Bogdan Babić (dirigent)

Za druge upotrebe, pogledajte stranicu Bogdan Babić.

Bogdan Babić (Zagreb, 27. septembar 1921 — Beograd, 22. decembar 1980) bio je srpski i jugoslovenski dirigent.

Bogdan Babić
Puno ime	Bogdan Babić
Datum rođenja	(1921-09-27)27. septembar 1921.
Mesto rođenja	Zagreb, Kraljevina SHS
Datum smrti	22. decembar 1980.(1980-12-22) (59 god.)
Mesto smrti	Beograd, SFR Jugoslavija

Biografija

Bogdan Babić je rođen u uglednoj trgovačkoj porodici u Zagrebu, od oca Mihaila i majke Vidosave. Od detinjstva su deca posećivala operu i muzičke koncerte. Otac je bio obožavalac Riharda Vagnera, čime se može tumačiti kasnija izrazita sklonost dirigenta Bogdana Babića prema ovom nemačkom kompozitoru - „ocu moderne opere“. Bogdan uči klavir, a časove kompozicije i dirigovanja pohađa kod čuvenog pijaniste i orguljaša Franje Dugana starijeg, akademika. Dobija solidno muzičko obrazovanje, koje će kasnije usavršavati kod Krešimira Baranovića (1894-1975), jedne od najmarkantnijih ličnosti nacionalnog smera u novijoj jugoslovenskoj muzici. Takođe je blisko sarađivao sa velikim jugoslovenskim i svetskim dirigentom Lovrom Matačićem, koji je bio dirigent Prvog srpskog pevačkog društva, Beogradske opere i Filharmonije, od kog je mnogo naučio.

Okupacija

Pred sam rat 1941 Bogdanu umire otac. Vlasti Nezavisne države Hrvatske dvadesetogodišnjeg Bogdana sa bratom i majkom, kao pripadnike srpske nacionalnosti, zatvaraju u Zagrebački logor „Sajmište“, gde su odmah počela pogubljenja. Spašeni su tako što su igrom slučaja deportovani vozom za Beograd, a ubrzo zatim u unutrašnjost Srbije, gde je Bogdan bio na prinudnom radu u rudniku uglja Kostolac. Rat provodi po logorima i u radu u fabrici.

Prvi posao

Po oslobođenju Beograda 1944. godine pridružuje se ansamblu obnovljene Beogradske opere, istovremeno kad i Baranović, koji je postavljen za direktora opere i Beogradske filharmonije. Bogdan radi prvo kao korepetitor i vođa binske muzike, a ubrzo zatim kao dirigent, već u svojoj 24. godini. Njegov talenat takođe je prepoznao naš poznati kompozitor i dirigent Stevan Hristić, koji mu prepušta dirigovanje svog baleta „Ohridska legenda“, bez prethodne probe, a zatim mu tadašnji direktor opere Oskar Danon poverava dirigovanje „Seviljskog berberina“.

Tako Bogdan Babić postaje nezamenljiv i pouzdan dirigent, koji je za sledećih 35 godina rada ostvario širok repertoar opera i baleta u Narodnom pozorištu u Beogradu, opereta i mjuzikla u Pozorištu na Terazijama, te dirigovao simfonijskim orkestrima i horovima širom Jugoslavije, i komponovao. Svojom ogromnom energijom, ostvarivao je i do neverovatnih 16 naslova godišnje. Podjednako je gajio italijanski, savremeni i nacionalni repertoar.

Hor „Branko Krsmanović“

Sve to pada u zasenak pred onim što je postigao sa horom Beogradskog univerziteta Branko Krsmanović (od 1949. do 1980. godine) koji je doveo do pevačkog savršenstva i svetske slave. Njegov kredo u radu sa horom su bile reči Riharda Vagnera: „Deco, stvarajte uvek novo, novo i novo“. Stvorio je potpuno nov repertoar i time počeo novu eru u srpskoj horskoj muzici.

Ubrzo po preuzimanju hora, 1951. godine Bogdan Babić je izveo Mocartov Rekvijem, tada nezamisliv potez u jednoj zemlji komunističke političke orijentacije.

Slede prva mesta na takmičenjima u Jugoslaviji, pa prvi izlazak iz zemlje i prvo mesto na međunarodnom Festivalu horova u Minhenu 1954. godine, u vrlo jakoj konkurenciji.

