Историја Црне Горе (1697—1852)
Историја Црне Горе од 1697. до 1852. године обухвата период у историји Црне Горе од избора владике Данила Петровића-Његоша (1697), до успостављања световне власти и стварања Књажевине Црне Горе (1852). Током овог раздобља, Црном Гором су управљале српске православне владике из куће Петровића-Његоша, који су имали положај духовних и народних поглавара.[1][2]
| Црна Гора | |||
|---|---|---|---|
 Уједињење (старе) Црне Горе и Брда (1796) Подручје Старе Црне Горе (1)
| |||
| Географија | |||
| Континент | Европа | ||
| Регија | Балкан | ||
| Престоница | Цетиње | ||
| Друштво | |||
| Службени језик | српски | ||
| Религија | православље | ||
| Политика | |||
| Облик државе | хијерократија | ||
| — Митрополит | Данило I Петровић Његош | ||
| Сава Петровић Његош | |||
| Василије III Петровић Његош | |||
| Арсеније Пламенац | |||
| Петар I Петровић Његош | |||
| Историја | |||
| Историјско доба | нови век | ||
| — Оснивање | 1697. | ||
| — Укидање | 1852. (155 год.) | ||
| — Статус | бивша држава | ||
| Географске и друге карактеристике | |||
| Површина | |||
| — укупно | 5,475 km² | ||
| Валута | црногорски перпер и црногорски перун | ||
| Земље претходнице и наследнице Црне Горе | |||
| Претходнице: | Наследнице: | ||
|
.svg){kind=small}
| ||
|
|||
.png)
Кључни допринос изградњи Црне Горе као српског политичког ентитета у раздобљу од краја 17. до средине 19. века дала је Митрополија црногорско-приморска, која је представљала стожер окупљања духовних и народних првака.[3][4] Захваљујући великом угледу у народу, цетињски митрополити су током овог раздобља успели да окупе често разједињене и међусобно завађене племенске главаре и поставе темеље за изградњу средишње земаљске управе у Црној Гори. Такав облик политичке власти, у коме се на челу земаљске управе налази свештено лице, означава се као хијерократија.[5] У том смислу, владика Данило I (1697—1735) се понекад потписивао и као „војвода српске земље”.[6][7][8] Након што су првобитној Црној Гори придружена и Брда, име државе је преименовано у Црна Гора и Брда.[9]
Историја
уреди
Током Млетачко-турског рата (1684—1699), Срби у Црној Гори су на челу са својим владикама и другим народним старешинама пристали уз Млетачку републику, укључивши се у ратне операције против Османског царства. Иако је турска војска 1692. године похарала Цетиње, црногорска племена су у заједничкој борби против непријатеља успела да очувају значајан степен унутрашње самоуправе, како у односу на турску власт, тако и у односу на непоуздане млетачке савезнике.
Стара Црна Гора (1697—1796)
уреди
Године 1697. за владику је изабран Данило I Петровић Његош који је захваљујући својим личним способностима успео да обједини црногорска племена и постави темеље за развој средишње земаљске управе.[10] Након окончања рата (1699) и добијања архијерејске хиротоније од стране српског патријарха Арсенија III, владика Данило је приступио обнови Цетињског манастира. Његовим потоњим путовањем у Русију, код цара Петра Великог, постављен је темељ за развој политичких односа између црногорских Срба и Руса, односно између Црне Горе и Русије. У савезу са Русијом, владика Данило је обновио борбу против Турака у циљу ослобођења српских земља.
Владику Данила је 1735. године наследио синовац Сава Петровић Његош, који је од 1750. до 1766. године владао је упоредно са својим синовцем Василијем Петровићем. Владика Василије је архијерејску хиротонију примио од српског патријарха Атанасија II и за време своје владавине неколико пута је одлазио у Русију, где се пред руским властима залагао за ослобођење Црне Горе и осталих српских земаља. У Русији је такође штампао и прву историју Црне Горе. У његово време појављује се самозванац Шћепан Мали. Представљајући се као руски цар Петар III Фјодорович, Шћепан себе прозива господарем Црне Горе. Он успева да уједини и поједина суседна племена са Црном Гором. Због његове појаве, Турци су напали Црну Гору, а на њега је извршен атентат 1773. године.
После смрти Саве Петровића (1781), управу преузима владика Арсеније Пламенац. За време његове краткотрајне управе Црна Гора је ослабила, а племена су опет почела да се владају независно. После његове смрти (1784) на власт долази Петар I Петровић Његош, који је архијерејску хиротонију примио од карловачког митрополита Мојсија Путника.[11] Он је 1785. године био у посети Русији, где се супротставио настојањима руских државних власти да се Цетињска епархија подвргне руској црквеној јурисдикцији.[12].
