Džingis-kan

Džingis-kan (mongol. Čingis haan, rođen sa imenom Temudžin; 1162 — 18. avgust 1227) bio je osnivač i prvi veliki kan (han) Mongolskog carstva, koje je postalo drugo najveće svetsko carstvo u istoriji nakon njegove smrti. Džingis je došao na vlast tako što je ujedinio mnoga nomadska plemena Severoistočne Azije. Nakon što je osnovao carstvo i proglasio se za "Džingis-kana", pokrenuo je invaziju Mongola i osvojili su većinu Evroazije. Ratni pohodi započeti tokom njegovog života uključuju ona protiv Kara-Kitaja, Kavkaza i Horezmije, dinastije Zapadni Sja i dinastije Đin. Ovi ratni pohodi su često bili praćeni velikim masakrima civilnog stanovništva − naročito u oblastima koje su kontrolisali Kvarazmijan i Zapadna Sja. Do kraja njegovog života, Mongolsko carstvo je okupiralo značajan deo srednje Azije i Kine.

Džingis-kan
Džingis-kan
Lični podaci
Datum rođenja	1162.
Mesto rođenja	Henti (planina), Mongolija
Datum smrti	18. avgust 1227.(1227-08-18) (64/65 god.)
Mesto smrti	Mongolsko carstvo
Porodica
Supružnik	Borte
Potomstvo	Džuči, Čagataj, Ogataj, Toluj
Roditelji	Jesugaj Olen
Dinastija	Boridžigin
Veliki kan Mongolskog carstva
Period	Proleće 1206 — 18. avgust 1227.
Krunisanje	1206.
Naslednik	Ogataj-kan

Pre nego što je Džingis-kan umro, odredio je Ogataj-kana za svog naslednika. Kasnije su njegovi unuci podelili carstvo na kanate. Džingis-kan je umro 1227. godine nakon što je pobedio Zapadnu Sju. Sahranjen je u neobeleženom grobu negde u Mongoliji. Njegovi potomci su proširili Mongolsko carstvo kroz većinu Evroazije tako što su osvojili ili stvarali vazalne države u savremenoj Kini, Koreji, Kavkazu, Centralnoj Aziji i značajnim delovima Istočne Evrope i Jugoistočne Azije. Mnoge od ovih invazija ponovile su raniji masakr nad velikim delom ljudske populacije. Kao rezultat, Džingis-kan i njegovo carstvo imaju strahovitu reputaciju u lokalnoj istoriji.

Pored svojih vojnih dostignuća, Džingis-kan je takođe podigao Mongolsko carstvo i na druge načine. Usvojio je Ujgur pismo kao sistem pisanja Mongolskog carstva. Takođe je praktikovao meritokratiju i dozvolio versku toleranciju u Mongolskom carstvu i ujedinio je nomadska plemena severoistočne Azije. Današnji Mongoli ga smatraju za osnivača moderne Mongolije.

Iako je poznat po brutalnosti svojih vojnih pohoda i takođe ga mnogi smatraju za genocidnog vladara, Džingis-kan je zaslužan za dovođenje Svilenog puta u jedno kohezivno političko okruženje. Ovo je dovelo do komunikacije i trgovine iz Severoistočne Azije u muslimansku Jugozapadnu Aziju i hrišćansku Evropu, čime su se proširili horizonti svih tri kulturnih područja.

Mladost

Sin poglavice malog mongolskog plemena, Jesugaja, Temudžin je nasledio titulu u 9. godini nakon što su mu pripadnici jednog neprijateljskog plemena otrovali oca. Podaci o ranom razdoblju Džingis Kanovog života potiču iz „Tajne istorije Mongola“, mongolskog epa napisanog oko 1250. Po tom izvoru, članovi plemena Tajčuta su izabrali novog poglavicu, a Temudžin i njegova majka Oelen-Eke su nastavili živeti unutar plemenske zajednice, ali na marginama, jedva preživljavajući skupljanjem gomoljika i čuvanjem stoke. Po drugim je legendama Temudžin pao u ropstvo susednog plemena, no to je manje izgledno.

