Википедија

Проширени периодни систем

проширење периодног система иза тренутних 7 периода укључујући додатне периоде
(преусмерено са Суперактиноид)
Проширени периодни систем
Водоник Хелијум
Литијум Берилијум Бор Угљеник Азот Кисеоник Флуор Неон
Натријум Магнезијум Алуминијум Силицијум Фосфор Сумпор Хлор Аргон
Калијум Калцијум Скандијум Титанијум Ванадијум Хром Манган Гвожђе Кобалт Никл Бакар Цинк Галијум Германијум Арсен Селен Бром Криптон
Рубидијум Стронцијум Итријум Цирконијум Ниобијум Молибден Технецијум Рутенијум Родијум Паладијум Сребро Кадмијум Индијум Калај Антимон Телур Јод Ксенон
Цезијум Баријум Лантан Церијум Празеодијум Неодијум Прометијум Самаријум Европијум Гадолинијум Тербијум Диспрозијум Холмијум Ербијум Тулијум Итербијум Лутецијум Хафнијум Тантал Волфрам Ренијум Осмијум Иридијум Платина Злато Жива Талијум Олово Бизмут Полонијум Астат Радон
Францијум Радијум Актинијум Торијум Протактинијум Уранијум Нептунијум Плутонијум Америцијум Киријум Берклијум Калифорнијум Ајнштајнијум Фермијум Мендељевијум Нобелијум Лоренцијум Радерфордијум Дубнијум Сиборгијум Боријум Хасијум Мајтнеријум Дармштатијум Рендгенијум Коперницијум Нихонијум Флеровијум Московијум Ливерморијум Тенесин Оганесон
Унуненијум Унбинилијум Унбиунијум
Унквадквадијум Унквадпентијум Унквадхексијум Унквадсептијум Унквадоктијум Ункваденијум Унпентнилијум Унпентунијум Унпентбијум Унпенттријум Унпентквадијум Унпентпентијум Унпентхексијум Унпентсептијум Унпентоктијум Унпентенијум Унхекснилијум Унхексунијум Унхексбијум Унхекстријум Унхексквадијум Унхекспентијум Унхексхексијум Унхекссептијум Унхексоктијум Унхексенијум Унсептнилијум Унсептунијум Унсептбијум
Унбибијум Унбитријум Унбиквадијум Унбипентијум Унбихексијум Унбисептијум Унбиоктијум Унбиенијум Унтринилијум Унтриунијум Унтрибијум Унтритријум Унтриквадијум Унтрипентијум Унтрихексијум Унтрисептијум Унтриоктијум Унтриенијум Ункваднилијум Унквадунијум Унквадбијум Унквадтријум
Елемент 119 у 8. периоди / 8. реду (уоквирен)
означава почетак теоретизација

Проширени периодни систем (енгл. extended periodic table) теоретски је периодни систем са елементима после оганесона са редним бројем 118 (после 7. периоде/реда). Тренутно је познато и потврђено укупно седам периода у периодном систему елемената, који завршава елементом атомског броја 118 који комплетира седму периоду.

Ако се открије још елемената са већим атомским бројем од оног који има тренутно последњи откривени елемент, исти ће се смештати у додатне периоде које ће да прате форму садашњих, како би се илустровале законитости у својствима елемената које се периодично понављају. Очекује се да ће све периоде које се додају да садржавају више елемената него што их тренутно има седма периода, зато што је предвиђено постојање додатног такозваног g-блока у ком ће у свакој периоди да буде најмање 18 елемената са делимично попуњеним g-орбиталама.

Глен Т. Сиборг је 1969. године предвидео постојање система са осам периода (енгл. eight-period table), у ком би требало да се нађе и поменути блок.[1][2] IUPAC дефинише елемент као ’постојећи’ ако му је време живота дуже од 10−14 секунди, што је време потребно да нуклеус формира електронски облак.[3] Ниједан елемент у овом блоку још увек није синтетисан или пронађен у природи.[4] Први елемент g-блока би могло да има атомски број 121, а према томе би његово систематско име било унбиунијум. Елементи у овом блоку ће највероватније бити веома нестабилни по питању радиоактивног распадања и имаће невероватно мало време полуживота, с тим да постоји хипотеза да би елемент 126 могло да се нађе на острву стабилности које је отпорно на фисију али не и на алфа распад. Није сасвим јасно колико елемената има шансу да физички постоји после острва стабилности, нити да ли ће 8. периода да буде комплетна односно хоће ли икако бити 9. периоде.

Према орбиталним апроксимацијама квантне механике по питању атомске структуре, g-блок би одговарао елементима са делимично попуњеним g-орбиталама, али ефекти спинорбиталне интеракције поприлично смањују валидност орбиталних апроксимација за елементе са великим атомским бројем. Док у Сиборговој верзији додатне периоде тежи елементи прате узорак низа долазећи после лакших елемената, пошто у обзир нису узети релативистички ефекти, модели у којима је урачунат и утицај релативистичких ефеката предвиђају нешто друго. Пека Пике и Б. Фрике користили су рачунарско моделовање да би израчунали позиције елемената до Z = 184; открили су да ће неколико елемената вероватно одступати од Маделунговог правила.[5][6]

Ричард Фајнман је истакао[7] да поједностављена интерпретација релативистичке Диракове једначине наилази на проблеме са електронским орбиталама када је Z > 1/α ≈ 137 (подробније описано у одељцима испод), што указује на то да неутрални атоми не могу да постоје након унтрисептијума те да периодни систем елемената заснован на електронским орбиталама тиме престаје у овој тачки. С друге стране, још ригорознијом анализом се добија да је лимит пак нешто већи — Z ≈ 173.

Историја

уреди

Није познато докле би периодни систем могао да се настави после познатих 118 елемената. Глен Т. Сиборг је тврдио да највећи могући елемент вероватно има атомски број мањи од Z = 130,[8] док је Валтер Грајнер става да не постоји елемент са највећим атомским бројем односно да границе нема. Табела испод приказује једну могућност за изглед осме периоде, са распоредом елемената примарно заснованим на њиховој предвиђеној хемији.[9]

Проширени периодни систем (велика верзија)
1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18
1 H He
2 Li Be B C N O F Ne
3 Na Mg Al Si P S Cl Ar
4 K Ca Sc Ti V Cr Mn Fe Co Ni Cu Zn Ga Ge As Se Br Kr
5 Rb Sr Y Zr Nb Mo Tc Ru Rh Pd Ag Cd In Sn Sb Te I Xe
6 Cs Ba La Ce Pr Nd Pm Sm Eu Gd Tb Dy Ho Er Tm Yb Lu Hf Ta W Re Os Ir Pt Au Hg Tl Pb Bi Po At Rn
7 Fr Ra Ac Th Pa U Np Pu Am Cm Bk Cf Es Fm Md No Lr Rf Db Sg Bh Hs Mt Ds Rg Cn Nh Fl Mc Lv Ts Og
8 119 120 121   144 145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172
‍
‍   122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143
‍

Сви ови хипотетички и неоткривени елементи се именију према стандарду систематског именовања елемената који прописује Међународна унија за чисту и примењену хемију (IUPAC), чиме се стварају генеричка имена за употребу све до момента када се елемент открије, потврди и добије званично име. Ова имена се обично не користе у литератури, а елементи се разлику само према свом атомском броју. Следствено томе, елемент 164 углавном се не помиње као „унхексквадијум” (IUPAC-ово систематско име), већ се само каже/пише „елемент 164” (или „164. елемент”); исто тако, иначе се не користи симбол „Uhq” већ се пише само „164”, „(164)” или „E164”.

До априла 2014. године, научници су покушали да синтетишу само елементе 119, 120, 122, 124, 126 и 127 (унуненијум, унбинилијум, унбибијум, унбиквадијум, унбихексијум и унбисептијум; редом).

Сматра се да су код елемента 118 попуњене орбитале 1s, 2s, 2p, 3s, 3p, 3d, 4s, 4p, 4d, 4f, 5s, 5p, 5d, 5f, 6s, 6p, 6d, 7s и 7p, док су остале орбитале непопуњене. Једноставном екстраполацијом из Ауфбауевог принципа могло би се предвидети да ће се у осмом реду орбитале попуњавати следећим редоследом: 8s, 5g, 6f, 7d, 8p; међутим, после елемента 120, близина електронских љуски чини распоређивање елемената у једноставном систему проблематичним. Иако би се једноставном екстраполацијом периодног система, пратећи Сиборгову оригиналну концепцију, елементи након 120. распоредили на следећи начин — елементи 121—138 као суперактиноиди g-блока, елементи 139—152 као суперактиноиди f-блока, елементи 153—162 као прелазни метали, елементи 163—166 као постпрелазни метали, елемент 167 као халоген, елемент 168 као племенити гас, елемент 169 као алаклни метал те елемент 170 као земноалкални метал — прорачунима Дирака и Фока ови елементи би се распоредили на нешто другачији начин — елементи 121—142 као суперактиноиди g-блока, елементи 143—156 као суперактиноиди f-блока, елементи 157—166 као прелазни метали, елементи 167—170 као постпрелазни метали, елемент 171 као халоген, елемент 172 као племенити гас.

