360-0. 
  15. ^ a b Beardslee, G. William (2000). „The 1832 Cholera Epidemic in New York State: 19th Century Responses to Cholerae Vibrio (part 2)”. The Early America Review. 3 (2). Arhivirano iz originala 18. 5. 2015. g. Pristupljeno 12. 11. 2017. 
  16. ^ Vibrio cholerae in recreational beach waters and tributaries of Southern California
  17. ^ HISTORICAL GEOGRAPHICAL APPROACH IN THE BEHAVIOR OF THE EPIDEMIC OF THE CHOLERA MORBUS OF 1851 IN THE PALMS OF GREAT CANARY. str. 626.
  18. ^ Historia de la medicina en Gran Canaria Arhivirano na sajtu Wayback Machine (22. oktobar 2017). str. 545—546.
  19. ^ Hayes, J.N. (2005). Epidemics and Pandemics: Their Impacts on Human History. Santa Barbara, CA: ABC-CLIO. str. 214—219. 
  20. ^ Sugihara, Kaoru; Robb, Peter; Yanagisawa, Haruka (1996). Local Agrarian Societies in Colonial India: Japanese Perspectives. str. 313.
  21. ^ Chicago Daily Tribune, 12. 7. 1854
  22. ^ Snow, John (1855). On the Mode of Communication of Cholera. Arhivirano iz originala 6. 3. 2012. g. 
  23. ^ Kohn, George C. (2008). Encyclopedia of Plague and Pestilence: from Ancient Times to the Present. Infobase Publishing. str. 369. ISBN 0-8160-6935-2. 
  24. ^ Hayes, J.N. (2005). Epidemics and Pandemics: Their Impacts on Human History. Santa Barbara, CA: ABC-CLIO. str. 233. 
  25. ^ „Cholera's seven pandemics”. CBC News. CBC-Radio Canada. 9. 5. 2008. Pristupljeno 12. 11. 2017. 
  26. ^ a b Byrne, Joseph Patrick (2008). Encyclopedia of Pestilence, Pandemics, and Plagues: A-M. ABC-CLIO. str. 107. ISBN 0-313-34102-8. 
  27. ^ „Eastern European Plagues and Epidemics 1300–1918”. Pristupljeno 12. 11. 2017.
  28. ^ Smallman-Raynor, Matthew R.; Cliff, Andrew D. (jun 2004). „Impact of infectious diseases on war”. Infectious Disease Clinics of North America. 18 (2): 341—368. doi:10.1016/j.idc.2004.01.009. Pristupljeno 12. 11. 2017. 
  29. ^ Johnson, Steven (2006). The ghost map : the story of London's most terrifying epidemic--and how it changed science, cities, and the modern world. New York: Riverhead Books. ISBN 1594489254. 
  30. ^ a b Cholera. Encyclopædia Britannica (11. izd.). 1911. str. 265. Pristupljeno 12. 11. 2017. 
  31. ^ „The cholera in Spain”. New York Times. 20. 6. 1890. Arhivirano iz originala 16. 12. 2008. g. Pristupljeno 12. 11. 2017. 
  32. ^ a b „Cholera Through History: The first six pandemics”. Britannica Online Encyclopedia. Arhivirano iz originala 27. 6. 2009. g. Pristupljeno 12. 11. 2017. 
  33. ^ „1900s: The Epidemic years”. Society of Philippine Health History. Pristupljeno 12. 11. 2017.
  34. ^ „Cholera Kills Boy. All Other Suspected Cases Now in Quarantine and Show No Alarming Symptoms.” (PDF). New York Times. 18. 7. 1911. Pristupljeno 28. 7. 2008. „The sixth death from cholera since the arrival in this port from Naples of the steamship Moltke, thirteen days ago, occurred yesterday at Swineburne Island. The victim was Francesco Farando, 14 years old.” 
  35. ^ „More Cholera in Port”. Washington Post. 10. 10. 1910. Arhivirano iz originala 25. 10. 2017. g. Pristupljeno 12. 11. 2017. „A case of cholera developed today in the steerage of the Hamburg-American liner Moltke, which has been detained at quarantine as a possible cholera carrier since Monday last. Dr. A.H. Doty, health officer of the port, reported the case tonight with the additional information that another cholera patient from the Moltke is under treatment at Swinburne Island.” 
  36. ^ The Boston Medical and Surgical journal. 165. Massachusetts Medical Society / Cupples, Upham & Company. 1911. „In New York, up to July 22, there were eleven deaths from cholera, one of the victims being an employee at the hospital on Swinburne Island, who had been discharged. The tenth was a lad, seventeen years of age, who had been a steerage passenger on the steamship, Moltke. The plan has been adopted of taking cultures from the intestinal tracts of all persons held under observation at Quarantine, and in this way it was discovered that five of the 500 passengers of the Moltke and Perugia, although in excellent health at the time, were harboring cholera microbes.” 