Ujedinjenje plemena i stvaranje mongolskog naroda

U svojim dvadesetim, Temudžin se nametnuo kao vođa rastućoj grupi mongolskih plemena. Nije retka pojava da se u razdoblju takozvanog „stepskog feudalizma“ pojavi harizmatski vođa, ujedini dotad razjedinjena etnički srodna ratnička plemena i povede ih u osvajačke ratove protiv susednih civilizovanih zemalja kao što je recimo Atila. Ono što je razlikovalo Džingis kana od sličnih prethodnika je upornost i sistematičnost, kao i dalekosežna vizija o prostranom nomadskom carstvu. Najduži deo svoje ratničke karijere Temudžin nije utrošio na „osvajanje sveta“, nego mu je preko 20 godina u nebrojenim bitkama, pregovorima i lukavstvima trebalo da pokori samu Mongoliju. Tokom tog razdoblja uveo je decimalni sistem u vojni sastav (mongolska divizija, „tuman“, imala je 10.000 ljudi, što je otprilike standard za prosečnu diviziju modernih vojski), imenovao grupu plemena Mongolima (dotad je vladao haos u plemenskim imenima), preuzeo alfabet susednih Ujgura za pismo mongolskog jezika, te doneo zakonik o društvenom sastavu. Nakon što je pokorio i ujedinio Mongole, na velikom saboru (Kuriltaj) održanom 1206, skup mongolskih vojnih, političkih i duhovnih poglavara proglasio je Temudžina za Džingis-kana, tj, „sveopšteg vladara“.

Na polju ratovanja, Džingis-kan je organizovao vojsku na sledećim principima:

• glavninu vojske je činila mongolska konjica u kojoj su dominirali strelci lukom;
• usvojene su i usavršene opsadne tehnike koje je razvio zajedno s kineskim stručnjacima i inženjerima;
• u vojsci je vladala stroga disciplina — za razliku od razularenoga ponašanja karakterističnog za većinu armija toga doba;
• Mongoli su imali nenadmašnu i izvanredno efikasnu obaveštajnu službu koja im je omogućavala brzinu manevra, kao i primenu psihološkog ratovanja preko širenja glasina. Ukratko, Džingis-kan je oko 1200. godine osnovao vojsku po principima koji su dominirali tek u Drugom svetskom ratu i posle njega.
• uvedena je kanova lična garda od 10.000 vojnika (1.000 najboljih je činilo telesnu stražu)
• uvedeni su specijalni kuriri nazivani strele. Njihov društveni položaj je bio viši od kneževa i pukovnika. Jahali su najbrže konje i ukoliko bi im se konj zamorio mogli su bilo kome uzeti najbržeg konja i nastaviti put.

Džingis-kan je vojsku podelio na:

• tumane — divizija od 10.000 vojnika
• gurane — pukovnija od 1.000 vojnika
• čete — 100 vojnika

Rat protiv Kine

U to doba Kina je bila podeljena u tri države: Zapadni Sja, Đin i Sung, kao i izolovana velikim kineskim zidom od nomadskih plemena na severu. Uzroci za višegodišnji rat, u kojem je Džingis kan napao s preko 60.000 konjanika prvo Zapadni Sja, a potom i Đin, a što je kulminiralo razaranjem Pekinga 1215. — nisu poznati.

Često su navođene sledeće teorije: mongolska je politika po svojoj naravi bila ekspanzionistička i militaristička, a došlo je i do prenaseljenosti Mongolije pa nomadi nisu mogli osigurati snabdevanje za život jer su bili na primitivnom stupnju društvenoga razvitka. Te tvrdnje su verovatno istinite, no do mongolske agresije je došlo usled više činilaca, a glavni je bio rastočenost i haos koji su vladali među zavađenim kineskim državama, a taj je moment iskoristio Džingis kan za osiguranje protiv potencijalnih kineskih intervencija — koje su bile neprestane u prethodnim dekadama i vekovima i stalno su „visile u vazduhu“.

Nomadi sa severa (Huni, Mongoli, Tibećani) su u veku pre Džingis-kanove invazije stalno ugrožavali bogatu i razvijenu kinesku civilizaciju. Sukobi koji su su postojali uz stalnu svest o pretnji „onoga drugoga“. Sa jedne strane nomadskog severa temeljenog na stočarstvu, pljački i ratovanju a sa druge strane gradske civilizacije koja je asimilirale mnoge verske, tehnološke i umetničke tekovine. Džingis kan je napao Kinu jer je dobro znao da će bilo koje od kineskih carstava napasti Mongole, čim bude moglo.

