Караколирање

Караколирање (фр. caracole - спирала) је тактичка радња коњице, која се јавила у другој половини 16. века - први ред коњаника испаљује пиштоље у једном плотуну, а затим се кружно креће на зачеље ескадрона да се оружје напуни.

Тактика

Коњаници постројени у квадратним борбеним порецима - ескадронима, поред сабље наоружани и са по 2 - 6 пиштоља (у кубурама и сарама чизама), нападали су у ходу или касу. Пошто би дошли у непосредну близину непријатеља, челне врсте су отварале ватру из пиштоља, а потом се окретале, најчешће на лево, јер се пиштољ држао у десној руци, и одлазиле на зачеље стварајући следећим врстама простор за дејство, а себи време за пуњење пиштоља или припрему новог. Погинулог би замењивао коњаник из следеће врсте. Када би се непријатељ тако растројио, напад се настављао хладним оружјем до победе.

Историја

Караколирање су први пут применили ескадрони немачких најамника (рајтера), постројени у 15-16 врста и исто толико редова, против тешко оклопљених француских витезова у бици код Дреа (1562). Ускоро су га почеле примењивати и коњице других земаља, са различитом дубином борбеног поретка. Имало је успеха само против инертне коњице и пешадије која није била довољно подржана стрелцима.

Укидање

У тридесетогодишњем рату (1618-1648) Густав II Адолф укинуо је караколирање у шведској коњици која је отада нападала ударом хладним оружјем, а после битке код Лицена (1632), било је забрањено и у царској (хабсбуршкој) војсци. У доба Кромвела и енглеска коњица, такође, напушта караколирање и прелази на коњички јуриш. Половином 17. века француски коњаници караколирају пролазећи галопом у колони по један непосредно испред фронта непријатеља, а по испаљивању пиштоља, поново се враћају за напад. Нешто касније укинуто је караколирање и у француској коњици, али она повремено све до половине 18. века напада и караколирајући са ескадронима постројеним у 3 врсте.

Литература

• Гажевић, Никола (1972). Војна енциклопедија (књига 4). Београд: Војноиздавачки завод.