Википедија

Vinston Čerčil

премијер Уједињеног Краљевства (1940—45) и (1951—55)
Čerčil preusmerava ovde. Za druge upotrebe pogledajte stranicu Čerčil (višeznačna odrednica).

Vinston Leonard Spenser Čerčil (engl. Sir Winston Leonard Spencer Churchill; Vudstok, 30. novembar 1874 — London, 24. januar 1965) bio je britanski državnik, vojnik i političar koji je služio kao premijer Ujedinjenog Kraljevstva u dva mandata od 1940. do 1945. tokom Drugog svetskog rata i od 1951. do 1955. godine. Osim dve godine između 1922. i 1924, bio je član Parlamenta Ujedinjenog Kraljevstva od 1900. do 1964. godine. Ideološki pristaša ekonomskog liberalizma i imperijalizma, veći deo svoje karijere bio je član Konzervativne partije, koju je vodio od 1940. do 1955. godine. Bio je član Liberalne partije od 1904. do 1924. godine.

Vinston Čerčil
Vinston Čerčil
Lični podaci
Datum rođenja(1874-11-30)30. novembar 1874.
Mesto rođenjaVudstok, Ujedinjeno Kraljevstvo
Datum smrti24. januar 1965.(1965-01-24) (90 god.)
Mesto smrtiLondon, Ujedinjeno Kraljevstvo
DržavljanstvoBritansko
NarodnostEnglez
ReligijaAnglikanizam
ProfesijaDržavnik, vojnik, novinar, istoričar, pisac, slikar
Porodica
SupružnikKlementina Čerčil
Politička karijera
Politička
stranka		Konzervativna partija (1900—1904, 1924—1964)
Liberalna partija (1904—1924)
Čin
brigadni general avijacije u rezervi
10. maj 1940 — 26. jul 1945.
MonarhDžordž VI
PrethodnikNevil Čemberlen
NaslednikKlement Atli
26. oktobar 1951 — 7. april 1955.
MonarhDžordž VI
Elizabeta II
PrethodnikKlement Atli
NaslednikEntoni Idn

Mešanog engleskog i američkog porekla, Čerčil je rođen u Oksfordširu u bogatoj aristokratskoj porodici Spenser. Pridružio se britanskoj vojsci 1895. godine i video akcije u Britanskoj Indiji, Mahdistički rat (takođe poznat kao Anglo-Sudanski rat) i Drugi burski rat, kasnije je stekao slavu kao ratni dopisnik i pisao knjige o svojim kampanjama. Izabran za konzervativnog poslanika 1900. godine, prebegao je liberalima 1904. godine. U liberalnoj vladi Herberta H. Askvita, Čerčil je bio predsednik Odbora za trgovinu i ministar unutrašnjih poslova, zagovarajući reformu zatvora i socijalno osiguranje radnika. Kao prvi lord Admiraliteta tokom Prvog svetskog rata, nadgledao je Galipoljusku kampanju, ali, nakon što se ona pokazala katastrofalnom, degradiran je na kancelara Vojvodstva Lankaster. Dao je ostavku u novembru 1915. i pridružio se kraljevskim škotskim fuzilijerima na Zapadnom frontu na šest meseci. Godine 1917. vratio se u vladu pod Dejvidom Lojdom Džordžom i sukcesivno služio kao ministar za municiju, državni sekretar za rat, državni sekretar za vazduhoplovstvo i državni sekretar za kolonije, nadgledajući Anglo-irski sporazum i britansku spoljnu politiku na Bliskom istoku. Nakon dve godine van parlamenta, služio je kao kancelar blagajne u konzervativnoj vladi Stenlija Boldvina, vraćajući britansku funtu 1925. na zlatni standard na njenom predratnom paritetu, potez koji se široko smatra stvaranjem deflatornog pritiska i depresijom britanske ekonomije.

Tokom dve godine van Vlade 1930-ih, Čerčil je preuzeo vođstvo u pozivanju na britansko ponovno naoružavanje kako bi se suprostavili rastućoj pretnji militarizma u nacističkoj Nemačkoj. Po izbijanju Drugog svetskog rata ponovo je imenovan za prvog lorda Admiraliteta. U maju 1940. godine postao je premijer, nasledivši Nevila Čemberlena. Čerčil je formirao nacionalnu vladu i nadgledao britansko učešće u savezničkim ratnim naporima protiv sila Osovine, što je rezultiralo pobedom 1945. godine. Nakon poraza konzervativaca na opštim izborima 1945. godine postao je lider opozicije. Početkom hladnog rata sa Sovjetskim Savezom, on je javno upozorio na "gvozdenu zavesu" sovjetskog uticaja u Evropi i promovisao evropsko jedinstvo. Između premijerskih mandata napisao je nekoliko knjiga u kojima je ispričao svoje iskustvo tokom Drugog svetskog rata. Dobio je Nobelovu nagradu za književnost 1953. godine. Izgubio je izbore 1950, ali se vraća na premijersku funkciju 1951. godine. Njegov drugi mandat bio je zaokupljen spoljnim poslovima, posebno anglo-američkim odnosima i očuvanju onoga što je ostalo od Britanskoe imperije u čijem sastavu više nije bila Indija. Na domaćem planu, njegova vlada je naglašavala izgradnju kuća i završila razvoj nuklearnog oružja (koji je započeo njegov prethodnik). Zbog pogoršanog zdravstvenog stanja, Čerčil je 1955. podneo ostavku na mesto premijera, ostajući član Parlamenta do 1964. godine. Nakon njegove smrti 1965. godine priređena mu je državna sahrana.

Široko smatran jednim od najznačajnijih ličnosti 20. veka, Čerčil je i dalje popularan u Ujedinjenom Kraljevstvu i ostatku Anglosfere, gde se generalno posmatra kao pobedničkim ratnim liderom koji je igrao važnu ulogu u odbrani liberalne demokratije od širenja fašizma. Iako je bio kritikovan zbog svojih stavova o rasi i imperiji, uključujući i neke njegove ratne odluke, istoričari Čerčila često rangiraju kao najvećeg premijera u britanskoj istoriji.

Rani život: 1874-1904

uredi

Detinjstvo i školovanje: 1874-1895

uredi
 
Dženi Spenser Čerčil sa svojim sinovima, Džekom (levo) i Vinstonom (desno) 1889. godine

Čerčil je rođen 30. novembra 1874. godine u Blenhajm palati u Oksfordširu.[1] Po očevoj strani bio je član britanske aristokratije, kao direktan potomak Džona Čerčila, prvog vojvode od Melboroa.[2] Njegov otac, lord Rendolf Čerčil, koji je predstavljao Konzervativnu partiju, izabran je za člana parlamenta iz Vudstoka 1874. godine.[3] Njegova majka Dženi bila je kćerka američkog biznismena Leonarda Džeroma.[4]

Godine 1876. Čerčilov deda po ocu, Džon Spenser-Čerčil, 7. vojvoda od Melboroa, imenovan je za vicekralja Irske, tada još u sastavu Ujedinjenog Kraljevstva. Rendolf je postao njegov privatni sekretar i porodica se preselila u Dablin.[5] Vinstonov brat Džek rođen je tamo 1880. godine.[6] Tokom većeg dela 1880-ih, Rendolf i Dženi su bili praktično otuđeni,[6] a o braći je uglavnom brinula njihova dadilja Elizabet Everest.[7] Kada je umrla 1895. godine, Čerčil je napisao da je "bila moj najdraži i najintimniji prijatelj tokom čitavih dvadeset godina koliko sam živeo".[8]

Čerčil je počeo da pohađa internat Svetog Đorđa u Askotu, Berkšir, sa sedam godina, ali je njegovo ponašanje bilo loše.[7] Godine 1884. prešao je u školu Brunsvik u Houvu, gde se njegov akademski uspeh poboljšao.[7] Aprila 1888, sa 13 godina, za dlaku je položio prijemni ispit za školu Harou.[7] Njegov otac je želeo da se priprema za vojnu karijeru, te su tako njegove tri poslednje godine na Harou bile u vojnoj formi.[6] Iz trećeg puta upisao se na Kraljevski vojni koledž u Sandhurstu.[7] Septembra 1893. godine primljen je kao kadet u konjicu.[7] Njegov otac je umro u januaru 1895. godine, mesec dana nakon što je Čerčil diplomirao na Sandhurstu.[7]

Kuba, Indija i Sudan: 1895-1899

uredi
 
Čerčil u vojnoj uniformi 4. Kraljičinih Husara u Olderšotu 1895. godine

Februara 1895. Čerčil postaje potpukovnik u 4. Kraljičinom Husarskom puku britanske vojske sa sedištem u Olderšotu.[7] Željan da učestvuje u vojnim akcijama, iskoristio je uticaj svoje majke kako bi bio poslan u ratnu zonu.[9] U jesen 1895. on i njegov tada podređeni prijatelj Redži Barns su otišli na Kubu da posmatraju rat za nezavisnost i uključili se u okršaje nakon što su se pridružili španskim trupama u pokušaju da potisnu borce za nezavisnost.[10] Čerčil je slao izveštaje o sukobu londonskom listu Dejli Grafik.[11] Otišao je u Njujork i, zadivljen Sjedinjenim Američkim Državama, pisao svojoj majci o tome "kako su Amerikanci izuzetan narod!".[12] Sa Husarima je u oktobru 1896. otišao u Mumbaj.[13] Sa sedištem u Bangaloru, bio je u Indiji 19 meseci, posetio je Kolkatu tri puta i pridružio se ekspedicijama u Hajderabadu i na severo-zapadnoj granici.[13]