Džingis-kan je krenuo u rat s oko 150.000 vojnika protiv 2 miliona neprijateljskih vojnika (to je najniža procena, ostale govore o 3-5 miliona, i stanovništvu od preko 80 miliona). Rat koji je Džingis-kan poveo protiv kineskih imperija, a koji je okončao njegov unuk Kublaj-kan 1279. osvajanjem cele Kine, ima sve oznake genocida. Dovoljno je napomenuti da je Kina 1200, uoči mongolske invazije, imala oko 100 miliona stanovnika, a 1300, kada se već unekoliko demografski počela oporavljati — 60 miliona. U ostalom pogledu, rat protiv kineskih država je bio plodotvoran. Džingis-kan je preuzeo i usavršio kinesku vojnu tehnologiju i taktiku opsade gradove i uposlio mnoštvo kineskih inženjera i stručnjaka. Takođe uzeo je za savetnika Mandžurca Jeliu-Čutsaja, koji je mudrim savetima sprečio dalje širenje brutalnosti i delovao u smeru očuvanja i zaštite kineskoga naroda i civilizacije uopšte.

Rat protiv prednje Azije

Nakon kineskog pohoda, Džingis-kan je osvojio državu Kara-Kitaj, koja je ležala zapadno od Mongolije, i tako došao u dodir s moćnim islamskim carstvom Horezmije (ili Horezma) koje je pokrivalo, otprilike, područje sadašnjih Irana, Iraka, bivšeg sovjetskoga Turkistana, Avganistana i delove okolnih zemalja, uglavnom na području Kavkaza. Mongoli su uspostavili uspešne trgovačke veze s Horezmom, i, po svim podacima, Džingis-kan nije planirao sukob s tom državom. No, budući da je horezmijski šah, otkrivši u jednom trgovačkom karavanu mongolske špijune, reagovao nasilno i neke od njih smaknuo, a druge ponizio (u skladu s ondašnjim tabuima-obrijavši im bradu, što je bila smrtna uvreda za pravoverne muslimane — a Džingis-kan je, diplomatski, za saradnju s muslimanskim carstvom koristio uglavnom muslimanske trgovce) — rat je, po kodeksima onoga vremena, bio neizbežan.

Razjareni Džingis-kan je skupio i ustrojio vojsku od oko 130.000 vojnika (u to doba celi mongolski narod nije brojao više od 600.000 ljudi) koja je uz krajnje napore prešla vrhunce Pamira, i, podeljena u nekoliko podeljenih vojnih grupa, u nekoliko bitaka potukla šahovu vojsku — čiji broj se procenjuje od 500.000 do 2 miliona. Sam je šah, bežeći pred mongolskim poterama, umakao i umro u bedi na jednom ostrvcetu u Kaspijskom moru. Veliki su se gradovi (Buhara, Merv, Nišapur i dr.) predali, pa iako je bilo nasilja nad stanovništvom (najviše u Buhari), do velikih masakara nije došlo — neko vreme.

Mongoli su, zavladavši Horezmijom, postavili marionetske upravnike i nisu se puno mešali u život stanovništva. Nakon legendarnog i zastrašujućeg govora u džamiji u Buhari (u koju je ujahao na konju i s govornice sebe proglasio bičem Božjim), Džingis-kan se utaborio na području sadašnjeg Irana, poslao svoga vojskovođu Subutaja u ekspediciju preko Kavkaza (u tom su izuzetnom poduhvatu potučeni Rusi i njihovi saveznici Kumani), a u osvojenoj je zemlji uveo versku toleranciju, što je u praksi značilo tolerisanje mazdaista i nestorijanskih hrišćana. No, to je bio, uz mongolske privredne namete, fitilj koji je upalio opštemuslimansku pobunu protiv mongolske vlasti i od njih favorizovanih verskih manjina. Stanovništvo velikih gradova je poubijalo ili isteralo mongolske, ili od njih postavljene turske posade. Usledio je krvavi rat između mongolske vojske koja je brojala oko 100.000 ljudi i višemilionskog stanovništva Horezmije.

