Украјинска гркокатоличка црква
Украјинска гркокатоличка црква (укр. Українська греко-католицька церква, лат. Ecclesia Graeco-Catholica Ucrainae) је источна католичка црква, која спада у групу гркокатоличких цркава. Користи византијски обред, на црквенословенском језику. Организована је као самоуправна (sui iuris) источнокатоличка црква, која се налази у пуном јединству са Римокатоличком црквом и њеним поглаваром, римским папом. На челу цркве се почевши од 2011. године налази кијевски архиепископ Свјатослав Шевчук (укр. Святослав Шевчук).[1]
Украјинска гркокатоличка црква | |
---|---|
Основни подаци | |
Самосталност | самостална црква |
Верски поглавар | Свјатослав Шевчук |
Седиште | Кијев, Украјина |
Јурисдикција | Украјина Пољска |
Дијаспора | Канада САД Аргентина Бразил Аустралија |
Језик | украјински, црквенословенски (Украјина) украјински, шпански, енглески, итд. (дијаспора) |
Календар | грегоријански |
Број | |
Управних подручја | 29 (Украјина) , 3 (Пољска) |
Верских објеката | 115 манастира, 3646 храмова |
Верника | 5,3% укупног становништва Украјине |
Украјинска гркокатоличка црква има надлежност над источним католицима византијско-словенског обреда у готово целој Украјини и Пољској. Такође има надлежност над источнокатоличким делом украјинске дијаспоре у средњој и западној Европи, Америци и Аустралији. У самој Украјини живи око 5,3% гркокатолика, што их чини мањином у односу на грађане православне вероисповести. Према укупном броју верника, највећа је источнокатоличка црква византијског обреда.
Терминологија
уредиДанашња украјинска одредница у називу Украјинске гркокатоличке цркве новијег је порекла, а озваничена је средином 20. века, у време одржавања Другог ватиканског сабора (1962-1965). Све до тада, у службеној (латинској) терминологији Католичке цркве постојала су само два званично призната назива за гркокатоличке црквене установе у источнословенским областима, а њихово означавање је вршено путем употребе општих гркокатоличких (лат. Graeco-Catholici) или посебних рутенских обредних (лат. Rutheni ritus) одредница.[2]
Иако је Католичка црква првобитно имала намеру да све Источне Словене који су прихватили унију одржи на окупу, у оквирима који су били дефинисани употребом рутенског обреда,[3] та замисао је током 19. века доведена у питање, услед појаве украјинског националног покрета.
Пошто су се рутенске одреднице у свом основном значењу односиле на шири источнословенски корпус, украјински гркокатолици су крајем 19. и почетком 20. века почели да захтевају од Рима да се у службеној терминологији Католичке цркве озваничи и украјинско народно име. Услед снажног отпора пољске католичке јерархије, гркокатолички Украјинци су тек средином 20. века успели да се изборе за право на званичну употребу украјинског имена (лат. Ucraini) у службеној латинској терминологији Католичке цркве, а процес постепеног увођења украјинских одредница у званичне називе црквених установа започео је тек за време папе Јована XXIII (1958-1963).[4]
Тај процес је довршен током првих година управе папе Павла VI (1963-1978), тако да Украјинска гркокатоличка црква тек од тог времена постоји под својим данашњим украјинским именом.[5]
Пристанак Рима на озваничење тог имена сматра се великим успехом украјинског националног покрета, пошто је добијањем новог службеног назива постављена основа за употребу украјинских одредница у повратном (историјском) и проширеном (територијалном) контексту. Током старије прошлости и све до почетка 20. века, украјинске обласне одреднице су означавале само централно подручје данашње Украјине, односно простор у поречју Дњепра. Међутим, пошто се гркокатоличке епархије у суседним областима Подолије, Волиније и Галиције данас налазе у саставу Украјинске гркокатоличке цркве, њихова старија историја се у повратном смислу сврстава под историју данашње цркве.[6]
Историја
уредиПрви кораци ка унијаћењу Источних Словена учињени су након склапања Фирентинске уније (1439), али тадашњи покушаји су имали ограничен и привремени домет. Тек након склапања Брестовске уније (1596) и Ужгородске уније (1646), постављен је темељ за стварање првих гркокатоличких епархија, које су током 17. и 18. века успеле да заживе и опстану.[7]
Све до 20. века, гркокатоличке епархије на ширем подручју које данас покрива Украјинска гркокатоличка црква биле су организоване у неколико одвојених црквених јурисдикција, које су имале своја регионална обележја и посебне историје. Ефективно обједињавање је извршено тек након реорганизације (1989-1991) гркокатоличких установа у Украјини.