U Indiji, Čerčil je započeo projekat samoobrazovanja,[14] čitajući niz autora uključujući Platona, Edvarda Gibona, Čarlsa Darvina i Tomasa Babingtona Makolaja.[15] Knjige mu je slala majka, sa kojom se često dopisivao dok je bio u inostranstvu. U jednom pismu iz 1898. osvrnuo se na svoja verska uverenja, rekavši: "Ne prihvatam hrišćansko ili bilo koji drugi oblik verskog uverenja".[16] Čerčil je kršten u Anglikanskog crkvi,[17] ali je, kako je kasnije ispričao, prošao kroz žestoku antihrišćansku fazu u mladosti,[18] i kako je odrastao postao je agnostik.[19] U drugom pismu jednom od svojih rođaka, on je o religiji govorio kao o „ukusnom narkotiku“ i izrazio je prednost protestantizmu nad katolicizmom jer ga je smatrao „korak bliže razumu“.[20]

Zainteresovan za britanski parlamentarizam,[21] sebe je proglasio „liberalom po svemu osim po imenu“, dodajući da nikada ne može podržati Liberalnu partiju zbog njene podrške irskoj autonomiji.[22] Umesto toga, on se udružio sa torijevskim demokratskim krilom Konzervativne partije i u poseti kući održao je svoj prvi javni govor za partijsku organizaciju Primrose ligu u Klaverton Daunu, blizu Bata.[23] Mešajući reformističku i konzervativnu perspektivu, podržao je promociju sekularnog, nekonfesionalnog obrazovanja, dok se protivio ženskom pravu glasa.[24]

Čerčil se dobrovoljno pridružio Malakandskim snagama u njihovoj kampanji protiv Mohmand pobunjenika u dolini Svat u severozapadnoj Indiji. Komandant Bindon Blad ga je prihvatio pod uslovom da bude raspoređen kao novinar.[25] Vratio se u Bangalor u oktobru 1897. i tamo je napisao svoju prvu knjigu o ratnim iskustvima koja je dobila pozitivne kritike.[26] Napisao je i svoje jedino romantično beletristično delo.[27] Da bi bio potpuno zaokupljen, Čerčil je prihvatio pisanje kao ono što Roj Dženkins naziva svojom „celom navikom“, posebno kroz političku karijeru kada je bio van funkcije. Pisanje je bilo njegova glavna zaštita od ponavljajuće depresije, koju je nazivao svojim „crnim psom“.[28]

Koristeći svoje kontakte u Londonu, Čerčil se povezao sa vojnom kampanjom generala Herberta Kičenera u Sudanu u sastavu 21. lensera, dok je, pored toga, radio kao novinar za časopis Morning post.[29] Posle borbe u bici kod Omdurmana 2. septembra 1898. godine, 21. lanseri su povučeni.[30] U oktobru se Čerčil vratio u Englesku i počeo da piše Rečni rat, izveštaj o kampanji koji je objavljen u novembru 1899. godine. U to vreme je odlučio da napusti vojsku.[31] Bio je kritičan prema Kičenerovim postupcima tokom rata, posebno prema njegovom nemilosrdnom tretmanu neprijateljskih ranjenika i njegovom skrnavljenju grobnice Muhameda Ahmada u Omdurmanu.[32]

Dana 2. decembra 1898, Čerčil je krenuo u Indiju da bi rešio svoje vojne poslove i dostavio svoju ostavku iz 4. Kraljičinih Husara. Tamo je mnogo vremena provodio igrajući polo, jedini sport sa loptom koji ga je ikada zanimao. Nakon što je napustio Husare, isplovio je iz Mumbaja 20. marta 1899, rešen da započne karijeru u politici.[33]

Politika i Južna Afrika: 1899-1901

uredi
 
Čerčil 1900. godine za vreme njegovog prvog izbora za Parlament

Tražeći poslaničku karijeru, Čerčil je govorio na sastancima konzervativaca[34] i bio je izabran kao jedan od dva parlamentarna kandidata stranke za vanredne izbore juna 1899. u Oldamu, Lankašir.[35] Dok je vodio kampanju u Oldamu, Čerčil je sebe nazivao „konzervativcem i torijevskim demokratom“.[36] Iako su mesta u Oldamu ranije držali konzervativci, rezultat je bila tesna pobeda liberala.[37]

Predviđajući izbijanje Drugog burskog rata između Britanije i Burskih republika, Čerčil je otplovio u Južnu Afriku kao novinar Morning posta.[1] U oktobru je otputovao u zonu sukoba u blizini Ledismita, koju su tada opkolile burske trupe, pre nego što je krenuo ka Kolensu.[traži se izvor] Nakon što je njegov voz iskočio iz šina usled granatiranja od strane burske artiljerije, uhvaćen je kao ratni zarobljenik i interniran u logor burskih zarobljenika u Pretoriji.[3] U decembru, Čerčil je pobegao iz zatvora tako što se ukrcao u teretne vozove i sakrio se u rudnik. Na kraju je stigao na sigurno u portugalskoj istočnoj Africi.[4] Njegovo bekstvo privuklo je veliki publicitet.[5]

Januara 1900. nakratko se ponovo pridružio vojsci kao poručnik u južnoafričkom puku lake konjice, pridruživši se borbi Redversa Bulera da ublaži opsadu Ledismita i zauzme Pretoriju.[38] On i njegov rođak, Čarls Spenser-Čerčil, 9. vojvoda od Marlboroa, zahtevali su i dobili predaju 52 čuvara burskih logora.[39] Tokom celog rata, on je javno kudio antiburske predrasude, pozivajući da se prema njima postupa sa „velikodušnošću i tolerancijom“,[40] a posle rata je podsticao Britance da budu velikodušni u pobedi.[41] U julu, nakon što je dao ostavku na čin poručnika, vratio se u Britaniju. Njegove depeše Morning posta su objavljivane kao knjiga.[42]

Čerčil je iznajmio stan u londonskom elitnom delu Mejfer, koristeći ga narednih šest godina. Ponovo se kandidovao kao jedan od konzervativnih kandidata u Oldamu na opštim izborima u oktobru 1900. godine, te obezbedivši tesnu pobedu postao je član Parlamenta sa 25 godina.[43] Istog meseca objavio je knjigu o svojim južnoafričkim iskustvima,[44] koja je postala fokus turneje sa predavanjima u novembru kroz Britaniju, Ameriku i Kanadu. U Americi, Čerčil je upoznao Marka Tvena, predsednika Vilijama Makinlija i potpredsednika Teodora Ruzvelta, s kojim se nije dobro slagao.[45] Kasnije, u proleće 1901. godine, održao je još predavanja u Parizu, Madridu i na Gibraltaru.[46]

Konzervativni poslanik: 1901-1904

uredi
 
Čerčil 1904. godine tokom parlamentarne debate

U februaru 1901. Čerčil je zauzeo mesto u Domu komuna, gde je njegov prvi govor dobio široku medijsku pokrivenost.[47] Povezao se sa grupom konzervativaca poznatih kao Huligans,[48] grupom koja je bila nepoverljiva prema tadašnjem lideru konzervativaca Arturu Balforu, ali je bio kritičan prema konzervativnoj vladi po raznim pitanjima, posebno o povećanju finansiranja vojske. Smatrao je da dodatni vojni izdaci treba da idu za mornaricu.[49] Ovo je uznemirilo parlamentarnu "prednju klupu" konzervativaca, ali su ga podržali liberali, sa kojima se sve više družio, posebno liberalni imperijalisti poput Herberta Henrija Askvita.[50] U tom kontekstu, Čerčil je kasnije pisao da je „postojano kretao ulevo“ parlamentarne politike.[51] Privatno je razmatrao „postepeno stvaranje evolucionim procesom demokratskog i progresivnog krila u Konzervativnoj partiju“,[52] ili kreiranje alternativne „Centralne partije“ kako bi se ujedinili konzervativci i liberali.[53]

Do 1903. došlo je do stvarne podele između Čerčila i konzervativaca, uglavnom zato što se protivio njihovom promovisanju ekonomskog protekcionizma. Čerčil je osećao da će ga animozitet mnogih članova stranke sprečiti da dobije mesto u kabinetu pod konzervativnom vladom. Liberalna partija je tada privlačila sve veću podršku, tako da je na njegov prebeg 1904. možda takođe uticala lična ambicija.[54] Sa liberalima je sve više glasao protiv vlade.[55] Na primer, protivio se povećanju vojnih rashoda;[56] podržao je predlog zakona liberala o vraćanju zakonskih prava sindikatima;[55] i protivio se uvođenju carina na robu uvezenu u Britansku imperiju, opisujući sebe kao " trezvenog poštovalaca“ principa slobodne trgovine.[57] Vlada Artura Balfora objavila je protekcionističko zakonodavstvo u oktobru 1903. godine.[58] Dva meseca kasnije, ogorčeni Čerčilovom kritikom vlade, Konzervativna asocijacija Oldama ga je obavestila da neće podržati njegovu kandidaturu na sledećim opštim izborima.[59]

Maja 1904. Čerčil se suprotstavio vladinom predlogu zakona o strancima, osmišljenom da obuzda migraciju Jevreja u Britaniju.[60] On je naveo da će se predlog zakona „apelovati na ostrvske predrasude prema strancima, na rasne predrasude prema Jevrejima i na radničke predrasude protiv konkurencije” i izrazio se u korist „stare tolerantne i velikodušne prakse slobodnog ulaska i azila do koje se ova zemlja tako dugo pridržavala i od čega je toliko mnogo dobila“.[60] Dana 31. maja 1904. promenio je stranu, prebegavši od konzervativaca da bi sedeo kao član Liberalne partije u Domu komuna.[60]

