Kara (formacija)

Kara (engl. infantry square) je vrsta borbenog poretka, naročito u epohi hladnog oružja, oblika četvorougla (kvadrata ili pravougaonika), za borbu u sve strane. Primenjivana je u napadu, radi veće siline udara u određenom pravcu, uz istovremeno obezbeđenje bokova, a u odbrani - u odbijanju konjičkih juriša.

Britanska šuplja kara napadnuta od francuske konjice u bici kod Katr Bra 1815. godine.

Formacija

Postojala je tzv. puna i šuplja kara. U punoj je unutrašnjost postroja bila ispunjena borcima, a u šupljoj su formirane samo spoljne vrste, a unutrašnjost kare je bila prazna radi lakšeg prestrojavanja strelaca. Oblik kare je često primenjivan i pri uređenju objekata za stanovanje (logor), a razmeštaj jedinica u obliku kare je korišćen i pri odmaranju.

Epoha hladnog oružja

Prvi oblici borbenog poretka u formi kare javljaju se u starom veku. Posle bitke kod Kunakse (401. p.n.e), grčki najamnici pod Ksenofontovom komandom pri povlačenju kroz Malu Aziju (tzv. Anabaza) koristili su šuplju karu.

Švajcarska puna kara

Za više informacija pogledajte: Kopljanička kara

U srednjem veku, u doba prevlasti konjice (od 5. do 14. veka) kara nestaje. Javlja se ponovo u 14. veku, kada značaj pešadije ponovo raste, kao pogodan oblik borbe protiv vitezova. Prvi je primenjuju Švajcarci 1339. u bici kod Laupena. Prednje, zadnje i bočne vrste imale su koplja, a unutrašnje - helebarde. Početkom 15. veka Husiti se protiv vitezova bore iz kolskog logora, koji je, takođe, imao oblik šuplje kare. Švajcarsku punu karu prihvataju Burgunđani u bici kod Gingata (1479), a nešto kasnije i landsknehti i Španci.

Švajcarska puna kara iz 14. i 15. veka sastojala se od helebardista u središtu i kopljanika spolja.

Epoha vatrenog oružja

Naoružavanje pešadije vatrenim oružjem početkom 16. veka nametnulo je i problem njenog rasporeda u odnosu na karu. U šupljoj kari strelci su raspoređivani u spoljnim vrstama, posle opaljivanja su se povlačili u unutrašnjost kare, punili oružje i zatim ponovo izlazili na njene ivice. U punoj kari strelci su na uglovima kare kopljanika obrazovali svoje male kare i dejstvovali karakoliranjem.

Španska puna kara

Glavni članak: Tercio

U 16. veku Španci smanjuju veličinu kare, deleći pešadiju na 3 velike grupe nazvane tercio (trećina), koje imaju punu karu kopljanika, sa 40-50 ljudi po frontu i dubini (1.600-2.500 ljudi), i musketare na uglovima. U to doba javljaju se još dva naziva za karu - aritmetički i geometrijski kvadrat. Aritmetički kvadrat (fr. carre d'hommes) imao je veću dubinu od širine, a primenjivao se u pokretu u blizini neprijatelja. Geometrijski kvadrat (fr. carre de terrain) imao je jednake strane, a primenjivan je u borbi.

Dalji razvoj vatrenog oružja i povećanje broja strelaca nametnuli su nove vrste borbenog poretka. Krajem 16. veka umesto kare počinje da se primenjuje linijski borbeni poredak, čiji su prvi oblici nizozemska i švedska brigada. U bitkama kod Brajtenfelda (1631) i Licena (1632) puna španska kara doživljava konačan slom.

Šuplja kara

U epohi linijske taktike (sredina 17-kraj 18. veka) održala se jedino šuplja kara. Rusi i Austrijanci primenjuju je u borbi sa turskom konjicom (3 vrste strelaca na svakoj strani), u operacijama protiv egipatskih konjanika-mameluka 1798. obrazuje je i Napoleon (divizijske šuplje kare). U bici kod Vaterloa 1815. britanska pešadija, postrojena u manje kare, odbija napad francuske konjice, a pri kraju bitke Napoleonova garda, takođe, obrazuje kare i u njima gotovo sva gine. U 19. veku kara je sve ređa, jer su i konjički juriši retki zbog jake vatre pešadije. Dalje usavršavanje vatrenog oružja u 20. veku konačno je potpuno eliminisalo karu kao oblik borbenog poretka.

Literatura

• Gažević, Nikola (1972). Vojna enciklopedija (knjiga 4). Beograd: Vojnoizdavački zavod.