За време његовог одсуства Махмуд-паша Бушатлија је напао Црну Гору и запалио Цетињски манастир. Вративши се у отаџбину, владика Петар је припремио Црну Гору за учешће у рату који је избио 1787. године између Турске на једној и аустријско-руског савеза на другој страни. Упркос званичном окончању рата (1791–1792), непријатељства на црногорско-турској граници су настављена што је довело до чвршће сарадње између (старе) Црне Горе и Брда.
Црна Гора и Брда (1796—1852)
уреди
Током 1796. године, три историјска догађаја су означила прекретницу у даљем развоју државности. У јулском боју на Мартинићима, здружене снаге (старе) Црне Горе и Брда поразиле су турску војску, након чега је склопљена Стега црногорска и брдска, чиме је означен почетак политичког обједињавања две области. Потом је у октобру дошло до жестоке битке на Крусима, где су здружене снаге (старе) Црне Горе и Брда до ногу је потукле знатно већу Турску војску предвођену Махмуд-пашом Бушталијом. Сам паша је ту био заробљен, а његова глава одсјечена и однесена у Цетињски манастир. Даља изградња црногорско-брдске државности настављена је током 1798. године, када је донет Законик општи црногорски и брдски, а такође је установљено и Правитељство суда црногорског и брдског.[2]
У јесен 1803. године, због преговора са Француском, дошло је до неспоразума у односима са Русијом, која је позвала владику Петра да се појави пред Руским синодом, уз претњу да ће у случају неодазивања бити свргнут, а народ позван да изабере новог владику, који би ради хиротоније дошао у Русију. То је наишло на одбијање народних првака, који су средином 1804. године стали у одбрану владике Петра. У свом одговору, владика Петар је заједно са народним главарима побио све оптужбе, одбацивши било какву надлежност Руског синода над Црном Гором и српским земљама у целини. Тим поводом, Црногорци су подсетили руску владу да је српски народ имао своју Пећку патријаршију која је укинута силом, након чега је преостали део српске јерархије наставио да се залаже за њену обнову. Такође су пребацили Руском синоду да би већа корист била ако би се руска страна заложила за побољшање положаја српских епархија под турском влашћу, које су се налазиле у рукама грчке јерархије. Оваквим одговором, који је уважен од руске стране, отклоњена је опасност од отвореног сукоба са Руским синодом, након чега су спорна питања разјашњена, а руски цар је 1806. године владици Петру на поклон послао и белу митрополитску камилавку, у знак признања за заслуге у борби против заједничких непријатеља.[13][14][15]
Управо у то време, Француска је након Пожунског мира (1806) покушала да преузме дотадашњу аустријску Боку, али то није желела да допусти Русија, која је уз помоћ Црне Горе успела да накратко осујети француске намере. Недуго потом, према одредбама Тилзитског мира (1807), Русија је признала француска права у Боки, након чега је дошло до успостављања француске власти у тој области. Након низа француских пораза на европским ратиштима током 1813. године, на подручју Боке и Црне Горе ојачао је покрет за ослобођење и уједињење. Тада је образована и заједничка земаљска управа, која је 29. октобра 1813. године прогласила уједињење Црне Горе и Боке, а на челу новоформиране Централне комисије био је владика Петар. Иако је тиме постављена основа за стварање јединствене црногорско-бокељске државе, до тога ипак није дошло пошто су велике силе 1814. године потврдиле права Аустријске царевине, која је потом обновила своју власт у Боки.[16]
Раздвајање црквене и свјетовне власти
уредиПосле смрти Петра I Петровић Његоша на власт долази његов синовац Петар II Петровић Његош, који је наставио рад на унутрашњој изградњи државне управе. У његово време заокружен је процес обједињавања Црне Горе и Брда. После његове смрти на власти долази Данило Петровић, кога Црногорски сенат проглашава за књаза Црне Горе. Тиме се раздваја световна и црквена власт у Црној Гори и настаје нова држава Књажевина Црна Гора.
Владари
уредиСписак владара Црне Горе, 1697—1852:[17]
- Данило I Петровић Његош (1697—1735), владика
- Сава Петровић Његош (1735—1781), владика
- Василије Петровић Његош (1750—1766), владика
- Шћепан Мали (1767—1773), самозвани цар
- Арсеније Пламенац (1781—1784), владика
- Петар I Петровић Његош (1784—1830), владика
- Петар II Петровић Његош (1830—1851), владика
- Перо Петровић Његош (1851—1852), регент
Административна подјела
уреди_p171_Karte_von_Montenegro_im_Jahre_1838.jpg)
По часопису Грлицa из 1835. Црна Гора је тада била раздељена на 8 окружја, од које четири Нахије, а друга четири Брда зову се. Нахије су следеће:
- Катунска Нахија, са девет племена (Кнежина): Цетиње, Његуши, Ћеклићи, Бјелице, Цуце, Озринићи, Комани, Загарач, и Пјешивци.