Liberalni poslanik: 1904-1908

uredi
 
Čerčil i nemački kajzer Vilhelm II tokom vojnog manevra u blizini Vroclava, Šleska oblast, 1906. godine

Kao liberal, Čerčil je napao politiku vlade i stekao reputaciju radikala pod uticajima Džona Morlija i Dejvida Lojda Džordža.[61] U decembru 1905. Balfor je podneo ostavku na mesto premijera, a kralj Edvard VIII je pozvao liberalnog lidera Henrija Kembel-Banermana da zauzme njegovo mesto.[62] U nadi da će obezbediti radnu većinu u Domu komuna, Kembel-Banerman je raspisao opšte izbore u januaru 1906. godine, na kojima su pobedili liberali.[63] Čerčil je osvojio poslaničko mesto u severo-zapadnom Mančesteru.[64] Istog meseca je objavio biografiju svoga oca[64] i dobio avans od 8.000 funti.[65] Generalno je dobro primljen.[66] U to vreme je objavljena i prva biografija samog Čerčila, koju je napisao liberal Aleksandar Mekalum Skot.[67]

U novoj vladi, Čerčil je postao podsekretar za kolonijalnu kancelariju, nižu ministarsku poziciju koju je tražio.[68] Radio je ispod državnog sekretara za kolonije, Viktora Brusa, 9. grofa od Elgina,[69] i uzeo je Edvarda Marša za svog sekretara, koji će ostati Čerčilov sekretar 25 godina.[70] Čerčilov prvi zadatak bio je pomaganje u izradi ustava za koloniju Transval,[71] i pomogao je u nadgledanju formiranja vlade u koloniji Reka Oranje.[72] Baveći se južnom Afrikom, nastojao je da obezbedi ravnopravnost između Britanaca i Bura.[73] Takođe je najavio postepeno ukidanje upotrebe kineskih plaćenih radnika u Južnoj Africi; on i vlada su odlučili da bi iznenadna zabrana izazvala previše uznemiravanja u koloniji i da bi mogla oštetiti ekonomiju.[74] Izrazio je zabrinutost zbog odnosa između evropskih doseljenika i crnog afričkog stanovništva. Nakon što je narod Zulu pokrenuo svoju Bambata pobunu u koloniji Natal, Čerčil se žalio na „odvratno kasapljenje domorodaca“ od strane Evropljana.[75]

Član Askvitove vlade: 1908-1915

uredi

Predsednik Odbora za trgovinu: 1908-1910

uredi
 
Čerčil i njegova zaručnica Klementina Hozier neposredno pre njihovog venčanja 1908. godine

Askvit je 8. aprila 1908. nasledio smrtno bolesnog premijera Kembel-Banermana, a četiri dana kasnije Čerčil je imenovan za predsednika Odbora za trgovinu, nasledivši Lojda Džordža koji je postao kancelar finansija.[76] Sa 33 godine, Čerčil je bio najmlađi član Kabineta od 1866. godine.[77] Novoimenovani ministri kabineta bili su zakonski obavezni da traže reizbor na dopunskim izborima i 24. aprila Čerčil je izgubio dopunske izbore na severo-zapadu Mančestera od konzervativnog kandidata za 429 glasova.[78] Liberali su ga 9. maja kandidovali u bezbednoj izbornoj jedinici u Dandiju, gde je odnio pobedu.[79]

U privatnom životu Čerčil se verio sa Klementin Hozier. Venčali su se 12. septembra 1908. u Crkvi Svete Margarite u Vestminsteru i proveli medeni mesec u Bavenu, Veneciji, i zamku Veverži u Moravskoj.[80] Živeli su na trgu Eklston broj 33 u Londonu, a njihova prva kćerka Dajana rođena je u julu 1909. godine.[81] Čerčil i Klementina su bili u braku preko 55 godina, sve do njegove smrti. Uspeh njegovog braka bio je važan za Čerčilovu karijeru jer mu je Klementinina neprekidna naklonost obezbedila siguran i srećan privatni život.[82]

Jedan od prvih Čerčilovih zadataka kao predsednika Odbora bio je da arbitrira u industrijskom sporu između brodskih radnika i poslodavaca na reci Tajn.[79] Nakon toga je osnovao Stalni arbitražni sud za rešavanje budućih industrijskih sporova,[83] uspostavljajući reputaciju miritelja.[84] U kabinetu je radio sa Lojdom Džordžom na zagovaranju društvenih reformi.[85] Promovisao je ono što je nazvao „mrežom državne intervencije i regulacije“ po nemačkom modelu.[86]

Nastavljajući rad Lojda Džordža,[82] Čerčil je predstavio Zakon o osmočasovnom radnom vremenu rudara, koji je zakonski zabranjivao rudarima da rade više od osmočasovnog radnog dana.[87] Godine 1909. uveo je Zakon o trgovinskim odborima, stvarajući trgovinske odbore koji bi mogli da gone poslodavce koji su izrabljivali radnike. Usvojen velikom većinom, uspostavio je princip minimalne zarade i pravo radnika na pauze za obrok.[88] U maju 1909. godine predložio je Predlog zakona o birou rada, da se uspostavi preko 200 biroa rada preko kojih bi se nezaposlenima pomagalo u pronalaženju zaposlenja.[89] Takođe je promovisao ideju o šemi osiguranja za slučaj nezaposlenosti, koju bi delimično finansirala država.[90]

Da bi obezbedili finansiranje svojih reformi, Lojd Džordž i Čerčil su osudili politiku pomorske ekspanzije Redžinalda Mekena,[91] odbijajući da veruju da je rat sa Nemačkom neizbežan.[92] Kao kancelar, Lojd Džordž je 29. aprila 1909. predstavio svoj „Narodni budžet“, nazvavši ga ratnim budžetom za eliminisanje siromaštva. Sa Čerčilom kao najbližim saveznikom,[82] Lojd Džordž je predložio poreze bez presedana za bogate da bi finansirao liberalne socijalne programe.[93] Na budžet su uložili veto konzervativci koji su dominirali u Domu lordova.[94] Čerčil je postao predsednik Budžetske lige[95] i upozorio je da bi opstrukcija više klase mogla da naljuti britansku radničku klasu i da dovede do klasnog rata.[96] Vlada je raspisala opšte izbore u januaru 1910, koji su rezultirali tesnom pobedom liberala. Čerčil je zadržao svoje mesto u Dandiju.[97] Nakon izbora, predložio je ukidanje Doma lordova u memorandumu vlade, predlažući da ga nasledi ili jednodomni sistem ili novi, manji drugi dom koji nije imao ugrađenu prednost za konzervativce.[98] U aprilu su lordovi popustili i "Narodni budžet" je usvojen.[99] Čerčil je nastavio da vodi kampanju protiv Doma lordova i potpomagao je usvajanje Zakona o Parlamentu iz 1911. koji je smanjio i ograničio njegova ovlašćenja.[95]

Ministar unutrašnjih poslova: 1910-1911

uredi

U februaru 1910. Čerčil je unapređen u ministra unutrašnjih poslova, dobijajući kontrolu nad policijom i zatvorskim službama.[97] Sproveo je program reforme zatvora.[100] Mere su uključivale razliku između krivičnih i političkih zatvorenika, uz ublažavanje zatvorskih pravila za političke.[100] Postojale su obrazovne inovacije kao što je osnivanje biblioteka za zatvorenike,[100] i zahtev da svaki zatvor organizuje zabavu četiri puta godišnje.[101] Pravila o samici su donekle ublažena,[100] a Čerčil je predložio ukidanje automatskog zatvaranja za one koji nisu platili kazne.[102] Ukinut je zatvor za lica uzrasta od 16 do 21 godine osim za najteža krivična dela.[102]

Jedno od glavnih domaćih pitanja u Britaniji bilo je pravo glasa žena. Čerčil je podržavao davanje glasa ženama, ali bi podržao predlog zakona u tom smislu samo ako bi imao većinsku podršku (muškog) biračkog tela.[103] Njegovo predloženo rešenje je bio referendum o ovom pitanju, ali to nije naišlo na naklonost Askvita i pravo glasa žena je ostalo nerešeno do 1918. godine.[104] Borci za pravo glasa žena su verovale da je Čerčil posvećeni protivnik prava glasa žena.[105] U novembru 1910. borac za pravo glasa žena Hju Frenklin napao je Čerčila bičem. Frenklin je uhapšen i zatvoren šest nedelja.[105]

 
Čerčil (drugi s leva) fotografisan kod opsade ulice Sidnej 1911. godine

U novembru 1910. Čerčil je morao da se izbori sa nemirima u Tonipandiju, u kojima su rudari uglja u dolini Ronda nasilno protestovali zbog svojih radnih uslova.[106] Glavni policajac Glamorgana zatražio je od vojnika da pomognu policiji da uguši nerede. Čerčil, saznavši da trupe već putuju, dozvolio im je da idu čak do Svindona i Kardifa, ali je blokirao njihovo raspoređivanje. Bio je zabrinut da bi upotreba trupa mogla dovesti do krvoprolića. Umesto toga, poslao je 270 londonskih policajaca, koji nisu bili opremljeni vatrenim oružjem, da pomognu svojim kolegama iz Velsa.[106] Kako su se nemiri nastavljali, demonstrantima je ponudio razgovor sa glavnim vladinim industrijskim arbitrom, što su oni prihvatili.[107] Privatno, Čerčil je smatrao i vlasnike rudnika i rudare koji štrajkuju kao „veoma nerazumne“.[105] Tajms i drugi mediji optužili su ga da je previše blag prema izgrednicima;[108] nasuprot tome, mnogi u Laburističkoj partiji, koja je bila povezana sa sindikatima, smatrali su ga previše grubim.[109] Kao posledica ovog poslednjeg, Čerčil je navukao dugoročnu sumnju radničkog pokreta.[95]