Историја америчког огранка ове цркве започиње током 19. века, у време досељавања источнословенских имиграната, међу којим је било и оних који су по вероисповести били гркокатолици. Крајем 19. и почетком 20. века, међу досељеницима из источне Галиције и суседних области тадашње Малорусије, почела је да се шири украјинска национална идеологија, што је међу источнословенским гркокатолицима довело до унутрашњих подела на Украјинце и Русине. Сви они заједно су у латинској и енглеској терминологији називани Рутенима, тако да су 1913. године окупљени под јединственом јурисдикцијом, која је касније (1924) ипак морала бити подељена на два апостолска егзархата: карпатско-рутенски (русински) и галичко-рутенски (украјински).[8]
Види још
уредиReferences
уреди- ^ „Ukrainian Greek Catholic Church”. Архивирано из оригинала 28. 06. 2021. г. Приступљено 04. 06. 2021.
- ^ Shipman 1912a, стр. 276-277.
- ^ Shipman 1912b, стр. 277-279.
- ^ Bohachevsky-Chomiak 2018, стр. XV-XVI.
- ^ Bohachevsky-Chomiak 2018, стр. 478-514.
- ^ Nemec 1968, стр. 365-388.
- ^ Litwin 1987, стр. 57–83.
- ^ Procko 1973, стр. 513-533.
Литература
уреди- Bohachevsky-Chomiak, Martha (2018). Ukrainian Bishop, American Church: Constantine Bohachevsky and the Ukrainian Catholic Church. Washington: Catholic University of America Press.
- Budurowycz, Bohdan (2003). „The Greek Catholic Church in Galicia, 1914-1944”. Harvard Ukrainian Studies. 26 (2002-2003) (1-4): 291—375.
- Véghseő, Tamás (2015). „Reflections on the Background to the Union of Uzhhorod / Ungvár (1646)” (PDF). Eastern Theological Journal. 1 (1): 147—181.
- Litwin, Henryk (1987). „Catholicization among the Ruthenian Nobility and Assimilation Processes in the Ukraine during the Years 1569-1648” (PDF). Acta Poloniae Historica. 55: 57—83.
- Moser, Michael A. (2018). „The Fate of the Ruthenian or Little Russian (Ukrainian) Language in Austrian Galicia (1772-1867)”. Harvard Ukrainian Studies. 35 (2017-2018): 87—104.
- Nemec, Ludvik (1968). „The Ruthenian Uniate Church in its Historical Perspective”. Church History. 37 (4): 365—388.
- Pekar, Athanasius B. (1979). The Bishops of the Eparchy of Mukachevo, with Historical Outlines. Pittsburgh: Byzantine Seminary Pres.
- Procko, Bohdan P. (1973). „Soter Ortynsky: First Ruthenian Bishop in the United States, 1907-1916”. The Catholic Historical Review. 58 (4): 513—533.
- Shipman, Andrew J. (1912a). „Ruthenian Rite”. The Catholic Encyclopedia. 13. New York: Robert Appleton Company. стр. 276—277.
- Shipman, Andrew J. (1912b). „Ruthenians”. The Catholic Encyclopedia. 13. New York: Robert Appleton Company. стр. 277—279.
- Sorokowski, Andrew (2003). „The Lay and Clerical Intelligentsia in Greek Catholic Galicia, 1900-1939: Competition, Conflict, Cooperation”. Harvard Ukrainian Studies. 26 (2002-2003) (1-4): 261—290.
- Frick, David A. (1984). „Meletij Smotryc'kyj and the Ruthenian Question in the Early Seventeenth Century”. Harvard Ukrainian Studies. 8 (3-4): 351—375.
- Himka, John-Paul (1999). Religion and Nationality in Western Ukraine: The Greek Catholic Church and the Ruthenian National Movement in Galicia, 1870-1900. Montreal & Kingston: McGill-Queen's University Press.
- Himka, John-Paul (2003). „The Greek Catholic Church in Galicia, 1848-1914”. Harvard Ukrainian Studies. 26 (2002-2003) (1-4): 245—260.
- Wolff, Larry (2003). „The Uniate Church and the Partitions of Poland: Religious Survival in an Age of Enlightened Absolutism”. Harvard Ukrainian Studies. 26 (2002-2003) (1-4): 153—244.