Династија Ћинг

Династија Ћинг, понекад звана и Манџурска династија, представља последњу кинеску царску династију.

Застава династије Ћинг (1889—1912)

Застава династије Ћинг (1862—1889)

Њен оснивач је Нурхачи, манџурски велможа и вазал кинеских царева из династије Минг који се прогласио царем и наследником династије Ђин, која је владала северном Кином неколико векова раније. Године 1634. његов син Хуанг Таи-ђи је након смрти последњег монголског владара из династије Јуен покорио Монголију, а након тога и Кореју.

Године 1644. у Кини је избила велика побуна коју је искористила манџурска војска на челу с принцом Доргоном те пробила Кинески зид, освојила Пекинг и након осамнаест година установила власт над цијелом Кином.

У првим годинама династије Ћинг Кина се наставила ширити па су освојени Тибет и Тајван.

У 19. веку, Кина, која је по номиналним критеријумима била најбогатија и најјача држава на свету, суочила се с чињеницом да је значајно инфериорна западним силама. Ауторитет царске власти начет је срамним поразима у опијумским ратовима, што је довело до провале национализма међу Хан Кинезима који су Манџурску династију схватали као стране освајаче уместо властитих владара. У другој половини 19. века је против династије Ћинг покренут крвави Тајпиншки устанак, који је однео више живота од Првог светског рата.

Иако се династија Ћинг успела одржати, Кина је била битно ослабљена те је под владавином Циси наставила трпети поразе, од којих је најсрамнији био онај у рату с Јапаном 1894–1895. Народно незадовољство – усмерено како против династије, тако и против све већег утицаја западних сила –исказало се у Боксерском устанку године 1900. Кина је, одупирући се западној војној интервенцији, доживела још један велики војни пораз. Тај период кинеске историје остао је упамћен као Век понижења.

Године 1911. серија побуна против династије довела је до њеног збацивања, те је Кина године 1912. проглашена републиком.

Пу Ји, последњи цар манџурске династије, владао је од године 1931. до 1945. као цар државе Манџукуо под јапанском заштитом.

Грађевинарство

Династија Ћинг (1616—1911) је била последња феудална династија у Кини. Грађевине у овом периоду су углавном следиле грађевински стил династије Минг, али су још префињеније.

Пекинг је у династији Ћинг остао главни град, његове грађевине углавном нису биле измењене. Имао је 20 великих градских капија. Од њих капија Џенг-јанг у унутрашњем граду је највеличанственија. Династија Ћинг је настављала да користи палату династије Минг, а у исто време подигла многе огромне императорске вртове као што су велелепне стара Летња палата и Летња палата. Грађевине подигнуте у ово време су почеле да користе и стакло. Подигнуте су грађанске стамбене куће у разноликим архитектонским стиловима.

Егзотичне тибетске ламаистичке грађевине су биле популарне у династији Ћинг. Оне су пробиле шаблоне из прошле династије и попримиле разноврсне форме. Примери за то су били ламаистички храм Хармонија и мир у Пекингу и низ храмова код Ченгдеа.

У позном периоду династије Ћинг, подигнуте су бројне нове зграде и са источним и са западним елементима.

Одлике

Распростирање и временско трајање династије Ћинг у кинеској историји

Подела Ћинг Кине на покрајине (жуто), протекторате (светложуто) и вазалне државе (наранчасто) 1820. године

Сју Јанг, Цар Ћенлонг у инспекцији југа, 12. свитак с детаљем повратка у палату, 1764.0.

Храм Путуо Цунгџенг у Ченгдеу из 18. века

Џејмес Гилреј, Аудијенција британске амбасаде у Пекингу, објављено 1792.