Godina 1955. je značajna za hor. Bogdan Babić uvodi prvi put posle Drugog svetskog rata na koncertni podijum dela duhovne muzike Baha, Betovena, Sen-Sansa, američku muziku (crnačke duhovne pesme) i prvi put izvodi jedno delo srpske duhovne muzike van crkve „Njest Svjat“ (Svi sveti) iz OpelaStevana Stojanovića Mokranjca.

Međunarodne saradnje

Sarađivao je sa najvećim operskim i baletskim umetnicima svog vremena. Nabrojaćemo samo najveća imena:

Nezaboravne primadone MET-a i La Skale: Elinor Stiber, Ana Mofo, Đana d'Anđelo, Glorija Lind, Bruna Baljoni, Martina Arojo, Virdžinija Zeani, Evgenija Mirošničenko, Evgenija Moldoveanu, Elen Nikolaidi.

Prvaci operskog sveta: Plasido Domingo, Nikolaj Geda, Mario del Monako, Franko Koreli, Luiđi Otolini, Nikolae Herlea, Tito Skipa, Lučano Pavaroti, Alfredo Sadel, Aleksandar Šved, Ljubomir Bodurov, Nikolaj Đaurov, Bonaldo Đajoti, Pjero Kapučili, Mikele Moleze, Umberto Borso.

Baletske zvezde: Natalija Dudinskaja i Konstantin Sergejev („Kirov“); Lian Dande i Mišel Reno („Pariska opera“); Raisa Stručkova i Moris Liepa („Baljšoj“); Natalija Besmertnova i Mihail Lavrovski u „Žizeli“ i Svetlana Berjozova i Džon Fild u „Labudovom jezeru“, zvezde iz svih evropskih metropola, na čelu sa tada najvećom priznatom balerinom Margot Fontejn (partner Majkl Soms) iz „Londonskog Kraljevskog baleta“. „Margot Fontejn je pred celim ansamblom, na kraju predstave, zahvalila Babiću za pažljivo i usredsređeno dirigovanje. To su bile reči umetnice, koja je umela da oceni značaj uloge i doprinosa dirigenta njenoj igri.“ (iz sećanja primabalerine Milice Jovanović)

Internacionalna priznanja

Godine 1955. na najvećem internacionalnom takmičenju u Arecu (Italija), u konkurenciji od 100 horova, od kojih 30 italijanskih, hor osvaja zlatne medalje u svim kategorijama. U obrazloženju žirija beogradski hor je „najbolje pogodio stil i način izvođenja italijanske renesansne muzike“. Aplauz žirija trajao je punih sedam minuta. Posle toga menjaju se propozicije takmičenja, učešće se ograničava na samo 2 kategorije, a Bogdan Babić postaje član žirija.

Nastavljajući svoj neuobičajeni muzički put za svoje vreme i sredinu, 1955. godine izvodi delo savremenog nemačkog kompozitora Karla Orfa „Karmina burana“, studirajući koncepciju dela sa kompozitorom lično. To delo je izveo i na Svetskom Festivalu Omladine i Studenata 1957. u Moskvi, sa orkestrom Boljšoj teatra, kad je publika „iza gvozdene zavese“ prvi put čula jedno delo savremene zapadne muzike uopšte. Veliki kompozitor Dmitrij Šostakovič je bio oduševljen, i potrudio se da se to, do tada „nepoželjno“ delo štampa i izvede, jer je to bilo vreme posle Staljinove smrti. Hor je u Moskvi, posle 8 koncerata raznovrsnog repertoara, dobio zlatnu medalju.

Slede Prva mesta u Langolenu 1956. godine, Torinu 1957. godine, ponovo u Minhenu 1958. godine i u Beču 1959. godine, gde izvodi Mocartov "Rekvijem".