Tokom opsada velikih gradova poput Merva, Samarkanda ili Herata, veliki broj gradskog stanovništva je stradao (po brojkama iz dela iranskog istoričara Rašida el Dina Hamadanija (1247—1318), koji je bio ministar na dvoru Džingiskanovih potomaka — u Mervu preko 700.000 ljudi, a u Heratu preko milion i po). U Nišapuru je pobijeno preko milion ljudi, kao i sve živo, uključujući i životinje. Najčešće citirane procene govore o najmanje 7 miliona stradalih, dok su druge brojke dvostruko, pa i trostruko veće.

Nakon krvavog gušenja pobune, Džingis-kan je, zanesen fantazijama o besmrtnosti, poslao po taoističkog mudraca, kineskoga alhemičara Čang-Čuna. Alhemičar mu je mirno saopštio da je besmrtnost, kako ju on želi postići, preko eliksira, neostvariva, no da to i nije pravi smisao življenja, te ga uputio u načela Taoizma. Principi „Tao te činga“ ostavili su dubok utisak na Džingis-kana, koji je veoma dobro uočio da je u korenima Taoizma i njegovo vlastito šamansko verovanje. Uprkos svim osvajačevim udvaranjima i tetošenjima, kineski mudrac se želeo vratiti u domovinu, što mu je i udovoljeno, ali uz Džingis-kanov poklon koji se sastojao od golema kovčega ispunjenog draguljima i zlatom.

Rat protiv Tanguta i smrt

Godine 1225. Džingis-kan se vratio u Mongoliju. U svojim šezdesetim, preduzeo je mere za nesmetan prenos vlasti posle smrti, što je urodilo plodom, jer je mongolsko carstvo njegovih neposrednih naslednika bilo u snažnoj ekspanziji još skoro ceo vek. Poslednja godina njegovog života obeležena je opet ratovanjem. Tanguti, narod koji je vladao vazalskim carstvom Hsi Hsia, pobunio se i nije hteo dalje plaćati danak. Došlo je do mongolske opsade tokom koje je Džingis-kan umro. Navodi se više uzroka: pad s konja, malarija, tangutska kletva, kao i iscrpljenost i ostarelost. Tanguti su nakon Džingis-kanove smrti istrebljeni, a osvajač je pokopan na nepoznatom mestu. Budući da je posmrtna povorka ubijala uz put sve živo, od ljudi do stoke i ptica, i većina ljudstva povorke da bi se sprečilo oskvrnuće Džingis-kanovog groba, za poslednje se počivalište najvećeg vladara Evroazije, uprkos brojnim istraživačkim ekspedicijama zadnjih godina, ne zna. U doba Džingis-kanove smrti, njegovo carstvo se prostiralo od Žutog mora do Kaspijskog jezera.

Baština i ocena

Mongolsko carstvo u doba smrti Džingis-kana

Uloga Džingis-kana u svetskoj istoriji je različito prosuđivana. Sigurno je bio organizacioni i vojni genije, a posledice koje je Džingis-kanovo delovanje ostavilo su ogromne. U doba Kublaj-kana, Džingisovog unuka, mongolsko carstvo je pokrivalo preko 35 miliona km² (za upoređenje, carstvo Aleksandra Velikog je bilo četiri puta manje) sa znatno više od 100 miliona stanovnika, što je u to doba bilo oko 50% svetske populacije. To je i u raspadnutom obliku bitno određivalo sudbinu tri civilizacije: kinesku, rusku i islamsku još dva veka posle smrti Džinis kana. Uzmemo li u obzir da je Tamerlan (Timur) direktni potomak Džingis-kana, a Moguli, vladari Indije, potomci Tamerlana, tada baština srednjoazijskoga osvajača seže i u 19. vek. Većina istoričara se slaže u sledećih nekoliko tačaka:

• Džingiskanovo osvajanje je bitno uticalo na oblik buduće ruske civilizacije i potonje kulture, jer su ruski carevi svoje karijere započeli kao mongolski vazali. Sistem orijentalnog despotizma je utisnut u rusko narodno biće u vekovima provedenim u „tatarskom jarmu“;
• Evropa je krenula putem bujnoga razvitka i ekspanzije usled više razloga, a jedan od njih je zasigurno bilo slabljenje islamskoga pritiska zbog mongolskoga razaranja prednje Azije;
• paradoksalno, Džingis kanovo osvojenje sadašnjih područja Irana, Turkestana i dela Iraka (što su nastavili njegovi unuci) dovelo je do konačne turkizacije većeg dela srednje Azije jer su Mongoli, uzrokovali seobu turkofonih naroda koji su činili dobar deo mongolskih jedinica;
• democid na velikom području od Irana do Mongolije je bitno odredio odnos snaga u budućnosti, nekad gusto naseljeni Avganistan i okolne zemlje su bile skoro bez populacije;
• mongolska vlast je dovela do emancipacije i afirmacije iranskog duha u islamskoj civilizaciji, koji je postao dominantan uključivši u svoju sferu uticaja celu Indiju;
• magnetska sila velikih religijskih civilizacija, naročito islamske i budističke, rastočila je mongolski sastav šamanskih verovanja i prakse, pa su se Mongoli izgubili u islamskoj i pravoslavno-hrišćanskoj civilizaciji, dok su u samoj Mongoliji primili lamaistički budizam koji ih veže s Tibetancima.

Među krajnje ironije istorije spada činjenica da je mongolski narod, čiji su preci prolili više krvi nego u oba svetska rata zajedno, prihvativši lamaistički budizam postao jednim od najmiroljubivijih naroda na planeti, i to narodom koji u svom narodnom verovanju poštuje Džingis kana kao Bodisatvu, ili božansko utelovljenje samilosti i saučešća.

Kada je Džingis-kan preminuo, nasledio ga je njegov sin Ogataj-kan.