Војна победа над Хан Кинезима није решила проблем како и на који начин владати Кином. Супериорност кинеске културе над културом освајача учинила је да цареви Ганг Си и Јунгџенг прихвате конфуцијанско насљеђе и да на тим основама развијају кинеско друштво. Манџурци су водили вешту политику и само тако су успели да се одрже; усвојили су кинеске обичаје и њихову традицију, увели једнакост Кинеза и Манџураца на високим владиним положајима, препустили Кинезима читаву општинску управу и већи део покрајинске управе. Понашали су се као да настављају дело кинеских династија и успели су за себе да вежу већину кинеских интелектуалаца. Кинеска политичка доктрина заснована на Конфучијевим начелима учи како би власт и одговорност требало да буду сједињене, те цар добива свој мандат од Бога тако да је његова власт апсолутна. У накнаду за то његова је дужност је да одржава друштвено устројство. Ако то не успе, оправдано избијају нереди и побуне, али не и законито. Свако министарство („колегиј”) састоји се од два председника, једног кнеза и два потпредседника. Али они не управљају крупним пословима. Битне одлуке владару предлаже „Државни савет” који се састоји од пет особа које се бирају међу председницима или потпредседницима министарстава. Династија је поред Државног савета задржала и „Велики секретаријат” и Цензорат, чији су чланови Кинези или Манџурци који су указивали на пропусте или грешке министара или чиновника. Догађало се да своје примедбе упуте и самом цару.

Кина је била подељена на 18 покрајина у којима су управитељи имали широка овлашћења. Они су понекад били потчињени поткраљу под чијом су влашћу биле окупљене две или три покрајине. Средишња власт се није мешала у живот покрајина. Овакав је систем дозвољавао претерану независност управитеља. Покрајине су подељене на округе и жупаније којима су управљали чиновници које је именовала влада. На селима се сачувала аутономија којој су старјешине именовале породице које су чиниле сеоско веће, а њега поставља шеф округа. Висину пореза који је требало да плати свака покрајина одређивала је влада: земљишни порез сразмерно годишњем производу земље и соларина, десетина наплаћивана у натури. Међутим, доходак од тих пореза био је намењен за расходе саме покрајине, а само су поједине богате покрајине морале плаћати доходак у заједнички фонд који се после делио сиромашнијим покрајинама.

Манџурска војска је била подељена у трупе и јединице. Бројала је око 300.000 људи од којих се трећина налазила у области око Пекинга, а остали су били размештени по касарнама у 11 покрајина. Свака покрајина је имала своју милицију под заповедништвом управитеља. Те су се трупе називале „Зелени стег” и бројале су до 400.000 људи до 1840. године. Ни манџурска војска, ни милиција, нису представљале озбиљну војну снагу. Недовољно наоружање им није дозвољавало да издрже борбу с европским силама.

Друштвена структура није олакшавала владину делатност. 4/5 становника су били сељаци који су најчешће располагали само малим делом земље. По градовима су живили и многобројни трговци који су успевали да произведу предмете потребне за свакодневни живот, али и уметничка дела. Трговци су имали важну улогу, поготово за унутрашњу размену у којој је речни промет надокнађивао недостатак копнених путева, премда они немају друштвеног утицаја. Трговци и занатлије су се организовали у цехове, а сељаци често у удружења ради заштите и одржавања брана. Цехови и удружења су била добровољна и поприлично равнодушна према политичким и националним питањима.

Постојале су две категорије племства. Прво племство је дворско манџурско племство повезано крвним везама, које је до деветог колена имало титуле принчева. То су били „царски род” у којему су мушки потомци првог манџурског цара примали годишњу пензију, али нису имали право јавне службе, а ретко и место у влади због честих сплетки. Друго племство је „даровано” (највећа је војводска титула) као награда за војне и грађанске услуге цару, а које су значиле доделу земље и пензије. То племство не чини сталеж и не поседује племићке повластице. Постојала је такође још једна класа којој нити једна друга није била слична, класа учењака. Она се одабирала путем „Царског испита” где су се међу ученима одређивали они који ће обављати судске и управне функције. Тај одабир, који је настао у 7. веку, је имао демократски облик који је опстао све до 19. века. Расправа о филозофској теми из кинеских класичних текстова, обликовање стихова и лепо писање су били важни делови испита. Природне науке нису биле заступљене међу предметима за испитно такмичење. Када се кандидатима давало да напишу историјски оглед, реч је била о кинеској историји. Влада, иако се није бавила организовањем наставе, придавала је велику важност испитним питањима. Класа чиновника које Европљани називају „мандарини” остали су привржени кинеским традиционалним схватањима како би одржали традицију.