Godine 1960. hor odlazi na Prvu turneju u Ameriku (SAD i Kanada), gde doživljava ogroman uspeh, ponovljen već sledeće 1961. i ukupno šest puta, 1965, 1968, 1971. i 1976, pod rukovodstvom Bogdana Babića, na preko 500 koncerata, uključujući Karnegi Hol u Njujorku, kao prvi amaterski ansambl, koji je tamo do tada nastupio. Genijalnim izborom raznovrsnog repertoara, hor je „zapalio“ američku publiku, i oduševio i najstrože kritičare, koji pišu da: „Bogdan Babić s pravom zaslužuje priznanje jednog od najvećih živih horskih dirigenata.“ (Gazet Tajms, Oregon), „Sad je jasno zašto ovaj hor osvaja samo prve nagrade na svetskim takmičenjima, zato što je sjajan.“ (Njujork Tajms), „Bogdan Babić ima hor kojim on i njegova zemlja mogu da se ponose.“(Vašington Post), „Jugoslovenski hor zaslužuje epitet veličanstven.“ (Njujork Tajms).

Opus

Godine 1963. Bogdan Babić priprema sa horom Verdijev „Rekvijem“, koji posle beogradske premijere, 1964. ide u Stokholm na „Stokholmski Festival“, gde nastupa sa dirigentom Sikstenom Erlingom i solistima Metropoliten opere, među kojima su Birgit Nilson i Kim Borg, najveći pevači tog vremena. Svi su oni izrazili najveće komplimente horu i dirigentu koji ga je pripremio. Bogdan Babić je dirigovao i jedan a kapela koncert. Sve je prenosio švedski radio, a štampa je nastup okarakterisala kao „najveći muzički događaj u poslednjih pet godina“.

Zubin Mehta i Bogdan Babić sa suprugom Kosarom, Los Anđeles, 1967.

1965. hor izvodi operu Mihaila Glinke „Ivan Susanjin“ prvo u Beogradu, a zatim na Berlinskom festivalu, sa Beogradskom filharmonijom i dirigentom Živojinom Zdravkovićem, direktorom Filharmonije. Veliki Karajan je stojeći aplaudirao, uz povike iz publike „Bravo Slaveni“. Slično se desilo i 1968. kada je u Dubrovniku veliki Zubin Mehta stojeći aplaudirao i vikao „bis“, posle Verdijevog „Rekvijema“.

1968. Svetski festival omladine i studenata u Istanbulu, Istočna Nemačka (Drezden) i Bugarska (Svetski festival omladine i studenata, Sofija 1968).

1972. diriguje „Misu Solemnis“ Betovena, najzahtevnije Betovenovo delo, koje izvode samo najbolji profesionalni horovi. To delo, kao i Verdijev „Rekvijem“, hor je bezbroj puta izvodio sa raznim profesionalnim ansamblima i poznatim dirigentima u svetu, ali uvek onako kako ih je maestro Babić učio. Posle Babićeve smrti hor nije izvodio „Misu“.

1973. Varna, prvo mesto na međunarodnom takmičenju horova .

Gostovanja

Posle prvog izlaska u Evropu (Minhen 1954), Bogdan Babić iste godine dobija poziv da diriguje simfonijskim orkestrom Južnonemačkog radija u Štutgartu, gde je nastupio sa delima slovenskih kompozitora (Smetana, Šostakovič).

• 1955 u Hanoveru diriguje Hanoverskom filharmonijom dela Mocarta i Hajdna. Iste godine gostuje u Ankari sa Beogradskim baletom (mešani program, Baranović, Markian Frolov, Konjović).
• 1956: Hanover, Donjesaksonski simfonijski orkestar (Mocart, Hajdn, Teleman).
• 1957: Cirih (Švajcarska), Beogradski jevrejski hor (M. Lavri: „Hora“).
• 1960: Leče (Italija), gala koncert prvaka beogradske opere, koje na klaviru prati Bogdan Babić.
• 1960: Varšava, opera „Koštana“ od Konjovića.
• 1961: Rumunija (Bukurešt, Ploešti, Pjatra Njamc, Brašov, Sinaja) turneja od 12 dana sa horom.
• 1962: Italija (Rim, Torino), Bah, Orf, sa akademskim horom i orkestrom.
• 1964: Japan, sa Tokijskom filharmonijom, u Tokiju i Osaki, B. Babić za 8 dana diriguje 8 baletskih predstava klasičnog i modernog baleta.
• 1964: Stokholm, koncert sa horom a kapela na Stokholmskom kraljevskom festivalu.
• 1965: Prag, koncert hora sa američkim programom u eminentnoj "Sali umetnika" uz TV prenos.
• 1969: Kairo, Beogradska opera sa baletom uz pratnju orkestra Kairske opere, izvela nekoliko predstava („Norma“, „Don Kihot“).
• 1972: Ženeva, sa orkestrom švajcarskog radija, diriguje dela Glinke i Čajkovskog.
• 1972: Trst, koncert hora.
• 1972: Varna (Bugarska), gostovanje hora.
• 1972: Montre (Švajcarska), gostovanje hora.
• 1973: Ženeva, „Misa Solemnis“ (Betoven), sa Ženevskim simfoničarima.
• 1973: Varna (Bugarska), hor osvaja prvo mesto na takmičenju.
• 1974: Norveška, Švedska, Finska, turneja sa horom.
• 1974: Ankara, gostovanje Beogradske opere (Pajaci, Kavalerija rustikana).
• 1974: Švajcarska turneja, Engl, St. Moric, (Liturgija Sv. Jovana Zlatoustog od Čajkovskog, Misa Kriolja od Ramireza).
• 1975: Varna (Bugarska)
• 1975: Trst, dva puta (Kopar, Portorož)

