Dinastija Ćing

Dinastija Ćing, ponekad zvana i Mandžurska dinastija, predstavlja poslednju kinesku carsku dinastiju.

Zastava dinastije Ćing (1889—1912)

Zastava dinastije Ćing (1862—1889)

Njen osnivač je Nurhači, mandžurski velmoža i vazal kineskih careva iz dinastije Ming koji se proglasio carem i naslednikom dinastije Đin, koja je vladala severnom Kinom nekoliko vekova ranije. Godine 1634. njegov sin Huang Tai-đi je nakon smrti poslednjeg mongolskog vladara iz dinastije Juen pokorio Mongoliju, a nakon toga i Koreju.

Godine 1644. u Kini je izbila velika pobuna koju je iskoristila mandžurska vojska na čelu s princom Dorgonom te probila Kineski zid, osvojila Peking i nakon osamnaest godina ustanovila vlast nad cijelom Kinom.

U prvim godinama dinastije Ćing Kina se nastavila širiti pa su osvojeni Tibet i Tajvan.

U 19. veku, Kina, koja je po nominalnim kriterijumima bila najbogatija i najjača država na svetu, suočila se s činjenicom da je značajno inferiorna zapadnim silama. Autoritet carske vlasti načet je sramnim porazima u opijumskim ratovima, što je dovelo do provale nacionalizma među Han Kinezima koji su Mandžursku dinastiju shvatali kao strane osvajače umesto vlastitih vladara. U drugoj polovini 19. veka je protiv dinastije Ćing pokrenut krvavi Tajpinški ustanak, koji je odneo više života od Prvog svetskog rata.

Iako se dinastija Ćing uspela održati, Kina je bila bitno oslabljena te je pod vladavinom Cisi nastavila trpeti poraze, od kojih je najsramniji bio onaj u ratu s Japanom 1894–1895. Narodno nezadovoljstvo – usmereno kako protiv dinastije, tako i protiv sve većeg uticaja zapadnih sila –iskazalo se u Bokserskom ustanku godine 1900. Kina je, odupirući se zapadnoj vojnoj intervenciji, doživela još jedan veliki vojni poraz. Taj period kineske istorije ostao je upamćen kao Vek poniženja.

Godine 1911. serija pobuna protiv dinastije dovela je do njenog zbacivanja, te je Kina godine 1912. proglašena republikom.

Pu Ji, poslednji car mandžurske dinastije, vladao je od godine 1931. do 1945. kao car države Mandžukuo pod japanskom zaštitom.

Građevinarstvo

Dinastija Ćing (1616—1911) je bila poslednja feudalna dinastija u Kini. Građevine u ovom periodu su uglavnom sledile građevinski stil dinastije Ming, ali su još prefinjenije.

Peking je u dinastiji Ćing ostao glavni grad, njegove građevine uglavnom nisu bile izmenjene. Imao je 20 velikih gradskih kapija. Od njih kapija Dženg-jang u unutrašnjem gradu je najveličanstvenija. Dinastija Ćing je nastavljala da koristi palatu dinastije Ming, a u isto vreme podigla mnoge ogromne imperatorske vrtove kao što su velelepne stara Letnja palata i Letnja palata. Građevine podignute u ovo vreme su počele da koriste i staklo. Podignute su građanske stambene kuće u raznolikim arhitektonskim stilovima.

Egzotične tibetske lamaističke građevine su bile popularne u dinastiji Ćing. One su probile šablone iz prošle dinastije i poprimile raznovrsne forme. Primeri za to su bili lamaistički hram Harmonija i mir u Pekingu i niz hramova kod Čengdea.

U poznom periodu dinastije Ćing, podignute su brojne nove zgrade i sa istočnim i sa zapadnim elementima.

Odlike

Rasprostiranje i vremensko trajanje dinastije Ćing u kineskoj istoriji

Podela Ćing Kine na pokrajine (žuto), protektorate (svetložuto) i vazalne države (narančasto) 1820. godine

Sju Jang, Car Ćenlong u inspekciji juga, 12. svitak s detaljem povratka u palatu, 1764.0.

Hram Putuo Cungdženg u Čengdeu iz 18. veka

Džejmes Gilrej, Audijencija britanske ambasade u Pekingu, objavljeno 1792.