Литература

• Graff, David Andrew; Higham, Robin (2012). A Military History of China. University Press of Kentucky. стр. 116. ISBN 978-0-8131-3584-7. 
• Yamamuro, Shin'ichi (2006). Manchuria Under Japanese Domination. Превод: J. A. Fogel. University of Pennsylvania Press. стр. 246. ISBN 9780812239126. 
• Wakeman, Frederic E. (01. 01. 1985). The Great Enterprise: The Manchu Reconstruction of Imperial Order in Seventeenth-century China. University of California Press. стр. 24—. ISBN 978-0-520-04804-1. 
• Ebrey, Patricia Buckley; Walthall, Anne (2013). East Asia: A Cultural, Social, and Political History. Cengage Learning. стр. 271. ISBN 978-1-285-52867-0. 
• Ebrey, Patricia Buckley; Walthall, Anne (2013). East Asia: A Cultural, Social, and Political History. Cengage Learning. стр. 271. ISBN 978-1-285-52867-0. 
• Tan, Qixiang (1982). Historical Atlas of China. 8. Beijing: China Map Press. ISBN 978-7-5031-1844-9. 
• Bartlett, Beatrice S. (1991). Monarchs and Ministers: The Grand Council in Mid-Ch'ing China, 1723–1820. Berkeley and Los Angeles: University of California Press. ISBN 978-0-520-06591-8. 
• Crossley, Pamela Kyle (1997). The Manchus. Wiley. ISBN 978-1-55786-560-1. 
• —— (2010). The Wobbling Pivot: China since 1800. Malden, MA: Wiley-Blackwell. ISBN 978-1-4051-6079-7. 
• Crossley, Pamela Kyle; Siu, Helen F.; Sutton, Donald S. (2006). Empire at the Margins: Culture, Ethnicity, and Frontier in Early Modern China. University of California Press. ISBN 978-0-520-23015-6. 
• Ebrey, Patricia (1993), Chinese Civilization: A Sourcebook (2nd изд.), New York: Simon and Schuster, ISBN 978-0-02-908752-7. 
• —— (2010). The Cambridge Illustrated History of China. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-12433-1. 
• Elliott, Mark C. (2000), „The Limits of Tartary: Manchuria in Imperial and National Geographies” (PDF), Journal of Asian Studies, 59: 603—646, JSTOR 2658945, doi:10.2307/2658945. 
• —— (2001). The Manchu Way: The Eight Banners and Ethnic Identity in Late Imperial China. Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-4684-7. 
• Faure, David (2007). Emperor and Ancestor: State and Lineage in South China. Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-5318-0. 
• Ho, David Dahpon (2011). Sealords Live in Vain: Fujian and the Making of a Maritime Frontier in Seventeenth-Century China. University of California, San Diego. 
• Hsü, Immanuel C. Y. (1990), The rise of modern China (4th изд.), New York: Oxford University Press, ISBN 978-0-19-505867-3. 
• Kaske, Elisabeth (2008). The politics of language in Chinese education, 1895–1919. Leiden: BRILL. ISBN 978-90-04-16367-6. 
• Li, Gertraude Roth (2002), „State building before 1644”, Ур.: Peterson, Willard, The Ch'ing Empire to 1800, The Cambridge History of China, 9, Cambridge: Cambridge University Press, стр. 9—72, ISBN 978-0-521-24334-6. 
• Liu, Kwang-Ching; Smith, Richard J. (1980), „The Military Challenge: The North-west and the Coast”, Ур.: Fairbank, John K.; Liu, Kwang-Ching, Late Ch'ing, 1800–1911, Part 2, Cambridge History of China, 11, Cambridge, England: Cambridge University Press, стр. 202—273, ISBN 978-0-521-22029-3. 
• Murphey, Rhoads (2007). East Asia: A New History (4th изд.). Pearson Longman. ISBN 978-0-321-42141-8. 