Askvit je raspisao opšte izbore u decembru 1910. i liberali su ponovo izabrani sa Čerčilovom pobedom u Dandiju.[110] U januaru 1911. Čerčil se uključio u opsadu ulice Sidnej; tri letonska provalnika su ubila nekoliko policajaca i sakrila se u kuću u istočnom delu Londona, koju je policija opkolila.[110] Čerčil je stajao uz policiju iako nije rukovodio njihovom operacijom.[111] Nakon što se kuća zapalila, rekao je vatrogascima da ne ulaze u kuću zbog pretnje koju su predstavljali naoružani ljudi. Nakon toga, dvojica provalnika su pronađena mrtva.[111] Iako se suočio sa kritikama zbog svoje odluke, on je izjavio da je „mislio da je bolje da pusti kuću da izgori, nego da izgubi dobre britanske živote u spasavanju tih svirepih hulja“.[111]

U martu 1911. Čerčil je u Parlament uveo drugo čitanje zakona o rudniku uglja. Kada je usvojen, nametnuo je strože bezbednosne standarde u rudnicima uglja.[112] Takođe je formulisao Predlog zakona o prodavnicama za poboljšanje uslova rada radnika u radnjama; suočio se sa protivljenjem vlasnika radnji i zakon je usvojen u mnogo blažem obliku.[112] U aprilu, Lojd Džordž je uveo prvi zakon o zdravstvenom osiguranju i osiguranju od nezaposlenosti, Zakon o nacionalnom osiguranju iz 1911. godine, čiji je nacrt sačinio Čerčil.[112] U maju je Klementina rodila njihovo drugo dete, sina Rendolfa, nazvanog po Čerčilovom ocu.[113] Kao odgovor na eskalaciju građanskih sukoba 1911. godine, Čerčil je poslao trupe u Liverpul da uguše brodare koji su protestovali i okupio se protiv nacionalnog štrajka železnica.[114]

Tokom Druge marokanske krize u aprilu 1911, kada je postojala pretnja rata između Francuske i Nemačke, Čerčil je predložio savez sa Francuskom i Rusijom kako bi se zaštitila nezavisnost Belgije, Danske i Holandije kako bi se suprotstavio mogućem nemačkom ekspanzionizmu.[115] Druga marokanska kriza je imala dubok uticaj na Čerčila i on je promenio svoje stavove o potrebi za pomorskom ekspanzijom.[116]

Prvi lord Admiraliteta: 1911-1915

uredi
 
Kao Prvi Lord Admiraliteta, Čerčilova rezidencija u Londonu bila je Admiralitetska kuća (slike muzičke sobe)

Oktobra 1911. Askvit je imenovao Čerčila za prvog lorda Admiraliteta,[117] i on je preuzeo službenu rezidenciju u Admiralitetskoj kući.[118] Stvorio je mornarički ratni štab[95] i, tokom naredne dve i po godine, fokusirao se na pomorsku pripremu, posećivao pomorske stanice i brodogradilišta, nastojeći da poboljša moral i proučavao razvoj nemačke mornarice.[119] Nakon što je nemačka vlada usvojila zakon o pomorstvu iz 1912. za povećanje proizvodnje ratnih brodova, Čerčil je obećao da će Britanija učiniti isto i da će za svaki novi vojni brod koji su Nemci izgraditi, Britanija izgraditi dva.[120] Pozvao je Nemačku da se angažuje u međusobnoj deeskalaciji projekata izgradnje mornarice, ali je to odbila.[121]

Čerčil se zalagao za veće plate i veće mogućnosti za rekreaciju za mornaričko osoblje,[122] povećanje izgradnje podmornica,[123] i obnovljen fokus na Kraljevsku mornaričku vazdušnu službu, ohrabrujući ih da eksperimentišu kako bi se avioni mogli koristiti za vojne svrhe.[124] On je skovao termin „hidroavion“ i naredio da se konstruiše 100 aviona.[125] Neki liberali su se protivili njegovim nivoima pomorskih troškova. Decembra 1913. zapretio je ostavkom ako njegov predlog za četiri nova vojna broda bude odbijen.[126] U junu 1914. ubedio je Dom komuna da odobri vladinu kupovinu 51 posto udela u profitu nafte koju proizvodi Anglo-persijska naftna kompanija, kako bi se obezbedio stalni pristup nafti za Kraljevsku mornaricu.[127]

Centralno pitanje u Britaniji u to vreme bila je irska autonomija, a 1912. Askvitova vlada je predstavila zakon o državnoj upravi.[128] Čerčil ga je podržao i pozvao unioniste da ga prihvate jer se protivio podeli Irske.[129] Što se tiče mogućnosti podele Irske, Čerčil je izjavio: „Šta god da je pravo unitarista, ono ne može stati na put celovitosti Irske. Pola provincije ne može nametnuti trajni veto na naciju. Pola provincije ne može da stoji na putu celovitosti Irske. Zauvek ometaju pomirenje između britanske i irske demokratije“.[130] Govoreći u Domu komuna 16. februara 1922, Čerčil je rekao: „Ono što Irci širom sveta najviše žele nije neprijateljstvo prema ovoj zemlji, već njihovo jedinstvo“.[130] Kasnije, nakon odluke kabineta, pojačao je prisustvo mornarice u Irskoj kako bi se izborio sa bilo kojim unionističkim ustankom.[109] Tražeći kompromis, Čerčil je predložio da Irska ostane deo federalnog Ujedinjenog Kraljevstva, ali je to razbesnelo liberale i irske nacionaliste.[131]

Kao prvi lord Admiraliteta, Čerčil je imao zadatak da nadgleda pomorske napore Britanije kada je Prvi svetski rat počeo u avgustu 1914. godine.[7] Istog meseca, mornarica je prevezla 120.000 britanskih vojnika u Francusku i započela blokadu nemačkih luka u Severnom moru. Čerčil je poslao podmornice u Baltičko more da pomognu ruskoj mornarici i poslao je Brigadu marinaca u Ostende, primoravajući nemačke trupe na preraspoređivanje.[132] U septembru je Čerčil preuzeo punu odgovornost za britansku vazdušnu odbranu.[133] Dana 7. oktobra, Klementina je rodila njihovo treće dete, Saru.[134] U oktobru je Čerčil posetio Antverpen da bi posmatrao odbranu Belgije od Nemaca u opsadi i obećao britansko pojačanje za grad.[135] Međutim, ubrzo nakon toga Antverpen je pao u Nemačke ruke i Čerčil je kritikovan u štampi.[136] On je tvrdio da su njegove akcije pružile produženi otpor i omogućile saveznicima da obezbede Kale i Denkerk.[109] U novembru, Askvit je sazvao Ratni savet, koji se sastoji od njega, Lojda Džordža, Edvarda Greja, Kičenera i Čerčila.[137] Čerčil je razvoj tenka postavio na pravi put i finansirao njegovo stvaranje sredstvima Admiraliteta.[138]

Čerčil je bio zainteresovan za bliskoistočno bojište i želeo je da ublaži turski pritisak na Ruse na Kavkazu izvođenjem napada na Tursku na Dardanelima. Nadao se da bi, ako uspe, Britanci čak mogli da zauzmu i Konstantinopolj.[139] Marta 1915. dato je odobrenje i anglo-francuska operativna grupa je pokušala pomorsko bombardovanje turske odbrane u Dardanelima. U aprilu su Mediteranske ekspedicione snage, uključujući Australijski i novozelandski armijski korpus, započele Galipoljsku kampanju.[140] Obe kampanje su propale i mnogi poslanici, posebno konzervativci, smatrali su Čerčila lično odgovornim.[141]

U maju je Askvit pristao pod parlamentarnim pritiskom da formira koalicionu vladu svih partija, ali je jedan uslov za ulazak konzervativaca bio da Čerčil mora da bude uklonjen iz Admiraliteta.[142] Čerčil je morao prihvati degradaciju i postao kancelar Vojvodstva Lankaster.[143]

Vojna služba: 1915-1916

uredi
 
Čerčil komanduje 6. bataljonom Kraljevskih škotskih streljačkih snaga 1916. godine

Dana 25. novembra 1915. Čerčil je podneo ostavku u vladi, iako je ostao poslanik. Askvit je odbio njegov zahtev da bude imenovan za generalnog guvernera Britanske istočne Afrike.[144]

Čerčil je odlučio da se vrati u aktivnu službu u vojsci i pridružen je 2. grenadirskoj gardi, na Zapadnom frontu.[145] Januara 1916. je privremeno unapređen u potpukovnika i dobio je komandu nad 6. bataljonom Kraljevskih škotskih streljačkih snaga.[146] Nakon perioda obuke, bataljon je prebačen na belgijski front kod Ploegsterta.[147] Više od tri meseca suočavali su se sa kontinuiranim granatiranjem, iako nije bilo nemačke ofanzive.[148] Čerčil je za dlaku izbegao smrt kada je, tokom posete njegovog rođaka, štabnog oficira, veliki komad šrapnela pao između njih.[149] U maju je 6. bataljon Kraljevskih škotskih streljačkih snaga pripojen 15. diviziji. Čerčil nije tražio novu komandu, već je obezbedio dozvolu da napusti aktivnu službu.[150] Njegovo privremeno unapređenje završeno je 16. maja 1916, kada se vratio u čin majora.[151]