Bogdan Babić je, kao jedan od najistaknutijih jugoslovenskih dirigenata, tradicionalno gostovao na svim eminentnim muzičkim festivalima u zemlji, kao što su Dubrovačke letnje igre, Splitsko leto , Hvarski Festival, Ohridsko leto, Niške horske svečanosti, Mermer i zvuci (Aranđelovac), Slobodište (Kruševac), Vukov sabor u Tršiću, koji se nisu mogli zamisliti bez njegovog prisustva, kao i u Zagrebu, Ljubljani, Mariboru, Gracu, Sarajevu, Skoplju, i svim muzičkim manifestacijama u zemlji i regionu.

Ambasador kulture

Velike su zasluge Bogdana Babića za kulturu naše zemlje. Proneo je slavu Jugoslavije u svetu, kao pravi kulturni ambasador. On je birao, pripremao i dirigovao složena dela svetskog repertoara, od neprevaziđenih Baha, Betovena i Mocarta, Rosinija, Berlioza, Verdija, Vagnera, Dvoržaka, Glinke, Orfa, Britna, Hindemita, Stravinskog, Darijusa Mijoa, Vilijema Voltona, Bernštajna, do Ramireza.

Ramirez (1921-2010) je „Misu“ napisao 1964. godine na španskom i na bazi južnoameričkog folklora. Posle velikog okršaja sa Vatikanom, izveo ju je u „Teatro Kolon“ u Buenos Ajresu (Argentina), baš kad je tamo gostovala naša primadona svetskog glasa Biserka Cvejić. Ona je stupila u vezu sa kompozitorom i pričala o dirigentu Babiću i njegovom radu sa horom. Kompozitor je dao note da donese u Beograd, gde je izvedena 1968. godine, prvi put od strane jednog stranog ansambla. To je odmah postao „hit“ i zaštitni znak Hora do danas.

Promocije

Spisak značajnih dela svetske muzičke baštine koja je Bogdan Babić izveo prvi put kod nas, a većinu i jedini:

• Vofgang Amadeus Mocart: Rekvijem, sa horom i orkestrom „Branko Krsmanović“, 1951.
• Karl Orf: Karmina Burana, sa grupom muzičara, 1955. prvi deo triptiha „Trijumfi“.
• Paul Hindemit: Pesma nadi, kantata (na stihove Pola Klodela), izuzetno teško delo moderne muzike (dodekafonija), komponovana 1953, a izvedena već 1955. povodom desetogodišnjice Ujedinjenih nacija.
• Karl Orf: „Trijumf Afrodite“, 1957. drugi deo triptiha.
• Antonjin Dvoržak: Stabat Mater, kantata za sopran, tenor, alt, bas i hor, 1957.
• Viljem Volton: Baltazarova gozba, kantata za hor, bariton solo i orkestar (sa Beogradskom Filharmonijom), 1959.
• Rihard Vagner: „Tanhojzer“, opera, koncertno izvođenje sa Beogradskom filharmonijom i solistima Radmilom Bakočević (sopran) i Dušanom Popovićem (bas), 1959.
• Viljem Volton: Baltazarova gozba, oratorijum za hor, bariton solo i orkestar (sa Beogradskom Filharmonijom), 1959.
• Ludvig van Betoven: „Fidelio“, opera, koncertno izvođenje sa solistima, horom i Beogradskom filharmonijom, 1960.
• Sergej Prokofjev: Aleksandar Nevski, kantata za solo, hor i orkestar (sa Beogradskom Filharmonijom), 1960.
• „Katuli Karmina“ (pesme rimskog pesnika Katula), treći deo triptiha, 1960.
• Hektor Berlioz: Romeo i Julija, dramska simfonija za sola, hor i orkestar (Beogradska Filharmonija, soli Biserka Cvejić i Bodurov), 1961.
• Đuzepe Verdi: Rekvijem, 1963.
• Leonard Bernštajn: „Kandid“, mjuzikl, po Volterovom romanu, koncertno izvođenje sa Beogradskom filharmonijom, 1963.
• Darijus Mijo: Hoefore, kantata za recitatora, sola, hor i orkestar, na tekst „Orestija“ od Eshila iz 458. godine p. n. e, 1964.
• Rihard Štraus: Tako je govorio Zaratustra (sa Beogradskom filharmonijom), 1964.
• Mihail Glinka: Ivan Susanjin, opera, 1965.
• Igor Stravinski: Simfonija Psalama, oratorijum za sola, mešoviti i dečiji hor i orkestar, (sa Beogradskom filharmonijom), 1965.
• Đoakino Rosini: Stabat Mater, za sola, hor i orkestar, 1966.
• Veče Vagnera sa Beogradskom filharmonijom: solo pesme u izvođenju Đurđevke Čakarević, odlomci iz opera Loengrin, Valkire, i Parsifal, sa Živanom Saramandićem, 1967.
• Ariel Ramirez: Misa kreolska, za sola, hor i južnoameričke folklorne instrumente, 1968.
• Ludvig van Betoven: Misa solemnis za sola hor i orkestar (sa Beogradskom filharmonijom) 1972.

Domaća scena

Zadužio je srpsku i jugoslovensku muziku brojnim premijernim izvođenjima opera, oratorijuma i horskih dela naših kompozitora: Najpoznatija je njegova interpretacija Tajčevića, „Četvrti duhovni stih“, poznatiji po prvom stihu „Vospojte Gospodi“ (prvo izvođenje), Svetomira Nastasijevića „Prvi srpski ustanak“, na tekst našeg velikog pesnika Momčila Nastasijevića i opera „Đurađ Branković“, Vukdragovića („Vezilja slobode“ po Ćopiću, „Srbija“ po Daviču, „Svetli grobovi“ po Zmaju i „Simfonijska meditacija“), Biničkog („Ha Drinu“ svečani marš), Slavenskog („Simfonija orijenta“, „Voda zvira“, „Molitva dobrim očima“), Matetića-Ronjgova („Roženice“, „Ćaće moj“), Konjovića („Koštana“, „Simfonijski triptihon“), A. Obradovića („Simfonijski epitaf“), Baranovića („Goran, vizije pesnika“, „Raslo je korijenje“), Dušana Kostića („Otadžbina“), Davorina Jenka („Kosovo“), Ljubomira Bošnjakovića („Albanska golgota“, „Selo moje ubavo“), Miloja Milojevića, Gotovca, Aksentija Maksimovića, Jovana Pačua, Rafaila Blama, Koste Manojlovića, Hektorovića, Berdovića itd, kao i svojim Horskim svitama. Prvi je izveo srpsku muziku ranog srednjeg veka (Stefan Srbin, Monah Isaija), što je za zapadnu publiku bila prava atrakcija. Hor je pevao na skoro svim jezicima sveta.

Pedagoški rad

Bogdan Babić je utro put svojim naslednicima. Najbolji primer je dirigent Darinka Matić Marović, koja je posle Babićeve smrti nastavila da radi sa horom „Obilić“. Najveći deo horskog repertoara čine dela koja je odabrao Bogdan Babić, jer to su neprevaziđeni „hitovi“, a ona im je produžila život.