Vojna pobeda nad Han Kinezima nije rešila problem kako i na koji način vladati Kinom. Superiornost kineske kulture nad kulturom osvajača učinila je da carevi Gang Si i Jungdženg prihvate konfucijansko nasljeđe i da na tim osnovama razvijaju kinesko društvo. Mandžurci su vodili veštu politiku i samo tako su uspeli da se održe; usvojili su kineske običaje i njihovu tradiciju, uveli jednakost Kineza i Mandžuraca na visokim vladinim položajima, prepustili Kinezima čitavu opštinsku upravu i veći deo pokrajinske uprave. Ponašali su se kao da nastavljaju delo kineskih dinastija i uspeli su za sebe da vežu većinu kineskih intelektualaca. Kineska politička doktrina zasnovana na Konfučijevim načelima uči kako bi vlast i odgovornost trebalo da budu sjedinjene, te car dobiva svoj mandat od Boga tako da je njegova vlast apsolutna. U naknadu za to njegova je dužnost je da održava društveno ustrojstvo. Ako to ne uspe, opravdano izbijaju neredi i pobune, ali ne i zakonito. Svako ministarstvo („kolegij”) sastoji se od dva predsednika, jednog kneza i dva potpredsednika. Ali oni ne upravljaju krupnim poslovima. Bitne odluke vladaru predlaže „Državni savet” koji se sastoji od pet osoba koje se biraju među predsednicima ili potpredsednicima ministarstava. Dinastija je pored Državnog saveta zadržala i „Veliki sekretarijat” i Cenzorat, čiji su članovi Kinezi ili Mandžurci koji su ukazivali na propuste ili greške ministara ili činovnika. Događalo se da svoje primedbe upute i samom caru.

Kina je bila podeljena na 18 pokrajina u kojima su upravitelji imali široka ovlašćenja. Oni su ponekad bili potčinjeni potkralju pod čijom su vlašću bile okupljene dve ili tri pokrajine. Središnja vlast se nije mešala u život pokrajina. Ovakav je sistem dozvoljavao preteranu nezavisnost upravitelja. Pokrajine su podeljene na okruge i županije kojima su upravljali činovnici koje je imenovala vlada. Na selima se sačuvala autonomija kojoj su starješine imenovale porodice koje su činile seosko veće, a njega postavlja šef okruga. Visinu poreza koji je trebalo da plati svaka pokrajina određivala je vlada: zemljišni porez srazmerno godišnjem proizvodu zemlje i solarina, desetina naplaćivana u naturi. Međutim, dohodak od tih poreza bio je namenjen za rashode same pokrajine, a samo su pojedine bogate pokrajine morale plaćati dohodak u zajednički fond koji se posle delio siromašnijim pokrajinama.

Mandžurska vojska je bila podeljena u trupe i jedinice. Brojala je oko 300.000 ljudi od kojih se trećina nalazila u oblasti oko Pekinga, a ostali su bili razmešteni po kasarnama u 11 pokrajina. Svaka pokrajina je imala svoju miliciju pod zapovedništvom upravitelja. Te su se trupe nazivale „Zeleni steg” i brojale su do 400.000 ljudi do 1840. godine. Ni mandžurska vojska, ni milicija, nisu predstavljale ozbiljnu vojnu snagu. Nedovoljno naoružanje im nije dozvoljavalo da izdrže borbu s evropskim silama.

Društvena struktura nije olakšavala vladinu delatnost. 4/5 stanovnika su bili seljaci koji su najčešće raspolagali samo malim delom zemlje. Po gradovima su živili i mnogobrojni trgovci koji su uspevali da proizvedu predmete potrebne za svakodnevni život, ali i umetnička dela. Trgovci su imali važnu ulogu, pogotovo za unutrašnju razmenu u kojoj je rečni promet nadoknađivao nedostatak kopnenih puteva, premda oni nemaju društvenog uticaja. Trgovci i zanatlije su se organizovali u cehove, a seljaci često u udruženja radi zaštite i održavanja brana. Cehovi i udruženja su bila dobrovoljna i poprilično ravnodušna prema političkim i nacionalnim pitanjima.