- Ријечка Нахија, са пет племенима: Грађани, Љуботин, Цеклин, Добрско-Село, и Косјери.
- Љешанска Нахија, са племенима: Дражовина, Градац, и Бурон.
- Црмничка Нахија, са племенима: Бољевићи, Лимљани, Глухи-до, Брчеле, Дупило, Сотонићи, и Подгор.
А Брда ово су:
- Бјелопавлићи, са племенима: Петрушиновићи, Павковићи, и Вражегрмци.
- Пипери, са племенима: Црнци, Стијена, и Ћурковић.
- Морача, са племенима: Доња-Морача, Горња-Морача, и Ровци.
- Кучи, који су тек 1831. к осталој Црној Гори прибављени, са племенима: Дрекаловићи, Братоножићи, Васојевићи, Орахово, и Затребач. У овом последњом све сами римокатолици Албанезкога језика живе.[18]
Види још
уреди- Историја Црне Горе
- Стара Црна Гора
- Срби у Црној Гори
- Стега црногорска и брдска
- Правитељство суда црногорског и брдског
- Законик црногорски и брдски (1798)
- Законик црногорски и брдски (1855)
- Крсташ-барјак
- Брда (област)
- Брђани (Срби)
- Приморје (Црна Гора)
- Приморци (Срби)
- Бока которска
- Бокељи
- Племена Црне Горе
Референце
уреди- ^ Станојевић 1975, стр. 229-499.
- ^ а б Љушић 2001.
- ^ Стаматовић 1999.
- ^ Стаматовић 2014a.
- ^ Kuljić 1994, стр. 215-230.
- ^ Metropolit Danilo I. (1696–1735) nannte sich selbst „Danil, Metropolit von Cetinje, Njegoš, Fürst des serbischen Landes“ („Данил, владика цетињски, Његош, војеводич српској земљи...“)
- ^ Matica srpska, Lingvistička sekcija (1974). Zbornik za filologiju i lingvistiku, Volume 17, Issues 1-2. Novi Sad: Matica srpska. стр. 84. „Данил, митрополит Скендерије u Приморја (1715. г.),28 Данил, владика цетински Његош, војеводич српској земљи (1732. г.).”
- ^ Velibor V. Džomić (2006). Pravoslavlje u Crnoj Gori. Svetigora. „То се види не само по његовом познатом потпису „Данил Владика Цетињски Његош, војеводич Српској земљи“ (Запис 1732. г.) него и из цјелокупког његовог дјелања као митрополита и господара. Занимљиво је у том контексту да ...”
- ^ Etnografski institut (Srpska akademija nauka i umetnosti) (1952). Posebna izdanja, Volumes 4-8. Naučno delo. стр. 101. „Када, за владе Петра I, црногорској држави приступе Б^елопавлиЬи, па после и остала Брда, онда je, званично, „Црна Гора и Брда“”
- ^ Станојевић 1955.
- ^ Станојевић 1975, стр. 415-416.
- ^ Станојевић 1975, стр. 416-418.
- ^ Слијепчевић 1962, стр. 480.
- ^ Слијепчевић 1966, стр. 270.
- ^ Дурковић-Јакшић 1991, стр. 28.
- ^ Милићевић 1981.
- ^ Montenegro
- ^ Грлицa - календар црногорски за годину 1835. ст. 42 и 43.
Литература
уреди- Вуковић, Сава (1996). Српски јерарси од деветог до двадесетог века. Београд: Евро.
- Дурковић-Јакшић, Љубомир (1951). Србијанска штампа о Његошу и Црној Гори (1833—1851). Београд: Научна књига.
- Дурковић-Јакшић, Љубомир (1951). Библиографија о Његошу. Београд: Просвета.
- Дурковић-Јакшић, Љубомир (1957). Србијанско-црногорска сарадња (1830—1851). Београд: Научно дело.
- Дурковић-Јакшић, Љубомир (1963). Енглези о Његошу и Црној Гори. Титоград: Графички завод.
- Дурковић-Јакшић, Љубомир (1971). Његош и Ловћен. Београд: Православље.
- Дурковић-Јакшић, Љубомир (1980). Епископ ужички Никифор и млади Његош. Краљево: Епархијски управни одбор Православне епархије жичке.
- Дурковић-Јакшић, Љубомир (1991). Митрополија црногорска никада није била аутокефална. Београд-Цетиње: Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Митрополија црногорско-приморска.
- Јачов, Марко (1990). Срби у млетачко-турским ратовима у XVII веку. Земун: Свети архијерејски синод Српске православне цркве.