Kao asistenti Bogdana Babića, učeći od njega, počeli su svoju buduću uspešnu karijeru Aleksandar Vujić i Dušan Maksimović Dumaks, koji su se proslavili kao horski dirigenti i kompozitori; Pavle Medaković, dirigent Beogradske filharmonije i orkestra vojske „Binički“; Juraj Ferik, koji je samostalno vodio hor „Krsmanović“ na turneje u Poljsku, Rusiju i Ukrajinu (SSSR), dirigovao na Niškim horskim svečanostima i bio šef hora Novosadske opere i orkestra Radio Novog Sada.

Takođe treba pomenuti i korepetitore i saradnike Aleksandra Kolarevića i Dragana Radivojevića, buduće profesore Muzičke Akademije u Beogradu, koji su i sami kasnije pomagali mladim umetnicima. Dimitrije Stefanović, jedan od prvih asistenata, a kasnije šef muzičkog odeljenja SANU, proučavao je i pripremao dela srpske srednjovekovne muzike, koja je hor prezentovao u svetu kao posebnu vrednost naše kulturne baštine. Na pripremama Mocartovog Rekvijema ozbiljno se angažovao, pored D. Stefanovića i Vojislav Simić, dirigent i kompozitor, kasnije naša legenda džez muzike

Podjednako je važan pedagoški rad B. Babića sa pevačima. Umeo je nepogrešivo da zapazi posebno talentovane pevače u horu „Krsmanović“, kao i u horu Opere, da ih usmeri na školovanje glasa i na profesionalnu karijeru, radeći i sam sa njima. Tako su uz njegovu podršku počele i buduće primadone i prvaci opere kao: Biserka Cvejić, Radmila Bakočević, Breda Kalef, Milka Stojanović, Aleksandra-Duda Ivanović, Olga Milošević, Gordana Kojadinović, Svetlana Bojčević, Branka Popović-Kambasković, Etela Piha, Zvonimir Krnetić, Mile Petrović (tenor) i Mile Petrović (bas), Nebojša Maričić, Zoran Aleksandrić, Jovo Reljin, Slobodan Stanković, svi prvaci opere, kao i horski solisti divnih glasova i izuzetne muzikalnosti: Branislav Simonović, Stojan Stamenković, Dragoljub-Dika Đorđević, neprevaziđeni interpretator crnačkih duhovnih pesama, Milena Nestorović, i drugi.

Veliki muzički talenat maestra Babića pratila je gotovo neiscrpna energija. On je punom snagom radio u operi i u isto vreme bio potpuno posvećen horu „Krsmanović“. Zato je i „sagoreo“ pre vremena.

Bogdan Babić je preminuo u Beogradu, 22. decembra 1980, u 59. godini života. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana, uz tužnu pesmu članova hora svih generacija.

U centru Beograda, na prostoru između Balkanske i Prizrenske ulice, 22. decembra 2014. godine otvoren je „Plato Bogdana Babića“.

Opere i baleti u Narodnom pozorištu u Beogradu

Spisak opera i baleta kojima je dirigovao Bogdan Babić u Narodnom pozorištu u Beogradu, od 1945–1980. godine:

1. Valpurgiska Noć („Faust“) — Guno i Bolero (Ravel), 1947.
2. Kopelija — Delib, 1948.
3. Romeo i Julija — Prokofjev, 1948.
4. Seviljski berberin — Rosini, 1949.
5. Rigoleto — Verdi, 1950.
6. Labudovo jezero — Čajkovski, 1951. (Margot Fonten 1954)
7. Bastijen i Bastijena — Mocart, 1951.
8. Doktor i apotekar — Hajdn, 1951.
9. Bal pod maskama — Verdi, 1951.
10. Toska — Pučini, 1951. (1972. sa P. Domingom)
11. Pajaci — Leonkavalo, 1952.
12. Vilinska kraljica — Persel, 1953.
13. Travijata — Verdi, 1953. (Ana Mofo 1969)
14. Aida — Verdi, 1954.
15. Suton — Hristić, 1954.
16. Manon — Masne, 1954.
17. Don Karlos — Verdi, 1955.
18. Don Žuan — Mocart, 1955.
19. Boemi — Pučini, 1955.
20. Učija od Lamermura — Doniceti, 1957.
21. Devojka sa zapada — Pučini, 1958.
22. Koštana — Konjović, 1960.
23. Faust — Guno
24. Prodana nevesta — Smetana
25. Analfabeta — I. L. Kalinski
26. Karmen — Bize, 1960. (del Monako)
27. Madam Baterflaj — Pučini, 1962.
28. „1941“ — Logar, 1966.
29. Manon Lesko — Pučini
30. Na uranku — Binički (1903), 1968.
31. Gostovanje u Kairu 1969.
32. Don Kihot — Masne, 1970.
33. Norma — Belini, 1970. (del Monako)
34. Ljubavni napitak — Doniceti, 1971.
35. Porgi i Bes — Geršvin, 1971.
36. Karmina Burana — Orf, 1973.
37. Zamak plavobradog — Bartok, 1974.
38. Verter — Masne, 1973.
39. Ero s onog svijeta — Gotovac, 1974.
40. Đurađ Branković — Nastasijević, 1977.
41. Kavalerija rustikana (Maskanji) i Pajaci (Leonkavalo), 1977.
42. Andre Šenije — Đordano, 1978.
43. Ero i Ohridska legenda u Moskvi 1979.

