Википедија

Век понижења

Век понижења био је период у кинеској историји који почиње Првим опијумским ратом (1839–1842), а завршава се 1945. године када је Кина (тада Република Кина) изашла из Другог светског рата као једна од велике четворке и основана као стални члан Савета безбедности Уједињених нација, или наизменично, закључно са 1949. оснивањем Народне Републике Кине. За овај вековни период било је типично опадање, порази и политичка фрагментација династије Ћинг и накнадне Републике Кине, што је довело до деморалишуће страних интервенција, анексија и потчињавања Кине од стране западних сила, Русије и Јапана.[1]

Територијални губици касне фазе династије Ћинг услед анексија страних сила.
Политички цртани филм који приказује Викторију (Уједињено Краљевство), Вилхелма II (Немачка), Николаја II (Русија), Маријану (Француска), и цар Меиџи (Јапан) који дели Кину Ћинг као да сече питу.
Плоча у планинском одмаралишту Ченгде која означава Конвенцију у Пекингу као „национално понижење“ за Кину.
Јапански војници одсецају главе кинеским затвореницима током Првог кинеско-јапанског рата, 1894.
Америчке трупе јуришају на градске зидине Пекинга током Боксерске побуне, 1900.
Војници Савеза осам нација у Забрањеном граду, 1900

Карактеризација тог периода као „понижења“ настала је у атмосфери кинеског национализма у супротности са Двадесет и једним захтевом које је поставила јапанска влада 1915. године, а додатно је расла протестима против лошег третмана Кине у Версајском споразуму 1919. године. И Куоминтанг и Комунистичка партија Кине популарисале су карактеризацију 1920-их, протестујући због Неправедних споразума и губитка кинеске територије у корист страних колонизатора. Током 1930-их и 1940-их, термин је постао уобичајен због јапанске инвазије на ужу Кину.[2] Иако су формалне одредбе уговора окончане, епоха остаје централна за концепте кинеског национализма, а термин се широко користи иу политичкој реторици и у популарној култури.[3]

Историјат

уреди

Кинески националисти 1920-их и 1930-их датирали су век понижења са средином 19. века, уочи Првог опијумског рата[4] усред драматичног политичког расплета који је уследио за Кину.[5]

Порази страних сила који се наводе као део века понижења укључују следеће:

У том периоду Кина је претрпела велику унутрашњу фрагментацију, изгубила скоро све ратове које је водила и често је била принуђена да даје велике уступке великим силама у Неправедним споразумима.[11] У многим случајевима, Кина је била приморана да плати велике износе репарација, отвори луке за трговину, закупи или уступи територије (као што су спољна Манџурија, делови Манџурије (северозападна Кина) и Сахалин Руском царству, залив Ђаоџоу Немачком царству, Хонг Конг и Вехај Британској империји, Макао Португалској империји, Жанђанг Француској и Тајван и Даљен Јапану), и чине разне друге уступке суверенитета страним „сферама утицаја“ након војних пораза.

Крај понижења

уреди

Већ током закључења Боксерског протокола 1901. године, неке од западних сила су веровале да су поступиле прекомерно и да је Протокол превише понижавајући. Као резултат тога, амерички државни секретар Џон Хеј формулисао је политику отворених врата, која је спречила колонијалне силе да директно поделе Кину на де јуре колоније и гарантовао универзални трговински приступ тржиштима у Кини. Са намером да ослаби Немачку, Јапан и Русију, само је донекле била наметнута и постепено је прекинута следећом ером господара рата и јапанским интервенцијама.[12] Полуконтрадикторна природа политике отворених врата је рано уочена, јер иако је очувала територијални интегритет Кине од страних сила, она је такође довела до трговинске експлоатације истих земаља. Са Рут-Такахира споразумом из 1908. године, САД и Јапан су подржали политику отворених врата, али и други фактори (као што су имиграциона ограничења и додела боксерске одштетне стипендије за обештећење боксера уместо да буде директно враћена влади Ћинга) довело је до наставка понижавања из кинеске перспективе.[13] У ери Републике Кине, Уговор девет сила из 1922. такође је био велики покушај да се реафирмише кинески суверенитет, иако није успео да узме у обзир експанзионизам Јапана и имао је ограничен ефекат на екстериторијалност.[14][15] Политика отворених врата је на крају пропала у Другом светском рату када је Јапан напао Кину.

Екстериторијалну јурисдикцију и друге привилегије напустиле су Уједињено Краљевство и Сједињене Државе 1943. године. Током Другог светског рата, Вишијска Француска је задржала контролу над француским уступцима у Кини, али је била приморана да их преда колаборационистичком режиму Ванг Ђингвеја. Послератни кинеско-француски споразум из фебруара 1946. потврдио је кинески суверенитет над уступцима.

Чанг Кај Шек је прогласио крај века понижења 1943. године укидањем свих Неправедних споразума, а Мао Цедунг је прогласио крај после Другог светског рата, при чему је Чанг промовисао свој ратни отпор јапанској власти и место Кине међу Великом четворком у победничким савезницима 1945. године, а Мао је то прогласио оснивањем Народне Републике Кине 1949. године.