Postojale su dve kategorije plemstva. Prvo plemstvo je dvorsko mandžursko plemstvo povezano krvnim vezama, koje je do devetog kolena imalo titule prinčeva. To su bili „carski rod” u kojemu su muški potomci prvog mandžurskog cara primali godišnju penziju, ali nisu imali pravo javne službe, a retko i mesto u vladi zbog čestih spletki. Drugo plemstvo je „darovano” (najveća je vojvodska titula) kao nagrada za vojne i građanske usluge caru, a koje su značile dodelu zemlje i penzije. To plemstvo ne čini stalež i ne poseduje plemićke povlastice. Postojala je takođe još jedna klasa kojoj niti jedna druga nije bila slična, klasa učenjaka. Ona se odabirala putem „Carskog ispita” gde su se među učenima određivali oni koji će obavljati sudske i upravne funkcije. Taj odabir, koji je nastao u 7. veku, je imao demokratski oblik koji je opstao sve do 19. veka. Rasprava o filozofskoj temi iz kineskih klasičnih tekstova, oblikovanje stihova i lepo pisanje su bili važni delovi ispita. Prirodne nauke nisu bile zastupljene među predmetima za ispitno takmičenje. Kada se kandidatima davalo da napišu istorijski ogled, reč je bila o kineskoj istoriji. Vlada, iako se nije bavila organizovanjem nastave, pridavala je veliku važnost ispitnim pitanjima. Klasa činovnika koje Evropljani nazivaju „mandarini” ostali su privrženi kineskim tradicionalnim shvatanjima kako bi održali tradiciju.