Постоје и модели у којима елементи са већим атомским бројем не прате узорак који су успоставили лакши елементи. Пека Пике, примера ради, користио је рачунарско моделовање да би израчунао позиције елемената до Z = 172 и открио је да се неколико елемената не налази на месту одређеном правилом распоређивања према Маделунговој енергији.[6] Пикеови прорачуни дају следећи редослед попуњавања електронских љуски (главних енергетских нивоа):

  • 8s
  • 5g
  • прва два места нивоа 8p
  • 6f
  • 7d
  • 9s
  • прва два места нивоа 9p
  • остатак нивоа 8p

Пике исто тако предвиђа да ће 8. периода да буде раздвојена у три дела:

  • 8a, део са елементима нивоа 8s
  • 8b, део са прва два елемента нивоа 8p
  • 8c, део са елементима нивоа 7d и остатком елемената нивоа 8p[10]

С друге стране, Фрике et al. је предвидео да ће проширени периодни систем да има највише 184 елемента.[5] Научници користе овај модел много чешће и исти је приказан изнад као основни формат проширеног периодног система.

Пикеов модел
Померени елементи су подебљани
 8  119
Uue 		120
Ubn 		121
Ubu 		122
Ubb 		123
Ubt 		124
Ubq 		125
Ubp 		126
Ubh 		127
Ubs 		128
Ubo 		129
Ube 		130
Utn 		131
Utu 		132
Utb 		133
Utt 		134
Utq 		135
Utp 		136
Uth 		137
Uts 		138
Uto 		141
Uqu 		142
Uqb 		143
Uqt 		144
Uqq 		145
Uqp 		146
Uqh 		147
Uqs 		148
Uqo 		149
Uqe 		150
Upn 		151
Upu 		152
Upb 		153
Upt 		154
Upq 		155
Upp 		156
Uph 		157
Ups 		158
Upo 		159
Upe 		160
Uhn 		161
Uhu 		162
Uhb 		163
Uht 		164
Uhq 		139
Ute 		140
Uqn 		169
Uhe 		170
Usn 		171
Usu 		172
Usb
9 165
Uhp 		166
Uhh 		167
Uhs 		168
Uho
  s-блок g-блок f-блок d-блок p-блок

Предвиђена својства елемената осме периоде

уреди

Елемент 118, оганесон, последњи је елемент који је синтетисан. Следећа два елемента, елемент 119 и 120, требало би да чине серију 8s и буду алкални односно земноалкални метал (редом). После елемента 120, очекује се да започне серија суперактиноида, при чему ће 8s-електрони и попуњавање подљуски 8p1/2, 7d3/2, 6f5/2 и 5g7/2 да одређују хемију следећих елемената. Комплетни и тачни CCSD прорачуни за елементе после 122. нису доступни због екстремне сложености ситуације: орбитале 5g, 6f и 7d би требало да имају отприлике исти енергетски ниво, а у региону где се налази елемент 160 — орбитале 9s, 8p3/2 и 9p1/2 такође би требало да имају приближно исту енергију. Као последица овога, електронске љуске ће се измешати тако да коцепт блока више не може да се ефективно примени, а поред тога резултат ће бити и сасвим нова хемијска својства која ће позиционирање ових елемената у периодном систему да учине готово немогућим. На пример, очекује се да ће елемент 164 имати помешане карактеристике елемената 10, 12, 14. и 18. групе.[11]

Хемијска и физичка својства

уреди

Елементи нивоа 8s

уреди
Главни чланци: Унуненијум и Унбинилијум
Нека предвиђена својства елемената 119 и 120[5][11]
Својство 119 120
Релативна атомска маса [322] [325]
Група 1 2
Валентна електронска конфигурација 8s1 8s2
Стабилна оксидациона стања 1, 3 2, 4
Прва енергија јонизације 437,1 kJ/mol 578,9 kJ/mol
Метални радијус 260 pm 200 pm
Густина 3 g/cm3 7 g/cm3
Тачка топљења 0—30  °C 680  °C
Тачка кључања 630  °C 1700  °C

Прва два елемента 8. периоде верује се да ће бити унуненијум и унбинилијум, елементи 119 и 120. Њихове електронске конфигурације требало би да имају попуњену 8s-орбиталу. Ова орбитала је релативистички стабилизована и скраћена, па би тако елементи 119 и 120 требало да буду више налик рубидијуму и стронцијуму него својим првим суседима изнад — францијуму и радијуму. Други ефекат релативистичке контракције 8s-орбитале је претпоставка да ће атомски радијуси ових двају елемената да буду отприлике исти као радијуси францијума и радијума. Требало би да се понашају као нормални алкални и земноалкални метал, са уобичајеним +1 односно +2 стањем оксидације (редом), с тим да релативистичка дестабилизација 7p3/2-подљуске и релативно ниска енергија јонизације 7p3/2-електрона не искључују ни хипотезу о нешто већим оксидационим стањима ових елемената — могућа стања су и +3 односно +4 (редом).[5][11]

Суперактиноиди

уреди

Серија суперактиноида очекује се да ће да укључује елементе 121—157. У серији суперактиноида, љуске 7d3/2, 8p1/2, 6f5/2 и 5g7/2 требало би све да се попуне истовремено:[12] овиме се стварају веома компликоване ситуације, компликоване у толикој мери да су потпуни и тачни CCSD прорачуни направљени само за елементе 121 и 122.[11] Први суперактиноид, унбиунијум (елемент 121), требало би да буде конгенер лантана и актинијума те би тако требало да има слична својства каква имају и ови елементи:[13] његовно главно оксидационо стање требало би да буде +3, мада близина енергетских нивоа валентних подљуски не искључује ни могућност неког већег оксидационог стања, баш као што је случај и са елементима 119 и 120.[11] Релативистичка стабилизација 8p-подљуске требало би да за резултат има 8s2 8p1 конфигурацију валентних електрона у основном стању за елемент 121, за разлику од конфигурације ds2 коју имају лантан и актинијум.[11] Предвиђено је да ће прва енергија јонизације овог елемента да буде 429,4 kJ/mol, што је најмања вредност ове енергије у односу на све познате елементе осим алкалних метала калијума, рубидијума, цезијума и францијума; ова енергија јонизације је мања чак и од оне енергије коју би требало да има алкални метал 8. периоде унуненијум (463,1 kJ/mol). Слично елемнту 121, следећи суперактиноид — унбибијум (елемент 122) — могло би да буде конгенер церијума и торијума, са основних оксидационим стањем +4; овај елемент би, међутим, имао 7d1 8s2 8p1 конфигурацију валентних електрона у свом основном стању, за разлику од торијумове 6d2 7s2 конфигурације. Следствено овоме, прва енергија јонизације елемента 122 би била мања од оне торијума (Th: 6,54 eV; Ubb: 5,6 eV), због веће лакоће јонизовања унбибијумовог 8p1/2-електрона него торијумовог 7s-електрона.[11]

Код неколико првих суперактиноида, енергије везивања додатих електрона предвиђа се да ће да буду довољно мале да ће ови елементи моћи да отпусте све своје валентне електроне; на пример, унбихексијум (елемент 126), вероватно ће веома лако моћи да се доведе у +8 оксидационо стање; и већа оксидациона стања од овог могло би да буду могућа. За унбихексијум се такође предвиђа да ће моћи да се доведе и у још доста других стања оксидације; недавни прорачуни показују да је постојање стабилног монофлуорида UbhF могуће, а настао би међуделовањем при везивању између 5g-орбитале унбихексијума и 2p-орбитале флуора.[14] Остала предвиђена оксидациона стања укључују +2, +4 и +6; очекује се да ће +4 да буде најчешће оксидационо стање унбихексијума.[12] Присутност електрона у g-орбиталама, које не постоје у електронској конфигурацији основног стања било ког тренутно познатог елемента, требало би да омогући тренутно непознатим хибридним орбиталама да се формирају и утичу на хемију суперактиноида на потпуно нови начин, мада одсутност g-електрона код познатих елемената чини предвиђање њихове хемије доста тежим.[5]

Нека предвиђена једињења суперактиноида (X = халоген)[10][15]
121 122 123 124 125 126 132 142 143 144 145 146 148 153 154 155 156 157
Једињење UbuX3 UbbX4 UbtX5 UbqX6 UbpX6
UbpO2+2 		UbhF
UbhF6
UbhO4 		UqbX4
UqbX6 		UqtF6 UqqX6
UqqO2+2
UqqF8
UqqO4 		UqpF6 UqoO6
Аналогије LaX3
AcX3 		CeX4
ThX4 		NpO2+2 ThF4 UF6
UO2+2
PuF8
PuO4 		UO6
Оксидациона стања 3 4 5 6 6 1, 2, 4, 6, 8 6 4, 6 6, 8 3, 4, 5, 6, 8 6 8 12 3 0, 2 3, 5 2 3

Код следећих суперактиноида, оксидациона стања би требало да постану нижа. До елемента 132, предоминантно најстабилније стање оксидације ће да буде само +6; ова вредност се даље смањује на +3 и +4 до елемента 144, а на крају серије суперактиноида износиће само +2 (могуће је да буде чак и 0), због тога што је 6f-љуска — која се попуњава у овој тачки — дубоко унутар електронског облака те су 8s и 8p1/2 електрони прејако везани да би били хемијски активни. 5g-љуска би требало да се попуни код елемента 144, а 6f-љуска око елемента 154; у овом региону суперактиноида, 8p1/2-електрони везани су толико јако да више хемијски уопште нису активни, тако да само неколико електрона може да учествује у хемијским реакцијама. Прорачуни Фрикеа et al. предвиђају да ће код елемента 154 6f-љуска да буде пуна и да не постоји d-електронских или других таласних функција ван хемијски неактивних 8s и 8p1/2 љуски. Резултат овога је веома велика нереактивност елемента 154, у толикој мери да би овај елемент могао да има својства слична онима племенитих гасова.[5][11]