Literatura

• Brent, Peter (1976). The Mongol Empire: Genghis Khan: His Triumph and His Legacy. London: Weidenfeld & Nicholson. ISBN 978-0-297-77137-1. 
• Chapin, David (2012). Long Lines: Ten of the World's Longest Continuous Family Lineages. College Station, Texas: VirtualBookWorm.com. ISBN 978-1-60264-933-0. 
• Jeffries, Ian (2007). Mongolia: A Guide to Economic and Political Developments. Taylor & Francis. str. 5—7. ISBN 978-0-203-96203-9. 
• Lane, George (2004). Genghis Khan and Mongol Rule. Westport, Connecticut: Greenwood Publishing Group. ISBN 978-0-313-32528-1. 
• Man, John (2004). Genghis Khan: Life, Death, and Resurrection (reprint, illustrated izd.). Bantam. str. 254—55. ISBN 978-0-312-36624-7. Pristupljeno 17. 5. 2014. 
• Ratchnevsky, Paul (1991). Genghis Khan: His Life and Legacy. Blackwell Publishing. str. 142. ISBN 978-0-631-16785-3. „It is possible, however, to say with certainty that Genghis Khan died in August 1227; only in specifying the actual day of his death do our sources disagree.” =
• Bretschneider, Emilii (2002). Mediæval Researches from Eastern Asiatic Sources; Fragments Towards the Knowledge of the Geography & History of Central & Western Asia. This Elibron Classics book is a facsimile reprint of an 1888 edition by Trübner & Co., London. Adamant Media Corporation. ISBN 978-1-4021-9303-3. 
• Cable, Mildred; French, Francesca (1943). The Gobi Desert. London: Landsborough Publications. 
• Hildinger, Erik (1997). Warriors Of The Steppe: Military History Of Central Asia, 500 BC To 1700 AD. Cambridge: De Capo Press. ISBN 978-0-7867-3114-5. 
• Charney, Israel W., ur. (1994). Genocide: A Critical Bibliographic Review. New York: Facts on File Publications. 
• Farale, Dominique (2002). De Gengis Khan à Qoubilaï Khan : la grande chevauchée mongole. Campagnes & stratégies (na jeziku: French). Paris: Economica. ISBN 978-2-7178-4537-2. CS1 održavanje: Neprepoznat jezik (veza)
• Farale, Dominique (2007). La Russie et les Turco-Mongols : 15 siècles de guerre (na jeziku: French). Paris: Economica. ISBN 978-2-7178-5429-9. CS1 održavanje: Neprepoznat jezik (veza)
• „Genghis Khan”. Funk & Wagnalls New Encyclopedia. World Almanac Education Group. 2005. Arhivirano iz originala 13. 1. 2006. g. Pristupljeno 22. 5. 2008.  Via the Internet Archive's copy of the History Channel Web site.
• Smitha, Frank E. „Genghis Khan and the Mongols”. Macrohistory and World Report. Pristupljeno 30. 6. 2005. 
• Kennedy, Hugh (2002). Mongols, Huns & Vikings. London: Cassell. ISBN 978-0-304-35292-0. 
• Kradin, Nikolay; Skrynnikova, Tatiana (2006). Imperiia Chingis-khana (Chinggis Khan Empire) (na jeziku: ruski). Moscow: Vostochnaia literatura. ISBN 978-5-02-018521-0.  (summary in English)
• Kradin, Nikolay; Skrynnikova, Tatiana (2006). „Why do we call Chinggis Khan's Polity 'an Empire'”. Ab Imperio. 7 (1): 89—118. ISBN 978-5-89423-110-5. 
• Lamb, Harold (1927). Genghis Khan: The Emperor of All Men. New York: R. M. McBride & company. 
• Lister, R. P. (2000). Genghis Khan. Lanham, Maryland: Cooper Square Press. ISBN 978-0-8154-1052-2. 
• Man, John (1999). Gobi: Tracking the Desert. London; New Haven, Conn: Weidenfeld & Nicolson; Yale University Press. ISBN 978-0-7538-0161-1. 
• Martin, Henry Desmond (1950). The Rise of Chingis Khan and his Conquest of North China. Baltimore: Johns Hopkins Press. 
• May, Timothy (2001). „Mongol Arms”. Explorations in Empire: Pre-Modern Imperialism Tutorial: The Mongols. San Antonio College History Department. Arhivirano iz originala 18. 5. 2008. g. Pristupljeno 22. 5. 2008. 
• Morgan, David (1986). The Mongols. The Peoples of Europe. Blackwell Publishing. ISBN 978-0-631-17563-6. 
• Stevens, Keith. Šablon:PDFWayback Retrieved May 22, 2008.
• Stewart, Stanley (2001). In the Empire of Genghis Khan: A Journey among Nomads. London: Harper Collins. ISBN 978-0-00-653027-5. 
• Turnbull, Stephen (2003). Genghis Khan & the Mongol Conquests 1190–1400. Oxford: Osprey Publishing. ISBN 978-1-84176-523-5. 
• Valentino, Benjamin A. (2004). Final Solutions: Mass Killing and Genocide in the Twentieth Century. Ithaca, N.Y.: Cornell University Press. ISBN 978-0-8014-3965-0. 
• Rashid al-Din Tabib (1995). A Compendium of Chronicles: Rashid al-Din's Illustrated History of the World Jami' al-Tawarikh. The Nasser D. Khalili Collection of Islamic Art, Vol. XXVII. Sheila S. Blair (ed.). Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-727627-3. 
• Rashid al-Din Tabib (1971). The Successors of Genghis Khan (extracts from Jami' Al-Tawarikh). UNESCO Collection of Representative Works: Persian heritage series. tr. from the Persian by John Andrew Boyle. New York: Columbia University Press. ISBN 978-0-231-03351-0. 
• The Secret History of the Mongols: A Mongolian Epic Chronicle of the Thirteenth Century [Yuan chao bi shi]. Brill's Inner Asian Library vol. 7. tr. Igor de Rachewiltz. Leiden; Boston: Brill. 2004. ISBN 978-90-04-13159-0. 

Spoljašnje veze

• Potraga za grobnicom Džingis-kana
• Džingis-kan zagađivač („Politika“, 14. februar 2011)
• Genghis Khan on In Our Time at the BBC. (listen now)
• Welcome to The Realm of the Mongols
• Parts of this biography were taken from the Area Handbook series at the Library of Congress
• Estimates of Mongol warfare casualties
• Genghis Khan on the Web (directory of some 250 resources)
• 'Ala' al-Din 'Ata Malik Juvayni
• The History of Genghizcan the Great, First Emperor of the Antient Moguls and Tartars
• "Genghis Khan's Secret Weapon Was Rain"