Literatura

• Graff, David Andrew; Higham, Robin (2012). A Military History of China. University Press of Kentucky. str. 116. ISBN 978-0-8131-3584-7. 
• Yamamuro, Shin'ichi (2006). Manchuria Under Japanese Domination. Prevod: J. A. Fogel. University of Pennsylvania Press. str. 246. ISBN 9780812239126. 
• Wakeman, Frederic E. (01. 01. 1985). The Great Enterprise: The Manchu Reconstruction of Imperial Order in Seventeenth-century China. University of California Press. str. 24—. ISBN 978-0-520-04804-1. 
• Ebrey, Patricia Buckley; Walthall, Anne (2013). East Asia: A Cultural, Social, and Political History. Cengage Learning. str. 271. ISBN 978-1-285-52867-0. 
• Ebrey, Patricia Buckley; Walthall, Anne (2013). East Asia: A Cultural, Social, and Political History. Cengage Learning. str. 271. ISBN 978-1-285-52867-0. 
• Tan, Qixiang (1982). Historical Atlas of China. 8. Beijing: China Map Press. ISBN 978-7-5031-1844-9. 
• Bartlett, Beatrice S. (1991). Monarchs and Ministers: The Grand Council in Mid-Ch'ing China, 1723–1820. Berkeley and Los Angeles: University of California Press. ISBN 978-0-520-06591-8. 
• Crossley, Pamela Kyle (1997). The Manchus. Wiley. ISBN 978-1-55786-560-1. 
• —— (2010). The Wobbling Pivot: China since 1800. Malden, MA: Wiley-Blackwell. ISBN 978-1-4051-6079-7. 
• Crossley, Pamela Kyle; Siu, Helen F.; Sutton, Donald S. (2006). Empire at the Margins: Culture, Ethnicity, and Frontier in Early Modern China. University of California Press. ISBN 978-0-520-23015-6. 
• Ebrey, Patricia (1993), Chinese Civilization: A Sourcebook (2nd izd.), New York: Simon and Schuster, ISBN 978-0-02-908752-7. 
• —— (2010). The Cambridge Illustrated History of China. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-12433-1. 
• Elliott, Mark C. (2000), „The Limits of Tartary: Manchuria in Imperial and National Geographies” (PDF), Journal of Asian Studies, 59: 603—646, JSTOR 2658945, doi:10.2307/2658945. 
• —— (2001). The Manchu Way: The Eight Banners and Ethnic Identity in Late Imperial China. Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-4684-7. 
• Faure, David (2007). Emperor and Ancestor: State and Lineage in South China. Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-5318-0. 
• Ho, David Dahpon (2011). Sealords Live in Vain: Fujian and the Making of a Maritime Frontier in Seventeenth-Century China. University of California, San Diego. 
• Hsü, Immanuel C. Y. (1990), The rise of modern China (4th izd.), New York: Oxford University Press, ISBN 978-0-19-505867-3. 
• Kaske, Elisabeth (2008). The politics of language in Chinese education, 1895–1919. Leiden: BRILL. ISBN 978-90-04-16367-6. 
• Li, Gertraude Roth (2002), „State building before 1644”, Ur.: Peterson, Willard, The Ch'ing Empire to 1800, The Cambridge History of China, 9, Cambridge: Cambridge University Press, str. 9—72, ISBN 978-0-521-24334-6. 
• Liu, Kwang-Ching; Smith, Richard J. (1980), „The Military Challenge: The North-west and the Coast”, Ur.: Fairbank, John K.; Liu, Kwang-Ching, Late Ch'ing, 1800–1911, Part 2, Cambridge History of China, 11, Cambridge, England: Cambridge University Press, str. 202—273, ISBN 978-0-521-22029-3. 
• Murphey, Rhoads (2007). East Asia: A New History (4th izd.). Pearson Longman. ISBN 978-0-321-42141-8. 
• Myers, H. Ramon; Wang, Yeh-Chien (2002), „Economic developments, 1644–1800”, Ur.: Peterson, Willard, The Ch'ing Empire to 1800, The Cambridge History of China, 9, Cambridge: Cambridge University Press, str. 563—647, ISBN 978-0-521-24334-6. 
• Naquin, Susan; Rawski, Evelyn Sakakida (1987). Chinese Society in the Eighteenth Century. Yale University Press. ISBN 978-0-300-04602-1. 
• Naquin, Susan (2000). Peking: Temples and City Life, 1400–1900. University of California Press. ISBN 978-0-520-21991-5. 
• Perdue, Peter C. (2005). China Marches West: The Qing Conquest of Central Eurasia. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-01684-2. 
• Platt, Stephen R. (2012). Autumn in the Heavenly Kingdom: China, the West, and the Epic Story of the Taiping Civil War. Alfred A. Knopf. ISBN 978-0-307-27173-0. 
• Rawski, Evelyn S. (1998). The Last Emperors: A Social History of Qing Imperial Institutions. Berkeley and Los Angeles: University of California Press. ISBN 978-0-520-21289-3.  Paperback edition . 2001. ISBN 978-0-520-92679-0.
• Reynolds, Douglas Robertson (1993). China, 1898–1912 : The Xinzheng Revolution and Japan. Cambridge, Mass: Council on East Asian Studies Harvard University : Distributed by Harvard University Press. ISBN 978-0-674-11660-3. 
• Rowe, William T. (2002), „Social stability and social change”, Ur.: Peterson, Willard, The Ch'ing Empire to 1800, The Cambridge History of China, 9, Cambridge: Cambridge University Press, str. 473—562, ISBN 978-0-521-24334-6. 
• —— (2009), China's Last Empire: The Great Qing, History of Imperial China, Cambridge, MA: Harvard University Press, ISBN 978-0-674-03612-3. 