Слично лантаноидној и актиноидној контракцији, требало би да постоји и суперактиноидна контракција у серијама суперактиноида када јонски радијуси суперактиноида постану мање него што се очекује. Код лантаноида, контракција је око 4,4 pm по елементу; код актиноида, контракција је око 3 pm по елементу. Контракција је већа код лантаноида него код актиноида због веће локализације 4f таласне функције у односу на 5f таласну функцију. Успоредбе са таласним функцијама спољашњих електрона лантаноида, актиноида и суперактиноида воде до предвиђања контракције од око 2 pm по елементу из групе суперактиноида; иако је ово мање од контракција код лантаноида и актиноида, укупан ефекат је већи због чињенице да 32 електрона попуњавају дубоко „укопане” 5g и 6f љуске, уместо само 14 електрона који попуњавају 4f односно 5f љуску код лантаноида и актиноида (редом).[5]

Пека Пике је ове суперактиноиде поделио у три серије: 5g-серију (елементи 121—138), 8p1/2-серију (елементи 139—140) и 6f-серију (елементи 141—155), с тим да је напоменуо да ће да буде веома много преклапања између енергетских нивоа и да би 6f, 7d или 8p1/2 орбитале такође могло да се попуне већ код првих атома или јона суперактиноида. Он такође очекује да ће се суперактиноиди понашати више налик „суперлантаноидима”, у смислу да ће 5g-електрони да буду углавном хемијски неактивни, слично као што само један или два 4f-електрона код лантаноида икада буду јонизована у хемијским једињењима. Он такође предвиђа и да би могућа оксидациона стања суперактиноида могло да буду веома велика у 6f-серији, са вредностима и до +12 код елемента 148.[10]

Као пример крајњих суперактиноида, за елемент 156 очекује се да ће првенствено имати оксидационо стање +2. Његова прва енергија јонизације требало би да буде око 395,6 kJ/mol, а метални радијус требало би да износи око 170 пикометара. Претпоставља се да је реч о веома тешком металу, густине око 26 g/cm3. Релативна атомска маса овог елемента требало би да има вредност око 445 u.[5]

7d прелазни метали

уреди

Очекује се да ће прелазни метали у 8. периоди да буду елементи 157—166. Иако су 8s и 8p1/2 електрони код ових елемената везани тако јако да не би требало да постоји могућност учествовања у хемијским реакцијама, верује се да ће 9s и 9p1/2 нивои да буду лако доступни за хибридизацију, тако да ће ови елементи и даље да се понашају хемијски слично као и њихови лакши хомолози у периодном систему (иста оксидациона стања) за разлику од ранијих предвиђања када се мислило да ће прелазни метали 8. периоде да имају главна оксидациона стања за два мања од својих лакших конгенера.[5][11]

Племенити метали ове серија прелазних метала се не очекује да ће да буду племенити као што су то њихови лакши хомолози, и то због одсуства спољашње s-љуске за пружање отпора те такође због тога што је 7d-љуска оштро подељена у две подљуске услед релативистичких ефеката. Резултат овога је мања прва енергија јонизације код 7d прелазних метала у односу на њихове лакше конгенере.[5][11][12]

Прорачуни предвиђају да би 7d-електрони елемента 164 (унхексквадијум) требало да веома лако учествују у хемијским реакцијама, тако би унхексквадијум требало да има стабилна оксидациона стања +6 и +4 поред нормалног +2 стања водених раствора са јаким лигандима. Унхексквадијум би тако требало да буде у могућности да формира једињења као што су Uhq(CO)4, Uhq(PF3)4 (оба тетраедарска) и Uhq(CN)2−2 (линеарно), што је веома различито понашање у односу на олово чији би унхексквадијум био тежи хомолог када не би било релативистичких ефеката. Без обзира на ово, дивалентно стање би било оно основно код водених раствора, а унхексквадијум(II) требало би да се понаша сличније олову него унхексквадијуму(IV) и унхексквадијуму(VI).[11][12]

Унхексквадијум би требало да буде меки метал попут живе, а метални унхексквадијум би требало да има високу тачку топљења како је предвиђено да ће да се веже ковалентно. Такође се очекује да ће да буде мека Луисова киселина и да има Арландсов параметар мекоће близу 4 eV. Исто тако би требало да има и неких сличности са оганесоном, као и са другим елементима 12. групе.[11] Унхексквадијум би требало да буде умерено или мање него умерено реактиван, са првом енергијом јонизације која би требало да буде око 685 kJ/mol, упоредива са оном молибдена.[5][12] Услед лантаноидне, актиноидне и суперактиноидне контракције, унхексквадијум би требало да има метални радијус од само 158 pm, што је веома близу вредности радијуса много лакшег магнезијума, упркос томе што се очекивало да ће унхексквадијумова атомска тежина да буде око 474 u, око 19,5 пута више од тежине магнезијума.[5] Овај мали радијус и велика тежина условљавају даља предвиђања да ће елемент да има екстремно велику густину од око 46 g·cm−3, што је два пута више од осмијума који је тренутно са 22,61 g·cm−3 најгушћи познати елемент; унхексквадијум би требало да буде други најгушћи елемент међу прва 172 елемента у периодном систему, зато што ће његов сусед унхекстријум (елемент 163) да буде још гушћи — 47 g·cm−3.[5] Метални унхексквадијум би требало да буде поприлично стабилан, зато што су 8s и 8p1/2 електрони „укопани” веома дубоко у електронску кору и само су 7d-електрони доступни за везивање. Унхексквадијум као метал би требало да има веома велику кохезивну енергију (енталпија кристализације) због својих ковалентних веза, што ће највероватније да за резултат има високу тачку топљења.[12]

Теоријски интерес у хемију унхексквадијума је увелико мотивисан теоретским предвиђањима да ће — поготово као изотоп 482Uhq (са 164 протона и 318 неутрона) — овај елемент да буде у центру хипотетског другог острва стабилности (у центру првог се налази бакар, односно изотопи 291Cn, 293Cn и 296Cn за које се очекује да ће имати полуживоте који се мере вековима или миленијумима).[16][17][18]

Елементи 165 (унхекспентијум) и 166 (унхексхексијум), последња два 7d прелазна метала, требало би да се понашају слично као алкални и земноалкални метал при својим оксидационим стањима +1 и +2 (редом). 9s-електрони требало би да имају енергије јонизације упоредиве са онима 3s-електрона натријума и магнезијума, услед релативистичких ефеката који изазивају много јаче везивање 9s-електрона него што би се то предвидело нерелативистичким прорачунима. Елементи 165 и 166 требало би да имају уобичајена стања оксидације +1 и +2 (редом), мада су енергије јонизације 7d-електрона довољно мале да допусте већа оксидациона стања као што је +3 за елемент 165 односно мање вероватно оксидационо стање +4 за елемент 166 (слично елементима лакше 12. групе).[5][11]

Нека предвиђена својства 7d прелазних метала (X = халоген)
метални радијуси и густине су прве апроксимације;[5][10][11]
највише аналогна група је дата прва, а после ње следе остале сличне групе[12]
Својство 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166
Релативна атомска маса [448] [452] [456] [459] [463] [466] [470] [474] [477] [481]
Група 3
(5) 		4
(6) 		5
(7) 		6
(8) 		7
(9) 		8
(10) 		9
(11) 		10
(12, 14, 18) 		11
(1, 13) 		12
(2, 14)
Валентна електронска конфигурација 7d3 7d4 7d4 9s1 7d5 9s1 7d6 9s1 7d7 9s1 7d8 9s1 7d10 7d10 9s1 7d10 9s2
Стабилна оксидациона стања 3 4 1 2 3 4 5 2, 4, 6 1, 3 2
Прва енергија јонизације 453,5 kJ/mol 521,0 kJ/mol 337,7 kJ/mol 424,5 kJ/mol 472,8 kJ/mol 559,6 kJ/mol 617,5 kJ/mol 685,0 kJ/mol 521,0 kJ/mol 627,2 kJ/mol
Метални радијус 163 pm 157 pm 152 pm 148 pm 148 pm 149 pm 152 pm 158 pm 250 pm 200 pm
Густина 28 g/cm3 30 g/cm3 33 g/cm3 36 g/cm3 40 g/cm3 45 g/cm3 47 g/cm3 46 g/cm3 7 g/cm3 11 g/cm3

Елементи 167—172

уреди

Следећих шест елемената периодног система требало би да буде последњих шест елемената главне групе пре краја периодног система код Z = 173.[10] Код елемената 167—172, 9p1/2 и 8p3/2 љуске ће да буду попуњене. Ајгенвредности њихових енергија су тако близу једна другој да се понашају као једна комбинована p-љуска, налик не-релативистичким 2p и 3p љускама. Према томе, ефекат инертног пара се не појављује и најчешћа оксидациона стања елемената 167—170 требало би да буду +3, +4, +5 и +6 (редом). Елемент 171 (унсептунијум) очекује се да ће да покаже неке сличности са халогенима, и то у разним оксидационим стањима у распону од −1 до +7, с тим да би његова физичка својства требало да буду ближа онима метала. Његов електронски афинитет требало би да буде 3,0 eV, допуштајући му да формира HUsu, аналогију водониковом халиду. Јон Usu− очекује се да ће да буде мека база, упоредива са јодидом (I−). Елемент 172 (унсептбијум) требало би да буде племенити гас са хемијским понашањем сличним оном које има ксенон, зато што њихове енергије јонизације треба да буду веома сличне (Xe: 1170,4 kJ/mol; Usb: 1090,3 kJ/mol). Једина главна разлика између ових елемената је у томе што се очекује да ће елемент 172, за разлику од ксенона, да буде течан или чврст на стандардној температури и притиску због своје веома веће атомске тежине.[5] Унсептбијум би требало да буде јака Луисова киселина која ће да формира флуориде и оксиде, слично као и ксенон који је лакши конгенер овог елемента.[12] Због ове аналогије елемената 165—172 са 2. и 3. периодом, Фрике et al. је био мишљења да ће они да формирају девету периоду периодног система, док ће са осмом периодом да граниче код племенитог метала — елемента 164. Ова девета и финална периода би била слична другој и трећој периоди по томе што не би садржавала ниједан од прелазних метала.[12]

