Кара (формација)

Кара (енгл. infantry square) је врста борбеног поретка, нарочито у епохи хладног оружја, облика четвороугла (квадрата или правоугаоника), за борбу у све стране. Примењивана је у нападу, ради веће силине удара у одређеном правцу, уз истовремено обезбеђење бокова, а у одбрани - у одбијању коњичких јуриша.

Британска шупља кара нападнута од француске коњице у бици код Катр Бра 1815. године.

Формација

Постојала је тзв. пуна и шупља кара. У пуној је унутрашњост построја била испуњена борцима, а у шупљој су формиране само спољне врсте, а унутрашњост каре је била празна ради лакшег престројавања стрелаца. Облик каре је често примењиван и при уређењу објеката за становање (логор), а размештај јединица у облику каре је коришћен и при одмарању.

Епоха хладног оружја

Први облици борбеног поретка у форми каре јављају се у старом веку. После битке код Кунаксе (401. п.н.е), грчки најамници под Ксенофонтовом командом при повлачењу кроз Малу Азију (тзв. Анабаза) користили су шупљу кару.

Швајцарска пуна кара

За више информација погледајте: Копљаничка кара

У средњем веку, у доба превласти коњице (од 5. до 14. века) кара нестаје. Јавља се поново у 14. веку, када значај пешадије поново расте, као погодан облик борбе против витезова. Први је примењују Швајцарци 1339. у бици код Лаупена. Предње, задње и бочне врсте имале су копља, а унутрашње - хелебарде. Почетком 15. века Хусити се против витезова боре из колског логора, који је, такође, имао облик шупље каре. Швајцарску пуну кару прихватају Бургунђани у бици код Гингата (1479), а нешто касније и ландскнехти и Шпанци.

Швајцарска пуна кара из 14. и 15. века састојала се од хелебардиста у средишту и копљаника споља.

Епоха ватреног оружја

Наоружавање пешадије ватреним оружјем почетком 16. века наметнуло је и проблем њеног распореда у односу на кару. У шупљој кари стрелци су распоређивани у спољним врстама, после опаљивања су се повлачили у унутрашњост каре, пунили оружје и затим поново излазили на њене ивице. У пуној кари стрелци су на угловима каре копљаника образовали своје мале каре и дејствовали караколирањем.

Шпанска пуна кара

Главни чланак: Терцио

У 16. веку Шпанци смањују величину каре, делећи пешадију на 3 велике групе назване терцио (трећина), које имају пуну кару копљаника, са 40-50 људи по фронту и дубини (1.600-2.500 људи), и мускетаре на угловима. У то доба јављају се још два назива за кару - аритметички и геометријски квадрат. Аритметички квадрат (фр. carre d'hommes) имао је већу дубину од ширине, а примењивао се у покрету у близини непријатеља. Геометријски квадрат (фр. carre de terrain) имао је једнаке стране, а примењиван је у борби.

Даљи развој ватреног оружја и повећање броја стрелаца наметнули су нове врсте борбеног поретка. Крајем 16. века уместо каре почиње да се примењује линијски борбени поредак, чији су први облици низоземска и шведска бригада. У биткама код Брајтенфелда (1631) и Лицена (1632) пуна шпанска кара доживљава коначан слом.

Шупља кара

У епохи линијске тактике (средина 17-крај 18. века) одржала се једино шупља кара. Руси и Аустријанци примењују је у борби са турском коњицом (3 врсте стрелаца на свакој страни), у операцијама против египатских коњаника-мамелука 1798. образује је и Наполеон (дивизијске шупље каре). У бици код Ватерлоа 1815. британска пешадија, постројена у мање каре, одбија напад француске коњице, а при крају битке Наполеонова гарда, такође, образује каре и у њима готово сва гине. У 19. веку кара је све ређа, јер су и коњички јуриши ретки због јаке ватре пешадије. Даље усавршавање ватреног оружја у 20. веку коначно је потпуно елиминисало кару као облик борбеног поретка.

Литература

• Гажевић, Никола (1972). Војна енциклопедија (књига 4). Београд: Војноиздавачки завод.