• Spence, Jonathan D. (2012). The Search for Modern China (3rd izd.). New York: Norton. ISBN 978-0-393-93451-9. 
• Têng, Ssu-yü; Fairbank, John King, ur. (1954) [reprint 1979]. China's Response to the West: A Documentary Survey, 1839–1923. Cambridge, MA: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-12025-9. 
• Torbert, Preston M. (1977). The Ch'ing Imperial Household Department: A Study of Its Organization and Principal Functions, 1662–1796. Harvard University Asia Center. ISBN 978-0-674-12761-6. 
• Wakeman, Frederic E. (1975). The Fall of Imperial China. New York: Free Press. ISBN 978-0-02-933690-8. 
• —— (1986). The Great Enterprise: The Manchu Reconstruction of Imperial Order in Seventeenth-century China. Berkeley and Los Angeles: University of California Press. ISBN 978-0-520-04804-1. 
• Wright, Mary Clabaugh (1957). The Last Stand of Chinese Conservatism: The T'ung-Chih Restoration, 1862–1874. Stanford: Stanford University Press. ISBN 978-0-80470475-5. 
• Zhao, Gang (2006), „Reinventing China Imperial Qing Ideology and the Rise of Modern Chinese National Identity in the Early Twentieth Century” (PDF), Modern China, 32 (1): 3—30, JSTOR 20062627, doi:10.1177/0097700405282349, Arhivirano iz originala (PDF) 25. 03. 2014. g.. 
• Bickers, Robert (2011). The Scramble for China: Foreign Devils in the Qing Empire, 1832–1914. Penguin. ISBN 978-0-7139-9749-1. 
• Cotterell, Arthur (2007). The Imperial Capitals of China – An Inside View of the Celestial Empire. London: Pimlico. ISBN 978-1-84595-009-5. 
• Dunnell, Ruth W.; Elliott, Mark C.; Foret, Philippe; et al., ur. (2004). New Qing Imperial History: The Making of Inner Asian Empire at Qing Chengde. Routledge. ISBN 978-1-134-36222-6. 
• Esherick, Joseph; Kayalı, Hasan; Van Young, Eric, ur. (2006). Empire to Nation: Historical Perspectives on the Making of the Modern World. Rowman & Littlefield. ISBN 978-0-7425-4031-6. 
• Fairbank, John K.; Liu, Kwang-Ching, ur. (1980), Late Ch'ing 1800–1911, Part 2, The Cambridge History of China, 11, Cambridge: Cambridge University Press, ISBN 978-0-521-22029-3. 
• Morse, Hosea Ballou (1910). The international relations of the Chinese empire Vol. 1.  to 1859; online;
• Morse, Hosea Ballou. The international relations of the Chinese empire.  vol 2 1861–1893 (1918) online;
• Morse, Hosea Ballou. The international relations of the Chinese empire.  vol 3 1894–1916. (1918) online
• Owen, Stephen, "The Qing Dynasty: Period Introduction," in Stephen Owen, ed. An Anthology of Chinese Literature: Beginnings to 1911. New York: W. W. Norton, 1997. pp. 909–914. (. ().
• Paludan, Ann (1998). Chronicle of the Chinese Emperors. London: Thames & Hudson. ISBN 978-0-500-05090-3. 
• Peterson, Willard, ur. (2003), The Ch'ing Empire to 1800, The Cambridge History of China, 11, Cambridge: Cambridge University Press, ISBN 978-0-521-24334-6. 
• Rowe, William T. (2009). The Great Qing. Cambridge, MA: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-03612-3. 
• Smith, Richard Joseph (2015). The Qing Dynasty and Traditional Chinese Culture. Rowman and Littlefield. ISBN 978-1-4422-2193-2. 
• Spence, Jonathan (1997). God's Chinese Son: The Taiping Heavenly Kingdom of Hong Xiuquan. New York: W. W. Norton & Company. ISBN 978-0-393-31556-1. 
• Struve, Lynn A. (1968). Voices from the Ming-Qing Cataclysm: China in Tigers' Jaws. New Haven: Yale University Press. ISBN 978-0-300-07553-3. 
• —— (2004). The Qing Formation in World-Historical Time. Harvard University Asia Center. ISBN 978-0-674-01399-5. 
• Waley-Cohen, Joanna (2006). The culture of war in China: empire and the military under the Qing dynasty. I.B. Tauris. ISBN 978-1-84511-159-5. 
• Woo, X.L. (2002). Empress dowager Cixi: China's last dynasty and the long reign of a formidable concubine: legends and lives during the declining days of the Qing dynasty. Algora Publishing. ISBN 978-1-892941-88-6. 
• Zhao, Gang (2013). The Qing Opening to the Ocean: Chinese Maritime Policies, 1684–1757. University of Hawaii Press. ISBN 978-0-8248-3643-6. 

Istorigrafija

• Newby, L.J. (2011), „China: Pax Manjurica”, Journal for Eighteenth-Century Studies, 34 (4): 557—563, doi:10.1111/j.1754-0208.2011.00454.x. 
• Ho, Ping-Ti (1967), „The Significance of the Ch'ing Period in Chinese History”, The Journal of Asian Studies, 26 (2): 189—195, JSTOR 2051924, doi:10.2307/2051924. 
• —— (1998), „In Defense of Sinicization: A Rebuttal of Evelyn Rawski's 'Reenvisioning the Qing'”, The Journal of Asian Studies, 57 (1): 123—155, JSTOR 2659026, doi:10.2307/2659026. 
• Rawski, Evelyn S. (1996), „Reenvisioning the Qing: The Significance of the Qing Period in Chinese History”, The Journal of Asian Studies, 55 (4): 829—850, JSTOR 2646525, doi:10.2307/2646525. 
• Waley-Cohen, Joanna (2004), „The New Qing History”, Radical History Review, 88 (1): 193—206, doi:10.1215/01636545-2004-88-193. 

Spoljašnje veze

• China's Population: Readings and Maps.