Нека предвиђена својства елемената 167—172, последњих елемената главне групе периодног система
метални или ковалентни радијуси и густине су прве апроксимације;[5][11]
највише аналогна група је дата прва, а после ње следе остале сличне групе[12]
Својство 167 168 169 170 171 172
Релативна атомска маса [485] [489] [493] [496] [500] [504]
Група 13 14 15 16 17 18
Валентна електронска конфигурација 9s2 9p1 9s2 9p2 9s2 9p2 8p1 9s2 9p2 8p2 9s2 9p2 8p3 9s2 9p2 8p4
Стабилна оксидациона стања 3 4 5 6 −1, 3, 7 0, 4, 6, 8
Прва енергија јонизације 617,5 kJ/mol 723,6 kJ/mol 800,8 kJ/mol 887,7 kJ/mol 984,2 kJ/mol 1090,3 kJ/mol
Метални или ковалентни радијус 190 pm 180 pm 175 pm 170 pm 165 pm 220 pm
Густина 17 g/cm3 19 g/cm3 18 g/cm3 17 g/cm3 16 g/cm3 9 g/cm3

После елемента 172

уреди

Одмах после елемента 172 (унсептбијум, последњи елемент 8. периоде), први племенити гас након оганесона (последњи елемент 7. периоде), оригинално се очекивали да би друга дуга прелазна серија као што су суперактиноиди требало да започне, попуњавајући 6g, 7f, 8d и можда 6h љуску. Ови електрони би били веома слабо везани, што за резултат има вероватно лако достизање екстремно високих оксидационих стања.[12] Елемент 184 (уноктквадијум) значајно је био на мети у раним предвиђањима, како се оригинално спекулисало да ће 184 да буде протонски магични број.[5][12][19]

Међутим, ове екстраполације ће мало вероватно да се испуне, због тога што се назире крај периодног система код Z = 173.[10]

Код елемента 173 (унсепттријум), последњи електрон би требало да уђе у 6g7/2-подљуску.[20]

Крај периодног система

уреди

Број физички могућих елемената је непознат. Најнижа процена је да би периодни систем могло да се заврши недуго након острва стабилности,[8] које ће како се очекује да има центар на Z = 126, јер су проширење периодног система и табела нуклида ограничени протонским и неутронским линијама капи (енгл. drip lines);[21] неки, попут Валтера Грајнера, предвиђају да можда неће бити краја периодном систему.[9] Друга предвиђања краја периодног система укључују Z = 128 (Џон Емсли) и Z = 155 (Алберт Казан).[22]

Фајнманијум и елементи изнад атомског броја 137

уреди

Ричард Фајнман је истакао[7] да поједностављена интерпретација релативистичке Диракове једначине наилази на проблеме са електронским орбиталама када је Z > 1/α ≈ 137 (подробније описано у одељцима испод), што указује на то да неутрални атоми не могу да постоје након унтрисептијума те да периодни систем елемената заснован на електронским орбиталама тиме престаје у овој тачки. С друге стране, још ригорознијом анализом се добија да је лимит пак нешто већи — Z ≈ 173.

Боров модел
уреди

Боров модел наилази на тешкоће код атома са атомским бројем већим од 137; што се тиче брзине електрона у 1s електронској орбитали (v), иста је дата као:

 

где је Z атомски број, а α константа фине структуре (мера јачине електромагнетних интеракција).[23] Према овој апроксимацији, било који елемент са атомским бројем већи од 137 захтевао би да његови 1s-електрони путују брже од брзине светлости (c). Стога је нерелативистички Боров модел очигледно нетачан када би се применио на један такав елемент.

Релативистичка Диракова једначина
уреди

Релативистичка Диракова једначина даје енергију основног стања као:

 

где је m маса електрона у мировању. За Z > 137, таласна функција Дираковог основног стања је осцилаторна, уместо да је ограничена, те тако нема празнине између позитивних и негативних енергетских спектара (као у Клајновом парадоксу).[24] Тачнији прорачуни, узимајући у обзир ефекте ограничене величине језгра, указују на то да енергија везивања прво прелази 2mc2 за Z > Zcr ≈ 173. За Z > Zcr, ако унутрашња орбитала (1s) није попуњена, електрично поље језгра вукло би електроне из вакуума, што би даље резултовало у спонтаној емисији позитрона.[25][26] Прецизни детаљи о томе шта се дешава атомима са Z > 173 још увек нису познати, али вероватно не би требало да опстану довољно дуго као такви да би се могли сматрати елементима.[9][27]

Нуклеарна својства

уреди

Прво острво стабилности очекује се да ће имати центар код унбибијума-306 (са 122 протона и 184 неутрона),[16] а друго очекује се да ће имати центар код унхексквадијума-482 (са 164 протона и 318 неутрона).[17][18] Ово друго острво стабилности би требало додатно да повећа стабилност елемената 152—168; с друге стране, због прекомерно јачих сила електромагнетне репулзије које се морају савладати јаком силом на овом другом острву, вероватно је да ће језгра око овог региона постојати као резонанце и неће бити у стању да се држе на окупу довољно дуго времена. Такође је могуће да неки суперактиноиди између ових серија можда заправо неће постојати јер су предалеко од обају острва, у којем случају би периодни систем веома вероватно завршио око Z = 130 уместо 173, са нуклеарним својствима која одређују крај пре електронских својстава.[12]

Прорачуни према Хартри—Фок—Богољубовом методу користећи нерелативистичку Скирмеову интеракцију предвиђају да ће Z = 126 да буде затворена протонска љуска. У овом региону периодног система, N = 184 и N = 196 предвиђени су као затворене неутронске љуске. Према томе, најважнији изотопи 310Ubh и 322Ubh, могло би да имају дуже животе од осталих изотопа. Унбихексијум, који има магични број протона, предвиђено је да ће да буде стабилнији од осталих елемената у овом региону и можда ће да има нуклеарних изомера са веома дугим полуживотима.[28]

Електронске конфигурације

уреди

У табели испод су приказане очекиване електронске конфигурације елемената 118—173. После елемента 122, нема доступних комплетних прорачуна па се стога подаци из ове табеле морају сматрати привременима.[12][20]