- Kuljić, Todor (1994). „Hijerokratska vlast”. Sociologija: Ćasopis za sociologiju, socijalnu psihologiju i socijalnu antropologiju. 36 (2): 215—230.
- Лучић, Чедомир М. (2002). Власт и спољни утицаји у Црној Гори 1499-1851. Српско Сарајево: Филозофски факултет.
- Љушић, Радош (2001). Историја српске државности. 2. Нови Сад: Огранак САНУ.
- Микавица, Дејан; Васин, Горан; Нинковић, Ненад (2013). Историја Срба у Црној Гори 1496-1918. Нови Сад: Прометеј.
- Микавица, Дејан; Васин, Горан; Нинковић, Ненад (2017). Срби у Црној Гори 1496-1918. Никшић: Институт за српску културу.
- Милићевић, Јован (1981). „Црна Гора 1797-1851”. Историја српског народа. књ. 5, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 159—211.
- Милићевић, Јован (1986). „Црна Гора првих деценија XVIII века”. Историја српског народа. књ. 4, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 31—38.
- Милићевић, Јован; Ракочевић, Новица (1986). „Црна Гора од 1735-1797”. Историја српског народа. књ. 4, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 498—530.
- Миловић, Јевто М. (1956). Зборник докумената из историје Црне Горе (1685-1782). Цетиње: Историски институт.
- Миловић, Јевто М. (1984). Петар II Петровић Његош у свом времену. Титоград: Црногорска академија наука и умјетности.
- Миловић, Јевто М. (1987). Петар I Петровић Његош: Писма и други документи. 1. Титоград: Историјски институт.
- Миловић, Јевто М. (1988). Петар I Петровић Његош: Писма и други документи. 2. Титоград: Историјски институт.
- Младеновић, Александар (1973). Језик владике Данила. Нови Сад: Матица српска.
- Пејовић, Ђоко Д. (1981). Црна Гора у доба Петра I и Петра II: Оснивање државе и услови њеног развитка. Београд: Народна књига.
- Петровић, Растислав В. (1997). Владика Данило и владика Сава (1697-1781). Београд: Стручна књига.
- Слијепчевић, Ђоко М. (1962). Историја Српске православне цркве. 1. Минхен: Искра.
- Слијепчевић, Ђоко М. (1966). Историја Српске православне цркве. 2. Минхен: Искра.
- Стаматовић, Александар Д. (1999). Кратка историја Митрополије црногорско-приморске (1219-1999). Цетиње: Светигора.
- Стаматовић, Александар Д. (2008). Три похаре књаза Данила (на Пипере, Бјелопавлиће и Куче). Подгорица: Српско народно вијеће Црне Горе.
- Стаматовић, Александар Д. (2014a). Историја Митрополије црногорско-приморске до 1918. године (PDF). Цетиње: Светигора. Архивирано из оригинала (PDF) 23. 06. 2019. г. Приступљено 21. 08. 2019.
- Стаматовић, Александар Д. (2014b). Историја Митрополије Црногорско-приморске 1918-2009 (PDF). Подгорица: Унирекс. Архивирано из оригинала (PDF) 29. 06. 2019. г. Приступљено 10. 09. 2019.
- Стаматовић, Александар Д. (2014c). „Канoнски статус Митрополије црногорске и Његоша као митрополита 1830-1851. године”. Од косовског завета до Његошевог макрокозма: Петар II Петровић Његош (1813-2013). Косовска Митровица: Филозофски факултет. стр. 127—142.
- Станојевић, Глигор (1955). Црна Гора у доба владике Данила. Цетиње: Историски институт.
- Станојевић, Глигор (1975). „Црна Гора у XVIII вијеку”. Историја Црне Горе. књ. 3, св. 1. Титоград: Редакција за историју Црне Горе. стр. 229—499.
- Станојевић, Глигор (1979). Митрополит Василије Петровић и његово доба (1740-1766). Београд: Историјски институт.
- Stefanović-Karadžić, Vuk (1837). Montenegro und die Montenegriner: Ein Beitrag zur Kenntniss der europäischen Türkei und des serbischen Volkes. Stuttgart und Tübingen: Verlag der J. G. Cotta'schen Buchhandlung.
- Стефановић-Караџић, Вук (1969). „Црна Гора и Црногорци: Прилог познавању европске Турске и српског народа”. Етнографски списи: О Црној Гори. Београд: Просвета. стр. 265—354.
- Тодоровић, Весна; Маројевић, Никола, ур. (2015). Свети Петар Цетињски: Између молитве и клетве: Сабрана дјела. Цетиње: Светигора.
- Ћирковић, Сима (2004). Срби међу европским народима. Београд: Equilibrium.