• Myers, H. Ramon; Wang, Yeh-Chien (2002), „Economic developments, 1644–1800”, Ур.: Peterson, Willard, The Ch'ing Empire to 1800, The Cambridge History of China, 9, Cambridge: Cambridge University Press, стр. 563—647, ISBN 978-0-521-24334-6. 
• Naquin, Susan; Rawski, Evelyn Sakakida (1987). Chinese Society in the Eighteenth Century. Yale University Press. ISBN 978-0-300-04602-1. 
• Naquin, Susan (2000). Peking: Temples and City Life, 1400–1900. University of California Press. ISBN 978-0-520-21991-5. 
• Perdue, Peter C. (2005). China Marches West: The Qing Conquest of Central Eurasia. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-01684-2. 
• Platt, Stephen R. (2012). Autumn in the Heavenly Kingdom: China, the West, and the Epic Story of the Taiping Civil War. Alfred A. Knopf. ISBN 978-0-307-27173-0. 
• Rawski, Evelyn S. (1998). The Last Emperors: A Social History of Qing Imperial Institutions. Berkeley and Los Angeles: University of California Press. ISBN 978-0-520-21289-3.  Paperback edition . 2001. ISBN 978-0-520-92679-0.
• Reynolds, Douglas Robertson (1993). China, 1898–1912 : The Xinzheng Revolution and Japan. Cambridge, Mass: Council on East Asian Studies Harvard University : Distributed by Harvard University Press. ISBN 978-0-674-11660-3. 
• Rowe, William T. (2002), „Social stability and social change”, Ур.: Peterson, Willard, The Ch'ing Empire to 1800, The Cambridge History of China, 9, Cambridge: Cambridge University Press, стр. 473—562, ISBN 978-0-521-24334-6. 
• —— (2009), China's Last Empire: The Great Qing, History of Imperial China, Cambridge, MA: Harvard University Press, ISBN 978-0-674-03612-3. 
• Spence, Jonathan D. (2012). The Search for Modern China (3rd изд.). New York: Norton. ISBN 978-0-393-93451-9. 
• Têng, Ssu-yü; Fairbank, John King, ур. (1954) [reprint 1979]. China's Response to the West: A Documentary Survey, 1839–1923. Cambridge, MA: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-12025-9. 
• Torbert, Preston M. (1977). The Ch'ing Imperial Household Department: A Study of Its Organization and Principal Functions, 1662–1796. Harvard University Asia Center. ISBN 978-0-674-12761-6. 
• Wakeman, Frederic E. (1975). The Fall of Imperial China. New York: Free Press. ISBN 978-0-02-933690-8. 
• —— (1986). The Great Enterprise: The Manchu Reconstruction of Imperial Order in Seventeenth-century China. Berkeley and Los Angeles: University of California Press. ISBN 978-0-520-04804-1. 
• Wright, Mary Clabaugh (1957). The Last Stand of Chinese Conservatism: The T'ung-Chih Restoration, 1862–1874. Stanford: Stanford University Press. ISBN 978-0-80470475-5. 
• Zhao, Gang (2006), „Reinventing China Imperial Qing Ideology and the Rise of Modern Chinese National Identity in the Early Twentieth Century” (PDF), Modern China, 32 (1): 3—30, JSTOR 20062627, doi:10.1177/0097700405282349, Архивирано из оригинала (PDF) 25. 03. 2014. г.. 
• Bickers, Robert (2011). The Scramble for China: Foreign Devils in the Qing Empire, 1832–1914. Penguin. ISBN 978-0-7139-9749-1. 
• Cotterell, Arthur (2007). The Imperial Capitals of China – An Inside View of the Celestial Empire. London: Pimlico. ISBN 978-1-84595-009-5. 
• Dunnell, Ruth W.; Elliott, Mark C.; Foret, Philippe; et al., ур. (2004). New Qing Imperial History: The Making of Inner Asian Empire at Qing Chengde. Routledge. ISBN 978-1-134-36222-6. 