Od 1957—1979. godine

Od 1957—1979. od 16 baleta, 12 premijera:

1. Uspavana lepotica — Čajkovski
2. Licitarsko srce — Baranović
3. Žizela — Adam, 1957.
4. Silfide — Šopen i Plava ptica — Čajkovski, 1957.
5. Đavo na selu — F. Lotka, 1958.
6. Žar ptica — Stravinski, 1960.
7. Susret u Luisvilu — Iber, i Vibracije, 1960.
8. Bahčisarajska fontana — Asafjev, 1961.
9. Čudesni mandarin — Bartok, 1963.
10. Ljubav čarobnica i Kraljica ostrva, 1963.
11. Simfonijski triptihon — Konjović
12. Pepeljuga — Prokofjev, 1963.
13. Čovek pred ogledalom — Kelemen, 1964.
14. Simfonija — Bize, 1964.
15. Poljubac Vile — Stravinski
16. Napuštene — Kelemen, 1964.
17. Klasična Simfonija — Prokofjev, 1965.
18. Bajadera i Ščelkunčik (odlomci), 1966.
19. Šesta Simfonija — Čajkovski, 1968.
20. Sebastijan — Menoti, 1968.

Operete u Savremenom pozorištu

Operete koje je dirigovao u „Pozorištu na Terazijama“ tada „Savremenom pozorištu“:

1. Bokačo — Supe, 1956.
2. Zlatna dolina — Dunajevski, 1958.
3. Pustite me da pevam — Porumbesku, 1959.
4. Senzacija u Londonu (Novčanica od 1.000.000$) — H. Kavan, 1959.
5. Ljubav u Moskvi — Šostakovič, 1964.
6. Mala Florami — Tijardović, 1964.
7. Oklahoma — R. Rodžers, 1966.
8. Svadba u Malinovki — Aleksandrov, 1967.

Nagrade

1. Diploma i zlatna medalja 6. Internacionalnog festivala mladih za visoko umetničko majstorstvo pokazano na koncertima festivala i za pobedu na konkursu amaterskih horova, Moskva 1957.
2. Oktobarska nagrada Saveta za kulturu Skupštine grada Beograda za najbolje dostignuće iz oblasti nauke i umetnosti, Beograd 1963.
3. Diploma Saveza kulturno umetničkih društava Beograda za osvojeno 1. mesto na 9. festivalu kulturno umetničkih društava u čast proslave 20-godišnjice oslobođenja Beograda, Beograd 1964.
4. Zlatna značka Saveta Narodnog pozorišta u Beogradu kao znak priznanja za 20-godišnju aktivnost u Narodnom pozorištu, Beograd 1968.
5. Vukova nagrada Kulturno prosvetne zajednice Srbije za izuzetan doprinos razvoju kulture u Socijalističkoj republici Srbiji, Beograd 1971.
6. Diploma 7. međunarodnog majskog festivala horova Varna '73, Varna 1973.
7. Orden zasluga za narod sa srebrnim zracima, 1973.