Хемијски елемент Хемијска серија Предвиђена електронска конфигурација[11][12][20][29]
118 Og Оганесон Племенити гас [Rn] 5f14 6d10 7s2 7p6
119 Uue Унуненијум Алкални метал [Og] 8s1
120 Ubn Унбинилијум Земноалкални метал [Og] 8s2
121 Ubu Унбиунијум Суперактиноид [Og] 8s2 8p11/2
122 Ubb Унбибијум Суперактиноид [Og] 7d1 8s2 8p11/2
123 Ubt Унбитријум Суперактиноид [Og] 6f2 8s2 8p11/2
124 Ubq Унбиквадијум Суперактиноид [Og] 6f3 8s2 8p11/2
125 Ubp Унбипентијум Суперактиноид [Og] 5g1 6f2 8s2 8p21/2
126 Ubh Унбихексијум Суперактиноид [Og] 5g2 6f3 8s2 8p11/2
127 Ubs Унбисептијум Суперактиноид [Og] 5g3 6f2 8s2 8p21/2
128 Ubo Унбиоктијум Суперактиноид [Og] 5g4 6f2 8s2 8p21/2
129 Ube Унбиенијум Суперактиноид [Og] 5g4 6f3 7d1 8s2 8p11/2
130 Utn Унтринилијум Суперактиноид [Og] 5g5 6f3 7d1 8s2 8p11/2
131 Utu Унтриунијум Суперактиноид [Og] 5g6 6f3 8s2 8p21/2
132 Utb Унтрибијум Суперактиноид [Og] 5g7 6f3 8s2 8p21/2
133 Utt Унтритријум Суперактиноид [Og] 5g8 6f3 8s2 8p21/2
134 Utq Унтриквадијум Суперактиноид [Og] 5g8 6f4 8s2 8p21/2
135 Utp Унтрипентијум Суперактиноид [Og] 5g9 6f4 8s2 8p21/2
136 Uth Унтрихексијум Суперактиноид [Og] 5g10 6f4 8s2 8p21/2
137 Uts Унтрисептијум Суперактиноид [Og] 5g11 6f4 8s2 8p21/2
138 Uto Унтриоктијум Суперактиноид [Og] 5g12 6f3 7d1 8s2 8p21/2
139 Ute Унтриенијум Суперактиноид [Og] 5g13 6f2 7d2 8s2 8p21/2
140 Uqn Ункваднилијум Суперактиноид [Og] 5g14 6f3 7d1 8s2 8p21/2
141 Uqu Унквадунијум Суперактиноид [Og] 5g15 6f2 7d2 8s2 8p21/2
142 Uqb Унквадбијум Суперактиноид [Og] 5g16 6f2 7d2 8s2 8p21/2
143 Uqt Унквадтријум Суперактиноид [Og] 5g17 6f2 7d2 8s2 8p21/2
144 Uqq Унквадквадијум Суперактиноид [Og] 5g17 6f2 7d3 8s2 8p21/2
145 Uqp Унквадпентијум Суперактиноид [Og] 5g18 6f3 7d2 8s2 8p21/2
146 Uqh Унквадхексијум Суперактиноид [Og] 5g18 6f4 7d2 8s2 8p21/2
147 Uqs Унквадсептијум Суперактиноид [Og] 5g18 6f5 7d2 8s2 8p21/2
148 Uqo Унквадоктијум Суперактиноид [Og] 5g18 6f6 7d2 8s2 8p21/2
149 Uqe Ункваденијум Суперактиноид [Og] 5g18 6f6 7d3 8s2 8p21/2
150 Upn Унпентнилијум Суперактиноид [Og] 5g18 6f7 7d3 8s2 8p21/2
151 Upu Унпентунијум Суперактиноид [Og] 5g18 6f8 7d3 8s2 8p21/2
152 Upb Унпентбијум Суперактиноид [Og] 5g18 6f9 7d3 8s2 8p21/2
153 Upt Унпенттријум Суперактиноид [Og] 5g18 6f10 7d3 8s2 8p21/2
154 Upq Унпентквадијум Суперактиноид [Og] 5g18 6f11 7d3 8s2 8p21/2
155 Upp Унпентпентијум Суперактиноид [Og] 5g18 6f12 7d3 8s2 8p21/2
156 Uph Унпентхексијум Суперактиноид [Og] 5g18 6f13 7d3 8s2 8p21/2
157 Ups Унпентсептијум Суперактиноид [Og] 5g18 6f14 7d3 8s2 8p21/2
158 Upo Унпентоктијум Прелазни метал [Og] 5g18 6f14 7d4 8s2 8p21/2
159 Upe Унпентенијум Прелазни метал [Og] 5g18 6f14 7d4 8s2 8p21/2 9s1
160 Uhn Унхекснилијум Прелазни метал [Og] 5g18 6f14 7d5 8s2 8p21/2 9s1
161 Uhu Унхексунијум Прелазни метал [Og] 5g18 6f14 7d6 8s2 8p21/2 9s1
162 Uhb Унхексбијум Прелазни метал [Og] 5g18 6f14 7d7 8s2 8p21/2 9s1
163 Uht Унхекстријум Прелазни метал [Og] 5g18 6f14 7d8 8s2 8p21/2 9s1
164 Uhq Унхексквадијум Прелазни метал [Og] 5g18 6f14 7d10 8s2 8p21/2
165 Uhp Унхекспентијум Прелазни метал [Og] 5g18 6f14 7d10 8s2 8p21/2 9s1
166 Uhh Унхексхексијум Прелазни метал [Og] 5g18 6f14 7d10 8s2 8p21/2 9s2
167 Uhs Унхекссептијум Постпрелазни метал [Og] 5g18 6f14 7d10 8s2 8p21/2 9s2 9p11/2
168 Uho Унхексоктијум Постпрелазни метал [Og] 5g18 6f14 7d10 8s2 8p21/2 9s2 9p21/2
169 Uhe Унхексенијум Постпрелазни метал [Og] 5g18 6f14 7d10 8s2 8p21/2 8p13/2 9s2 9p21/2
170 Usn Унсептнилијум Постпрелазни метал [Og] 5g18 6f14 7d10 8s2 8p21/2 8p23/2 9s2 9p21/2
171 Usu Унсептунијум Постпрелазни метал [Og] 5g18 6f14 7d10 8s2 8p21/2 8p33/2 9s2 9p21/2
172 Usb Унсептбијум Племенити гас [Og] 5g18 6f14 7d10 8s2 8p21/2 8p43/2 9s2 9p21/2
173 Ust Унсепттријум — [Usb] 6g1

Покушаји да се синтетишу још увек неоткривени елементи

уреди

Пројекти да се направи 8. периода елемената укључивали су покушаје синтетисања елемената 119, 120, 122, 124, 126 и 127. До сада, ниједан од ових покушаја синтетисања није био успешан.

Унуненијум

уреди

Синтетисање унуненијума први пут је покушано 1985. године бомбардовањем мете ајнштајнијума-254 јонима калцијума-48 у акцелератору superHILAC на Берклију (Калифорнија):

25499Es + 4820Ca → 302119Uue* → нема атома

Ниједан атом није идентификован, што је довело до ограничавања ударног пресека на 300 nb.[30] Каснији прорачуни сугеришу да ударни пресек 3n реакције (која би за резултат имала 299Uue и три неутрона као продукте) заправо био шесто хиљада пута мањи од ове горње границе, на 0,5 pb.[31]

Унуненијум је најлакши неоткривени елемент; био је често предмет експеримената синтетисања немачких и руских тимова последњих година.[32][33] Руски експерименти су спровођени 2011. године, а резултати нису објављени, што значи да ниједан атом унуненијума није био идентификован. Од априла до септембра 2012, покушано је да се синтетишу изотопи 295Uue и 296Uue бомбардовањем мете берклијума-249 титанијумом-50 (у GSI Хелмхолц центру за истраживање тешких јона [de] у Дармштату).[34][35] На основу теоријски предвиђеног ударног пресека, очекивало се да ће атом унуненијума бити синтетисан унутар пет месеци од почетка експеримента.[36]

24997Bk + 5022Ti → 299119Uue* → 296119Uue + 3 10n
24997Bk + 5022Ti → 299119Uue* → 295119Uue + 4 10n

Првобитно је планирано да се експеримент настави новембра 2012,[37] а прекинут је накратко да би се искористила 249Bk мета и потврдила синтеза тенесина (тада променивши пројектиле у 48Ca).[38] Ова реакција између 249Bk и 50Ti предвиђена је као најпожељнија практична реакција за формацију унуненијума,[35] пошто је поприлично асиметрична[36] али такође и доста хладна.[38] (Реакција између 254Es и 48Ca би била ефикаснија, али припремање милиграмских количина 254Es за мету је веома тешко.)[36] Како год, неопходна промена из „сребрног метка” 48Ca у 50Ti мења очекивани принос унуненијума за око двадесет, пошто је принос увелико зависан од асиметрије фузијске реакције.[36]

Због предвиђених кратких полуживота, тим GSI је користио нову „брзу” електронику којом је могуће регистровати распаде унутар микросекунди.[35] Ниједан атом унуненијума није био идентификован, што имплицира ограничење ударног пресека на 70 fb.[38] Предвиђени стварни ударни пресек је око 40 fb, што је на границама тренутне технологије.[36]

Тим Обједињеног института за нуклеарна истраживања [ru] у Дубни планира да у новом комплексу за експерименте 2019. године започне нова експериментисања синтезе унуненијума и унбинилијума користећи реакције 249Bk+50Ti и 249Cf+50Ti.[39][40] Јапански тим RIKEN такође планира да покуша са овим елементима отприлике у исто време, користећи 248Cm мете и 248Cm+51V и 248Cm+54Cr реакције.[41]

Унбинилијум

уреди

Након успешног добијања оганесона 2006. године реакцијом између 249Cf и 48Ca, тим JINR у Дубни почео је да спроводи сличне експерименте у нади да ће створити унбинилијум (елемент 120) из језгра 58Fe и 244Pu.[42] За изотопе унбинилијума се предвиђа да ће имати полуживоте алфа распада у редовима микросекунди.[43][44] Марта и априла 2007, синтеза унбинилијума је покушана у центру JINR тако што је бомбардована мета плутонијум-244 јонима гвожђа-58.[45] Прва анализа је открила да нема произведених атома елемента 120, а граница је дата као 400 fb за ударни пресек при посматраној енергији.[46]

24494Pu + 5826Fe → 302120Ubn* → нема атома

Руски тим је планирао да унапреди своја одељења пре него што поново покуша реакцију.[47]

Априла 2007, тим GSI у Дармштату покушао је направити унбинилијум користећи уранијум-238 и никл-64:[47]

23892U + 6428Ni → 302120Ubn* → нема атома

Ниједан атом није детектован, а граница дата као 1,6 pb на ударном пресеку за посматрану енергију. GSI је поновио експеримент три пута са већом осетљивошћу: април—мај 2007, јануар—март 2008. и септембар—октобар 2008; све три пута резултати су били негативни, а граница за ударни пресек 90 fb.[47]

Јуна и јула 2010, и поново 2011, након унапређења опреме да би се могле користити радиоактивније мете, научници из центра GSI покушали су са више асиметричном фузијском реакцијом:[47]

24896Cm + 5424Cr → 302120Ubn* → нема атома

Очекивало се да ће промена реакције упеторостручити вероватноћу синтетисања унбинилијума,[48] пошто је принос такве реакције у јакој корелацији са асиметричношћу исте.[36] Три повезана сигнала била су уочена тако да се поклапају са предвиђеним енергијама алфа распада 299Ubn и његове ћерке 295Og, као и експериментално одређене познате енергије распада његове унуке 291Lv. Међутим, животи ових могућих распада били су много дужи него што се очекивало, а резултати нису могли да буду потврђени.[49][50][51]

У августу и октобру 2011, други тим у центру GSI користећи одељење TASCA покушао је нову, још асиметричнију реакцију:[47]