Кинески политичари и писци, међутим, наставили су да касније догађаје приказују као прави крај понижења. Њен крај је проглашен одбијањем снага УН−а током Корејског рата, поновног уједињења са Хонг Конгом 1997, поновног уједињења са Макаом 1999, па чак и домаћинством Летњих олимпијских игара 2008. у Пекингу. Неки кинески националисти тврде да понижење неће престати све док Народна Република Кина не контролише Тајван.[16]

Употреба века понижења у историографији Комунистичке партије Кине и савременом кинеском национализму, са фокусом на „суверенитет и интегритет [кинеске] територије,“[17] се позива на инциденте као што је америчко бомбардовање кинеске амбасаде у Београду, инцидент на острву Хајнан и протести за независност Тибета уз штафету бакље на Олимпијским играма у Пекингу 2008. године.[18] Неки аналитичари су указали на његову употребу у одвраћању страних критика кршења људских права у Кини и домаће пажње од питања корупције и јачања њених територијалних захтева и општег економског и политичког успона.[16][19][20]

Референце

уреди
  1. ^ Adcock Kaufman, Alison (2010). „The "Century of Humiliation," Then and Now: Chinese Perceptions of the International Order”. Pacific Focus. 25 (1): 1—33. doi:10.1111/j.1976-5118.2010.01039.x. 
  2. ^ Callahan (2008), стр. 210.
  3. ^ Gries (2004), стр. 45.
  4. ^ Gries (2004), стр. 43-49.
  5. ^ Chang, Maria Hsia (2001). Return of the dragon: China'z wounded nationalism. Westview Press. стр. 69–70. ISBN 978-0-8133-3856-9. 
  6. ^ а б Šebok, Filip (2023). „Historical Legacy”. Ур.: Kironska, Kristina; Turscanyi, Richard Q. Contemporary China: a New Superpower?. Routledge. ISBN 978-1-03-239508-1. 
  7. ^ Gries, Peter Hays (2004). China's New Nationalism: Pride, Politics, and Diplomacy . University of California Press. стр. 43–49. ISBN 978-0-520-93194-7. 
  8. ^ Shambaugh, David (2020-01-30). China and the World (на језику: енглески). Oxford University Press. стр. 73. ISBN 978-0-19-006231-6. 
  9. ^ Shapiro, Judith (2013-04-17). China's Environmental Challenges (на језику: енглески). John Wiley & Sons. ISBN 978-0-7456-6309-8. 
  10. ^ "China Seizes on a Dark Chapter for Tibet", by Edward Wong, The New York Times, August 9, 2010 (August 10, 2010 p. A6 of NY ed.). Retrieved 2010-08-10.
  11. ^ Nike, Lan (2003-11-20). „Poisoned path to openness”. Shanghai Star. Архивирано из оригинала 2010-03-23. г. Приступљено 2010-08-14. 
  12. ^ Cullinane, Michael Patrick (2017-01-17). Open Door Era: United States Foreign Policy in the Twentieth Century (на језику: енглески). Edinburgh University Press. стр. 25—26, 178. ISBN 978-1-4744-0132-6. 
  13. ^ Moore, Gregory (2015-05-27). Defining and Defending the Open Door Policy: Theodore Roosevelt and China, 1901–1909 (на језику: енглески). Lexington Books. стр. xiii, xiv, xv. ISBN 978-0-7391-9996-1. 
  14. ^ Unoki, Ko (2016-04-08). International Relations and the Origins of the Pacific War (на језику: енглески). Springer. стр. 108. ISBN 978-1-137-57202-8. 
  15. ^ Jianlang, Wang (2015-11-27). Unequal Treaties and China (2-Volume Set) (на језику: енглески). Enrich Professional Publishing Limited. стр. 139. ISBN 978-1-62320-119-7. 
  16. ^ а б Kilpatrick, Ryan (20. 10. 2011). „National Humiliation in China”. e-International Relations. Приступљено 3. 4. 2013. 
  17. ^ W A Callahan. „National Insecurities: Humiliation, Salvation and Chinese Nationalism” (PDF). Alternatives. 20 (2004): 199. 
  18. ^ Jayshree Bajoria (23. 4. 2008). „Nationalism in China”. Council on Foreign Relations. Архивирано из оригинала 2009-10-14. г. Приступљено 2009-11-12. 
  19. ^ „Narratives Of Humiliation: Chinese And Japanese Strategic Culture – Analysis”. Eurasia Review. International Relations and Security Network. 23. 4. 2012. Приступљено 3. 4. 2013. 
  20. ^ Callahan, William (15. 8. 2008). „China: The Pessoptimist Nation”. The China Beat. Архивирано из оригинала 2013-02-17. г. Приступљено 5. 4. 2020. 

Види још

уреди
Преузето из „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Век_понижења&oldid=28450600”