Još u Domu komuna, Čerčil je govorio o ratnim pitanjima, pozivajući da se regrutacija proširi na Irce, veće priznanje hrabrosti vojnika i uvođenje čeličnih šlemova za trupe.[152] Bio je frustriran što je bio van funkcije, ali je više puta bio okrivljivan za Galipolje, uglavnom od strane prokonzervativne štampe.[153] Čerčil je argumentovao svoj slučaj pred Komisijom za Dardanele, čiji objavljeni izveštaj nije njega lično okrivio za neuspeh kampanje.[154]

Član Lojd Džordžove vlade: 1916-1922

uredi

Ministar za municiju: 1917-1919

uredi

Oktobra 1916. Askvit je podneo ostavku na mestu premijera i nasledio ga je Lojd Džordž koji je u maju 1917. poslao Čerčila da pregleda francuske ratne napore.[155] U julu je Čerčil imenovan za ministra za municiju.[156] Brzo je pregovarao o prekidu štrajka u fabrikama municije duž reke Klajd i povećao proizvodnju municije.[157] U svom pismu kolegama iz kabineta iz oktobra 1917. napisao je plan napada za sledeću godinu koji će doneti konačnu pobedu saveznicima.[158] Drugi štrajk je završio u junu 1918. pretnjom da će štrajkače regrutovati u vojsku.[159] Čerčil je u Domu komuna glasao u prilog Zakonu o predstavljanju naroda iz 1918. godine, koji je nekim Britankama dao pravo glasa.[160] U novembru 1918. godine, četiri dana nakon primirja, rođeno je Čerčilovo četvrto dete, Marigold.[161]

Državni sekretar za rat i vazduhoplovstvo: 1919-1921

uredi
 
Čerčil se susreće sa radnicama u pogonima za punjenje u Džordžtaunu u blizini Glazgova oktobra 1918. godine

Pošto je rat završen, Lojd Džordž je raspisao opšte izbore 1918. godine.[157] Tokom predizborne kampanje, Čerčil je pozivao na nacionalizaciju železnica, kontrolu monopola, poresku reformu i stvaranje Lige naroda kako bi se sprečili budući ratovi.[158] On je vraćen kao poslanik u Dandiju i, iako su konzervativci osvojili većinu, Lojd Džordž je zadržan kao premijer.[159] U januaru 1919. Lojd Džordž je premestio Čerčila u Ratnu kancelariju kao državnog sekretara za rat i državnog sekretara za vazduhoplovstvo.[160]

Čerčil je bio odgovoran za demobilizaciju britanske vojske,[161] iako je ubedio Lojda Džordža da zadrži milion ljudi regrutovanih za britansku vojsku na Rajni.[162] Čerčil je bio jedna od retkih vladinih ličnosti koja se protivila oštrim merama protiv poražene Nemačke,[163] i upozorio je na demobilizaciju nemačke vojske, upozoravajući da bi ona mogla biti potrebna kao bedem protiv pretnji novoosnovanog Sovjetskog Saveza.[164] Bio je otvoreni protivnik nove vlade Komunističke partije Vladimira Lenjina u Rusiji.[165] U početku je podržavao korišćenje britanskih trupa za pomoć antikomunističkim Belom pokretu u Ruskom građanskom ratu,[166] ali je ubrzo prepoznao želju Britanaca da ih vrate kući.[167]

U Irskom ratu za nezavisnost, podržao je upotrebu paravojne jedinice Black and Tans za borbu protiv irskih revolucionara.[168] Nakon što su se britanske trupe u Iraku sukobile sa kurdskim pobunjenicima, Čerčil je ovlastio dve eskadrile u toj oblasti, predlažući da budu opremljene „otrovnim gasom“ koji će se koristiti za „nanošenje kazne neposlušnim domorocima bez nanošenja teških povreda“, iako to nikada nije bilo sprovedeno.[169] Postoji debata o tome da li bi to uključivalo iperit ili suzavac. U širem smislu, on je okupaciju Iraka video kao odliv Britanije i predložio je, bezuspešno, da vlada vrati kontrolu nad centralnim i severnim Irakom Turskoj.[170]

Državni sekretar za kolonije: 1921-1922

uredi
 
Čerčil kao državni sekretar za kolonije tokom njegove posete Mandatarnoj Palestini, Tel Aviv, 1921. godine

Čerčil je postao državni sekretar za kolonije u februaru 1921. godine.[171] Sledećeg meseca održana je prva izložba njegovih slika; održana je u Parizu, a Čerčil je izlagao pod pseudonimom.[171] U maju mu je umrla majka, a zatim u avgustu njegova dvogodišnja ćerka Marigold koja je umrla od septikemije.[172] Marigoldova smrt je uništila njene roditelje i Čerčila je ta tragedija proganjala do kraja života.[173]

Čerčil je bio uključen u pregovore sa liderima Šin Fejna i pomogao je u izradi Anglo-irskog sporazuma.[174] Na drugim mestima, bio je odgovoran za smanjenje troškova okupacije Bliskog istoka,[171] i bio je uključen u dovođenje na vlast Fejsala I od Iraka i njegovog brata Abdulaha I od Jordana.[175] Čerčil je otputovao u Mandatarnu Palestinu gde je, kao pristalica cionizma, odbio arapsku palestinsku peticiju da se zabrani migracija Jevreja u Palestinu.[176] Dozvolio je neka privremena ograničenja nakon nereda u Jafi 1921. godine.[177]

U septembru 1922. izbila je kriza u Čanaku kada su turske snage zapretile da će zauzeti neutralnu zonu Dardanela, koju je kontrolisala britanska vojska sa sedištem u Čanaku (sada Čanakale). Čerčil i Lojd Džordž su se zalagali za vojni otpor svakom turskom napredovanju, ali se konzervativna većina u koalicionoj vladi tome protivila. Usledio je politički debakl koji je rezultirao povlačenjem konzervativaca iz vlade, što je ubrzalo opšte izbore u novembru 1922. godine.[178]

 
Čerčilov porodični dom bio je Čartvel u Kentu. Kupio ga je nakon što mu se rodila ćerka Meri 1922. godine

Takođe u septembru, Čerčilovo peto i poslednje dete, Meri, rođeno je, a istog meseca je kupio Čartvel u Kentu, koji je postao njegov porodični dom do kraja njegovog života.[179] Oktobra 1922. operisan je od upala slepog creva. Dok je bio u bolnici, Lojd Džordžova koalicija je raspuštena. Na opštim izborima, Čerčil je izgubio mesto u Dandiju.[180] Kasnije je pisao da je „bez kancelarije, bez funkcije, bez stranke i bez dodatka“.[181]

Van Parlamenta: 1922-1924

uredi
 
Čerčil sa decom Rendolfom i Dajanom 1923. godine

Čerčil je veći deo narednih šest meseci proveo u blizini Kane, gde se posvetio slikanju i pisanju svojih memoara.[182] Napisao je autobiografsku istoriju rata, Svetska kriza. Prvi tom je objavljen u aprilu 1923, a ostali u narednih deset godina.[180]

Nakon što su raspisani opšti izbori 1923. godine, sedam liberalnih udruženja zatražilo je od Čerčila da se kandiduje kao njihov kandidat, a on je izabrao zapadni Lester, ali nije izabran.[183] Laburistička vlada na čelu sa Remzijem Mekdonaldom preuzela je vlast. Čerčil se nadao da će biti poraženi od konzervativno-liberalne koalicije.[184] On se oštro protivio odluci vlade Mekdonalda da pozajmi novac Sovjetskom Savezu i plašio se potpisivanja Anglo-sovjetskog ugovora.[185]

Dana 19. marta 1924, otuđen liberalnom podrškom laburistima, Čerčil se kandidovao kao nezavisni antisocijalistički kandidat na dopunskim izborima, ali je poražen.[186] U maju se obratio na sastanku konzervativaca u Liverpulu i izjavio da Liberalnoj partiji više nema mesta u britanskoj politici. Rekao je da liberali moraju podržati konzervativce da zaustave laburiste i obezbede „uspešan poraz socijalizma“.[187] U julu se dogovorio sa liderom konzervativaca Stenlijem Boldvinom da bude izabran za kandidata konzervativaca na sledećim opštim izborima, koji su održani 29. oktobra. Čerčil se kandidovao u izbornoj jedinici Eping.[185] Konzervativci su pobedili, a Boldvin je formirao novu vladu. Iako Čerčil nije imao nikakvo iskustvo u finansijama ili ekonomiji, Boldvin ga je imenovao za kancelara blagajne.[188]

Kancelar blagajne: 1924-1929

uredi

Postavši kancelar 6. novembra 1924, Čerčil se zvanično ponovo pridružio Konzervativnoj stranci.[189] Kao kancelar, nameravao je da sledi principe slobodne trgovine.[189] U aprilu 1925, on je kontroverzno, iako nevoljno, vratio zlatni standard u svom prvom budžetu na paritetu iz 1914. protiv saveta nekih vodećih ekonomista, uključujući Džona Mejnarda Kejnsa.[190] Smatra se da je povratak zlatu izazvao deflaciju i rezultirajući nezaposlenost sa razornim uticajem na industriju uglja.[191] Čerčil je predstavio pet budžeta do aprila 1929. godine. Među njegovim merama bilo je smanjenje starosne granice za državnu penziju sa 70 na 65 godina, hitno obezbeđivanje udovičkih penzija, smanjenje vojnih izdataka, smanjenje poreza na dohodak i nametanje poreza na luksuzne predmete.[192]