24998Cf + 5022Ti → 299120Ubn* → нема атома

Због асиметричности,[52] реакција између 249Cf и 50Ti предвиђена је као најпожељнија практична реакција за синтетисање унбинилијума, иако је поприлично хладна. Ниједан атом унбинилијума није идентификован, што значи да се имплицира лимит ударног пресека од 200 fb.[38] Јенс Фолкер Крац је предвидео да ће стварни максимални ударни пресек за производњу унбинилијума било којом од ових реакција да буде око 0,1 fb;[16] успоредбе ради, светски рекорд за најмањи ударни пресек успешне реакције било је 30 fb за реакцију 209Bi(70Zn,n)278Nh,[36] а Крац је предвидео максимални ударни пресек од 20 fb за производњу суседног унуненијума.[16] Ако су ова предвиђања тачна, онда ће синтетисање унуненијума да буде на границама тренутне технологије, а синтетисање унбинилијума захтевало би нове методе.[16]

Тим Обједињеног института за нуклеарна истраживања [ru] у Дубни планира да у новом комплексу за експерименте 2019. године започне нова експериментисања синтезе унуненијума и унбинилијума користећи реакције 249Bk+50Ti и 249Cf+50Ti.[39][40] Јапански тим RIKEN такође планира да покуша са овим елементима отприлике у исто време, користећи 248Cm мете и 248Cm+51V и 248Cm+54Cr реакције.[41]

Унбибијум

уреди

Први покушај синтетисања унбибијума извео је 1972. године Флеров et al. у JINR-у, користећи врућу фузијску реакцију:[22]

23892U + 6630Zn → 304122Ubb* → нема атома

Ниједан атом није детектован, а измерен је приносни лимит од 5 mb (5.000.000.000 pb). Тренутни резултати (види флеровијум) показали су да је осетљивост овог експеримента била премала, најмање 6 редова величине мања.

Године 2000, GSI Хелмхолц центар за истраживање тешких јона [de] извео је веома сличан експеримент са веома већом осетљивошћу:[22]

23892U + 7030Zn → 308122Ubb* → нема атома

Ови резулати указују да синтетисање таквих тежих елемената остаје значајан изазов те да ће даља побољшања јачине зрака и експерименталне ефикасности да буду неопходна. Осетљивост би требало да буде повећана на 1 fb.

Други неуспешан покушај да се синтетише унбибијум изведен је 1978. године у GSI-ју, где је природни ербијум као мета бомбардован јонима ксенона-136:[22]

nat68Er + 13654Xe → 298,300,302,303,304,306Ubb* → нема атома

Два покушаја из 1970-их да се синтетише унбибијум покренута су након истражвања којим се испитивало да ли би супертешки елементи можда могли да се појављују у природи.[22] Неколико експеримената је изведено у периоду 2000—2004. година у Флеровској лабораторији за нуклеарне реакције, а испитивале су се фисијске карактеристике заједничког језгра 306Ubb. Две нуклеарне реакције су коришћене, и то 248Cm + 58Fe и 242Pu + 64Ni.[22] Резултати су открили како језгра попут ових пролазе фисију углавном избацујући језгро са затвореном љуском као што је то 132Sn (Z = 50, N = 82). Такође је откривено да је принос за фузијско-фисијска путања слична код пројектила 48Ca и 58Fe, што указује на будућу употребу пројектила 58Fe при формацији супертешких елемената.[53]

Унбиквадијум

уреди

У низу експеримената, научницу у GANIL-у су покушавали да измере директну и одложену фисију заједничког језгра елемената са Z = 114, 120 и 124, тако да се испитају ефекти љуске у овом региону и одреди следећа сферична протонска љуска. Ово се ради зато што се добијањем комплетних нуклеарних љуски (или, еквивалентно, добијањем магичног броја протона или неутрона) осигурава већа стабилност језгра ових супертешких елемената, тиме се приближавајући све ближе острву стабилности. Године 2006, са комплетним резултатима објављеним 2008, тим је омогућио увид у резултате из реакција која је укључивала бомбрадовање природног германијума као мете јонима уранијума:

23892U + nat32Ge → 308,310,311,312,314Ubq* → фисија

Тим је објавио да је био у могућности да идентификује фисију заједничког једињења са полуживотима > 10−18 s. Овај резултат сугерише да је стабилизациони ефекат код Z = 124 јак и упућује на следећу протонску љуску код Z > 120, не код Z = 114 како се претходно мислило. Заједничко језгро је слаба комбинација нуклеона који се још увек нису распоредили у нуклеарне љуске. Нема унутрашњу структуру и заједно га држе једино силе сударања између мете и пројектилског језгра. Процењује се да је потребно око 10−14 s да се нуклеони распореде у нуклеарне љуске, када заједничко једињење постаје нуклид, а овај број IUPAC користи као минимални полуживот који поједини изотоп мора да има да би био препознат као откривен. Тако се GANIL-ови експерименти не броје као отркиће елемента 124.[22]

Унбихексијум

уреди

Први и једини покушај да се синтетише унбихексијум, који је био неуспешан, изведен је 1971. године у Церну од стране Ренеа Бимбоа и Џона М. Александера користећи врућу фузијску реакцију:[22]

23290Th + 8436Kr → 316126Ubh* → нема атома

Високоенергетска алфа честица била је посматрана и узимана као могући доказ синтетисања унбихексијума. Недавно истраживање сугерише да је ово веома мало вероватно јер је осетљивост експеримената спроведених 1971. била неколико редова јачине нижа у односу на вредности које се данас сматрају адекватнима.

Унбисептијум

уреди

Унбисептијум је имао један пропали покушај синтетисања, и то 1978. године у дармштатском акцелератору UNILAC бомбардовањем природног тантала као мете јонима ксенона:[22]

nat73Ta + 13654Xe → 316,317Ubs* → нема атома

Могућа појава у природи

уреди

Група коју је предводио Амнон Маринов на Хебрејском универзитету у Јерусалиму, 24. априла 2008. године тврдила је да је пронашла појединачне атоме унбибијума-292 код депозита торијума који се налазе у природи са заступљеношћу између 10−11 и 10−12, у односу на торијум.[54] Тврдња Маринова et al. била је искритикована од стране дела научне заједнице, а Маринов каже да је чланак доставио часописима Природа (енгл. Nature) и Физика природе (енгл. Nature Physics) али су га одбацила без слања на детаљну проверу.[55] Тврдило се и да су атоми унбибијума-292 супердеформисани или хипердеформисани изомери, са полуживотом од најмање 100 милиона година.[22]

Критика технике, претходно коришћене у наводном идентификовању лакших торијумових изотопа масеном спектрометријом,[56] објављена је 2008. године у часопису Физички преглед C (енгл. Physical Review C).[57] Оповргавање од стране Маринове групе изашло је у истом часопису после претходно објављеног коментара.[58]

Понављањем екперимента са торијумом користећи супериорни метод акцелераторске масене спектрометрије (AMS) нису успели да се потврде резултати, упркос 100 пута бољој осетљивости.[59] Овај резултат значајно доводи у питање резултате Маринове групе по питању њихових тврдњи дуговечних изотопа торијума,[56] рендгенијума[60] и унбибијума.[54] И даље је могуће да трагови унбибијума можда постоје само у неким узорцима торијума, мада је могућност за ово веома мала.[22]

Године 1976. сугерисано је да би примордијални супертешки елементи (пре свега ливерморијум, унбиквадијум, унбихексијум и унбисептијум) могло да буду узрок необјашњеној радијацијској штети код минерала. Ово је покренуло многа истраживања од 1976. до 1983. године, с циљем да се у природи открију поменути елементи. Неки су тврдили да су детектовали алфа честице са правим енергијама да се изазове посматрана штета, подржавајући постојање ових елемената, док су неки тврдили да није био успешног детектовања.

Могућа распрострањеност примордијалних супертешких елемената на Земљи, у овом моменту, упитна је. Чак и ако је потврђено да су изазвали радијацијску штету веома давно, можда су се до данас распали тако да постоје само у траговима, а можда су и потпуно ишчезли.[28]

У популарној култури

уреди

Серијал Ич (енгл. Itch) енглеског радијског водитеља Сајмона Маје прати причу дечака по имену Ичингам Лофте, који је открио унбихексијум (елемент 126). У књизи се елемент константно помиње као „126” и (фиктивно) веома је радиоактиван. Предложено је (у измишљеној причи) да му се да име „лофтенгијам” (енгл. lofteinghiam).[61]