• Esherick, Joseph; Kayalı, Hasan; Van Young, Eric, ур. (2006). Empire to Nation: Historical Perspectives on the Making of the Modern World. Rowman & Littlefield. ISBN 978-0-7425-4031-6. 
• Fairbank, John K.; Liu, Kwang-Ching, ур. (1980), Late Ch'ing 1800–1911, Part 2, The Cambridge History of China, 11, Cambridge: Cambridge University Press, ISBN 978-0-521-22029-3. 
• Morse, Hosea Ballou (1910). The international relations of the Chinese empire Vol. 1.  to 1859; online;
• Morse, Hosea Ballou. The international relations of the Chinese empire.  vol 2 1861–1893 (1918) online;
• Morse, Hosea Ballou. The international relations of the Chinese empire.  vol 3 1894–1916. (1918) online
• Owen, Stephen, "The Qing Dynasty: Period Introduction," in Stephen Owen, ed. An Anthology of Chinese Literature: Beginnings to 1911. New York: W. W. Norton, 1997. pp. 909–914. (. ().
• Paludan, Ann (1998). Chronicle of the Chinese Emperors. London: Thames & Hudson. ISBN 978-0-500-05090-3. 
• Peterson, Willard, ур. (2003), The Ch'ing Empire to 1800, The Cambridge History of China, 11, Cambridge: Cambridge University Press, ISBN 978-0-521-24334-6. 
• Rowe, William T. (2009). The Great Qing. Cambridge, MA: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-03612-3. 
• Smith, Richard Joseph (2015). The Qing Dynasty and Traditional Chinese Culture. Rowman and Littlefield. ISBN 978-1-4422-2193-2. 
• Spence, Jonathan (1997). God's Chinese Son: The Taiping Heavenly Kingdom of Hong Xiuquan. New York: W. W. Norton & Company. ISBN 978-0-393-31556-1. 
• Struve, Lynn A. (1968). Voices from the Ming-Qing Cataclysm: China in Tigers' Jaws. New Haven: Yale University Press. ISBN 978-0-300-07553-3. 
• —— (2004). The Qing Formation in World-Historical Time. Harvard University Asia Center. ISBN 978-0-674-01399-5. 
• Waley-Cohen, Joanna (2006). The culture of war in China: empire and the military under the Qing dynasty. I.B. Tauris. ISBN 978-1-84511-159-5. 
• Woo, X.L. (2002). Empress dowager Cixi: China's last dynasty and the long reign of a formidable concubine: legends and lives during the declining days of the Qing dynasty. Algora Publishing. ISBN 978-1-892941-88-6. 
• Zhao, Gang (2013). The Qing Opening to the Ocean: Chinese Maritime Policies, 1684–1757. University of Hawaii Press. ISBN 978-0-8248-3643-6. 

Историграфија

• Newby, L.J. (2011), „China: Pax Manjurica”, Journal for Eighteenth-Century Studies, 34 (4): 557—563, doi:10.1111/j.1754-0208.2011.00454.x. 
• Ho, Ping-Ti (1967), „The Significance of the Ch'ing Period in Chinese History”, The Journal of Asian Studies, 26 (2): 189—195, JSTOR 2051924, doi:10.2307/2051924. 
• —— (1998), „In Defense of Sinicization: A Rebuttal of Evelyn Rawski's 'Reenvisioning the Qing'”, The Journal of Asian Studies, 57 (1): 123—155, JSTOR 2659026, doi:10.2307/2659026. 
• Rawski, Evelyn S. (1996), „Reenvisioning the Qing: The Significance of the Qing Period in Chinese History”, The Journal of Asian Studies, 55 (4): 829—850, JSTOR 2646525, doi:10.2307/2646525. 
• Waley-Cohen, Joanna (2004), „The New Qing History”, Radical History Review, 88 (1): 193—206, doi:10.1215/01636545-2004-88-193. 

Спољашње везе

• China's Population: Readings and Maps.