Википедија

Гана

држава у западној Африци
Уколико сте тражили кантон у Француској, погледајте чланак Кантон Гана.

Гана (енгл. Ghana), званично Република Гана (енгл. Republic of Ghana), унитарна је уставна и парламентарна држава која излази на Гвинејски залив, део Атлантског океана, у западној Африци.[7] Територијално Гана заузима 238.535 km². Граничи се са Обалом Слоноваче на западу, Буркином Фасо на северу и Тогом на истоку. На Сонинке језику реч Гана значи „краљ ратник”.[8]

Република Гана
Republic of Ghana  (енглески)
Крилатица: Слобода и правда
(енгл. Freedom and Justice)
Положај Гане
Главни градАкра
Службени језикенглески[2][3]
Владавина
Облик државеУставна демократија
 — ПредседникНана Акуфо-Адо
 — ПотпредседникМахамуду Бавумија
Историја
НезависностОд Уједињеног Краљевства
6. марта 1957.
Географија
Површина‍
 — укупно239.567 km2 (80)
 — вода (%)4,61
Становништво‍
 — 2023.[4]34.237.620 (48)
 — густина142,91 ст./km2
Привреда
БДП / ПКМ≈ 2023
 — укупноРаст 227,189 млрд. $[5] (68)
 — по становникуРаст 6.905 $[5] (136)
БДП / номинални≈ 2023
 — укупноРаст 76,628 млрд. $[5] (89)
 — по становникуРаст 2.328 $[5] (149)
ИХР (2021)Раст 0,707[6] (133) — висок
ВалутаСеди
Остале информације
Временска зонаUTC +1
Интернет домен‍.gh‍
Позивни број+233

Прва држава која је на подручју Гане никла, а да је трајала дужи период, је настала у XI веку. Више држава је настајало и нестајало на овом подручју од тада, од којих је најјаче било царство Ашанти.[9]Почевши од XV века, бројне европске силе су се бориле за права на трговину. До краја XIX века овим подручје је контролисало Уједињено Краљевство. Након једног века опирања домородачког становништва данашње границе су одређене током почетка XX века као колонија Златна Обала. Независност је стекла 6. марта 1956. године.[10]

Гана је мултикултурна земља и са преко 31 милиона становника[11] је друга најнмногољуднија држава Западне Африке после Нигерије. Становништво Гане припада већем броју различитих етничких, лингвистичких и религијских група. Три посто становништва одржава традиционална веровања, 71,3% се изјашњавају као хришћани, док муслимани представљају 19,9% становништва. Географске особине изразито варирају, од обалских савана до тропских шума.

Гана је демократска држава чији је председник и шеф државе и шеф владе.[12] Растући економски и политички просперитет последњих година је од ове афричке државе направио лидера у региону западне Африке. Гана је чланица Покрета несврстаних, Афричке уније, Економске заједнице држава западне Африке, Групе 24 и Комонвелта нација.[13]

Име

уреди

Реч Гана значи „краљ ратник“ и то је била титула владара средњовековног царства Гане, иако се ово царство налазило северније од данашње Гане. Од имена Гана добијено име Гвинеја, којим су називане неке области у Западној Африци.[14]

Географија

уреди
Главни чланак: Географија Гане

Положај

уреди

Гана се налази на обали Гвинејског залива само неколико степени северно од екватора и због тога има топлу климу. Гана заузима 238.535 km² и има обалу која је дугачка 560 km. Ова држава се налази између 4° 45′ и 11° северне географске ширине и 1° 15′ источне и 3° 15′ западне географске дужине. Гринички меридијан пролази кроз Гану, пролазећи кроз индустријски приобални град Тему. Гана је географски најближа центру Земље (0°, 0°), иако се он налази у Атлантском океану, приближно 614 km југоисточно од обале ове афричке државе. Гана се граничи са Обалом Слоноваче на западу, на северу се налази Буркина Фасо, а на истоку Того.

Геологија и рељеф

уреди

Рељеф Гане углавном је раван или брежуљкаст. Узвисине се налазе само на западу и крајњем истоку земље, уз тогоанску границу (највиши врх Маунт Адјафато, 880 m). Средишња Гана покривена је густом шумом чија се површина последњих деценија смањује због сече, а северне две трећине земље и уски обални појас покрива савана. Велико акумулацијско језеро Волта са површином од 8.500 km² значајно је за привреду земље.

Воде

уреди

Гана је држава изузетно богата водама, бројне реке теку кроз њу. Уз то има и велики број језера, што природних, што вештачких који доприносе богатству ове државе. Највеће језеро Гане је вештачко језеро Волта, које формира највећи систем притока на том подручју, њене најважније притоке би биле река Афрам и река Оти чији систем обухвата две трећине река целе државе.На југу се налази неколико мањих река које овај слив не обухвата. Најважније реке тог типа би биле река Пра, река Тано, Анкобара, Бирим и Денсу.

Флора и фауна

уреди

Клима

уреди
Главни чланак: Клима Гане

Клима у Гани је тропска, због чега се издвајају два периода у години: сушни и влажни период.