Tokom generalnog štrajka 1926. Čerčil je uređivao Britansku gazetu, vladine propagandne novine protiv štrajka.[193] Po okončanju štrajka, delovao je kao posrednik između rudara koji štrajkuju i njihovih poslodavaca. Kasnije je pozvao na uvođenje pravno obavezujuće minimalne zarade.[194] U govoru u Domu komuna 1926. Čerčil je jasno izrazio svoj jedinstveni stav po pitanju irskog jedinstva. On je izjavio da Irska treba da bude ujedinjena unutar sebe, ali i „ujedinjena sa Britanskom imperijom“. Početkom 1927. Čerčil je posetio Rim gde je sreo Musolinija, koga je hvalio zbog njegovog stava protiv lenjinizma.[195]

Između dva rata

uredi

Konzervativna vlada je poražena na opštim izborima 1929. godine. Tokom sledeće dve godine Čerčil se razišao sa rukovodstvom Konzervativne stranke po pitanjima zaštitnog oporezivanja i indijske samouprave. Kada je Ramzi Makdonald formirao Nacionalnu vladu 1931. godine Čerčil nije pozvan da u njoj učestvuje. U tom trenutku našao se na najnižoj tački u svojoj dotadašnjoj političkoj karijeri. U ovom periodu uglavnom se bavio pisanjem i javnim istupima u kojima se žestoko protivio ideji o nezavisnosti Indije.

Ubrzo zatim njegovu pažnju privukao je brzi uspon na vlast Adolfa Hitlera u Nemačkoj praćen ponovnim naoružavanjem Nemačke. Početkom tridesetih godina 20. veka bio je jedan od retkih političara koji je bio svestan opasnosti koju Hitler predstavlja zbog čega je insistirao na jačanju britanske odbrambene moći i sprovođenju agresivnije spoljne politike. Bio je jedan od najžešćih kritičara pomirljivog stava koji je Nevil Čemberlen zauzeo u odnosu na Adolfa Hitlera. U isto vreme pružio je svestranu podršku kralju Edvardu VIII tokom abdikacione krize što je izazvalo špekulacije u javnosti da mu je zauzvrat ponuđeno da bude premijer ukoliko bi kralj odbio da prihvati Boldvinov savet što bi dovelo do raspuštanja vlade. Ipak, do toga nije došlo i Čerčil se našao u političkom zapećku.

Čerčil kao ratni premijer

uredi
 
Tokom vazdušnih napada
 
Poznati „V“ pozdrav
 
Samit u Jalti

Po izbijanju Drugog svetskog rata Čerčil je postavljen za Prvog lorda Admiraliteta. Na ovoj poziciji bio je jedan od najangažovanijih britanskih ministara tokom tzv. „Lažnog rata“ u kojem su se zaraćene strane uglavnom sukobljavale na moru. Kao Prvi lord Admiraliteta organizovao je napad na nemačke snage u Norveškoj.

Čerčil je uprkos proglašenoj neutralnosti Norveške zagovarao preventivnu okupaciju norveške luke Narvik koja je bila ključna za transport gvozdene rude iskopane u rudnicima Kirune u Švedskoj. Oklevanje vlade Nevila Čemberlena da donese odluku o iskrcavanju britanskih trupa u Narviku zbog straha od američke reakcije s obzirom na norvešku neutralnost omogućila je Nemačkoj da pripremi i izvede vojnu operaciju u kojoj je okupirala Dansku i Norvešku. Britanske snage su se ipak iskrcale kod Narvika i potisnule nemačke snage iz grada. Međutim, kako je Francuska bila pred porazom, a pripreme za evakuaciju Britanskog ekspedicionog korpusa u toku ove trupe su povučene iz Norveške kako bi bile angažovane na odbrani britanskih ostrva i kako bi podržale ratne napore u Francuskoj.

Uprkos neuspehu operacija u Norveškoj nakon Čemberlenove ostavke 1940. godine Čerčil je izabran za premijera i formirao je vladu sastavljenu od predstavnika svih političkih stranaka. Kao odgovor na sveopštu kritiku na račun vlade koja se odnosila na nepostojanje konkretne ministarske funkcije koja bi se bavila isključivo vođenjem rata Čerčil je uspostavio i odmah zauzeo dodatnu funkciju Ministra rata. Odmah nakon toga postavio je svog dobrog prijatelja i poverenika, industrijalca i novinara Lorda Biverbruka na funkciju sa koje je rukovodio celokupnom vazduhoplovnom industrijom. Upravo Biverbrukova zapanjujuća poslovna sposobnost omogućila je Britaniji da za kratko vreme značajno ubrza i poveća proizvodnju postojećih i konstruisanje novih tipova aviona što je imalo značajnog uticaja na dalji tok rata.

Čerčilovi govori inspirisali su poraženu javnost Ujedinjenog Kraljevstva na nastavak borbe. Prvi govor koji je Čerčil održao kao premijer je ostao zapamćen kao jedan od njegovih najboljih govora u kojem se engleskom narodu obratio sa rečima: „Mogu vam ponuditi samo krv, znoj i suze“. Ubrzo zatim održao je još dva poznata govora neposredno pred početak bitke za Britaniju. Prvi govor sadržao je ove besmrtne reči: „Branićemo naše ostrvo, bez obzira na cenu, borićemo se na plažama, borićemo se na desantnim zonama, borićemo se na poljima i na ulicama, borićemo se u brdima; nikada se nećemo predati." Drugi govor je takođe sadržao njegove poznate reči: „Zato prionimo na naše obaveze, učinimo krajnji napor kako bi ukoliko Britanska Imperija i Komonvelt potraju hiljadu godina ljudi bez razmišljanja govorili 'To je bio njihov najslavniji čas.'" Na vrhuncu bitke za Britaniju njegovo odlično poznavanje odbrambenih napora britanskog kraljevskog ratnog vazduhoplovstva bilo je ovekovečeno u jednoj čuvenoj rečenici: „Nikada u istoriji ljudskog ratovanja nije se dogodilo da veliki broj pojedinaca duguje toliko mnogo tako malom broju ljudi“ pritom misleći na engleske pilote od čije pobede u bici za Britaniju je zavisila sudbina Engleske.

Njegovi odlični odnosi sa Frenklinom D. Ruzveltom obezbedili su Ujedinjenom Kraljevstvu isporuke značajne količine ratnog materijala koji je transportovan brodskim konvojima preko severnog Atlantskog okeana. Upravo iz tih razloga Čerčil je osetio veliko olakšanje kada je Ruzvelt po treći put izabran sa američkog predsednika. Odmah po reizboru Ruzvelt je inicirao uspostavljanje specijalnih ekonomskih odnosa sa Ujedinjenim Kraljevstvom koji su omogućili da se Engleskoj obezbedi potreban ratni materijal bez nadoknade kao i transportni brodovi i to bez plaćanja poreza. Jednostavno rečeno Ruzvelt je ubedio američki Kongres da se cena koju Engleska plaća sastoji u odbrani Amerike i njenih interesa; i tako je nastao Zakon o zajmu i najmu. Čerčil je imao 12 sastanaka na najvišem nivou sa Ruzveltom koji su rezultovali donošenjem Atlantske povelje, prve evropske strategije, Deklaracije Ujedinjenih nacija kao i drugih ratnih i političkih odluka. Čerčil je takođe inicirao i stvaranje Uprave za specijalne operacije pod rukovodstvom ministra ratne industrije Hjua Daltona koji je sa zapaženim uspehom organizovao partizanski otpor i subverzivne akcije na okupiranim teritorijama u Evropi; kao i komandose koji će kasnije postati šablon za formiranje specijalnih snaga u armijama širom sveta. Rusi su Čerčilu zbog njegove upornosti i tvrdoglavosti dali nadimak „Britanski buldog“.

Uprkos uspešnom vođenju rata neki Čerčilovi postupci izazvali su kontroverzu. Čerčil je u velikoj meri bio indiferentan, a možda i saglasan sa izazivanjem Velike Bengalske gladi 1943. godine zbog koje je umrlo 2,5 miliona Bengalaca. Nakon uspešnog osvajanja Britanske Burme japanske snage zapretile su Britanskoj Indiji. Smatra se da je odsustvo britanske pomoći izgladnelima u Bengalu bilo deo smišljene politike „spaljene zemlje“ kako bi se u slučaju uspešne japanske invazije ovaj problem natovario neprijatelju na vrat. Čerčil je takođe podržao i bombardovanje Drezdena[162] neposredno pred kraj rata uprkos tome što je grad imao mali vojni značaj ali je zato bio pretvoren u veliko prihvatilište za nemačke izbeglice sa istoka koje su se povlačile pred napredovanjem Crvene armije.

Čerčil je bio jedan od glavnih učesnika pregovora koji će ponovo iscrtati posleratne granice u Evropi i Aziji. Pregovori na tu temu započeti su početkom 1943. godine. Predlozi sporazuma o evropskim granicama bili su ozvaničeni od strane Harija S. Trumana, Čerčila i Staljina na konferenciji u Potsdamu.

Deo sporazuma koji se odnosio na granice Poljske kao i na njenu granicu sa Sovjetskim Savezom i Nemačkom smatrao se izdajničkim zato što je bio zaključen protivno stavovima zvanične Poljske vlade u egzilu. Čerčil je smatrao da je jedini način da se otkloni tenzija između ove dve nacije da se izvrši razmena stanovništva u pograničnim krajevima. Transfer stanovništva je na kraju sproveden na način koji je za posledicu imao patnju i smrt velikog broja ljudi. Čerčil je bio veliki protivnik aneksije Poljske od strane Sovjetskog Saveza. U svojim delima žestoko se usprotivio aneksiji ali nije bio u mogućnosti da je spreči.