  37. ^ Hayes, J.N. (2005). Epidemics and Pandemics: Their Impacts on Human History. Santa Barbara CA: ABC-CLIO. str. 349. 
  38. ^ Sack DA, Sack RB, Nair GB, Siddique AK (januar 2004). „Cholera”. Lancet. 363 (9404): 223—233. PMID 14738797. doi:10.1016/S0140-6736(03)15328-7. 
  39. ^ Nash, Nathaniel C. (10. 3. 1992). „Latin Nations Feud Over Cholera Outbreak”. The New York Times. Pristupljeno 14. 11. 2017. 
  40. ^ Echenberg, Myron (28. 2. 2011). Africa in the Time of Cholera. Cambridge University Press. Pristupljeno 14. 11. 2017. 
  41. ^ Blake, P.A. (septembar 1993). „Epidemiology of cholera in the Americas”. Gastroenterol Clin North Am. 22(3). 22: 639—60. PMID 7691740. 
  42. ^ „Disease fact sheet: Cholera”. IRC International Water and Sanitation Centre.
  43. ^ Glanz, James; Grady, Denise (12. 9. 2007). „Cholera Epidemic Infects 7,000 People in Iraq”. The New York Times. Pristupljeno 14. 11. 2017. 
  44. ^ „U.N. reports cholera outbreak in northern Iraq”. CNN. 30. 8. 2007. Pristupljeno 14. 11. 2017. 
  45. ^ Smith, D (2. 12. 2007). „Cholera crisis hits Baghdad”. The Observer. London. Pristupljeno 14. 11. 2017. 
  46. ^ Jena, S (29. 8. 2007). „Cholera death toll in India rises”. BBC News. Pristupljeno 14. 11. 2017. 
  47. ^ „Cholera Country Profile: Vietnam”. WHO. Pristupljeno 14. 11. 2017.
  48. ^ „Situation report on diarrhoea and cholera in Iraq”. ReliefWeb. 29. 10. 2008. Arhivirano iz originala 11. 11. 2008. g. Pristupljeno 14. 11. 2017. 
  49. ^ Sky News Doctors Fighting Cholera In Congo.
  50. ^ „381 new cholera cases in Mpumalanga”. News24. 24. 1. 2009.
  51. ^ a b World Health Organization. Cholera in Zimbabwe: Epidemiological Bulletin Number 16 Week 13 (22-28 March 2009). 31. 3. 2009; WHO Zimbabwe Daily Cholera Update, 16 April 2009.
  52. ^ „Zimbabwe: Cholera Outbreak Kills 294”. The New York Times. Associated Press. 22. 11. 2008. Pristupljeno 14. 11. 2017. 
  53. ^ World Health Organization: Zimbabwe Daily Cholera Updates.
  54. ^ WHO Zimbabwe Daily Cholera Update, 16 April 2009.
  55. ^ Mintz & Guerrant 2009
  56. ^ „Cholera epidemic death toll rises to 352”. MSNBC. 25. 8. 2010.
  57. ^ „Haiti's Latest Misery”. The New York Times. 26. 10. 2010. Pristupljeno 14. 11. 2017. 
  58. ^ „Official: Cholera death toll in Haiti has passed 1,000”. msnbc.com. Associated Press. 16. 11. 2010. Pristupljeno 14. 11. 2017. 
  59. ^ Katz, Jonathan M. (17. 8. 2016). „U.N. Admits Role in Cholera Epidemic in Haiti”. Pristupljeno 14. 11. 2017 — preko NYTimes.com. 
  60. ^ a b Parker, Aubrey Ann (2010). „Cholera in Haiti: the Climate Connection” Arhivirano na sajtu Wayback Machine (28. novembar 2017). Circle of Blue. Pristupljeno 14. 11. 2017.
  61. ^ „WHO, "Final Report of the Independent Panel of Experts on the Cholera Outbreak in Haiti"” (PDF). un.org. Pristupljeno 14. 11. 2017. 
  62. ^ „Ministère de la Santé Publique et de la Population (MSPP): Rapport de Cas” (PDF) (izveštaj slučaja). MSPP. 20. 8. 2016. Pristupljeno 14. 11. 2017. 
  63. ^ Luquero, Francisco J.; Rondy, Marc; Boncy, Jacques; Munger, André; Mekaoui, Helmi; Rymshaw, Ellen; Page, Anne-Laure; Toure, Brahima; Degail, Marie Amelie; Nicolas, Sarala; Grandesso, Francesco; Ginsbourger, Maud; Polonsky, Jonathan; Alberti, Kathryn P.; Terzian, Mego; Olson, David; Porten, Klaudia; Ciglenecki, Iza. „Mortality Rates during Cholera Epidemic, Haiti, 2010–2011”. Emerging Infectious Diseases. 22 (3): 410—416. PMC 4766911  . PMID 26886511. doi:10.3201/eid2203.141970. Pristupljeno 14. 11. 2017. 