Историја

уреди
Главни чланак: Историја Гане
 
Замак Елмина 1688. године

Иако је модерна Гана преузела име средњовековног трговачког царства у западној Африци, нема историјских доказа о повезаности двеју држава. Стара Гана је обухватала подручје данашње Мауританије и Малија. Пре доласка Европљана данашња Гана је била периферно подручје великих царстава која су имала средишта на јужном рубу Сахаре. Европљани су се од првих контаката крајем 15. века до средине 19. века ограничили на оснивање обалних трговачких станица у којима се трговало углавном робовима и златом (отуда потиче и колонијални назив Гане, Златна обала).

Британци су у другој половини 19. века истиснули остале колонијалне силе и заузели унутрашњост земље. Улогу трговине робљем и златом у привреди преузео је плантажно узгајање какаовца и производња какаа који су донели Гани значајне приходе. Покрет за самоуправу и независност који је ојачао након Другог светског рата довео је земљу до осамостаљења 1957. као прву независну државу „црне“ Африке, под водством Квамеа Нкруме.

Владавина Нкрумаха трајала је до 1966. када је свргнут у војном удару. Његова политика пан-афричког социјализма имала је погубне последице по привреду; земља је нагомилала велики спољни дуг, а несташице хране постале су стална појава. Од 1966. до 1981. трајало је раздобље политичке нестабилности са честим војним ударима и сменама влада. Тада власт преузима поручник ратног ваздухопловства Џери Ролингс који је успео да побољша стање у земљи и два пута, 1992. и 1996. да победи на релативно слободним председничким изборима. Ролингса је након избора 2000. заменио опозициони вођа Џон Куфуор. Немири у Обали Слоноваче на почетку 2000-их помогли су Гани због раста цене какаоа, најважнијег ганског извозног производа, иако ни Гана није била поштеђена племенских сукоба на северу земље.

Становништво

уреди
Главни чланак: Демографија Гане

Око 29% становништва је млађе од 15 година, док је проценат особа од 15-64 године у укупној популацији 57,8%.[15] Стопа плодности 2010. износила је 3,28, односно 2,78 у урбаним срединама и 3,94 у руралним срединама. Стопа писмености износи 79,04%, односно 83,53% за мушкарце, и 74,47% за жене, према подацима из 2018.[16]

Као и у многим другим афричким државама, ганско становништво је језички хетерогено, тако да је енглески, језик бивших колонизатора, задржан као службени и језик међусобне комуникације.

Најбројније језично-етничке групе према попису из 2021. су Акан (45,7%), Моши-Дагомба (18,5%), Еве (12,8%), Га (7,1%), Гурма (6,4%), Гуан (3,2%), Груси (2,7%), Манде (2,0%), док 1,6% становништва чине остале етничке групе.[17]

Међу религијама највише верника има хришћанство 71,3%, потом следи ислам са 19,9% и традиционална веровања са 3,2%. Атеиста је према попису из 2021. године 1,1%, док 4,5% становништва није дало одговор.[18]

Најпознатији Ганац данашњице је Кофи Анан, генерални секретар Уједињених нација од 1997.

Административна подела

уреди

Гана се дели на 16 региона, који се деле на 261 округ (145 обичних округа, 106 општинских и шест градских округа).[19] [20]Различите врсте већа постоје испод окружног нивоа, што укључује 58 градских већа, 108 зоналних већа и 626 обласних већа. Гана се дели на 275 изборних јединица.

 
Региони Гане према административној подели из 2019.

Привреда

уреди
Главни чланци: Привреда Гане и Туризам у Гани

Привреда Гане темељи се на пољопривреди и рударству. Главни извозни производи су злато, какао и дрво. Извози се и електрична енергија произведена у хидроелектрани Акосомбо на реци Волти. БДП је у 2004. био око 2.300 долара по становнику, мерено по ППП-у.

Државни празник: 6. март.