Posle Drugog svetskog rata

uredi
 
Vinston Čerčil 1942. godine

Iako je značaj uloge Vinstona Čerčila u Drugom svetskom ratu bio neosporan uspeo je da stvori mnoge neprijatelje u svojoj domovini. Javno se usprotivio brojnim popularnim idejama kao što je obezbeđenje zdravstvenog osiguranja i boljeg školovanja za najveći deo populacije što je izazvalo veliko nezadovoljstvo u narodu, a naročito u onim slojevima koji su aktivno učestvovali u Drugom svetskom ratu. Na prvim posleratnim izborima Čerčil je pretrpeo težak poraz od kandidata Laburističke partije Klementa Atlija. Neki istoričari smatraju da je stav britanskog naroda bio da političar koji tako dobro vodi državu u ratu neće moći da je isto tako dobro vodi i u miru. Drugi pak tvrde da su poražavajući rezultati na izborima posledica ne negativnog stava prema Čerčilovoj ličnosti već loših rezultata vladavine Konzervativne partije ostvarenih tridesetih godina za vreme Boldvina i Čemberlena.

Čerčil je bio jedan od prvih zastupnika pan-evropejstva koje je vremenom dovelo do formiranja Evropskog jedinstvenog tržišta i kasnije Evropske unije (zbog čega je jedna od tri glavne zgrade Evropskog parlamenta nazvana po njegovom imenu). Čerčil je takođe bio zaslužan i za imenovanje Francuske za stalnog člana Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija.

Na početku Hladnog rata prvi je upotrebio izraz „gvozdena zavesa“ koji je prvobitno skovao Jozef Gebels. Ovaj izraz ušao je u široku upotrebu 1946. godine nakon govora u Vestminster koledžu u Misuriju kada je Čerčil, koji je inače bio gost Harija S. Trumana izjavio: „Od Šćećina na Baltiku do Trsta na Jadranskom moru spustila se gvozdena zavesa na kontinent. Iza ove linije se nalaze sve prestonice drevnih država centralne i istočne Evrope. Varšava, Berlin, Prag, Beč, Budimpešta, Beograd, Bukurešt i Sofija, svi ovi poznati gradovi i njihovo stanovništvo su deo teritorije koju sada moramo zvati Sovjetskom interesnom sferom“.

Drugi mandat

uredi

U posleratnim godinama Čerčil je bio neumorni vođa konzervativne opozicije. Posle poraza laburista na opštim izborima 1951. godine ponovo je postao premijer. Bila je to treća vlada koju je formirao i u kojoj će ostati sve do svoje ostavke 1955. godine. Tokom ovog perioda obnovio je specijalne odnose između Britanije i SAD i aktivno je učestvovao u formiranju posleratnog poretka.

Njegova unutrašnja politika međutim ostala je u senci čitave serija spoljno-političkih kriza koje su delimično bile posledica stalnog opadanja Britanske vojske i imperijalnog prestiža i moći. Kako je bio jedan od najjačih zastupnika Britanije kao internacionalne sile Čerčil je često u ovakvim situacijama primenjivao direktnu akciju.

Poslednji dani

uredi

Svestan svog lošeg fizičkog i mentalnog stanja Čerčil se povukao sa mesta premijera 1955. godine. Na mestu premijera zamenio ga je Entoni Idn. Penzionerske dane provodio je u Čartvelu i na jugu Francuske.

Godine 1963, na osnovu kongresnog akta predsednik SAD Džon F. Kenedi proglasio je Čerčila za prvog počasnog građanina SAD. Čerčil je bio suviše bolestan da bi prisustvovao ceremoniji u Beloj kući zbog čega su njegov sin i unuk primili nagradu umesto njega.

Dana 15. januara 1965. godine Čerčil je doživeo još jedan moždani udar koji je ostavio teške posledice. Preminuo je devet dana kasnije 24. januara 1965. godine tačno 70 godina od dana smrti njegovog oca. Njegov pogreb bio je najveće okupljanje državnih predstavnika iz preko 100 zemalja, predsednika država i članova kraljevskih porodica.

Po njegovoj želji sahranjen je na porodičnoj parceli u dvorištu crkve Sveti Martin u Bledonu blizu Vudstoka nedaleko od mesta njegovog rođenja u Blenhejmu.

Priznanja

uredi

Odmah posle Drugog svetskog rata i poraza na izborima Čerčilu je ponuđeno mesto u Gornjem domu i titula prvog Vojvode od Londona. Nadajući se da njegova politička karijera još uvek nije gotova Čerčil je odbio ponuđenu čast.

Godine 1953. je dobio dva važna priznanja: proglašen je za Viteza podvezice (postavši Ser Vinston Čerčil) i dobio je Nobelovu nagradu za književnost "za umešnost u iznošenju istorijskih i bibliografskih opisa kao i za briljantno govorničko umeće koje je koristio u odbrani uzvišenih ljudskih vrednosti". U junu iste godine Čerčil je doživeo moždani udar zbog čega mu je desna strana tela ostala paralizovana. Zbog lošeg zdravstvenog stanja povukao se sa političke scene 5. aprila 1955. godine ali je zadržao položaj kancelara Univerziteta u Bristolu.

Godine 1956. dobio je "Karlspreis" (Šarlemanj nagradu) nagradu koju mu je dodelio nemački grad Ahen kao osobi koja je najviše doprinela evropskoj ideji i evropskom miru.

Nekoliko sledećih godina revidirao je i konačno objavio knjigu Istorija naroda engleskog govornog područja u četiri toma. 1959. godine Čerčil je dobio titulu "Father of the House" - Otac doma, postavši poslanik sa najdužim neprekidnim mandatom još od 1924. godine. Na ovoj funkciji ostao je sve do svog povlačenja iz Donjeg doma 1964. godine kada je titula „Oca doma“ preneta na Reba Batlera.