Види још

уреди

Референце

уреди
  1. ^ Seaborg, Glenn T. (26. 8. 1996). „An Early History of LBNL”. Архивирано из оригинала 15. 11. 2010. г. Приступљено 28. 5. 2016. 
  2. ^ Frazier, K. (1978). „Superheavy Elements”. Science News. 113 (15): 236—238. JSTOR 3963006. doi:10.2307/3963006. Архивирано из оригинала 28. 5. 2016. г. Приступљено 28. 5. 2016. 
  3. ^ „Kernchemie”. kernchemie.de. Архивирано из оригинала 3. 3. 2016. г. Приступљено 28. 5. 2016. 
  4. ^ За елемент 122 се априла 2008. године тврдило да постоји у природи, али ова тврдња је увелико проглашена погрешном. Погледајте:
  5. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о Fricke, B.; Greiner, W.; Waber, J. T. (1971). „The continuation of the periodic table up to Z = 172. The chemistry of superheavy elements”. Theoretica chimica acta. Springer-Verlag. 21 (3): 235—260. doi:10.1007/BF01172015. Архивирано из оригинала 3. 2. 2013. г. Приступљено 28. 5. 2016. 
  6. ^ а б „Extended elements: new periodic table”. 2010. Архивирано из оригинала 4. 3. 2016. г. Приступљено 28. 5. 2016. 
  7. ^ а б Elert, G. „Atomic Models”. The Physics Hypertextbook. Архивирано из оригинала 13. 04. 2016. г. Приступљено 28. 5. 2016. 
  8. ^ а б Seaborg, Glenn T. (2006). „Transuranium element (chemical element)”. Encyclopædia Britannica. Архивирано из оригинала 30. 11. 2010. г. Приступљено 16. 3. 2010. 
  9. ^ а б в Ball, Philip (новембар 2010). „Would element 137 really spell the end of the periodic table? Philip Ball examines the evidence”. Chemistry World. Royal Society of Chemistry. Приступљено 28. 5. 2016. 
  10. ^ а б в г д ђ Pyykkö, Pekka (2011). „A suggested periodic table up to Z ≤ 172, based on Dirac–Fock calculations on atoms and ions”. Physical Chemistry Chemical Physics. 13 (1): 161—168. Bibcode:2011PCCP...13..161P. PMID 20967377. doi:10.1039/c0cp01575j. Архивирано из оригинала 27. 5. 2016. г. Приступљено 28. 5. 2016. 
  11. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н Hoffman, Darleane C.; Lee, Diana M.; Pershina, Valeria (2006). „Transactinides and the future elements”. Ур.: Morss; Edelstein, Norman M.; Fuger, Jean. The Chemistry of the Actinide and Transactinide Elements (III изд.). Dordrecht, The Netherlands: Springer Science+Business Media. ISBN 978-1-4020-3555-5. Архивирано из оригинала 28. 5. 2016. г. Приступљено 28. 5. 2016. 
  12. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м Fricke, Burkhard (1975). „Superheavy elements: a prediction of their chemical and physical properties”. Recent Impact of Physics on Inorganic Chemistry. 21: 89—144. doi:10.1007/BFb0116498. Архивирано из оригинала 18. 4. 2015. г. Приступљено 28. 5. 2016. 
  13. ^ „SCF Dirac–Slater Calculations of the Translawrencium Elements”. The Journal of Chemical Physics. 51 (2): 664—661. 1969. Bibcode:1969JChPh..51..664W. doi:10.1063/1.1672054. Архивирано из оригинала 08. 04. 2015. г. Приступљено 28. 5. 2016. 
  14. ^ Jacoby, Mitch (2006). „As-yet-unsynthesized superheavy atom should form a stable diatomic molecule with fluorine”. Chemical & Engineering News. 84 (10): 19. doi:10.1021/cen-v084n010.p019a. Архивирано из оригинала 15. 7. 2012. г. Приступљено 14. 1. 2008. 
  15. ^ Makhyoun, M. A. (октобар 1988). „On the electronic structure of 5g1 complexes of element 125: a quasi-relativistic MS-Xα study”. Journal de Chimie Physique et de Physico-Chimie Biologique. Les Ulis, France (1903–2000): EDP Sciences. 85 (10): 917—924. Архивирано из оригинала 28. 05. 2016. г. Приступљено 28. 5. 2016. 
  16. ^ а б в г д Kratz, J. V. (5. 9. 2011). The Impact of Superheavy Elements on the Chemical and Physical Sciences (PDF). 4th International Conference on the Chemistry and Physics of the Transactinide Elements. Архивирано из оригинала (PDF) 3. 3. 2016. г. Приступљено 6. 6. 2016. 
  17. ^ а б „Nuclear scientists eye future landfall on a second 'island of stability'”. EurekAlert. 6. 4. 2008. Архивирано из оригинала 12. 3. 2016. г. Приступљено 28. 5. 2016. 
  18. ^ а б Grumann, Jens; Mosel, Ulrich; Fink, Bernd; Greiner, Walter (11. 8. 1969). „Investigation of the Stability of Superheavy Nuclei around Z = 114 and Z = 164”. Zeitschrift für Physik. Frankfurt a. M., Germany: Institut für Teoretische Phyisik der Universität Frankfurt a. M. 228: 228, 371—386. doi:10.1007/BF01406719. Архивирано из оригинала 29. 9. 2013. г. Приступљено 28. 5. 2016. 
  19. ^ Penneman, R. A.; Mann, J. B.; Jørgensen, C. K. (фебруар 1971). „Speculations on the chemistry of superheavy elements such as Z = 164”. Chemical Physics Letters. 8 (4): 321—326. Bibcode:1971CPL.....8..321P. doi:10.1016/0009-2614(71)80054-4. 
  20. ^ а б в Fricke, Burkhard (1977). „Dirac–Fock–Slater calculations for the elements Z = 100, fermium, to Z = 173” (PDF). Recent Impact of Physics on Inorganic Chemistry. 19: 83—192. Bibcode:1977ADNDT..19...83F. doi:10.1016/0092-640X(77)90010-9. Архивирано из оригинала (PDF) 27. 5. 2016. г. Приступљено 25. 2. 2016. 
  21. ^ Cwiok, S.; Heenen, P.-H.; Nazarewicz, W. (2005). „Shape coexistence and triaxiality in the superheavy nuclei”. Nature. 433 (7027): 705—709. Bibcode:2005Natur.433..705C. PMID 15716943. doi:10.1038/nature03336. 
  22. ^ а б в г д ђ е ж з и ј Emsley, John (2011). Nature's Building Blocks: An A–Z Guide to the Elements (N изд.). New York, NY: Oxford University Press. стр. 588. ISBN 978-0-19-960563-7. Архивирано из оригинала 6. 6. 2016. г. Приступљено 6. 6. 2016. 
  23. ^ Eisberg, R.; Resnick, R. (1985). Quantum Physics of Atoms, Molecules, Solids, Nuclei and Particles. Wiley. 
  24. ^ Bjorken, J. D.; Drell, S. D. (1964). Relativistic Quantum Mechanics. McGraw-Hill. 
  25. ^ Погледајте и референце у следећем извору поред самог примарног извора:
  26. ^ Wang, Yang; Wong, Dillon; Shytov, Andrey V.; Brar, Victor W.; Choi, Sangkook; Wu, Qiong; Tsai, Hsin-Zon; Regan, William; Zettl, Alex; Kawakami, Roland K.; Louie, Steven G.; Levitov, Leonid S.; Crommie, Michael F. (10. 5. 2013). „Observing Atomic Collapse Resonances in Artificial Nuclei on Graphene”. Science. 340 (6133): 734—737. Bibcode:2013Sci...340..734W. PMID 23470728. arXiv:1510.02890  . doi:10.1126/science.1234320. Архивирано из оригинала 24. 3. 2016. г. Приступљено 6. 6. 2016. 
  27. ^ Indelicato, Paul; Bieroń, Jacek; Jönsson, Per (2016). „Are MCDF calculations 101% correct in the superheavy elements range?” (PDF). dspace.mah.se. Архивирано из оригинала (PDF) 29. 10. 2016. г. Приступљено 31. 10. 2016. 
  28. ^ а б Emsley, John (2011). Nature's Building Blocks: An A–Z Guide to the Elements (N изд.). New York, NY: Oxford University Press. стр. 592. ISBN 978-0-19-960563-7. Архивирано из оригинала 6. 6. 2016. г. Приступљено 6. 6. 2016. 
  29. ^ Nefedov, V. I.; Trzhaskovskaya, M. B.; Yarzhemskii, V. G. (2006). „Electronic Configurations and the Periodic Table for Superheavy Elements” (PDF). Physical Chemistry. Pleiades Publishing, Inc. 408 (2): 149—151. ISSN 0012-5016. doi:10.1134/S0012501606060029. Архивирано из оригинала (PDF) 13. 10. 2016. г. Приступљено 13. 10. 2016. 
  30. ^ Lougheed, R.; et al. (1985). „Search for superheavy elements using 48Ca + 254Esg reaction”. Physical Review C. 32 (5): 1760—1763. Bibcode:1985PhRvC..32.1760L. doi:10.1103/PhysRevC.32.1760. 
  31. ^ Feng, Z.; Jin, G.; Li, J.; Scheid, W. (2009). „Production of heavy and superheavy nuclei in massive fusion reactions”. Nuclear Physics A. 816: 33. Bibcode:2009NuPhA.816...33F. arXiv:0803.1117  . doi:10.1016/j.nuclphysa.2008.11.003. 
  32. ^ „Russian physicists plan to synthesize element 119 of periodic system”. sputniknews.com. 26. 3. 2011. Архивирано из оригинала 10. 03. 2016. г. Приступљено 06. 05. 2017. 