  64. ^ „Cholera in Dominican Republic and Haiti”. Travel.gc.ca. Government of Canada, Global Affairs. Pristupljeno 14. 11. 2017. 
  65. ^ Ahmed, Azam (14. 10. 2016). „Cholera Deepens Haiti's Misery After Hurricane”. The New York Times. ISSN 0362-4331. Pristupljeno 14. 11. 2017. 
  66. ^ Sengupta, Somini (1. 12. 2016). „U.N. Apologizes for Role in Haiti's 2010 Cholera Outbreak”. The New York Times. ISSN 0362-4331. Pristupljeno 14. 11. 2017. 
  67. ^ a b Section, United Nations News Service (30. 11. 2016). „UN News - Haiti: UN’s new approach on cholera puts people at heart of the response”. UN News Service Section. Pristupljeno 14. 11. 2017. 
  68. ^ „Jeffrey Gettleman / New York Times News Service, "U.N.: Cholera scourge now ravaging Somalia"” Arhivirano na sajtu Wayback Machine (15. novembar 2017). Bend Bulletin. 13. 8. 2011. Pristupljeno 15. 11. 2017.
  69. ^ „The Pioneer”. dailypioneer.com. Pristupljeno 15. 11. 2017. 
  70. ^ Odoi-Larbi, Stephen (8. 10. 2012). „Ghana: Attitudinal Change Is the Key to Eradicating Cholera - Bagbin”. Pristupljeno 15. 11. 2017 — preko AllAfrica. 
  71. ^ Reports, Vaccine News. „Cholera outbreak in Sierra Leone slows”. Arhivirano iz originala 22. 9. 2015. g. Pristupljeno 15. 11. 2017. 
  72. ^ „Cholera Death Toll Rises To 100”. Arhivirano iz originala 12. 9. 2014. g. Pristupljeno 15. 11. 2017. 
  73. ^ „Cholera – United Republic of Tanzania”. WHO. Pristupljeno 15. 11. 2017. 
  74. ^ „Tanzania cholera epidemic improving”. UN. Pristupljeno 15. 11. 2017. 
  75. ^ „Cholera situation in Somalia” (PDF). WHO. maj 2017. Arhivirano iz originala (PDF) 14. 11. 2017. g. Pristupljeno 15. 11. 2017. 
  76. ^ a b v g Bruwer, Johannes (25. 6. 2017). „The horrors of Yemen's spiralling cholera crisis”. BBC. Pristupljeno 14. 11. 2017. 
  77. ^ a b „UN: 1,310 dead in Yemen cholera epidemic”. Al Jazeera. 25. 6. 2017. Pristupljeno 14. 11. 2017. 
  78. ^ „Statement from UNICEF Executive Director Anthony Lake and WHO Director-General Margaret Chan on the cholera outbreak in Yemen as suspected cases exceed 200,000”. UNICEF. 24. 6. 2017. Pristupljeno 14. 11. 2017. 
  79. ^ „Cholera count reaches 500 000 in Yemen”. World Health Organization. Pristupljeno 14. 11. 2017. 
  80. ^ Dwyer, Colin. „Yemen Now Faces 'The Worst Cholera Outbreak In The World,' U.N. Says”. National Public Radio. Pristupljeno 14. 11. 2017. 
  81. ^ „Situation Epidemiologique des Cas de Cholera” (PDF). Algeria Ministry of Health, Population, and Hospital Reform. Arhivirano iz originala (PDF) 30. 8. 2018. g. Pristupljeno 29. 8. 2018. 
  82. ^ „Health Alert: U.S. Embassy Algiers, Algeria”. US Embassy in Algiers (na jeziku: engleski). 26. 8. 2018. Arhivirano iz originala 30. 8. 2018. g. Pristupljeno 29. 8. 2018. 
  83. ^ „Zimbabwe: Cholera outbreak snapshot (as of 27 September 2018)”. reliefweb.int. Arhivirano iz originala 28. 9. 2018. g. Pristupljeno 27. 9. 2018. 
  84. ^ „Cholera crisis signals deeper problems for Zimbabwe”. www.aljazeera.com. Arhivirano iz originala 27. 9. 2018. g. Pristupljeno 27. 9. 2018. 
  85. ^ „Did 90,000 people die of typhoid fever and cholera in Chicago in 1885?”. The Straight Dope. 12. 11. 2004. Pristupljeno 12. 11. 2017. 

Literatura

uredi


 Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Избијања_и_пандемије_колере&oldid=27441815”