Vidi još

uredi

Reference

uredi
  1. ^ a b Jenkins, Roy (2001). Churchill. London: Macmillan Press. ISBN 978-03-30488-05-1. 
  2. ^ Gilbert 1991
  3. ^ a b Gilbert 1991
  4. ^ a b Best, Geoffrey (2001). Churchill: a study in greatness. London: Hambledon and London. ISBN 978-1-85285-253-5. 
  5. ^ a b Gilbert 1991
  6. ^ a b v Gilbert 1991
  7. ^ a b v g d đ e ž z Gilbert 1991
  8. ^ Best, Geoffrey (2001). Churchill: a study in greatness. London: Hambledon and London. ISBN 978-1-85285-253-5. 
  9. ^ Gilbert 1991, str. 62
  10. ^ Gilbert 1991, str. 56, 58–60
  11. ^ „Winston Churchill | Biography, World War II, Quotes, Books, & Facts | Britannica”. www.britannica.com (na jeziku: engleski). 2023-11-17. Pristupljeno 2023-11-23. 
  12. ^ Gilbert 1991, str. 57
  13. ^ a b Gilbert 1991, str. 63
  14. ^ Gilbert 1991, str. 23–24
  15. ^ Gilbert 1991, str. 67–68
  16. ^ Gilbert 1991, str. 92
  17. ^ Reagles, David; Larsen, Timothy (2013). „Winston Churchill and Almighty God”. Historically Speaking. 14 (5): 8—10. ISSN 1944-6438. doi:10.1353/hsp.2013.0056. 
  18. ^ Addison, Paul (1980). „The Political Beliefs of Winston Churchill”. Transactions of the Royal Historical Society (na jeziku: engleski). 30: 23—47. ISSN 1474-0648. doi:10.2307/3679001. 
  19. ^ „Churchill | WorldCat.org”. search.worldcat.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2023-11-24. 
  20. ^ Gilbert 1991, str. 102
  21. ^ Gilbert 1991, str. 26
  22. ^ Gilbert 1991, str. 69
  23. ^ Gilbert 1991, str. 27
  24. ^ Gilbert 1991, str. 70
  25. ^ Gilbert 1991, str. 72, 75
  26. ^ Gilbert 1991, str. 79, 81–82
  27. ^ Gilbert 1991, str. 81
  28. ^ Gilbert 1991, str. 819
  29. ^ Gilbert 1991, str. 89–90
  30. ^ Gilbert 1991, str. 91–98
  31. ^ Gilbert 1991, str. 34, 41, 50
  32. ^ Gilbert 1991, str. 98–99
  33. ^ Gilbert 1991, str. 41–44
  34. ^ Gilbert 1991, str. 42
  35. ^ Gilbert 1991, str. 103–104
  36. ^ Gilbert 1991, str. 104
  37. ^ Gilbert 1991, str. 105
  38. ^ Gilbert 1991, str. 121–122
  39. ^ Gilbert 1991, str. 62
  40. ^ Gilbert 1991, str. 152
  41. ^ Gilbert 1991, str. 63
  42. ^ Gilbert 1991, str. 128–131
  43. ^ Gilbert 1991, str. 135–136
  44. ^ Gilbert 1991, str. 136
  45. ^ Gilbert 1991, str. 68–70
  46. ^ Gilbert 1991, str. 141
  47. ^ Gilbert 1991, str. 139
  48. ^ Gilbert 1991, str. 76–77
  49. ^ Gilbert 1991, str. 141–144
  50. ^ Gilbert 1991, str. 144
  51. ^ Gilbert 1991, str. 145
  52. ^ Gilbert 1991, str. 150
  53. ^ Gilbert 1991, str. 151–152
  54. ^ James, Robert Rhodes (1990). Churchill: A Study in Failure, 1900-1939 (na jeziku: engleski). Weidenfeld and Nicolson. ISBN 978-02-97820-15-4. 
  55. ^ a b Gilbert 1991, str. 162
  56. ^ Gilbert 1991, str. 153
  57. ^ Gilbert 1991, str. 152, 154
  58. ^ Gilbert 1991, str. 157
  59. ^ Gilbert 1991, str. 160
  60. ^ a b v Gilbert 1991, str. 165
  61. ^ „Winston Churchill | Biography, World War II, Quotes, Books, & Facts | Britannica”. www.britannica.com (na jeziku: engleski). 2023-11-17. Pristupljeno 2023-11-25. 
  62. ^ Gilbert 1991, str. 173–174
  63. ^ Gilbert 1991, str. 174, 176
  64. ^ a b Gilbert 1991, str. 175
  65. ^ Gilbert 1991, str. 171
  66. ^ Gilbert 1991, str. 102–103
  67. ^ Gilbert 1991, str. 172
  68. ^ Gilbert 1991, str. 174
  69. ^ Gilbert 1991, str. 104–105
  70. ^ Gilbert 1991, str. 105
  71. ^ Gilbert 1991, str. 176
  72. ^ Gilbert 1991, str. 182
  73. ^ Gilbert 1991, str. 177
  74. ^ Gilbert 1991, str. 111–113
  75. ^ Gilbert 1991, str. 183
  76. ^ Gilbert 1991, str. 194
  77. ^ Gilbert 1991, str. 129
  78. ^ Gilbert 1991, str. 194–195
  79. ^ a b Gilbert 1991, str. 195
  80. ^ Gilbert 1991, str. 198–200
  81. ^ Gilbert 1991, str. 204–205
  82. ^ a b v „Winston Churchill | Biography, World War II, Quotes, Books, & Facts | Britannica”. www.britannica.com (na jeziku: engleski). 2023-11-17. Pristupljeno 2023-11-26. 
  83. ^ Gilbert 1991, str. 199
  84. ^ Gilbert 1991, str. 200
  85. ^ Gilbert 1991, str. 143
  86. ^ Gilbert 1991, str. 193–194
  87. ^ Gilbert 1991, str. 196
  88. ^ Gilbert 1991, str. 203–204
  89. ^ Gilbert 1991, str. 204
  90. ^ Gilbert 1991, str. 201
  91. ^ Gilbert 1991, str. 154–157
  92. ^ Gilbert 1991, str. 198–199
  93. ^ Gilbert 1991, str. 157–159
  94. ^ Gilbert 1991, str. 157, 159
  95. ^ a b v g „Winston Churchill | Biography, World War II, Quotes, Books, & Facts | Britannica”. www.britannica.com (na jeziku: engleski). 2023-11-26. Pristupljeno 2023-11-26. 
  96. ^ Gilbert 1991, str. 206
  97. ^ a b Gilbert 1991, str. 211
  98. ^ Gilbert 1991, str. 167–168
  99. ^ Gilbert 1991, str. 216–217
  100. ^ a b v g Gilbert 1991, str. 212
  101. ^ Gilbert 1991, str. 215
  102. ^ a b Gilbert 1991, str. 213
  103. ^ Gilbert 1991, str. 221–222
  104. ^ Gilbert 1991, str. 186
  105. ^ a b v Gilbert 1991, str. 221
  106. ^ a b Gilbert 1991, str. 219
  107. ^ Gilbert 1991, str. 220
  108. ^ Gilbert 1991, str. 199
  109. ^ a b v James, Robert Rhodes (1990). Churchill: A Study in Failure, 1900-1939 (na jeziku: engleski). Weidenfeld and Nicolson. ISBN 978-02-97820-15-4. 
  110. ^ a b Gilbert 1991, str. 222
  111. ^ a b v Gilbert 1991, str. 224
  112. ^ a b v Gilbert 1991, str. 226
  113. ^ Gilbert 1991, str. 227
  114. ^ Gilbert 1991, str. 230–233
  115. ^ Gilbert 1991, str. 235
  116. ^ Gilbert 1991, str. 202
  117. ^ Gilbert 1991, str. 239
  118. ^ Gilbert 1991, str. 249
  119. ^ Gilbert 1991, str. 23
  120. ^ Gilbert 1991, str. 243
  121. ^ Gilbert 1991, str. 243–245
  122. ^ Gilbert 1991, str. 247
  123. ^ Gilbert 1991, str. 242
  124. ^ Gilbert 1991, str. 240
  125. ^ Gilbert 1991, str. 251
  126. ^ Gilbert 1991, str. 253–254
  127. ^ Gilbert 1991, str. 260–261
  128. ^ Gilbert 1991, str. 256
  129. ^ Gilbert 1991, str. 249–250
  130. ^ a b O'Brien, Jack (1989). British brutality in Ireland (Reprinted izd.). Cork: Mercier. str. 68. ISBN 978-0-85342-879-4. 
  131. ^ Gilbert 1991, str. 257–258
  132. ^ Gilbert 1991, str. 277–279
  133. ^ Gilbert 1991, str. 279
  134. ^ Gilbert 1991, str. 285
  135. ^ Gilbert 1991, str. 282–285
  136. ^ Gilbert 1991, str. 286
  137. ^ Gilbert 1991, str. 289
  138. ^ Gilbert 1991, str. 293, 298–299
  139. ^ Gilbert 1991, str. 255, 261
  140. ^ Gilbert 1991, str. 304, 310
  141. ^ Gilbert 1991, str. 309
  142. ^ Winston Churchil (na jeziku: engleski), 2023-11-26 
  143. ^ Gilbert 1991, str. 276
  144. ^ Gilbert 1991, str. 328
  145. ^ Winston Churchill (na jeziku: engleski), 2023-11-26 
  146. ^ Gilbert 1991, str. 340–341
  147. ^ Gilbert 1991, str. 342–345
  148. ^ Gilbert 1991, str. 346
  149. ^ Lang, Jörn (2012). „John Boardman: The Marlborough gems formerly at Blenheim Palace, Oxfordshire”. Gnomon. 84 (1): 64—68. ISSN 0017-1417. doi:10.17104/0017-1417_2012_1_64. 
  150. ^ Gilbert 1991, str. 360
  151. ^ „Page 9100 | Supplement 29753, 15 September 1916 | London Gazette | The Gazette”. www.thegazette.co.uk. Pristupljeno 2023-11-27. 
  152. ^ Gilbert 1991, str. 361, 364–365
  153. ^ Gilbert 1991, str. 361, 365
  154. ^ Gilbert 1991, str. 366, 370
  155. ^ Gilbert 1991, str. 373
  156. ^ Gilbert 1991, str. 374
  157. ^ a b Gilbert 1991, str. 376–377
  158. ^ a b Winston Churchill (na jeziku: engleski), 2023-11-29 
  159. ^ a b Gilbert 1991, str. 392–393
  160. ^ a b Gilbert 1991, str. 379–380
  161. ^ a b Gilbert 1991, str. 403
  162. ^ a b „BOMBARDOVANJE DREZDENA – najveći saveznički zločin u Evropi”. Arhivirano iz originala 22. 01. 2021. g. 
  163. ^ Gilbert 1991, str. 403
  164. ^ Gilbert 1991, str. 401
  165. ^ Gilbert 1991, str. 411
  166. ^ Gilbert 1991, str. 405
  167. ^ Gilbert 1991, str. 420
  168. ^ Gilbert 1991, str. 422, 425
  169. ^ Gilbert 1991, str. 424–425
  170. ^ Gilbert 1991, str. 428
  171. ^ a b v Gilbert 1991, str. 431
  172. ^ Gilbert 1991, str. 438–439
  173. ^ Editor, Richard Brooks Arts (2023-11-29). „Churchill’s torment over death of two year old daughter laid bare” (na jeziku: engleski). ISSN 0140-0460. Pristupljeno 2023-11-29. 
  174. ^ Winston Churchill (na jeziku: engleski), 2023-11-29 
  175. ^ Gilbert 1991, str. 432–434
  176. ^ Gilbert 1991, str. 435
  177. ^ Gilbert 1991, str. 437
  178. ^ „Winston Churchill | Biography, World War II, Quotes, Books, & Facts | Britannica”. www.britannica.com (na jeziku: engleski). 2023-11-26. Pristupljeno 2023-11-29. 
  179. ^ Gilbert 1991, str. 450
  180. ^ a b Gilbert 1991, str. 456
  181. ^ Gilbert 1991, str. 376
  182. ^ Gilbert 1991, str. 457
  183. ^ Gilbert 1991, str. 459
  184. ^ Gilbert 1991, str. 460
  185. ^ a b Gilbert 1991, str. 462–463
  186. ^ Gilbert 1991, str. 460–461
  187. ^ Gilbert 1991, str. 462
  188. ^ Gilbert 1991, str. 465
  189. ^ a b Gilbert 1991, str. 467
  190. ^ Gilbert 1991, str. 469
  191. ^ Gilbert 1991, str. 404
  192. ^ Gilbert 1991, str. 468–489
  193. ^ Gilbert 1991, str. 475–476
  194. ^ Gilbert 1991, str. 477–479
  195. ^ Gilbert 1991, str. 480

Literatura

uredi

Spoljašnje veze

uredi
Preuzeto iz „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Винстон_Черчил&oldid=28560833”