  33. ^ „Element 117 synthesized on Russian atom smasher”. The Voice of Russia. 7. 4. 2010. Архивирано из оригинала 2. 10. 2015. г. Приступљено 4. 10. 2015. „The Dubna team are now upgrading their smasher ahead of attempts to synthesize Elements 119 and 120 in a series of experiments before 2012.” 
  34. ^ „Modern alchemy: Turning a line”. The Economist. 12. 5. 2012.
  35. ^ а б в „Superheavy Element Search Campaign at TASCA”. J. Khuyagbaatar.
  36. ^ а б в г д ђ е Zagrebaev, Valeriy; Karpov, Alexander; Greiner, Walter (2013). „Future of superheavy element research: Which nuclei could be synthesized within the next few years?” (PDF). Journal of Physics. IOP Publishing Ltd. 420: 012001. doi:10.1088/1742-6596/420/1/012001. Архивирано (PDF) из оригинала 3. 10. 2015. г. 
  37. ^ „Search for element 119: Christoph E. Düllmann for the TASCA E119 collaboration” Архивирано на сајту Wayback Machine (4. март 2016)
  38. ^ а б в г Yakushev, A. (2012). „Superheavy Element Research at TASCA” (PDF). asrc.jaea.go.jp. Приступљено 23. 9. 2016. 
  39. ^ а б „Scientists will begin experiments on the synthesis of element 119 in 2019”. www.jinr.ru. JINR. 28. 9. 2016. Приступљено 31. 3. 2017. „“The discovery of elements 115, 117 and 118 is an accomplished fact; they were placed in the periodic table, though still unnamed and will be confirmed only at the end of the year. The D.I. Mendeleev Periodic Table is not infinite. In 2019, scientists will begin the synthesis of elements 119 and 120 which are the first in the 8th period,” said S.N. Dmitriev.” 
  40. ^ а б Dmitriev, Sergey; Itkis, Mikhail; Oganessian, Yuri (2016). Status and perspectives of the Dubna superheavy element factory (PDF). Nobel Symposium NS160 – Chemistry and Physics of Heavy and Superheavy Elements. doi:10.1051/epjconf/201613108001. 
  41. ^ а б „What it takes to make a new element”. Chemistry World. Приступљено 3. 12. 2016. 
  42. ^ „A New Block on the Periodic Table” (PDF). Lawrence Livermore National Laboratory. април 2007. Архивирано из оригинала (PDF) 28. 05. 2008. г. Приступљено 18. 1. 2008. 
  43. ^ Chowdhury, P. Roy; Samanta, C.; Basu, D. N. (2008). „Search for long lived heaviest nuclei beyond the valley of stability”. Physical Review C. 77 (4): 044603. Bibcode:2008PhRvC..77d4603C. arXiv:0802.3837  . doi:10.1103/PhysRevC.77.044603. 
  44. ^ Chowdhury, R. P.; Samanta, C.; Basu, D.N. (2008). „Nuclear half-lives for α-radioactivity of elements with 100 ≤ Z ≤ 130”. Atomic Data and Nuclear Data Tables. 94 (6): 781—806. Bibcode:2008ADNDT..94..781C. arXiv:0802.4161  . doi:10.1016/j.adt.2008.01.003. 
  45. ^ Itkis, M. G.; Oganessian, Yu. Ts. (2007). „Synthesis of New Nuclei and Study of Nuclear Properties and Heavy-Ion Reaction Mechanisms”. jinr.ru. Joint Institute for Nuclear Research. Приступљено 23. 9. 2016. 
  46. ^ Oganessian, Yu. Ts.; Utyonkov, V.; Lobanov, Yu.; Abdullin, F.; Polyakov, A.; Sagaidak, R.; Shirokovsky, I.; Tsyganov, Yu.; et al. (2009). „Attempt to produce element 120 in the 244Pu+58Fe reaction”. Phys. Rev. C. 79 (2): 024603. Bibcode:2009PhRvC..79b4603O. doi:10.1103/PhysRevC.79.024603. 
  47. ^ а б в г д Düllmann, Christoph E. (20. 10. 2011). „Superheavy Element Research News from GSI and Mainz” (PDF). FIAS Colloquium. Frankfurt, Germany: Frankfurt Institute of Advanced Studies [Johannes Gutenberg University Mainz; GSI Helmholtzzentrum für Schwerionenforschung GmbH, Darmstadt; Helmholtz Institute Mainz]. Архивирано из оригинала (PDF) 06. 07. 2016. г. Приступљено 7. 6. 2016. 
  48. ^ GSI. „Searching for the island of stability”. www.gsi.de. GSI. Приступљено 23. 9. 2016. 
  49. ^ Adcock, Colin (2. 10. 2015). „Weighty matters: Sigurd Hofmann on the heaviest of nuclei”. JPhys+. Journal of Physics G: Nuclear and Particle Physics. Архивирано из оригинала 18. 07. 2023. г. Приступљено 23. 9. 2016. 
  50. ^ Hofmann, Sigurd (август 2015). „Search for Isotopes of Element 120 on the Island of SHN”. Exotic Nuclei: 213—224. ISBN 978-981-4699-45-7. doi:10.1142/9789814699464_0023. 
  51. ^ Hofmann, S.; Heinz, S.; Mann, R.; Maurer, J.; Münzenberg, G.; Antalic, S.; Barth, W.; Burkhard, H. G.; Dahl, L.; Eberhardt, K.; Grzywacz, R.; Hamilton, J. H.; Henderson, R. A.; Kenneally, J. M.; Kindler, B.; Kojouharov, I.; Lang, R.; Lommel, B.; Miernik, K.; Miller, D.; Moody, K. J.; Morita, K.; Nishio, K.; Popeko, A. G.; Roberto, J. B.; Runke, J.; Rykaczewski, K. P.; Saro, S.; Scheidenberger, C.; Schött, H. J.; Shaughnessy, D. A.; Stoyer, M. A.; Thörle-Popiesch, P.; Tinschert, K.; Trautmann, N.; Uusitalo, J.; Yeremin, A. V. (2016). „Review of even element super-heavy nuclei and search for element 120”. The European Physics Journal A. 2016 (52). doi:10.1140/epja/i2016-16180-4. 
  52. ^ Siwek-Wilczyńska, K.; Cap, T.; Wilczyński, J. (април 2010). „How can one synthesize the element Z = 120?”. International Journal of Modern Physics E. 19 (4): 500. doi:10.1142/S021830131001490X. 
  53. ^ Погледајте годишње извештаје Флеровске лабораторије (2000—2004), која можете да нађете овде:
  54. ^ а б Marinov, A.; Rodushkin, I.; Kolb, D.; Pape, A.; Kashiv, Y.; Brandt, R.; Gentry, R. V.; Miller, H. W. (2008). „Evidence for a long-lived superheavy nucleus with atomic mass number A = 292 and atomic number Z = ~122 in natural Th” (PDF). International Journal of Modern Physics E. 19: 131—140. Bibcode:2010IJMPE..19..131M. arXiv:0804.3869  . doi:10.1142/S0218301310014662. Приступљено 6. 6. 2016. 
  55. ^ „Heaviest element claim criticised”. Chemical World. Royal Society of Chemistry. 2. 5. 2008. Архивирано из оригинала 04. 03. 2016. г. Приступљено 6. 6. 2016. 
  56. ^ а б Marinov, A.; Rodushkin, I.; Kashiv, Y.; Halicz, L.; Segal, I.; Pape, A.; Gentry, R. V.; Miller, H. W.; Kolb, D.; Brandt, R. (2007). „Existence of long-lived isomeric states in naturally-occurring neutron-deficient Th isotopes” (PDF). Phys. Rev. C. 76 (2): 021303(R). Bibcode:2007PhRvC..76b1303M. arXiv:nucl-ex/0605008  . doi:10.1103/PhysRevC.76.021303. Приступљено 6. 6. 2016. 
  57. ^ Barber, R. C.; De Laeter, J. R. (2009). „Comment on 'Existence of long-lived isomeric states in naturally-occurring neutron-deficient Th isotopes'”. Phys. Rev. C. 79 (4): 049801. Bibcode:2009PhRvC..79d9801B. doi:10.1103/PhysRevC.79.049801. Архивирано из оригинала 6. 6. 2016. г. Приступљено 6. 6. 2016. 
  58. ^ Marinov, A.; Rodushkin, I.; Kashiv, Y.; Halicz, L.; Segal, I.; Pape, A.; Gentry, R. V.; Miller, H. W.; Kolb, D.; Brandt, R. (2009). „Reply to "Comment on 'Existence of long-lived isomeric states in naturally-occurring neutron-deficient Th isotopes'"”. Phys. Rev. C. 79 (4): 049802. Bibcode:2009PhRvC..79d9802M. doi:10.1103/PhysRevC.79.049802. Архивирано из оригинала 6. 6. 2016. г. Приступљено 6. 6. 2016. 
  59. ^ Lachner, J.; Dillmann, I.; Faestermann, T.; Korschinek, G.; Poutivtsev, M.; Rugel, G. (2008). „Search for long-lived isomeric states in neutron-deficient thorium isotopes”. Phys. Rev. C. 78 (6): 064313. Bibcode:2008PhRvC..78f4313L. arXiv:0907.0126  . doi:10.1103/PhysRevC.78.064313. Архивирано из оригинала 6. 6. 2016. г. Приступљено 6. 6. 2016. 
  60. ^ Marinov, A.; Rodushkin, I.; Pape, A.; Kashiv, Y.; Kolb, D.; Brandt, R.; Gentry, R. V.; Miller, H. W.; Halicz, L.; Segal, I. (2009). „Existence of Long-Lived Isotopes of a Superheavy Element in Natural Au” (PDF). International Journal of Modern Physics E. World Scientific Publishing Company. 18 (3): 621—629. Bibcode:2009IJMPE..18..621M. arXiv:nucl-ex/0702051  . doi:10.1142/S021830130901280X. Архивирано из оригинала (PDF) 14. 7. 2014. г. Приступљено 12. 2. 2012. 
  61. ^ „Itch – Element Hunter”. itchingham.co.uk. Архивирано из оригинала 1. 4. 2016. г. Приступљено 28. 5. 2016. 

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди
Преузето из „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Проширени_периодни_систем&oldid=27899210#Суперактиноиди”