Najznačajnije nagrade i priznanja Akademskog hora „Branko Krsmanović“ u periodu dirigentske delatnosti Bogdana Babića:

1. Festival studentskih horova, Minhen 1954.
2. Prva nagrada u sve tri kategorije na Trećem međunarodnom takmičenju polifone muzike u Arecu (Italija), 1955.
3. Prva nagrada na Internacionalnom muzičkom festivalu u Langolenu (Vels, Velika Britanija), 1956.
4. Zlatna medalja na Šestom svetskom festivalu omladine i studenata (Moskva, SSSR), 1957.
5. Prva nagrada na Velikom takmičenju horova evropskih zemalja (Minhen, Nemačka), 1958.
6. Zlatna medalja na Sedmom svetskom festivalu omladine i studenata (Beč, Austrija), 1959.
7. Prva nagrada na Jugoslovenskom takmičenju horova povodom 50. Godišnjice smrti Stevana Mokranjca, Beograd 1964.
8. Prva nagrada i diploma za interpretaciju na bugarskom jeziku na Međunarodnom horskom festivalu, Varna 1973.
9. Zlatna plaketa Saveza kompozitora Jugoslavije, „Mokranjčevi dani“, Negotin 1975.
10. Nagrada AVNOJ-a, 1977.

Kritike

• Boston, Masačusets, 1965.

Oni su članovi hora „Branko Krsmanović“ iz Jugoslavije. Nemojte to nikako propustiti. Nikada ovde nismo imali ništa slično ovim pevačima.

• Vankuver, Kanada, 1965.

Dirigent Bogdan Babić upravljao je horom kao orguljama ... i izgradio ogromnu građevinu zvuka.

• Vašington, D. S, 1965.

Bogdan Babić je sinoć u Konstitjušn Holu vodio hor „Branko Krsmanović“ iz Jugoslavije kroz još jednu briljantnu demonstraciju horskog pevanja...

• Boase, Ajdaho, 1968.

Uživali smo u divnim glasovima i veličanstvenom dirigentu Bogdanu Babiću.

• Atlanta, Džordžija, 1968.

Hor „Branko Krsmanović“ je svakako jedan od najboljih horova na svetu ... Jedan nesvakidašnji, savršeno moćan instrument ... koji izvanredno disciplinovano reaguje na zahteve svog dirigenta Bogdana Babića.

• Bulder, Kolorado, 1968.

Bila je to noć velikog muzičkog uživanja u ovoj sezoni. Bogdan Babić uspešno donosi muzičku lepotu raznih stilova u divno odabranom programu...

• Njuport, Roud Ajland, 1971.

Hor „Branko Krsmanović“ prikazao je koncert koji se pamti ... delovi Mokranjčeve „Liturgije“ imali su nebeski kvalitet ... Bogdan Babić je imao potpunu kontrolu nad svakim tonom.

• Lensdejl, Pensilvanija, 1971.

Bogdan Babić ne samo da upravlja grupom kao hipnotizer, nego i publiku diže na noge.

• London, Kanada, 1971.

Koncert je bio praznik, a „krivac“ je Bogdan Babić, koji potpuno vlada ovim horom ... Bogdan Babić je je jedan od retkih horskih genija, koji se mogu izbrojati na prste.

• Solt Lejk Siti, Juta, 1971.

Tako nadahnuto i stilsko pevanje nismo odavno čuli. Hor „Branko Krsmanović“ je potvrdio svoju reputaciju stečenu u SAD još 1965. godine. Njegov dirigent je jedan od najvećih horskih dirigenata današnjice. Blještavi sjaj i vreli temperament obeležili su genijalnost Babićeve obdarenosti.

• Sijetl, Vašington, 1971.

Ovaj hor ima svež i zapanjujući ton kojim neprikosnoveno vlada Bogdan Babić.

• Vankuver, Kanada, 1971.

Pevači Bogdana Babića darovali su nam muziku koja je dirala srce i uzdizala duh.

• Derijen, Konektikat, 1976.

Glasovi najvišeg ranga jednog od vodećih svetskih horova, pod veštom rukom Bogdana Babića, proizvodili su divne harmonije sa nervom, oduševljenjem i zanosom, kako mogu samo čuveni ansambli.

Galerija

• 
  Prijem kod Josipa Broza u Klubu poslanika na Dedinju, 1961. god, posle povratka iz Amerike

Literatura

• „Bogdan Babić: Umetnost dirigovanja“, izdanje Muzeja pozorišne umetnosti Srbije, 2004. godine, urednik izdanja Olga Marković.