Референце

уреди
  1. ^ „Emefa.myserver.org”. Архивирано из оригинала 26. 4. 2012. г. Приступљено 21. 12. 2010. 
  2. ^ „Language and Religion”. Ghana Embassy. Архивирано из оригинала 1. 3. 2017. г. Приступљено 8. 1. 2017. „English is the official language of Ghana and is universally used in schools in addition to nine other local languages. The most widely spoken local languages are, Ga, Dagomba, Akan and Ewe.” 
  3. ^ „Ghana – 2010 Population and Housing Census” (PDF). Government of Ghana. 2010. Архивирано из оригинала (PDF) 25. 9. 2013. г. Приступљено 1. 6. 2013. 
  4. ^ „Ghana”. The World Factbook (2024 изд.). Central Intelligence Agency. Приступљено 12. 5. 2024. 
  5. ^ а б в г „World Economic Outlook Database, October 2023 Edition. (Ghana)”. IMF.org. International Monetary Fund. 10. 10. 2023. Приступљено 12. 5. 2024. 
  6. ^ „Human Development Report 2020” (PDF). United Nations Development Programme. 15. 12. 2020. Архивирано (PDF) из оригинала 2020-12-15. г. Приступљено 12. 5. 2024. 
  7. ^ „United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications”. Архивирано из оригинала 13. 07. 2011. г. Приступљено 09. 04. 2014. 
  8. ^ Jackson, John G. (2001). Introduction to African Civilizations. Сједињене Америчке Државе: Citadel Press. стр. 201. ISBN 978-0-8065-2189-3. 
  9. ^ „Asante Kingdom”. Afrika-Studiecentrum (на језику: енглески). 8. 6. 2014. Архивирано из оригинала 12. 07. 2014. г. 
  10. ^ „Video: A New Nation: Gold Coast becomes Ghana In Ceremony, 1957/03/07” (на језику: енглески). 1957. 
  11. ^ https://www.worldometers.info/world-population/ghana-population/
  12. ^ „Gana”. CIA World FactBook (на језику: енглески). 20. 5. 2016. Архивирано из оригинала 30. 08. 2020. г. 
  13. ^ „Ghana-US relations”. United States Department of State (на језику: енглески). 13. 2. 2013. Архивирано из оригинала 05. 04. 2013. г. 
  14. ^ Харпер, Даглас. „Etymology of Ghana”. Online Etymology Dictionary (на језику: енглески). 
  15. ^ „Health Nutrition and Population Statistics | DataBank”. databank.worldbank.org. Приступљено 2024-05-12. 
  16. ^ „World Bank Open Data”. World Bank Open Data. Приступљено 2024-05-12. 
  17. ^ „Wayback Machine” (PDF). web.archive.org. Архивирано из оригинала 27. 12. 2021. г. Приступљено 2024-05-12. 
  18. ^ „Wayback Machine” (PDF). web.archive.org. Архивирано из оригинала 27. 12. 2021. г. Приступљено 2024-05-12. 
  19. ^ „Map & Regions in Ghana”. Ghana Permanent Mission to the United Nations (на језику: енглески). Приступљено 2024-05-12. 
  20. ^ „Ghana: Administrative Division (Regions and Districts) - Population Statistics, Charts and Map”. www.citypopulation.de. Приступљено 2024-05-12. 

Литература

уреди
  • Jackson, John G. (2001). Introduction to African Civilizations. Сједињене Америчке Државе: Citadel Press. стр. 201. ISBN 978-0-8065-2189-3. 
  • Arhin, Kwame, (1995). The Life and Work of Kwame Nkrumah. Africa Research & Publications. 
  • Babatope, Ebenezer, (1982). The Ghana Revolution: From Nkrumah to Jerry Rawlings. Fourth Dimension Publishing. 
  • Birmingham, David, (1998). Kwame Nkrumah: Father Of African Nationalism. Ohio University Press. 
  • Boafo-Arthur, Kwame, (2007). Ghana: One Decade of the Liberal State. Zed Books Ltd. 
  • Briggs, Philip, (2010). Ghana (Bradt Travel Guide). Bradt Travel Guides. 
  • Clark, Gracia, (2010). African Market Women: Seven Life Stories from Ghana. Indiana University Press. 
  • Davidson, Basil, (2007). Black Star: A View of the Life and Times of Kwame Nkrumah. James Currey. 
  • Falola, Toyin and Salm, Stephen J, (2002). Culture and Customs of Ghana. Greenwood. 
  • Grant, Richard, (2008). Globalizing City: The Urban and Economic Transformation of Accra, Ghana. Syracuse University Press. 
  • Hadjor, Kofi Buenor, (2003). Nkrumah and Ghana. Africa Research & Publications. 
  • Hasty, Jennifer, (2005). The Press and Political Culture in Ghana. Indiana University Press. 
  • James, C.L.R., Kwame Nkrumah and the Ghana Revolution (Allison & Busby, 1977)
  • Kuada, John and Chachah Yao, (1999). Ghana. Understanding the People and their Culture. Woeli Publishing Services. 
  • Miescher, Stephan F, (2005). Making Men in Ghana. Indiana University Press. 
  • Milne, June, (2006). Kwame Nkrumah, A Biography. Panaf Books. 
  • Nkrumah, Kwame, (1971). Ghana : The Autobiography of Kwame Nkrumah. International Publishers. 
  • Utley, Ian, (2009). Ghana – Culture Smart!: the essential guide to customs & culture. Kuperard. 
  • Various, (2007). Ghana: An African Portrait Revisited. Peter E. Randall Publisher. 
  • Younge, Paschal Yao, (2011). Music and Dance Traditions of Ghana: History, Performance and Teaching. Mcfarland & Co Inc. 
  • Burke, Laura; Armando García Schmidt (2013). Ghana: Staying on Track in a Challenging Environment. Verlag Bertelsmann Stiftung, Gütersloh. стр. 127—147. ISBN 978-3-86793-491-6. 

Спољашње везе

уреди
Преузето из „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Гана&oldid=28415463”